Da rezimiramo,
Ove godine pročitao sam pedesetak naslova žanrovske fantastike. Moj Goodreads nalog mi kaže da sam ukupno pročitao sedamdeset i nešto knjiga, ali laže kao skot - pošto baš nisam ažurno beležio šta sam sve pročitao.
Bilo kako bilo, vreme je da se od to malo pročitanih knjiga probere najbolje.
Hronološki, a i po kvalitetu, taj spisak izgleda ovako:
1. The Red Knight, Miles Cameron 5/5
"Crveni vitez" Majlsa Kamerona objavljen je u decembru prošle godine, ali meni je dopao šaka u januaru ove. Vrlo je verovatno da će slično biti i sa nastavkom ovog romana, koji bi trebalo da bude objavljen za koji dan. To jest, najverovatnije ću ga čitati narednog meseca.
Kameronov roman sledi trend "drevne prošlosti u dalekoj budućnosti". Ovaj pravac nije nikakva novost u fantastici. Bruks ga je odavno popularizovao, a u poslednjih nekoliko godina svedočimo renesansi ovakvog pristupa, počevši od Kena Šolsa pa do sjajnog Marka Lorensa. Naravno, kao i mnogo drugih stvari, i ovo je pokojni Džordan vratio u fantazijski milje. Novi pisci su očigledno primorani da delaju na polju koje su im raščistili titani, tako da savremena fantazija sve više liči na sintezu Džordanovštine i Martinovštine. što i nije tako loše kako možda zvuči.
Uglavnom, Kameronu polazi za rukom da veoma suptilno nagovesti taj element svog dela, ali i da pobegne od podražavanja Martina, što mnogim popularnijim i iskusnijim piscima nije uspelo. U svom prvom romanu Kameron izbegava SF elemente, čime se jasno razlikuje od Lorensa (u suprotnom, postojala bi opasnost da mu bude presličan), tako da se njegov roman ne može svrstati u sajens fantazi. Zanimljivo mi je to što je uspeo da dočara sumornost i prljavost sveta u kojem se njegovi protagonisti kreću, a da ne ispadne da kopira Martina, što je malo kome pošlo za rukom.
Red Knight je bespogovorno militaristička fantazija, po ugledu na Glena Kuka i Stivena Eriksona, premda kvazisrednjovekovni mizanscen veoma podseća na novije romane Stiva Stirlinga.
Kameronova proza je izvrsna. Jezik njegovih protagonista je jezik kojim se Valter Skot služio kada je pisao "Ajvanha", ali nije suvoparan i beživotan kako često ume da bude slučaj kada pisci pokušavaju da dočaraju govor srednjovekovnih plemića ili viktorijanskog građanskog društva. Kameronov jezik je živopisan i aktuelan, a nadasve uverljiv i prirodan za njegove protagoniste, premda ume da pati od preteranog obilja srednjovekovnih izraza za razne delove oklopa i opreme, što zna da optereti čitaoca.
Najveća zamerka koju sam imao čitajući The Red Knight odnosi se na obilje PoV poglavlja, koja su ujedno veoma kratka, što dovodi do neprirodnih prekida u koncentraciji. Poglavlja jesu prelepo napisana, ali neka su svega pola stranice dugačka, što tera čitaocia da se prebrzo prilagođava različitim likovima.
Sve u svemu, ovo je možda najbolji roman koji sam pročitao prethodne godine.
2. She Who Waits, Daniel Polansky 5/5
Danijel Polanski je još jedan pisac nove generacije autora, koji prilično hrabro iskušavaju žanrovske granice. Recimo da je i on jedan od pobornika novog grimdark pravca u pisanju fantazije, ali je on to spojio sa noar krimićima - i to na veličanstven način. Polanski bi mogao da bude primer piscima poput Aberkrombija za to kako se piše iz gledišta negativca, jer njegov protagonista jeste bad guy. Nije reč ni o kakvom antiheroju, već o zlikovcu do srži. Problem je samo u tome što je i svet oko njega prljav i zao. Zapravo, trilogija Low Town je nešto najpribližnije Milerovom "Gradu greha" što sam ikada pročitao, a pročitao sam dosta tih noar knjiga i stripova. She Who Waits je neverovatna završnica trilogije i teško je reći bilo šta konkretno a ne spojlovati završnicu. Ono što moram da napomenem jeste da bi Polanskog pre svega trebalo da čitaju oni koji žele da budu pisci. Retko se sreće toliko maestralno pripovedanje iz prvog lica.
Da nisam The Red Knight pročitao ove godine, She Who Waits bi nesumnjivo bio najbolji pročitani roman u 2013. No, sklon sam da kažem da je cela trilogija Low Town najbolja zaokružena celina u ovoj deceniji, makar za sada.
3. Blood Song, Anthony Ryan 5/5 & Promise of Blood, Brian McClellan 4/5
Treće mesto dele dva romana, oba debitantska.
Moram priznati da je od ta dva moj favorit Blood Song i nadam se da će se već naći izdavač koji će ga objaviti kod nas. Ovaj roman se kreće negde između "Enderove igre" i "Imena vetra". Mizanscen ratničke škole svakako nije originalan, pa čak ni najbolje izveden u žanru - recimo, to je mnogo bolje izvedeno u serijalu "Kensirat" iz pera Pet Hodžel - ali očito je da se čitalaštvo uželelo ovakvih naslova i Rajan je sjajno odgovorio na tu potrebu. Blood Song u svakom slučaju nije žanrovski instant klasik. Pokazalo se da je Rajan stekao izvesnu popularnost, ali ni izbliza kao Patrik Rotfas, Međutim, ono što Blood Song gubi na neoriginalnosti i eventualnom poređenju sa Rotfasovim "Hronikama Kraljoubice" svakako dobija odličnom izvedbom. Rajan je gotovo po stavkama dao sve što jedan coming of age roman treba da ima - ali je istovremeno postavio više nego solidne temelje za nastavak, koji je već jedan od najiščekivanijih romana koji će biti objavljeni naredne godine.
Promise of Blood je sušta suprotnost romanu Blood Song, iako dele najznačajniju reč u naslovu. Pisac je Sandersonov učenik i uticaj ovog predavača kreativnog pisanja - i Džordanovog naslednika - više je nego očit. Maklelan se opredelio da čitaoce mami worldbuildingom, relativno originalnim, i sistemom magije - prilično originalnim, premda pomalo asocira na Sandersonove Maglorodne. Maklelan se takođe opredelio da svoj svet postavi u ekvivalent predindustrijskog doba, a takve odluke su često rizične. Čitaoci po pravilo više vole kvazisrednjovekovni mizanscen za epsku fantastiku. Moglo bi se reći da je Maklelan suzio svoje čitalaštvo, ali istovremeno je zahvatio lep komad čitalaca militarističke fantastike, pa je tako popunio tu rupu.
U svakom slučaju, ova dva romana su debitanti godine - i najozbiljniji kandidati za objavljivanje kod nas.
