KVANTNA TELEPATIJA

Maje su bile u pravu. 

Mislim, indijanci Maje; ne žene koje se tako zovu. Mada žene vole da kažu kako su uvek u pravu. Ne da je to bitno.

Buncaš, idiote. Usredsredi se. 

OK, Maje su bile u pravu. Došlo je do smaka sveta, samo ne baš tačno u minut kada su predvideli, odnosno kada im je kalendar stao. Ili smo se možda mi – a pod „mi“ mislim na našu civilizaciju – negde zeznuli u računici. Nije ni bitno. Nekoliko godina gore-dole, prs' tamo, prs' ovamo... sve mu dođe na isto.

Svet se smaknuo. Kaput. Nema više. 

Samo, baš i nije bilo tako... konačno. Napokon, zar bih u suprotnom ja bio u prilici da ovo pišem?

Bilo je mnogo teorija o smaku sveta: vanzemaljci – u to niko nije posebno verovao, ali je bila super za snimanje filmova; ekološka katastrofa – to se činilo izvesnim, ali čovečanstvo je već bilo u fazi one žabe u loncu vode koja se lagano zagreva, pa se ni na to nije obraćala neka posebna pažnja; udar meteora – e, to je već bila stvar u vezi sa kojom su zaludni popovi i dežurne zadušne babe najviše brinuli.  Šta ako nas zvekne meteor? Odosmo li put dinosaurusa? 

Ispalo je da nismo nikuda otišli. Svet se jeste smaknuo, ali mi smo ostali – u najvećoj meri.

Danas učeni ljudi pričaju o „propasti civilizacije“ i „promeni ljudskog društva kao metafori za smak sveta“, ali sve su to baljezgarije koje se prosipaju sa ciljem da se osećamo malo bolje zato što više nismo na vrhu lanca ishrane. Missim, ne da nismo na vrhu, nego nismo ni na sredini.

Naš svet je propao u smislu da se promenio. Došli su Tuđini i pokorili su nas. Ipak su bili u pravu svi oni ludaci sa šlemovima od alu-folije. Istina je tamo negde i oni su napokon među nama. Samo što to nisu bili mali zeleni sa buljavim očima. Bili su visoki, plavokosi i sa šiljatim ušima.

Pregazili su nas elfovi.

Ne znam da li je neko gledao film „Dan nezavisnosti“. Ima u njemu scena kada vanzemaljski brod nadleće Belu kuću i ispaljuje nekakav ogroman zrak i sravnjuje je sa zemljom. E, pa, dogodilo se upravo to – samo što su se nad Belom kućom, kao i nad većinom drugih centara političke i vojne moći širom sveta umesto letećih tanjira pojavili zmajevi.

I bljunuli vatru.

Vojske su, naravno, reagovale veoma brzo, ali ispostavilo se da je magija jača od fizike. Konvencionalno oružje jednostavno nije moglo da postigne ništa. Možda je tu i tamo nastradao neki špicasti (kako smo od milja počeli da zovemo svoje nove gospodare), ali to je bilo na nivou statističke greške. 

Elfovski blickrig završio se za tri dana, manje-više. Čovečanstvo je bezuslovno kapituliralo; postavljeni su nadzornici okupiranih teritorija i razmeštene su okupacione trupe. 

Isprva su hipici i eko-fanatici slavili. Elfovi mora da su došli u odgovor na vapaje napaćene planete Zemlje, zar ne? Ne. Ispalo je da ih za potpuno zabole šiljato uvo.

Došli su zato što im je zujalo u ušima.

Lik koji je to definisao i izveo jednačinu dobio je Nobelovu nagradu za fiziku,  jedno desetak godina nakon ta tri dana zmajske vatre i otrovnih strela. Pojava je dobila naziv „kvantna telepatija“. Ispostavilo se da su neki ljudi – koje smo mi nazivali kreativcima, piscima, scenaristima, maštarima... kako god  –  podsvesno imali pristup tom alternativnom univerzumu u kojem su nastali elfovi i zmajevi umesto ljudi i mlaznih aviona. Ti naši kreativci zapravo su bili kvantni ekvivalent paparaca, samo što je svaka knjiga, svaki film, svaka priča o tim bićama izazivala treperenje na kvantnom nivou i doticala ih tamo, u njihovom svetu. To nije bilo posebno strašno tokom većeg dela ljudske istorije, ali otkad je Tolkin napisao „Gospodara prstenova“, a naročito otkad su snimljeni filmovi... Pa, zamislite kako bi vama bilo da vam neko po ceo dan seva blicem u facu.

Dojadilo im je. Njihovi volšebnici su godinama radili na otvaranju kapija u naš univerzum. Prva stvar koju su uradili nakon što su nas pregazili bila je da spale sve knjige u kojim ima i F od fantastike, da unište sve filmove, igre. Pisanje o čarobnjacima i zmajevima postalo je kažnjivo smrću.

Problem je u tome što ta „kvantna telepatija“ ne može da se isključi. Opirao sam se godinama – i sada konačno popustio. Napisao sam šta sam imao da napišem samo da bih konačno mogao da pročitam nešto. Čujem ih kako dolaze. Nema veze. Svejedno više ne mogu da živim u svetu bez knjiga. Bez magije.