Malazanijada 2: DVERI KUĆE MRTVIH - Stiven Erikson

Teško je pisati o Eriksonovom stvaralaštvu iz raznoraznih razloga. Zapravo, reč je kompleksnoj autorskoj ličnosti, čiji se manir pisanja kreće od veličanstvenog epskog pa do kvazihumorističkog apsurda. To se ogleda u strukturi njegovog serijala, krajnje zamršene hronologije i veoma teško uočljive glavne pripovedne niti, ali i u strukturi zasebnih romana. Zapravo, čini se da svaki Eriksonov roman pripada nekom drugom serijalu u odnosu na onaj koji mu prethodi i onaj koji za njim sledi. Naravno, likovi su manje-više isti; radnja prati isti (široki) okvir, ali svaki roman ima svoj ton - najčešće melanholičan - i neki svoj unutrašnji ritam, koji prati temu što postaje jasna možda čak ne ni na kraju čitanja, već pre u drugom ili čak trećem prolasku kroz obilje stranica.

Ovaj Eriksonov manir pisanja, koji nimalo ne olakšava čitalački posao, možda se najbollje vidi u slučaju "Dveri Kuće mrtvih", njegovog drugog romana.

"Mesečevi vrtovi" okončali su se svojevrsnom sinergijom sila, okrenutom ka zajedničkom neprijatelju. Međutim, ta priča biće ispričana tek u trećoj knjizi serijala. Erikson rešava da u drugoj zapostavi bezmalo sve likove iz "Mesečevih vrtova", pa čak i da priču premesti na drugi kontinent. Doduše, kontinuitet sa prethodnim naslovom postiže se otkrivanjem zanimljivih pojedinosti o istoriji sveta sa jedne i ličnoj istoriji protagonista sa druge strane.

"Dveri" su razuđeniji roman - u smislu da se radnja odigrava tokom nekoliko meseci, naspram nekoliko dana (sa izuzetkom prologa) u "Vrtovima" - ali zato ima manje likova koje treba pratiti, pripovedanje je tradicionalnije, pa je samim tim lakše za praćenje, a više pažnje posvećeno je karakterizaciji, što čitaocu olakšava da se veže za likove.

Međutim, u ovom romanu javljaju se prvi simptomi boljke koja inače muči čitav serijal - obimnosti. 

 

"Dveri" su dvadesetak odsto obimnije od "Vrtova", ali iako ima manje likova, ovaj prostor zapravo nije utrošen na najbolji način. Dosta stranica protiče u putovanju sa jednog mesta na drugo i u - počesto - besmilenim reminescencijama. Silom prilika, "Dveri" su i turobnije od "Vrtova", pošto ne mogu da se oslone na veličanstveni hauardovski mizanscen Darudžistana, niti na likove koji odišu tolkinovskom patinom prekrivenom veličanstvenošću, kakav je Anomander. Doduše, čitalac upoznaje Ikarijuma, koji je - ako se posmatra serijal u celini - možda po značaju ravan Anomanderu, ako ne i značajniji. No, usud koji prati Ikarijuma guši tu njegovu auru i još doprinosi opštoj turobnosti "Dveri".

Erikson često ističe da je na njega - u kreativnom smislu - najveći uticaj imao Glen Kuk sa svojim romanima o Crnoj četi. To se u ovom romanu najviše vidi. Premda čitalac u jednom pripovednom sloju "Dveri Kuće mrtvih" prati sukob dve vojske, Eriksonu polazi za rukom da tu dugu epizodu ispuni gordim očajem kakav se obično vezuje za pogibije malih odreda sastavljenih od probranih vojnika, koji su čitaocu jasne ličnosti a ne samo bezlični brojevi na hartiji. Erikson je taj samonametnuti zadatak majstorski ispunio i uspešno zasejao kreativni kapital koji će mu poslužiti kao stožer oko kojeg će nešto kasnije u serijalu zavrteti priču i okrenuti je u neočekivanom smeru, tako povezujući jedno tri pripovedna toka koji se tokom serijala smenjuju ili teku paralelno, ali sve do tog trenutka ne dotiču. 

           

            Prateći temu koju je sebi zadao u “Mesečevim vrtovima”, Erikson i u ovom romanu istražuje posledice imperijalizma i odgovornosti – sa jedne strane na opštem planu, kroz priču o Koltejnu, a sa druge na pojedinačnom planu, kroz Kalama i Ikarijuma. Međutim, mora se priznati da baš i nije jasno kojem se carstvu pisac privoleo. Za razliku od “Vrtova”, gde čitalac vidi sve strane u sukobu, vizura koja nam je data u “Dverima” toliko je naklonjena imperijalizmu da se donekle stiče utisak da se u Eriksonovom pisanju povampirila britanska kolonijalna prošlost. Ovo donekle umanjuje užitak u romanu, ali opet samo dok se malo bolje ne razmisli o autorovim pobudama. Erikson se u svojim delima uvek stavlja na stranu civilizacije i hajde da kažemo “standardizacije” a protiv varvarizma i balkanizacije. Pobunjeni žitelji Sedam gradova & okoline u Eriksonovim očima nisu borci za slobodu, već fundamentalisti – što je zanimljivo gledište imajući na umu poslednja dešavanja u delu našeg sveta koji se da poistovetiti sa svetom pustinjom Raraku. Eriksonov stav je u biti politički i njegova poruka je poruka prosvećenog apsolutizma i kritika demokratije kao propalog društvenog uređenja.

            Posmatrano sa zanatske strane, “Dveri kuće mrtvih” su blagi neuspeh. “Vrtovi” su bili koherentniji, priča zaokružena i većina konaca pohvatana i uvezana u čvorove. Međutim, u “Dverima” Erikson širi pozornicu na kojoj se priča odvija i zadire dublje u istorijat svog sveta, istovremeno gradeći temelje dešavanja u knjigama čak pri kraju serijala. A upravo zahvaljujući razuđenosti ovog romana polazi mu za rukom da ubedi čitaoca u iskrenost dešavanja, u njihovu organsku posledičnost jednih iz drugih. Čitalac, poučen svojim životnim iskustvom, nagonski shvata da ništa nikada ne ide glatko, da životni put meandrira daleko više nego što ide pravo. Može biti da bi se autentičnost kojom “Dveri” odišu izgubila kada bi se knjiga izbrusila i sve ušuškalo na svoje mesto.