PISAC I NJEGOVA SENKA

by the Angel of Blasphemy

Nazovite me sebičnom i neprofesionalnom osobom, ali ovaj unos je više za moju dušu nego za vaše intelektualno dobro. Uzeću sebi slobodu da vam, uz dužno poštovanje, ne preporučujem da se bavite oblašću koju ću predstaviti ovde. Zato što sam posesivna prema onome što ja volim. U prevodu, prste dalje, koliko god briljantni bili!

Šalim se, naravno. Evo, dajem vam svoj blagoslov da krenete stopama našeg junaka, japanskog Nobelovca Kenzabura Oea, a i mojim stopama, i da počnete da uživate u poeziji jednog divnog čoveka po imenu Vilijam Blejk (1757-1827).Oni koji me poznaju, pročitaće ovo i reći: „Evo je opet!“.Oni koji me ne poznaju, možda su i upoznati sa Blejkovim delom, ali nisu upoznati sa mojom opsesijom istim.A obe grupe čitalaca teško da su upoznate sa činjenicom da sam bez reči zamenila san i bonton za stolom za čitanje njegovih dela kada sam pisala svoju master tezu.Sigurna sam da postoje oni koji su nešto slično radili u oblastima od njihovog interesovanja, ali gospodin Oe i ja delimo nešto posebno. I zato mi je još draže što sada imam čast da prikazujem jednu njegovu knjigu.




Kenzaburo Oe je po svemu običan čovek.Rođen je u selu na ostrvu Šikoku u mnogočlanoj porodici. Rano je ostao bez oca. Voleo je da uči i čita, pa se lako upisao u prestižnu gimnaziju. Završio je studij francuskog jezika i književnosti i specijalizovao se za dela Žan-Pol Sartra. Oženio se sestrom reditelja Juzoa Itamija, svog školskog druga, i dobio sina (kasnije i kći i još jednog sina). A onda je sve ono neobično u njemu izbilo na površinu.

Hikari Oe rođen je sa teškom deformacijom. Da ne okolišamo, rođen je sa izraslinom na lobanji u kojoj se nalazio još jedan mozak. Mladim roditeljima objašnjeno je da je bolje da ovo dete ostave da umre. Čak i ako nizom operacija odstrane izraslinu, dete će biti teško zaostalo. Bolje da je mrtvo. Oe i njegova žena rekli su NE. Hikari je operisan, preživeo je, ali...mentalno je idiot-savant, autističan je i ima loš vid. Ne govori mnogo...svega pola reči ili rečenice. I jedini je idiot-savant u medicinskoj istoriji koji ima apsolutni sluh. Primetivši da postoji mogućnost da Hikari komunicira sa spoljnim svetom pomoću muzike, Oeovi su angažovali profesorku klavira da njihovog sina poduči osnovama komponovanja. I Hikari je naučio notni zapis. I po prvi put počeo da komunicira sa svetom. Danas živi u Tokiju sa roditeljima i komponuje.



A sve ovo vam pričam jer Kenzaburo Oe u ovoj knjizi povezuje svoj život, i život svog najstarijeg sina, sa delom Vilijama Blejka čiju je poeziju rado čitao godinama. U posve blejkijanskom duhu Oe pretpostavlja da je kroz snagu imaginacije moguće spasiti svet. A ako ima nade za svet, ovakav kakav je, biće je i za Hikarija. I zato se Hikari zove Klempa. A Klempa može ono što Hikari ne može. Klempa govori. Malo, ali sasvim dovoljno da i sam Oe bude spašen.

Ovo ne bi bila prava romansirana ispovest (namerno to neću nazvati fiktivnom autobiografijom i nalepiti etiketu iz udžbenika ovom svom pobratimu po interesovanjima, to bi bilo tako ne-blejkijanski) da Oe ne preispituje svoj život i rad u duhu Blejkovih radova.

A Blejk je bio posve neobičan čovek. Kad je onaj smarač Vordsvort veličao lepote šumarka, potočića i livade, Blejk je govorio o umetničkoj veličini grada. Dok su mlađi romantičari jurili sojke po Italiji i Švajcarskoj, on je živeo u Britaniji i trpeo vandredno stanje Vilijema Pita. Pa čak i završio na sudu, optužen za veleizdaju, jer je pijanu vojničinu izbacio iz dvorišta. A pisao je stalno, stvarao je iluminirane knjige, slikao i gradio svoj mitološki svet...hoćete ukratko? Radio je ono što je Tolkinu donelo svetsku slavu. Još u stihu. I toliko vremena pre Tolkina, Klajva Luisa i ostalih pisaca fantastike. Blejk je na neki način otac svih njih. On je, čak bih se usudila reći, postmoderna pre postmoderne. Blejk želi da bude prorok, a ne samo pesnik. Pesnik je zanatlija. Prorok je umetnik.



Blejk je jedinstvena pojava u engleskoj književnosti. I molim vas, čovek uopšte nije romantičar. Možda je disao i pisao kad i svi oni, možda su čak i delili određene stavove i bavili se sličnim temama tu i tamo, ali Vilijem Blejk ne ide u isti koš ni sa jednim od njih (posebno naglašavam smarača Vordsvorta koga baš nikako ne volem). Oni koji poznaju njegovo delo možda će reći da je čovek samo kopirao onu debelu knjigu zvanu Biblija, tu i tamo izmenio imena i onda se bunio što su ga proglasili ludakom. Takvima mogu reći samo da ne komuniciram sa mozgovima ispranim na Katedri za engleski jezik i književnost jednog tamo fakulteta, na kome se dotičnom piscu ne pridaje zaslužena pažnja i čak se i brutalno ignoriše. A kad se o njemu diskutuje na vežbama, bolje da se to ne radi uopšte. Bilo bi pristojnije.

Ako ćemo pravo, Biblija je sjajna knjiga. Probajte da je pročitate bez predrasude da u nekoj crkvi pop radi isto u određenom tonalitetu i da će na vas da se saspe oganj nebeski zato što ste se nasmejali Jovovoj reakciji na igru Boga i Đavola figurama u obliku njega i njegove porodice i videćete da u toj debeloj knjizi ima toliko opisa ljudskih sudbina koje su itekako služile svim piscima koji su danas rado ili nerado čitani. Stubovi evropske književnosti su starogrčka mitologija i filozofija i Biblija. Sve ostalo su naknadna otkrića i egzotične injekcije. Blejk je ovo znao, ali izabrao je da mu ni jedno ni drugo ne bude dovoljno. I to ga upravo čini velikim.



Blejka na sličan načina razumeju, kada se potrude da prouče njegovo delo, jedan Japanac kao Oe, jedan Jevrejin kao Harold Blum, jedan Kanađanin kao Nortrop Fraj, jedan Francuz kao Pjer Mabij i jedna sirota, na-žalost-Srpkinja kao ja. Njegova univerzalnost je u tome što se može razumeti ako vam vodič kroz njegovo delo bude sam Blejk, a ne vaš kulturni obrazac ili nečija kritika. I to je poruka koju u ovoj knjizi Oe šalje čitaocima. Oslobodi svoj duh i dopusti onom najboljem u tebi, tvojoj imaginaciji, da te vodi. Možda sa Hikarijem ne može da se razgovara, ali ko ima pravo da osudi oca koji je stvorio jednog Klempu da bi podario svom bolesnom sinu glas? Ko ima pravo da proglasi ludim čoveka koji se udaljava od političkog, društvenog i ostalih života kako bi stvarao u krugu onih koji ga najviše inspirišu: žene i troje svoje dece? Ko ima pravo da utiče na tok stvaranja jednog umetničkog dela? Ko ima pravo da traži od vas da na svet gledate njegovim umesto svojim očima?

Ovo su pitanja zbog kojih je Vilijam Blejk bio proglašen ludakom u vremenu u kome je živeo. Ovo su pitanja zbog kojih je Kenzaburo Oe osporavan u svom rodnom Japanu i zbog kojih je njegova porodica nekoliko puta dovođena u veoma neprijatne situacije(koje sasvim lepo opisuje u knjizi).



Da biste čitali ovo delo, ne morate biti ekspert za Blejka. Oe rado objašnjava šta ga je u njegovom životu u kom trenutku podsetilo na koji momenat iz Blejkovog dela. I to radi iskreno, gotovo detinje...priznaje milionskom auditorijumu ono što nije smeo da kaže sopstvenoj supruzi.

Da biste čitali ovo delo onako kako bog zapoveda, zaboravite da išta znate o Blejku. Blejk je Oeova Zvončica koja mu omogućava da leti. Ali ovo delo je pre svega njegova priča. I kao takvu je treba doživeti.

Vilijem Blejk nikada nije dobio ni jednu nagradu. Kenzaburo Oe je dobio Nobelovu nagradu za književnost za 1994. Ja sam dobila samo specijalnu nagradu na konkursu za dečiju karikaturu, i to u osnovnoj školi. A čak ni ne umem da crtam. A za pisanje koje volim i kojim se ponosim, ništa. Ispada da je, što se tiče svetske slave, od nas troje najbolje prošao Oe. Ili možda Blejk. A ako primenim Blejkov imaginativni princip, biće da sam to ja. Za razliku od njih, moje vreme tek dolazi. Ako se budem potrudila dovoljno, stvoriću svet koji zaslužujem. Pa me slobodno zovite ludačom. Psihologija je poslednje utočište nitkova, da parafraziram Semjuela Džonsona...A za ludila poput Blejkovog i Oeovog ja zahvaljujem Kosmosu. Pa nek' to tumači kako ko god želi.

Jukio Mišima – Mornar koji je izneverio more (IPS, 2009)

SLAVA I/ILI SMRT

by the Angel of Blasphemy



Prvo ćemo malo da pričamo o Mišimi. Zato što bez toga ovu knjigu nećete baš doživeti na pravi način. Naravno, ako su vam Mišimina dela i njegov lik već poznati, imate punu podršku autora da ovaj deo preskočite (neću se osećati uvređeno i povređeno, časna pionirska!).
Inače u životu ne polažem mnogo na teorije dragog Sigmunda. Sve je to krasno i interesantno, ali hajde da budemo realni: većina bi odmah počinila samoubistvo setivši se samo svog detinjstva. Većina ljudi na planeti zemlji nije, čak i kad je za to bilo uslova, imala srećno detnjstvo. I to nema nikakve veze sa seksualnim fiksacijama. Ima veze sa običnim, svakodnevnim životom, sa svim onim igračkama koje vam nisu kupili, a vi ste ih želeli. Ali ako dopustimo čika Zigiju da to ipak na neki način utiče na sve nas, onda Mišima postaje nešto jasniji.
Vidite, naš Jukio Mišima rodio se kao Kimitake Hiraoka u Tokiju. To uopšte ne bi bilo važno da tata Hiraoka nije bio državni službenik (molim da se japanski državni službenik razlikuje od Mice Ubice i da se ima na umu ona mudrost majke Bridžit Džouns: „Japanci...okrutna rasa, draga.“). No, kada je imao one kritične godine (citat, Aristotel: „Dajte mi dete do pet godina i vratiću vam čoveka“ – kao što znamo, on je vratio Aleksandra Makedonskog), Mišimu je pod svoje uzela baba po ocu. Ona je bila vanbračna kći aristokrate i želela je da njena porodica dostigne ono što je njoj pripadalo po biološkom pravu. Nana je i običavala da ispoljava svoju mračnu stranu – nasilje i fascinaciju smrću. Unuk nije smeo da mrdne iz kuće (posebno se kažnjavala pomisao na izlazak na sunčevu svetlost – vamp baka, nema šta...), ni da se igra sa vršnjacima. Provodio je vreme okružen trima rođakama, njihovim lutkama i origami-figurama (možda bi ovde trebalo da napomenem da Mišimu mnogi kritičari optužuju za mizoginiju). Ipak, ona ga je upoznala sa predivnim svetom knjiga i Kabuki drama i pričala mu bajke koje su ga inspirisale da u trenucima dosade i sam počne da piše. Sa 12 godina života vratio se roditeljima svestan svog dara za pisanje. A tamo ga je čekao tata Hiraoka, koji je, da odmah napomenemo, smatrao da samo određena vrsta dečaka voli književnost. I tu vrstu dečaka, kako reče Rambo Amadeus, „kod nas u Crnu Goru šalju na robiju“.
Pokušavajući da istera tog zloduha iz svog sina, tata Hiraoka ga je vodio na železničku stanicu, i držao ga čvrsto dok brzi voz ne projuri tik uz Jukiovo lice. Često je uništavao dečakove domaće zadatke iz književnosti i bilo šta što bi ovaj usput napisao...No, sve to nije sprečilo mladog Hiraoku da se drži pera. U nastojanju da se bavi onim što je voleo, dečak je uz pomoć profesora koji su ga podržavali smislio pseudonim: Jukio Mišima (Jukio na japanskom znači nešto kao „čovek koji dobija šta želi, srećnik“, a znak kojim se ispisuje simbolizuje „muško, muškost, heroja“ – mada ja o svemu ovome ne bih znala kaz’ti mnogo, jer japanski ne govorim ni u snu (kako reče Đole Balašević: „ako su lagali mene i ja lažem vas“)). I tako se naš Mišima školovao, prolazeći pakao i u školi i kod kuće: kad je priznao drugovima da piše, nisu ga odveli na železničku stanicu; samo su ga sistematski maltretirali (što je kasnije opisivao u nekolicini svojih dela). U svakom slučaju, dogurao je do fakulteta, završivši prava na Univerzitetu u Tokiju. Zaposlio se, kao dobar sin, u Ministarstvu finansija na mestu službenika...i nakon godinu dana dao otkaz kako bi se posvetio pisanju. Neki će reći „srećom“, no znamo da tata Hiraoka nije mislio tako.



Ali da ne dužim mnogo, ono što je važno za sva Mišimina dela, pa tako i za ovo, je to da je on stalno preispitivao svoju muškost. Zato što samo određena vrsta dečaka voli književnost. Može se reći da je pitanje da li će se biti doživljen kao pripadnik te vrste dečaka centralno pitanje u Mišiminim delima. On sam je jedno vreme bio verenik Mičiko Šode (prostom svetu poznatija kao carica Mičiko od Japana, žena cara Akihita). Oženio se gospođicom Joko Sugijama i dobio dvoje dece. Sa druge strane, zna se da je posećivao japanske gej barove, da jeste imao neuobičajeno topla prijateljstva sa muškarcima (ali hej – niko me neće ubediti da, na primer, spartanska doktrina male bonding-a podrazumeva homoseksualnost...homoerotičnost možda, suštinsku homoseksualnost ne nužno)... Slavu je Mišimi donelo upravo delo koje govori baš o latentnom homoseksualcu koji je prinuđen da se krije iza maske mačoa (Ispovesti jedne maske). No, hajde da ne budemo opterećeni Frojdom (barem onoliko koliko je on bio opterećen seksom), pa da zaključimo da jedan pisac najbolja dela izvlači iz onih priča čiji junaci su ljudi koji kriju neku veliku tajnu.
Druga stvar važna za Mišimu je odnos prema vojnoj tradiciji Japana. Sa jedne strane, imamo čoveka koji se nije borio u II svetskom ratu zato što je na regrutaciji bio prehlađen, i koji je, znajući da se radi o običnoj prehladi, bez grižnje savesti prihvatio doktorski zaključak da je u pitanju početna faza tuberkuloze; sa druge strane, isti taj Mišima u zrelosti počinje da upražnjava nimalo naivan samurajski egzercirung, pridružuje se japanskoj teritorijalnoj odbrani, te osniva militarističko udruženje kome je smrt za povratak carevog božanskog statusa pitanje časti. Na kraju se ipak odriče i cara, ljutit zato što se isti odrekao božanskog statusa (ma jok, bre, ovo sa Mičiko nema nikakve veze).
A sad onaj veseliji deo za poklonike horora. Kako je Mišima sistematski uništio sebe. Ako se uzme u obzir sve što je nađeno nakon njegove smrti, zaključujemo da je Mišima planirao da izvrši seppuku najmanje godinu dana. Niko, ni članovi njegove porodice, ni najbliži prijatelji i članovi njegove grupe nisu bili svesni tih priprema. Grupa je bila ubeđena da idu da izvrše puč kojim će caru vratiti njegova tradicionalna prava. Upali su u kasarnu u sklopu glavnog štaba japanske teritorijalne odbrane u Tokiju, svezali komandanta i zabarikadirali se. Kada je Mišima vojnicima okupljenim u dvorištu sa balkona objasnio zbog čega je njegova grupa tu, oni su počeli da se smeju grohotom. Mišima je prekinuo govor, vratio se u sobu i započeo ritual seppuku-a. Ljubitelji Japana znaju da je običaj da se nad samurajem u trenutku najvećeg bola izvrši dakikubi – odsecanje glave. U slučaju Mišima, pomoćnik (kaishakunin) nije baš obavio posao kako valja (jer je poenta u tome da glava ostane na ramenima prikačena tankim komadom mesa), pa je drugi učenik morao da preuzme na sebe taj zadatak. I eto. Mišima je sada, nažalost, uglavnom poznat kao čovek koji je izvršio seppuku. Kažem nažalost, zato što je on ipak izuzetan pisac.



Red je da se konačno pozabavimo i knjigom. Idemo klasičnom metodom. Junaci ovog dela su Noboru Kuroda (godina: 13, učenik ), njegova majka Fusako (godina: 33, udovica koja nakon smrti muža sama vodi radnju za prodaju luksuzne robe iz Evrope), Rjuđi Cukazaki (godina: 34, mornar, drugi oficir na teretnom brodu Rakujo) i Šef (godina: 13, jedan opak klinac). Mesto radnje: Jokohama. Vreme radnje: leto i zima šedeset i neke... Zaplet: Leto. Noborua podiže samohrana Fusako. Noboru voli brodove i more. Fusako ima veze koje će im omogućiti da obiđu teretnjak Rakujo koji je pristao u luku da iskrca robu. Cukazaki je drugi oficir na Rakuju i vodi ih u obilazak. Da bi mu se zahvalila, Fusako izvodi mornara na večeru. Fusako i mornar završavaju u krevetu. Zima. Cukazaki ponovo dolazi u Jokohamu. Odlučuje da batali more i da se oženi Fusako.
Idila? Jok more. Nije Mišima Danijela Stil. A kao što biva u takvim slučajevima, sve bi bilo u redu samo da Noboru nije…emo klinac na japanski način.
Zaboravite odmah na ono što mi Zapadnjaci podrazumevamo pod terminom emo klinac. Mamini i tatini sinčići i ćere koji nose idiotske frizure koje su prekopirali upravo iz japanskih mangi (i koje na duge staze mogu samo da dovedu do pogoršanja vida), furaju neku šatro mračnu šminku (sa naglaskom na dečake koji više pažnje posvećuju svojim noktima i trepavicama od prosečne žene), nosaju tupe žilete oko vrata i kao priveske na torbama, navodno se dive smrti, okupljaju se po sobama ofarbanim u tamne boje i kao tamo izražavaju svoj bunt prema svetu pućkajući tanke cigarete za dame i čitajući sopstvene sklepane stihove na temu svetskog bola...pričaju prazne priče o lepoti samoubistva i seckaju kožu iznad vena prethodno istupljenim nožićima....nose uzane farmerke, imaju bulimiju i anoreksiju... i na sve to slušaju Tokio Hotel (za čijeg pevača odbijam da poverujem da je muško, ali odbijam da poverujem i da je žensko)...dobro, shvatate: mrzim male emo folirante.



Naš junak Noboru i njegov drugar Šef su daleko opakija vrsta emosa. Ona koja je odrasla uz knjige o slavnoj japanskoj tradiciji, a pritom živi u zemlji kojoj je zaluđenost tom slavnom tradicijom kao nagradu donela dve atomske bombe. Noboru je, kao što ćete videti iz knjige, jedan od onih nestabilnih dečaka koji početak puberteta prolaze bez oca. Njegova majka mnogo radi, tu je i domaćica, ali veći deo dana dečak provodi sam, osuđen na sopstvene misli i dileme. On je po svemu uzorno dete: odličan učenik, pristojan dečak, uglađen i fin...Duboko u sebi, on je nesiguran. I kao takav, lako potpada pod uticaj jednog malog psihopate.
Šefov lik je zapravo najinteresantniji u celoj knjizi. Izdvaja se po svemu, pa čak i po načinu naracije. Ostali likovi su prikazani uglavnom kroz doživljeni govor. Mi imamo uvid u njihove najskrivenije dileme, misli i želje. Šef je sakriven od nas. Njega upoznajemo kroz dijaloge koji su nam izneseni u Noboruovim sećanjima. I ono što vidimo je otprilike ovo: bogati klinac čiji roditelji uvek rade i nemaju vremena za njega, večito sam u ogromnoj kući; pročitao čitavu očevu biblioteku trudeći se da prekrati vreme; prezire svoje roditelje, oca pre svih; u suštini, nadnaravno inteligentan; potpuno psihotičan; neosporni autoritet labilnim dečacima (koje oslovljava po brojevima, umesto po imenima) i ljut na svet koji zanemaruje njegovu navodnu veličinu i ne prepoznaje sjaj njegovog briljantnog uma na pravi način.
I sve bi to možda i bilo normalno za grupu dečaka koji su tek ušli u pubertet, da ova grupa nije opsednuta herojstvom i prirodom prave muškosti. Oni upoznati sa legendom o Četrdesetsedmorici Ronina prepoznaće težnje ovih dečaka. Odbacivanje prljavog sveta odraslih u kome trka za novcem i briga o porodici oduzima svaku priliku za ostvarivanje sna o slavi jeste prioritet koji je nametnuo Šef. Ali ako slavu, kao što u japanskoj kulturi često biva, izjednačite sa smrću, stvari nužno moraju krenuti nekim drugim tokom. Stereotipni Zapadnjak, kome je dokaz da se slava postigla intervju kod Larija Kinga i učestvovanje u Velikom Bratu VIP, može doživeti Mišimu kao potpunog ludaka koji govori o stvarima o kojima i ne treba da se misli. Japanac, sa druge strane, razume tu dinamiku na sasvim drugi način. Za slavnu, časnu smrt se priprema celoga života. I samo retki to uspeju da ostvare. A ovi dečaci teže baš tome.
Zato i izvode samurajske mentalne vežbe i vežbaju izvođenje seppuku-a na životinjama. Doktrina apsolutne neosteljivosti takođe je deo tog treninga. Po njoj, samuraj svoj um uvodi u takvo stanje da u trenutku borbe osim njega i protivnika nema ničega na ovom svetu - ni bol, ni umor, ni teren, ni okolnosti ne smeju da ga ometaju. Važna je samo borba. Ovakvo fokusiranje omogućava samuraju da odbije mačem strele odapete u pravcu njegovog srca, glave i ostalih vitalnih tačaka, na primer.
Jeste da samurajski trening započinje u ranoj mladosti, ali feudalni Japan je, kao i feudalna Evropa, odavno mrtav. Moderni svet je, da prostite, upravo svet foliranata. Mi prodajemo maglu o svemu, pa čak i o svojoj istoriji (uopšte ne mora da znači da je neki antički ili srednjovekovni čovek bio išta manji folirant od modernog; čak bih se usudila da kažem da je poslednja faza evolucije bila ona u kojoj je čovek sišao sa drveta - od tada samo bolje varamo zahvaljujući tehnološkim postignućima koja su kao perje kod pauna: služe tome da jedna ružnjikava ptica deluje privlačno). Šef, Noboru i ostali dečaci su, kao i sve što mi poznajemo (i kao što Šef, nažalost, sasvim ispravno zaključuje, ali ne vidi da je i sam upravo deo onoga što želi da izbegne) samo proizvod opšteg foliranja ovog sveta. Možete kukati nad time i biti emo folirant, a možete se i pomiriti sa time i ponašati se koliko-toliko normalno. Zrelost je, nažalost,stvar izbora. To nam Mišima pokazuje kroz lik Cukazakija, čoveka koji je mnogo više od onoga što ume da pokaže svetu. I kada bi Noboru samo znao da Cukazaki, barem u onome o čemu zapravo sanja, nije ništa drugačiji od njega i njegovih drugara, tragedije ne bi ni bilo. No, kao što već rekoh: Mišima nije Danijela Stil.
Međutim, Mišima fantastično, barem po mom skromnom mišljenju, opisuje muško-ženske odnose. Gotovo hirurški precizno i bez ikakve patetike, on se uvlači pravo u duše svojih junaka oba pola.I to radi barem dvadeset puta bolje od mnogih koji ceo život navodno piskaraju o heteroseksualnoj ljubavi. Da ilustrujem: Rjuđi želi da ispriča Fusako toliko toga o svojim pogledima na život, univerzum i sve ostalo. Duboko u duši on je savršeni filozof. Međutim, uspeva da priča samo o zelenišu iz brodske kuhinje. Fusako bi, pa opet, da sazna da li je taj drugi oficir onaj snažni muškarac koji će je štititi do kraja života, a opet je neće zatvoriti u kuću da robuje šporetu (jer to nije njena misija na ovom svetu); ipak, uspeva samo da maše lepezom. Na kraju je Rjuđi ubeđen da ona nije žena o kojoj je sanjao, a ona je sigurna da pred sobom ima samo jednog prostodušnog mornara...No, ipak ostaju verni jedno drugom punih šest meseci, iako su se zarekli da to neće činiti. Eto vam lepe distinkcije između zaljubljenosti i ljubavi. Mišima to majstorski prikazuje.
Ako tražite da izdvojim tri simboličke dimenzije koje dominiraju ovom knjigom, to su žena, more i slavna smrt. Žena nije samo Noboruova majka, žena je biće koje vezuje dušu. Kao takva, opasna je za onog ko želi da okusi slobodu i slavu. Ne mislim da Mišima mrzi žene. On samo oseća da žena jeste moćna poput mora. Na neki način, slavna smrt se može ostvariti samo kroz ženu i na moru. Te tri dimenzije su vezane neraskidivim vezama i kada se preklope nad jednim čovekom, za njega ovaj svet prestaje da postoji. No, ostaje pitanje: Kome uopšte treba slavna smrt kad se može imati pristojan život? I baš tada, kada Rjuđi Cukazaki donosi konačnu odluku prihvati svet u njegovoj nesavršenosti, nailazi grupa naizgled bezazlenih dečaka koji su čvrsto odlučili ga spreče u nameri da batali heroizam. Ako ne milom, onda silom.
I kada se sve tri dimenzije spoje u jednu, onu treću, najtežu za prihvatiti, sudbina mornara koji je izneverio more zapečaćena je. Ostaje samo to da se po japanskom zakonu osoba mlađa od 14 godina ne može osuditi za zločin.



Dakle, ne verujte deci baš uvek. Ko zna kakve se mračne tajne kriju iza pogleda nevinašceta. Zlo se pojavljuje u mnogo oblika. Grešite ako ga podcenite. Grešite ako ga prihvatite. U pravu ste samo ako ste uspete da ga nadmudrite...a za to ne postoji nikakav trening. Za to je ipak potrebno ono malo sreće – da u pravom trenutku budete Fortunin miljenik...ili da to jednostavno bude vaša sudbina.

RAŠOMON - Riunosuke Akutagava

VIZIJA PAKLA NA ZEMLJI

by Angel of Blasphemy

Rašomon („Plavi Krug“, 2003.) zbirka je najboljih pripovedaka japanskog majstora kratke priče Akutagave, čoveka koji je, poput još jednog velikana japanske knjižvnosti, Jukia Mišime, život okončao po sopstvenom izboru. Imao je svega tridesetpet godina i ostavio je za sobom oko 150 priča.

Onima kojima je engleski jezik i posao i zadovoljstvo, biće interesantno to da je Akutagava završio studije engleske književnosti i da je napisao veoma cenjenu Studiju o Vilijemu Morisu, sa kojim je delio široko opšte obrazovanje i interesovanje za narodna predanja i srednjevekovne običaje. No, većini je poznat iz špice čuvenog filma japanskog reditelja Akire Kurosave (izvinjavam se unapred za digresiju, ali ne mogu da ne napomenem da je dotični gospodin moj omljeniji reditelj) – Rašomona. Kurosava je majstorski adaptirao elemente nekoliko Akutagavinih priča, sa posebnim naglaskom na priču pod nazivom „U čestaru“. Naravno, ova je objavljena u zbirci o kojoj govorim i smatra se jednom od najboljih koje je Akutagava napisao.



No, hajde da zanemarimo biografiju i pređemo na stvar – zašto bi trebalo da pročitate barem neku od Akutagavinih priča?
Odgovor na to je: zato što ćete sigurno pronaći nešto što vam je interesantno u mnoštvu tema koje Akutagava obrađuje. Cinični ste kritičar države i društva? Nema problema. U Akutagavinim pripovetkama „General“, „Džigokuhen“ ( u prevodu „Vizija Pakla“), „Džašumon“ (u prevodu „Lažna religija“), i recimo „Rašomon“ pronaćićete žestoku kritiku tradicionalnih japanskih vrednosti, pažljivo utkanu u osnovnu liniju samih priča. Kada bolje pogledamo, to nije loše, jer većina nas, usudiću se da kažem Evropljana, zapravo nema pojma o pravom japanskom načinu života, a kamoli o njegovoj negativnoj strani.
Prosečno obrazovan Evropljanin o Japancima zna u vrh glave tri stvari: 1. na odmore dolaze u povećim grupama i uvek nose tonu hi-tech uređaja – valjda pokazuju time da su ih dve atomske bombe samo ojačale; 2. Sony, Toyota i onaj glupavi auto-konzerva Smart ; 3. u filmu/knjizi „Dnevnik Bridžit Džouns“, Mark Darsi je bio oženjen Japankom, što je njena majka prokomentarisala: „Japanci...znaš, draga, veoma okrutna rasa“.
Malo obrazovaniji Evropljanin je čuo za fugu i suši, zna za pesmu Alphaville-a, „Big in Japan“, čuo je nešto o samurajima, geišama i zen-budizmu, prelistao koju mangu, pogledao poneku animu sa decom, pa im usred epizode isključio TV kad je video da tamo ima svega samo ne materijala pogodnog za mlađe maloletnike; ponekad popuni koji sudoku na putu do posla, pogleda onu humorističku emisiju Sasuke... i da, gledao je onaj glupi film „Poslednji Samuraj“ (glupi zato što: a) imam pravo na subjektivnost; b) u njemu igra Tom Kruz koga tolerišem samo u Kišnom čoveku; c) je to holivudska travestija briljantne japanske kinematografije bazirane na Kabuki teatru).
Sledeći nivo normalno zauzimaju oni što ih je neko nekad lepo opisao rečenicom: „Nema budale do školovane“. To su, logično, oni manijaci što se akaju sa čitanjem (prepoznajemo li se?). Oni su zaista nabavili neku dobru knjigu o Bušido kodeksu, redovno balave na katanama koje se mogu naći na Google Images, čitali su Pet prstenova Musašija Mijamote, uživaju u japanskoj kinematografiji, pažljivo prate rad Kentara Miure, interesuje ih Noh-drama, pa znaju da Hannya nije marka japanske kisele vode ili poklič Džekija Čena (koji nije Japanac, bre! – pardon za ovaj dijalog sa mojim neprijateljima); u stanju su da noć provedu nad jednim haikuom; vole da nauče nešto novo o japanskoj mitologiji, religiji i vezi ovih sa sumo rvanjem i nošnjama; skloni su tome da oproste Japancima zverstva počinjena u Šangaju na konto toga da je analnost njihove tradicije u mnogome doprinela tragediji... No, kako god okrenuli ni ovi treći pojma zapravo nemaju o tome šta je to Japan. Zato što nisu Japanci. Toliko je jednostavno.

Ako hoćete da donesete nekakav sud o pravom Japanu, probajte da obratite pažnju na ton naratora ovim pričama. Kada to uradite, porazmislite o osećanjima koja u vama izazivaju pojedine naratorove fraze koje Akutagavi služe kao osnovni akord. Možda će vam čak biti jasnije zašto je jedan izvrstan intelektualac u najboljim godinama života odlučio da popije preveliku dozu barbiturata. Ih, rećiće neki, pa piše tamo na Wikipediji da je patio od anksioznosti celog života i da je u porodici njegove majke bilo duševnih bolesnika...Tačno, ali, pokušajte da sagledate širu sliku – koliko tačno sposobnost opažanja loših manira sveta u kome živite i kulture u kojoj ste rođeni, nerazumevanje okoline i vrhunska obrazovanost mogu da utiču na to da se loš genetski sklop otkači? Ako tome dodate potpunu nemoć da išta od svega što vas tišti promenite iz korena (a nije da niste probali, jeste i te kako, u svim svojim delima), mislim da ste smućkali smrtonosni koktel potpunog očajanja i kupili kartu za groblje.



Nemojte se plašiti, nije Akutagava samo puki depresivac koji u nešto uvijenijoj formi jadikuje nad ispraznošću kulture kojoj pripada. On pokazuje, kao i svaki pošten disident, da neprijatelja morate dobro upoznati pre nego što mu zadate udarac. Zaista ćete naučiti dosta o japanskim običajima i verovanjima iz ovih priča. Dokaz za to je prosta činjenica da je prevodilac ove zbirke na skoro svaku stranu bio prinuđen da ubacuje fusnote u kojima se pojašnjavaju određeni termini koje Akutagava sasvim normalno upotrebljava. Istina je da ovo donekle opterećuje sam tekst i blokira slobodan tok priča, ali verujte, i ova ekipa „manijaka“ koje sam pominjala u kontekstu trećeg stupnja zainteresovanosti za japansku kulturu, ne bi možda izdržala da na svakih par minuta okreće rečnike ili kopa po Internetu tražeći odgovor na pitanje: „A šta je sad ovo?“. Eto koliko mi zapravo znamo o Japanu, te stoga veliko hvala prevodiocu i izdavačima što su odradili taj posao umesto nas i što su nam priredili jednu zbirku za gotovane – naše je samo da pratimo tekst....i fusnote.

Akutagava ne preza ni od zadiranja u ljudsku intimu –po modelu Love Will Tear Us Apart, kako rekoše onomad Joy Division. Nemojte mi reći da ste očekivali Fields of Gold od ovog našeg depresivca? Pa gde ima da njegovi likovi trčkaju po njivama u sumrak i zaklinju se na večnu ljubav? Nije Akutagava Sting koji je upravo otkrio tantrički seks i Šekspirove sonete (i to one veselije). Akutagava na ljubav gleda sa one okrutne strane sukoba između dužnosti i osećanja, u kojoj se osećanja zbog kojih je dužnost pogažena obavezno izgube kada se shvati kolika se cena zapravo platila za gotovo zanemarljivu sreću. Glupo mi je da vam ovde pišem filozofski traktat o poimanju ljubavi na Istoku, o odnosu budizma prema ovozemaljskom i slično... Umesto toga, pogledajte film Akire Kurosave „Haos“ (baziran inače na Šekspirovoj tragediji „Kralj Lir“) i razjasniće vam se malo istočnjačko poimanje ljubavi (i videćete da je šekspirovski tragično mala beba u poređenju sa Kurosava-tragičnim).

U svakom slučaju, od srca preporučujem ovog sjajnog pisca. Istina je da ćete nakon čitanja možda biti u najmanju ruku začuđeni tim „drugim Japanom“. Preispitivaćete možda ono divljenje koje ste pokazivali prema samurajima... Zapitaćete se možda: „Zar je svuge isto da-ne-kažem-šta...pa ima li, bre, išta sveto na ovoj planeti?“ Ali neka...sva ova pitanja vrede. Jer kao što biva u dobrim starim japanskim legendama, pisac ponekad prekine svoju povest negde pred sam kraj – razlog: nepoznat. Ali mogućnosti koliko vam duša ište. Što za interpretaciju, što za ispisivanje tog kraja. Na vama je samo da se prepustite toku kojim vas nosi duh –a tu već nema mesta kompromisima.Pakao ili Raj, birajte sami...i snosite odgovornost za svoj izbor.