Претражи овај блог

четвртак, 31. децембар 2009.

Srećni praznici!

Još jednom, kao veliki štrumf ovog bloga, svim članovima, saradnicima, čitaocima i povremenim posetiocima od srca želim srećne praznike i sve Nove godine, koliko god da ih imamo i slavimo. Budite mi debeli i srećni i uživajte u novim knjigama, filmovima i svemu što vam pričinjava zadovoljstvo, a na stvarni svet zaboravite makar na tren. Za kraj, top lista našeg najvećeg knjižarskog lanca, IPSa, za mesec decembar.

IPS TOP 40 – BELETRISTIKA

DECEMBAR II 2009.


R.Br Naslov / ime autora
1. VODA IZ KAMENA – LJ.H.Djurovic
2. DR ARON – Vuk Draskovic
3. GREH NJENE MAME – Mir Jam
4. POBEDNIK JE SAM – Paolo Koeljo
5 OKORELA ZEMLJA CUDA I KRAJ SVETA – Haruki Murakami
6. SLEPILO – Zoze Saramago
7. DRAGULJ MEDINE – Šeri Džons
8. URANIJA – Z.M.G.Le Klezio
9. ZAMAK U PIRINEJIMA – Justejn Gorder
10. MAC MEDINE – Seri Dzons
11. HUMBOLTOV DAR – Sol Belou
12. DECAK IZ SNOVA – Karli Filips
13. BALKANSKI DIKTATORI – Bernard J. Fiser
14. KUTIJA – Ginter Gras
15. POMRACENJE - Stefani Majer
16. SEKS I GRAD / SEKS I GRAD (OUTLET) – Kendas Bušnel
17. POSLE TEBE – Lusi Dajmond
18. SUMRAK - Stefani Majer
19. ONICA – Z.M.G.Le Klezio
20. DOMACIN – Stefani Majer

среда, 30. децембар 2009.

KOSINGAS II – BEZDANJ – Aleksandar Tešić

by High Duke


Kao prvo, iskoristio bih priliku da čestitam rođendan gazdi ove knjigoljupške izbe i poželim mu još mnogo uspeha na svim planovim, slatku patnju neodlučnosti koju od desetina knjiga koje ga cekaju na polici da pročita (ili prevede) i ostvarenje nekih njegovih novogodišnjih želja.

Onda stižem do vas, naših vernih čitalaca, čiji broj će, nadamo se, nastaviti da raste u sledećoj godini. Pošto će ovo verovatno da bude moj poslednji unos na blogu za ovu godinu, poželeću vam svima srećnu Novu godinu ispunjenu dobrom literaturom, stabilnim internetom i prepunim policama knjiga (opciono i dobrom kavurmom koje je ove godine izgleda bilo malo manje nego što je poželjno, no kavurma će biti pomenuta kasnije).




Bezdanj

Pri prikazu neke knjige, uvek je nekako lakše pomenuti loše stvari u njoj, dok one dobre često budu zanemarene. Tako su moje zamerke na prvi deo Kosingasa možda progutale ono dobro u knjizi, zato ću se potruditi da sada istaknem više kvaliteta.

Drugi deo Kosingasa, Bezdanj, neposredno se nadovezuje na kraj priče iz prvog dela, ali sam početak knjige je Gavrilova priča o nedaćama koje je preživeo u Hadu dok je još bio mlađani monah, kao i kako je stekao Kurjaka. Had i svet u kome žive psoglavi i todorovci po njegovom opisu neodoljivo podseća na Forgotten Realmsov Underdark (što uopšte nije loša stvar), prenoseći uspešno klaustrofobičnu i mučnu atmosferu podzemnih svetova kroz koje je Gavrilo prošao.

U nastavku romana, naši junaci, Gavrilo i Marko, u pratnji Deroma, bića posrbljenog naziva Čentavr, i naravno vernih atova Coke i Šarca, nastavljaju putešestvije najmračnijim i mističnijim predelima srednjovekovne Srbije. Ovaj put Tešić uspeva da uspostavi mnogo bolji ritam avantura i susreta, koji je u prvom delu bio pomalo monoton. Takođe predanja i legende iz kojih vuče inspiraciju postaju malo opskurnija i manje poznata čitaocu, a neki od njih su izuzetno originalno obrađeni, tako da se gubi utisak iz prvog dela, a to je da su od Čajkanovića uzete najpoznatiji obredi, predanja i verovanja i pretočena u roman. Verovatno je razlog to što je u prvom delu autor već predočio i ustanovio atmosferu sveta (Srbije) koju želi da dočara, dok je želeo da drugom knjigom ustvari pokrene pravu priču.

U Bezdanju srećemo veliki broj novih mitoloških i legendarnih stvorenja koja ne potiču samo iz slovenske mitologije. Zapravo ne radi se samo o stvorenjima već o preuzimanju raznih motiva iz mitova drugih naroda i prilično vešto uklapanje njih u smislenu celinu, što je za svaku pohvalu. Ima pomena zmajeva, aždaja i ala, u njihovim tradicionalnim svojstvima. Kao što i sam autor kroz Gavrila objašnjava, zmaj je pod uticajem severnijih mitologija i njihovog tumačenja u hrišćanstvu u fantastici često predstavljen kao jedno od najopakijih bića, često poistovećen sa demonom ili đavolom, ali kod nas se pravi distinkcija između zmaja i aždaje, koja je htonsko zlo biće, dok je zmaj kao solarno biće, zapravo njen neprijatelj i ne po prirodi zao.


Takođe dobijamo malo bolji uvid u to šta su vilenjaci i vidimo da su zapravo bliskiji uobičajenim tolkinovskim vilovnjacima nego što se to u prvi mah dalo pomisliti, takođe susrećemo se i sa patljucima koji osim preterane želje za veseljem i malog rasta (još manjeg rasta) takođe imaju većinu odlika patuljaka koje svi znamo iz raznih drugih dela. Takođe, pojavljuju se i jednooki divljani u kojima nije teško prepoznati kiklope, ali i neka nova stvorenja koja su barem idejno potekla iz slovenskog nasleđa kao što su zduhači i karakondžule.

Ova knjiga pruža još zanimljivih informacija o ustrojstvu starog sveta, a naročito o paganskoj prošlosti koja odumire i starim, mračnim božanstvima koja još uvek itekako fizički prisutna u svetu.

Likovi su takođe produbljeni i prikazane su njihove promene kao posledice muka kroz koje su prošli, kao kod Marka koji postaje sve ozbiljniji i zreliji, ali i usled međusobnog uticaja koji junaci imaju jedni na druge. Arhaičnost jezika je bolja nego u prvom delu, ali neki momenti još uvek pružaju momente urnebesne zabave kao u sledećem citatu kojem nisam mogao da odolim:

„...Pokuša iz trzaja da ga izvuče, ali ne mogaše isprva, već otkri nebranjenu ruku meni, pa ja zmahnuh Jarovitom i, kao kavurmu da sečem, otfikarim mu ruku, koja osta na štitu!

(napomena: slika je iz života, takoreći od pre dva dana)

Ne može da se ne pomene i sjajna oprema knjige, fantastične kolor ilustracije u sredini koje me svaki put kada ih vidim oduševe. U svakom slučaju, utisak koji Bezdanj ostavlja je pozitivan, i moja pretpostavka iz prikaza prve knjige se ostvarila, budući da je autor uspeo da se u velikoj meri poboljša, pretežno jačom pričom i veštijim uklapanjem raznih elemenata. Nadajmo se da će se to nastaviti i u trećem tomu, koji pretpostavljam da ponovo možemo očekivati u oktobru sledeće godine.

петак, 25. децембар 2009.

Bug!

by Nightflier

Dragi čitaoci, bezmalo je prošla ova godina, 2009. po odokativnom računanju koje su nam uveli na politički nekorektnoj verskoj osnovi, pa je valjda i vreme za svođenje računa. Kad bi imalo šta da se svede, bilo bi dobro. Rečena i gorepomenuta 2009. za izdavaštvo u ovoj zemlji Srbalja i ostalih mutanata bila je gotovo pogubna. Ministarstvo kulture se nije dovoljno potrudilo da dokrajči ovo malo eskapizma što nam je preostalo, pa verujem da će propušteno nadoknaditi u narednoj godini. Na ličnom i personalnom planu, godinu sam proveo boreći se s našim izgovorom za zdravstveni sistem i redovno pominjući bližu rodbinu resornom ministru (svaka sličnost s ministrom zaduženim za kulturu je, pretpostavljam, namerna), budući da mi je najbliža osoba na ovom svetu a i šire prilično ozbiljno bolesna. U pauzama između dve ture nerviranja nešto malo sam prevodio i nešto malo čitao. I jedno i drugo najmanje u životu. Razlog tome je što nisam imao volje, vremena ili živaca. Ili zato što me izdavači nisu plaćali, jer sami nisu mogli da naplate potraživanja od knjižara ili šta već. Uglavnom, ova godina je u intimnom i poslovnom za oglašavanje na poslednjim stranicama "Politike".

Da ovaj unos ne bi baš potpuno podsećao na uvod u epizodu serije "Grlom u jagode" (koju mrzim), godinu za nama obeležila je i prava eksplozija izdavaštva domaće fantastike, koja je mahom lepo primljena kod čitalaca. Objavljeni su i novi romani meni jako milih i dragih pisaca, za koje se verovalo da su digli ruke od spisateljskog zanata. A i "Avatar" je počeo da se prikazuje u našim bioskopima.

U narednih nekoliko dana pozabaviću se naslovima koje sam pročitao ove godine, a uslediće i nekoliko prikaza romana što klasične epske fantastike, što urbane fantastike, na tragu Džima Bučera. Dok pokušavam da privedem kraju prevod "Povratka u SSAD" (genijalnog romana Kima Njumena, kojeg će objaviti "Paladin" Gorana Skrobonje), trudim se da što manje vremena provodim na svom porcelanskom prestolu i da izbacim iz sustava ovu viruštinu koja me je napala. Smatrajte ovo Božićnom poslanicom vaše crne eminencije i ne dajte se neprijatelju!

недеља, 20. децембар 2009.

THE SAD TALE OF THE BROTHERS GROSSBART - Jesse Bullington



Srednji vek u postmoderni i obratno

by Aleta


Posle osetne pauze (čitanje knjiga u elektronskom formatu mi nikada nije bila jača strana) javljam se sa prikazom jednog, može se reći intrigantnog, novog izdanja. U pitanju je The Sad Tale of the Brothers Grossbart (Tužna priča braće Grosbart), roman prvenac mladog autora Džesija Bulingtona. Knjiga se pojavila na svetskom tržištu (ne i kod nas) u novembru i do sada naišla na uglavnom pozitivne osvrte kritike.


Ako bismo dobili zadatak da je opišemo u tri reči, možda bi najbolje bilo izabrati izjavu jednog kritičara — “grimmer than Grimm” (sablasnije od Grima). Igra reči se u prevodu gubi, ali značenje ostaje, sa svim implikacijama koje te reči nose. Ovo je, dakle, bajka za odrasle. Doduše, ako bolje razmislimo, sve bajke su u neku ruku namenjene odraslima, jer se sposobnost apstraktnog mišljenja, neophodnog za razumevanje mnogobrojnih slojeva tog žanra, pojavljuje tek pri stupanju u zrelije doba. No, da se ne udaljavam od teme. Roman o Grosbartima je višeslojna bajka i to onakva kakvu nam roditelji nisu pričali. Roditelji uglavnom teže da decu zaštite od užasa sveta, dok nas Bulington u njega ne samo svom silinom gurne, već i za nama zaključa vrata.


Glavni likovi su braća blizanci Hegel i Manfrid Grosbart koji kreću na put kroz srednjovekovnu Evropu u potrazi za blagom, za njih obećane zemlje, Giptlanda. Na prvi pogled ovo vam može delovati kao još jedna klišetirana obrada idealističke potrage za srećom u kojoj heroji prolaze kroz niz peripetija da bi na kraju za svoja dobra dela bili nagrađeni hepiendom. Ali, Grosbarti su daleko od stereotipnih vitezova, naivnih seljaka i kalfi koje možemo zamisliti da te 1364. kreću put peskovitih predela kao okasneli krstaši željni večne slave i bogatstva. Oni su oličenje surovosti minulih ratova, nepritajeno zlo, neulepšana istina. Po zanimanju pljačkaši grobova, lukava i nemilosrdna braća na put kreću uz “oproštajni poklon” selu u vidu hladnokrvnog ubistva jedne zemljoradničke porodice od kojih samo Hajnriha, glavu porodice, ostavljaju u životu. Na svom putu ka Giptlandu (zapravo Egiptu, ali posle nekoliko strana se priviknete na ovakvo izvrtanje reči i negramatičnost iskaza usled neukosti — ipak je to srednji vek) oni seju teror i smrt, nailaze na fantastična bića poput veštica, demona, sirena, uvećavaju svoj dvojac za jednog sveštenika i pritom sve vreme ne zaboravljaju da budu dobri hriščani — mole se Bogorodici u kojoj vide svog zaštitnika i dele milost ljudima šaljući ih na onaj svet svojim samostrelom i buzdovanom. Grosbarti su veoma religiozni, raspravljaju o pitanjima religije među sobom, a i sa drugima, sa podjednakim žarom kao što i čine zlodela, i odlična su slika licemerja krstaša — nema pohoda iz plemenitih pobuda, u pitanju je samo novac. Oni duboko veruju da sprovode “Njenu volju” na zemlji i spremni su da svakog ‘bogohulnika’ sastave sa tri metra iskopane zemlje.




Njihovo putešestvije je veoma živopisno prikazano, ali ovo nije pikarski roman za razbibrigu. Štaviše, iako na prvi pogled možda deluje naivno, ovaj roman vešto razgrađuje mitove i klišee sa srećnim krajem. Svet je surov. Grosbarti su suroviji. Heroji su antiheroji. A naša etika se dovodi u pitanje. Kako to?, zapitaćete se. Kada se roman prikaže u ovako crno-beloj slici, deluje logično i jednostavno da poželimo da njegovi ‘junaci’ stradaju prvom prilikom. Međutim, Bulington plete tako zanimljivu priču da često sebe uhvatimo kako navijamo za Grosbarte nadajući se da će se izviti na vreme pred naletom mača, trčati brže i biti pronicljiviji od protivnika. Naša moralna načela tu stoje na nesigurnim nogama.


Osim što pratimo braću, svedoci smo i potere Hajnriha koji je, u želji da osveti svoju porodicu, spreman da se odrekne svega. Paralelno praćenje dve radnje dovodi do napetosti u odvijanju priče. Žanr bajke se vidi u fantastičnim elementima i opisu likova gde odbojan fizički izgled uglavnom znači i podjednako ružnu unutrašnjost. Bulington se obilato koristi tradicijom pripovedanja; digresije su tu da nam pojasne neke delove, ali i da nam daju predah od potoka krvi i truleži kojih smo se načitali i više nego dovoljno. Statičnost na preko potrebnim mestima zamenjuje dinamiku. Ovaj roman je ipak teško svrstati u okvire jednog žanra; u njemu se prepliću fantazija, horor, istorija, crna komedija. Najsigurnije je reći da pravi sopstveni žanr. Grosbarti su gora pošast od kuge, a distopija njihovog vremena je vidljiva na svakom koraku. Srednji vek je surovo, krvoločno vreme u kome je opstanak često moguć samo uz nečije stradanje. Otud možda i naslov knjige — život je tu tužna priča u kome negativci za mnoga zlodela prolaze nekažnjeno.




Interesantan je predgovor knjizi samog autora u kome nam, u stilu starih pripovedača, nudi namerno neuverljivu priču o dolasku na ideju za knjigu i o navodno viševekovnom postojanju Grosbarta u predanjima. Ova simpatična parodija intertekstualnosti karakteristika je doba u kome autor živi. Ipak je ovo srednji vek u očima postmoderne, a sudeći po nekim elementima, na mestu je i znak za recipročan odnos.

петак, 18. децембар 2009.

RAŠOMON - Riunosuke Akutagava



VIZIJA PAKLA NA ZEMLJI


by Angel of Blasphemy

Rašomon („Plavi Krug“, 2003.) zbirka je najboljih pripovedaka japanskog majstora kratke priče Akutagave, čoveka koji je, poput još jednog velikana japanske knjižvnosti, Jukia Mišime, život okončao po sopstvenom izboru. Imao je svega tridesetpet godina i ostavio je za sobom oko 150 priča.

Onima kojima je engleski jezik i posao i zadovoljstvo, biće interesantno to da je Akutagava završio studije engleske književnosti i da je napisao veoma cenjenu Studiju o Vilijemu Morisu, sa kojim je delio široko opšte obrazovanje i interesovanje za narodna predanja i srednjevekovne običaje. No, većini je poznat iz špice čuvenog filma japanskog reditelja Akire Kurosave (izvinjavam se unapred za digresiju, ali ne mogu da ne napomenem da je dotični gospodin moj omljeniji reditelj) – Rašomona. Kurosava je majstorski adaptirao elemente nekoliko Akutagavinih priča, sa posebnim naglaskom na priču pod nazivom „U čestaru“. Naravno, ova je objavljena u zbirci o kojoj govorim i smatra se jednom od najboljih koje je Akutagava napisao.



No, hajde da zanemarimo biografiju i pređemo na stvar – zašto bi trebalo da pročitate barem neku od Akutagavinih priča?
Odgovor na to je: zato što ćete sigurno pronaći nešto što vam je interesantno u mnoštvu tema koje Akutagava obrađuje. Cinični ste kritičar države i društva? Nema problema. U Akutagavinim pripovetkama „General“, „Džigokuhen“ ( u prevodu „Vizija Pakla“), „Džašumon“ (u prevodu „Lažna religija“), i recimo „Rašomon“ pronaćićete žestoku kritiku tradicionalnih japanskih vrednosti, pažljivo utkanu u osnovnu liniju samih priča. Kada bolje pogledamo, to nije loše, jer većina nas, usudiću se da kažem Evropljana, zapravo nema pojma o pravom japanskom načinu života, a kamoli o njegovoj negativnoj strani.
Prosečno obrazovan Evropljanin o Japancima zna u vrh glave tri stvari: 1. na odmore dolaze u povećim grupama i uvek nose tonu hi-tech uređaja – valjda pokazuju time da su ih dve atomske bombe samo ojačale; 2. Sony, Toyota i onaj glupavi auto-konzerva Smart ; 3. u filmu/knjizi „Dnevnik Bridžit Džouns“, Mark Darsi je bio oženjen Japankom, što je njena majka prokomentarisala: „Japanci...znaš, draga, veoma okrutna rasa“.
Malo obrazovaniji Evropljanin je čuo za fugu i suši, zna za pesmu Alphaville-a, „Big in Japan“, čuo je nešto o samurajima, geišama i zen-budizmu, prelistao koju mangu, pogledao poneku animu sa decom, pa im usred epizode isključio TV kad je video da tamo ima svega samo ne materijala pogodnog za mlađe maloletnike; ponekad popuni koji sudoku na putu do posla, pogleda onu humorističku emisiju Sasuke... i da, gledao je onaj glupi film „Poslednji Samuraj“ (glupi zato što: a) imam pravo na subjektivnost; b) u njemu igra Tom Kruz koga tolerišem samo u Kišnom čoveku; c) je to holivudska travestija briljantne japanske kinematografije bazirane na Kabuki teatru).
Sledeći nivo normalno zauzimaju oni što ih je neko nekad lepo opisao rečenicom: „Nema budale do školovane“. To su, logično, oni manijaci što se akaju sa čitanjem (prepoznajemo li se?). Oni su zaista nabavili neku dobru knjigu o Bušido kodeksu, redovno balave na katanama koje se mogu naći na Google Images, čitali su Pet prstenova Musašija Mijamote, uživaju u japanskoj kinematografiji, pažljivo prate rad Kentara Miure, interesuje ih Noh-drama, pa znaju da Hannya nije marka japanske kisele vode ili poklič Džekija Čena (koji nije Japanac, bre! – pardon za ovaj dijalog sa mojim neprijateljima); u stanju su da noć provedu nad jednim haikuom; vole da nauče nešto novo o japanskoj mitologiji, religiji i vezi ovih sa sumo rvanjem i nošnjama; skloni su tome da oproste Japancima zverstva počinjena u Šangaju na konto toga da je analnost njihove tradicije u mnogome doprinela tragediji... No, kako god okrenuli ni ovi treći pojma zapravo nemaju o tome šta je to Japan. Zato što nisu Japanci. Toliko je jednostavno.

Ako hoćete da donesete nekakav sud o pravom Japanu, probajte da obratite pažnju na ton naratora ovim pričama. Kada to uradite, porazmislite o osećanjima koja u vama izazivaju pojedine naratorove fraze koje Akutagavi služe kao osnovni akord. Možda će vam čak biti jasnije zašto je jedan izvrstan intelektualac u najboljim godinama života odlučio da popije preveliku dozu barbiturata. Ih, rećiće neki, pa piše tamo na Wikipediji da je patio od anksioznosti celog života i da je u porodici njegove majke bilo duševnih bolesnika...Tačno, ali, pokušajte da sagledate širu sliku – koliko tačno sposobnost opažanja loših manira sveta u kome živite i kulture u kojoj ste rođeni, nerazumevanje okoline i vrhunska obrazovanost mogu da utiču na to da se loš genetski sklop otkači? Ako tome dodate potpunu nemoć da išta od svega što vas tišti promenite iz korena (a nije da niste probali, jeste i te kako, u svim svojim delima), mislim da ste smućkali smrtonosni koktel potpunog očajanja i kupili kartu za groblje.



Nemojte se plašiti, nije Akutagava samo puki depresivac koji u nešto uvijenijoj formi jadikuje nad ispraznošću kulture kojoj pripada. On pokazuje, kao i svaki pošten disident, da neprijatelja morate dobro upoznati pre nego što mu zadate udarac. Zaista ćete naučiti dosta o japanskim običajima i verovanjima iz ovih priča. Dokaz za to je prosta činjenica da je prevodilac ove zbirke na skoro svaku stranu bio prinuđen da ubacuje fusnote u kojima se pojašnjavaju određeni termini koje Akutagava sasvim normalno upotrebljava. Istina je da ovo donekle opterećuje sam tekst i blokira slobodan tok priča, ali verujte, i ova ekipa „manijaka“ koje sam pominjala u kontekstu trećeg stupnja zainteresovanosti za japansku kulturu, ne bi možda izdržala da na svakih par minuta okreće rečnike ili kopa po Internetu tražeći odgovor na pitanje: „A šta je sad ovo?“. Eto koliko mi zapravo znamo o Japanu, te stoga veliko hvala prevodiocu i izdavačima što su odradili taj posao umesto nas i što su nam priredili jednu zbirku za gotovane – naše je samo da pratimo tekst....i fusnote.

Akutagava ne preza ni od zadiranja u ljudsku intimu –po modelu Love Will Tear Us Apart, kako rekoše onomad Joy Division. Nemojte mi reći da ste očekivali Fields of Gold od ovog našeg depresivca? Pa gde ima da njegovi likovi trčkaju po njivama u sumrak i zaklinju se na večnu ljubav? Nije Akutagava Sting koji je upravo otkrio tantrički seks i Šekspirove sonete (i to one veselije). Akutagava na ljubav gleda sa one okrutne strane sukoba između dužnosti i osećanja, u kojoj se osećanja zbog kojih je dužnost pogažena obavezno izgube kada se shvati kolika se cena zapravo platila za gotovo zanemarljivu sreću. Glupo mi je da vam ovde pišem filozofski traktat o poimanju ljubavi na Istoku, o odnosu budizma prema ovozemaljskom i slično... Umesto toga, pogledajte film Akire Kurosave „Haos“ (baziran inače na Šekspirovoj tragediji „Kralj Lir“) i razjasniće vam se malo istočnjačko poimanje ljubavi (i videćete da je šekspirovski tragično mala beba u poređenju sa Kurosava-tragičnim).

U svakom slučaju, od srca preporučujem ovog sjajnog pisca. Istina je da ćete nakon čitanja možda biti u najmanju ruku začuđeni tim „drugim Japanom“. Preispitivaćete možda ono divljenje koje ste pokazivali prema samurajima... Zapitaćete se možda: „Zar je svuge isto da-ne-kažem-šta...pa ima li, bre, išta sveto na ovoj planeti?“ Ali neka...sva ova pitanja vrede. Jer kao što biva u dobrim starim japanskim legendama, pisac ponekad prekine svoju povest negde pred sam kraj – razlog: nepoznat. Ali mogućnosti koliko vam duša ište. Što za interpretaciju, što za ispisivanje tog kraja. Na vama je samo da se prepustite toku kojim vas nosi duh –a tu već nema mesta kompromisima.Pakao ili Raj, birajte sami...i snosite odgovornost za svoj izbor.

субота, 12. децембар 2009.

POSTANJE - Bernard Beket


Postanje novog platonizma

by Nightflier

Beketovo "Postanje" objavljeno je u izdanju IPSa pred minuli oktobarski sajam knjiga. Reč je o noveli koja bi se najbolje mogla opisati kao filozofski postapokaliptični sf i koju je teško prikazati, budući da bi i najkraća nezgrapno napisana rečenica mogla otkriti nešto bitno i upropastiti čitaocu uživanje u knjizi.

Radnja bi se najkraće dala prepričati ovako: Dvadeset prvi vek nije nimalo mazio ljudsku rasu. Čitavom planetom harao je rat katastrofalnih razmera, što je dovelo do kraha civilizacije. Međutim, jedan bogataš po imenu Platon spasao je svoju zemlju (Novi Zeland) time što ju je izolovao od ostatka planete i navale izbeglica i boleština. Vremenom je svaki dodir s spoljašnjim svetom prestao i ta nova Platonova republika pretvorila se u jedino preostalo uporište civilizacije i ljudskog roda preostalo na planeti Zemlji.

Međutim, ni ti preostali ljudi ne žive u ružičastoj utopiji. Stanovništvo republike sve vreme je u strahu od vlasti - sve dok ne prestanu da se boje. Kao i u svakom drugom autoritativnom društvu, kada pučanstvo prestane da se boji vlasti, nastaje haos.

Beket je napisao priču koja brzo prelazi preko world buildinga na teren filozofskih rasprava, ali pri tom ne gubi ni trunčicu zanimljivosti. Ovo možda nije novela za prosečne ljubitelje svemirskih opera ili mastodonskih serijala mača i magije. S jedne strane, reč je o priči o devojci koja želi da postane koristan deo zajednice u kojoj živi. S druge strane, reč je o komentaru na brojna filozofska i religijska pitanja - i to pametnijem od onoga koji je ponudila izvikana "Koliba".

Beketu se valja diviti na tome što je na tako malom broju stranica do savršenstva izbrusio pravi dragulj ne samo žanrovske književnosti, već književnosti u širem smislu. "Postanje" je novela koju ne smeju propustiti ne samo ljubitelji žanra, već i lepe reči (i misli) uopšte.

уторак, 08. децембар 2009.

DNEVNA STRAŽA - Sergej Lukjanenko

High Duke




Ovaj drugi tom tetralogije Sergeja Lukjanenka donosi nove tri međusobno povezane priče. Za razliku od prve knjige koja je pisana iz tačke gledišta Antona, svetlog maga, knjiga počinje naracijom iz prvog lica veštice Alise, pripadnice moskovske dnevne straže. Na ovaj način, Lukjanenko nastoji da nam približi filozofiju i pogled na svet mračnih, pokazuje nam drugu stranu novčića. U Noćnoj straži smo već videli kako moćni magovi ne prezaju da iskorišćavaju druge zarad svojih ciljeva, iako svetli i mračni to rade na različite načine. Ali Alisa nije tako moćna da sopstvenim silama može da utiče na sudbinu sveta kao što to rade Geser i Zavulon. Ne, njeno mesto je u sredini hijerarhije Dnevne straže, među onima koji obavljaju glavni deo posla. Ona nema neke velike pretenzije, živi svoj život od dana do dana i nada se da će Zavulon promeniti odnos prema njoj. Autor nam na ovaj način daje uvid u jednog mračnog i kroz to nas natera da postavimo pitanje da li podela na svetle i tamne koristi možda previše jake reči. Praktično daje čitaocu više podataka da sam napravi izbor, hoće li se u mislima prikloniti svetlima ili mračnima. Iako bi odgovor većine bio svetlima, sigurno postoje i oni koji će se pre pronaći na mračnoj strani, ipak naše poimanje dobra i zla je zasnovano na jedinom postojećem etičkom merilu vrednosti, ljudskom. Iako možda nemaju moći kao u Lukjanenkovom svetu, mračni postoje kao ljudi, oni su među nama.

Roman prilično prati formu svog prethodnika: tri priče i nadmetanje dve straže za prevlast. Nažalost, Lukjanenko se možda previše trudi da održi napetost i neizvesnost, pokušavajući da obrt bude nešto što čitalac nikada ne bi pomislio. Za razliku od Martina, koji je majstor suspensa i čija razrešenja situacije udare kao malj, Lukjanenkovi pokušaj je pomalo mlak, blago antiklimaktičan i deluje kao da glavno razrešenje i pravo tumačenje događaja ostavlja tek za sledeće delove. Ako ste se zapitali šta je sa Antonom, ne brinite, tu je, i još uvek je jedan od ključnih likova preko čijih leđa se lome spletke obe Straže, a događaji, iako na prvi pogled nepovezani, direktno se nastavljaju na istu nit priče iz prvog dela. Ipak, to je priča koja je vekovima borbe između dve straže ista i neprestano se nadovezuje dok se neke od niti kojima je ispletena menjaju i pucaju. Autor nam takođe otkriva još paričića istorije svog sveta, sežući u daleku prošlost i uplićući legende i mitologije u kalup svog sveta. Naime, legenda o Sigurdu i Fafniru dobija svoje tumačenje i razjašnjenje. Takođe se upoznajemo i sa neutralnom stranom, Inkvizicijom, čija je svrha da održava balans između svetlosti i tame i sudi u sporovima Noćne i Dnevne straže. Pojavljuju se i neka nova stvorenja, pretežno izvučena iz slovenske mitologije, ali elegantno uklopljena u ustrojstvo sveta.

Knjiga u globalu ostavlja dobar utisak, zadržava istu mračnu atmosferu, drži pažnju i nosi autentični ruski duh koji je Lukjanenko zajedno sa Semjonovom doneo kao pravo osveženje na domaćoj sceni fantastike kojom vladaju pisci engleskog govornog područja. Ne može se mnogo više od ovoga reći, a da se ne otkrije previše i ne pokvari ugođaj čitanja, samo možemo da se nadamo da će treća knjiga, Sumračna straža, stići na naše police pre sledećeg sajma.

четвртак, 03. децембар 2009.

TANIOSOVA STENA - Amin Maluf


HILJADU I JEDNA NOĆ NA UKLETOJ PLANINI
by Ana Begović


Pre nego što započnemo priču o romanu Taniosova stena (u izdanju Lagune), valjalo bi da se ipak osvrnemo na čudnovatu povest samog pisca - zato što to ab ovo pripovedanje u njegovom slučaju itekako ima smisla.

Rođen je 1949. godine u Bejrutu u porodici Arapa katoličke veroispovesti, studirao je sociologiju i ekonomiju, a 1977. je izbegao u Pariz pred užasima što ih je u njegovu zemlju doneo građanski rat. Sada živi na malom ostrvu u Atlantiku, povezanim sa velikom francuskom lukom La Rochelle mostom dugim tri kilometra. Piše na francuskom jeziku, koji mu nije maternjji, a dobitnik je nekoliko prestižnih francuskih nagrada za književnost (između ostalih i Gonkurove nagrade 1993. za roman o kome govorimo). Malufovi junaci slični su njemu. Napuštaju svoje domove gonjeni nekom strahotom (kojih, naravno, na Bliskom istoku nikada ne manjka) i u nekoj dalekoj zemlji biju bitku sa nostalgijom sa jedne strane i sa osećajem nedefinisanosti sopstvenog identiteta sa druge.

On zapravo piše po krajnje jednostavnom receptu- imate naratora koji vam pripoveda o nečemu što ga je u mladosti intrigiralo, ali sve do svojih kasnijih godina nije saznao istinu o tome (kao što je slučaj u Taniosovoj steni) ili vam se sam glavni junak obraća direktno, pričajući svoju povest od „još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad“ do sadašnjeg trenutka. No, da razjasnim nešto odmah: jednostavni recepti nisu nužno i loši recepti; ponekad lista sastojaka vrhunskih gastronomskih delicija uopšte ne obećava, ali zato ukus pamtimo dugo. Takav je slučaj sa Malufom.

Kako to piše Amin Maluf? Da bismo to shvatili vi i ja moramo da pođemo na jedno kratko putovanje po Orijentu. Idemo tamo gde su dani pakleni, a noći ledene; gde je svaka pomisao na obavljanje posla u podne nezamisliva, pa se radno stanovništvo sa prvim naletom vrelog vetra, koji donosi sa sobom zrnca pustinjskog peska, te sićušne staklaste putnike u čijoj se strukturi reflektuje na hiljade priča i prepliće niz ljudskih sudbina, neprimetno povuče u kuće ili čajdžinice duž uzanih sukova i čeka da neki putnik namernik ili lokalna starina otrese ona zrnca peska sa svoje kape i započne novu pripovest. Uz zaslađeni čaj, ili kafu i ušećereno voće, u dimu nargila pomešanom sa mirisom jasmina i zumbula, pripovedač okupljenima, koji su posedali po svilenim šiljtetima, prenosi povesti koje je čuo od vetra- živote njihovih zemljaka obeležene zabranjenim ljubavima, tabuisanim znanjima, politikom i intrigama, ratovima, krvoprolićem i krvnim osvetama i tom, najstrašnijom od svih reči bliskoistočnih jezika: kismetom. I dok stari pripovedač ne završi svoju povest, u memljivoj prostoriji može se čuti samo njegov zvonki glas i zujanje poneke muve koja je doletela privučena slašću šećera. I kada varljivi vreli vetar pođe dalje, a sunce napusti zenit, pripovedač ispije poslednje kapi čaja ili kafe i ostavi začarane slušaoce da promisle o onome što im je govorio.




Amin Maluf nesumnjivo jeste jedno takvo čedo vetra i dostojan naslednik velike Šeherezade. U njegovim se pričama prepliću istorija i mit, i kao u Hiljadu i jednoj noći, sve je istinito jer se dogodilo u „vreme vladavine velikog halife Haruna-al-Rašida“ i istovremeno je jasno da leteći ćilimi i udaje princeza za prosjake mogu postojati samo u svetu mašte.

Malufov Harun-al-Rašid, ona surova, istorijska podloga svake priče u mnogome će vam pomoći da bolje razumete situaciju na Bliskom Istoku. Bezočna partija šaha koju velike sile igraju na postolju zvanom zemlje Levanta pionima od krvi i mesa tema je i Taniosove stene. Stanovnici planine koja se uzdiže nad Bejrutom našli su se početkom 19. veka u središtu sukoba unutar Otomanske imperije. Taj je sukob kao što to obično biva, privukao lešinare u vidu Britanske imperije i Francuske, koje su svoje nerazrešene račune donele u dva na mapi gotovo proizvoljno odabrana sela. Junaci Malufovog romana su upravo stanovnici tih sela, po veroispovesti katolici i druzi – dakle, ljudi koji ne pripadaju mainstream-u Otomanske imperije ni po veri, ni po običajima. U tom okruženju i u takvom istorijskom trenutku raste junak čiju sudbinu pokušava da dokuči naš narator, i sam rođen i odrastao u jednom od ovih sela. On je od ranog detinjstva opčinjen lokalnom legendom o jednoj steni - steni na koju se zabranjeno popeti jer bi onaj ko to učini netragom nestao...steni koja nosi ljudsko ime: Tanios – ime junaka o čijem ćemo kismetu saznati i više nego što bismo možda želeli.

Ovaj Malufov leteći ćilim polazna je tačka priče koja će se ipak svesti na Haruna-al-Rašida, jer život nije bajka, a mašta ne može da se nosi sa težnjom čoveka da nađe istorijski i razumski adekvatno rešenje za sve. Narator, kao i mnogi po britanskim metodama obrazovani stanovnici Levanta, gaji duboku nadu da će jednom u svesti čoveka sa Istoka nestati mehanizma za stvaranje mitova o ljudima i mestima, te da će se na taj način i oni jednom „civilizovati“. Zato sam i rekla da ćemo o Taniosu saznati i više nego što bismo želeli – do kraja nam neće otati ni tračak iluzije o moći lokalnog tabua, samo gorak ukus istorijski moguće, ali ne nužno i tragične priče o jednom neobičnom mladom čoveku.

Neosporno je, dakle, to da kroz Malufove redove provejava prezir prema istočnjačkoj sklonosti ka mitologizaciji i zatvaranju očiju pred istorijskim činjenicama. Narator Taniosove stene čovek je koga privlači to da otkrije pravu istinu o životu i nestanku lokalnog heroja, baš zato što je u njegovom detinjstvu to ime bilo tabu. Na taj način on želi da razreši konflikt između razuma i natprirodnog jer je to jedini način da pronađe sopstveni identitet. A identiteta je lišen jer je suštinski u sukobu sa „načinima“ svoje rodne grude, a daleko od toga da sebe može nazvati „Zapadnjakom“. Tek kroz identifikaciju sa svojim junakom, koji po svemu odgovara arhetipu izgnanika, narator može naći mir...ili barem privid mira. Tamo gde Taniosova priča završava, naratorovo lutanje može da počne.

Ako bih morala da svrstam Taniosovu stenu u neki žanr, to bi bio Bildungsroman. No, ne klasičan u tom smislu- koliko je to priča o Taniosovom sazrevanju, toliko je i o naratorovom i našem. Malufova magija je u tome što su čitaoci i narator uvek u istoj poziciji. Događaji nam nisu servirani tako da možemo odmah doneti sud o junaku- na Levantu toga nema, ne zaboravite...Tek kada pripovedač završi, možemo natenane razmišljati o vrlinama i manama, sudbinskoj predodređenosti, pogreškama i pravim potezima.

Pitanje je da li ćemo decidan sud uopšte moći doneti. Ako želimo da saznamo istinu, moramo proći ako ne kroz ista, onda barem kroz jednako teška iskušenja kao i ona koja se postavljaju pred glavnog junaka. To je tako zato što priče ne služe tome da nam daju formule za ispravno odlučivanje u životu, nego tome da nas navedu da počnemo donositi sopstvene odluke. A vreli pustinjski vetar jedini je koji zna kuda sve to može da nas odvede...i samo ponekad je voljan da srećnom izabraniku (poput Amina Malufa) otkrije delić neke od svojih nebrojenih tajni.

субота, 28. новембар 2009.

LAMENTATION - Ken Šols



Pažljivi čitaoci Bookspacea primetili su moje jadikovanje nad tužnom činjenicom da više nema dobrih romana novih pisaca ma kakve fantastike. Gotovo kao da svi čekaju da Martin otegne papke, po ugledu na Džordana, i da Erikson objavi novi roman, a usput razmišljaju kako da unovče još jednu vampirsku limunadicu. Čak se i neki uspešni pisci epske i naučne fantastike okreću urbanoj fantastici, valjda u pokušaju da zarade pare za nova kola ili šta li već. Pomenuću samo Stiva Stirlinga i Denijela Ejbrahama.

Od zvezda i zvezdica u pokušaju nismo dobili bogzna šta. U toj grupi pisaca, koje ja zovem "mlađom generacijom", istakli su se na prvom mestu Senderson, pa potom Rotfas, Linč, Aberkrombi i Darham - s tim da je samo prvi (i polovično drugi) sopstvenim snagama izgurao svoj uspeh. Ovi sa začelja plod su marketinškog ispiranja mozga koje su izdavači sproveli nad čitaocima, a sve u nadi da će pronaći novog Džordana, Martina ili Gudkajnda. Kao što rekoh, Senderson je izuzetak - po tome što je prilično originalan i zanatski ispeglan. Ali nije uzbudljiv. Nije inspirativan. Senderson je "jak vrlodobar 4+" klinac, koji fakultet završava guzicom, a ne klikerom. Nije pisac koji vas tera da sa prijateljima prepričavate stranice njegovih romana i nagađate šta će biti s likovima u narednoj knjizi. A vrh je ponude... E pa nije.

Vrh ponude mladih pisaca je Ken Šols. Najpre, Šols ispunjava dva najvažnija uslova da bude veličanstven fantasta - debeo je i ima bradu. Verujte, to su jako bitni uslovi za svakoga ko se bavi fantastikom. Potom, pre nego što je počeo da piše romane zanat je ispekao na kratkim pričama. Za sada ima nešto manje od osamdeset priča i u njegovim romanima se zaista vidi uticaj kratke forme. Dapače, MPW u Šolsovim romanima gotovo i da jesu kratke priče, mesto dugačkih poglavlja kakva smo navikli da čitamo kod Džordana i Martina. Ali o tome nešto kasnije.



Prvi Šolsov roman, kojim počinje serijal Psalms of Isak, nosi naslov Lamentation. Na prvi pogled roman pati od niza falinki – uprošćena poetika, površan world building, sistem magije koji je pristutan tek u naznakama i kojem se ne posvećuje previše pažnje – međutim, po završetku poslednje stranice nameće se neizbežan zaključak da su sve te mane i nedostaci zapravo velike prednosti Šolsovog prvenca. Naime, pisac ne opterećuje ni sebe ni čitaoca komplikovanom predistorijom sveta u kojem se radnja odvija. Već u prvim poglavljima jasno stavlja do znanja čitaocu da je njegov svet zapravo naš svet, samo milenijumima u budućnosti, u kojem je u jednom trenutku nauka imala primat, da bi je nakon neimenovane kataklizme zamenila magija, koja je opet izazvala svojevrstan smak sveta, da bi je zamenio neobičan društveni poredak, u kojem i magija i nauka-tehnologija igraju ulogu arheoloških bauka, pod strogom kontrolom kvazireligijske organizacije, koju je pisac stvorio očigledno nadahnut katoličkom verzijom hrišćanstva.



Ovakva postavka romana po nekima je kopija Bruksove Šanare, međutim takav stav je pogrešan. Šolsov serijal je sasvim očigledno omaž Džeku Vensu i njegovoj Dying Earth. (Prava je šteta što se nijedan od naših velikih izdavača nije rešio da Dying Earth predstavi u prevodu srpskom čitalaštvu. Možda će nakon Hauarda i Lavkrafta Vens biti sledeći klasik fantastike objavljen u luksuznijem izdanju za srpsko tržište – bar se nadam.)

Lamentation je u poređenju s Martinovim ili Eriksonovim romanima uprošćen do najveće moguće mere. Zapleti su naizgled površni (ali se taj utisak već u narednom romanu raspršuje) – ali to ostavlja neverovatan manevarski prostor za karakterizaciju likova. Šols se i tu pokazuje kao lakonski pisac. Njegovi likovi bi nekom drugom piscu bili tek skice za dalju razradu, ali to mu nimalo ne smeta da opiše izuetno uverljive i životne protagoniste i antagoniste, krajnje nesvakidašnje i egzotične, koji neodoljivo podsećaju na Zelaznijeve. Isprva se može učiniti da su likovi stereotipni i plitki, ali se čitalac jako brzo stopi s njima, uviđajući da je pisac namerno izbegao zamršene priče i sudbine, opredeljujući se za varljivu haiku jednostavnost karakterizacije, sa tek primesom stila Džejmsa Herberta u Dini.

Na kraju, ne može se reći da je Lamentation doneo nešto novo žanru. Šols ne može ni da prismrdi Eriksonu, a pisac njegove generacije – Senderson – kudikamo je originalniji i maštovitiji. Međutim, Šolsov stil i zanos iznenađujuće osvežavaju i pružaju uvid u drugačiju fantastiku. Lamentation je na tragu najvećih romana sajens fentezija, koji je nekada bio najkomercijalniji iskaz svih mogućih žanrova i podžanrova fantazijske književnosti. U nešto malo ispod 400 stranica, Šolsu je pošlo za rukom da ispriča uzbudljivu i maštovitu pripovest, da čitaoca saživi s likovima zanimljivim i upečatljivim, te da postavi scenu za veličanstven nastavak, Canticle. Verujte, ovaj serijal i ovog pisca valja imati na umu.

недеља, 22. новембар 2009.

GENERATION P - Viktor Peljevin


Imam tu čast (obavezu) da vam predstavim još jednu saradničku prinovu našeg vrlog bloga. U pitanju je moja koleginica Ana Begović, ovde registrovana kao Angel of Blasphemy (možda ćete vremenom videti da nadimak nije slučajan). Ona će se, kao i Aleksandra, baviti širim poljem književnosti na sebi svojstven način. Warning: she has an attitude and knows how to use it!





Vavilonska kula od katodnih cevi


Ana Begović


„Nekada je u Rusiji zaista živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – i odabrala pepsi.“ Ovako počinje da tka svoju pripovest o životu jedne generacije Viktor Peljevin, jedan od najtalentovanijih pisaca novije ruske književnosti. Ime te generacije, ujedno i naziv ove knjige, Generation P, upućuje nas na osnovni problem kojim se pisac bavi.



Jednom davno, Tomas Sterns Eliot nazvao je generaciju kojoj je i sam pripadao generacijom X. To su bili ljudi koji su imali, možemo slobodno reći, nesreću da svoje najproduktivnije godine proživljavaju u periodu između dva svetska rata. I to je ostavilo traga na njihovim dušama. Preovladjujući osećaj očaja menjali su intelektualnim naporima, ideologijama leve ili desne provenijencije, ali zapravo nikada nisu uspeli da dođu do srži problema – do činjenice da su oni zapravo prazni ljudi, ljudi bez onog čuvenog „ja“ – bića koja umesto sebe imaju samo ono što danas nazivamo imidžom.


Unuci te generacije X nisu imali ništa veći potencijal da se sukobe sa problemom sopstvene esencije, no, za razliku od njihovih starih, koji su svoju ispraznu svakodnevicu ispunjavali naukom ili sletovima u čast ovog ili onog vođe, ti „novi klinci“ su imali TELEVIZOR. Mali ekran postao je gotovo zamena za mozgove pepsi generacije. Dovoljno je samo porazmisliti o tome šta smo sve u svom životu kupili ili uradili nakon što smo za to čuli preko sredstava javnog informisanja.


Naravno, ovim smo tek zakoračili u more pitanja koje Peljevinovo delo postavlja. Neminovan je zaključak da mladi Rusi nisu isto što i njihovi vršnjaci sa Zapada – oni nisu imali izbor izmedju pepsija i koka-kole. Pili su pepsi zato što jednopartijski sistem nije dozvoljavao pravo na izbor. Ali, da su i mogli da biraju izmedju pepsija i koka-kole, šta bi zapravo postigli? Tu i počinje prava dilema Viktora Peljevina u Generaciji P – ako birate između jedne gluposti i druge, da li zapravo uopšte pravite legitiman izbor?



Može se reći da se nametanjem ovih pitanja Generation P svrstava u dela visokog filozofskog naboja. Postoje mesta u ovoj knjizi koja će vas zasigurno podsetiti na predavanja svih onih zanimanju nastrano odanih profesora filozofije i psihologije koja ste ikada (voljno ili nevoljno) slušali. No, ovaj pisac ima onaj volšebni dar da vam i tada zadrži pažnju – čitate dalje, kao u magnovenju, samo da biste stigli do kraja i otkrili o čemu se tu zapravo radi. I pogađate već, bivate potpuno iznenađeni epilogom.


Kada još pažljivije pogledamo Peljevinovo tkanje, shvatimo da ne čitamo samo puki filozofski traktat. Njegov junak, simboličnog imena Vavilen Tatarski, kreće se kroz epohu perestrojke kao i svi oni Ahili, Utnapištimi i njima slični heroji i polu-bogovi čija imena stoje na stubovima i reljefima širom planete. Jasno nam je da je pred nama mit o novom ruskom čoveku (ili bolje rečeno natčoveku – od Ničea pa na ovamo, svaki Pera iz književnog dela nosi u sebi Prometeja). Naš Tatarski, naizgled obični filolog koji živi u predgrađu Moskve i preživljava od jutra do mraka u svetu koji pripada čečenskim kartelima, bivšim pripadnicima KGB-a, a sadašnjim biznismenima i pripadnicima tajnih, manje tajnih, i sasvim otvoreno uvrnutih društava polazi kroz ponudu da se bavi reklamama na put ka ostvarenju sopstvene sudbine.


Ali, Peljevin ne bi bio Peljevin kada bismo mogli tek tako lako da se izvučemo sa rezonom: „aha, pa ovo je tipični mit“. Ako se vratimo prvoj rečenici, možemo uvideti da ima nečeg bajkovitog u svemu tome, zar ne? I mogu vam potvrditi da ovom delu ne nedostaje element fantastike. Imamo posla sa raznolikim fantastičnim bićima: Čečenima na heroinu, bivšim vojnicima u donjem delu trenerke i sa zlatnim lancima oko vrata, budistima i njihovim napitkom od halucinogenih pečuraka i naravno, ljudima iz medija koji preko malih ekrana plasiraju gledaocima ni manje ni više nego sam život. Da odmah naglasim da postoji razlika između Peljevina i braće Grim – Peljevin je čovek iz vremena u kome je Ajnštajnova teorija relativiteta prevagnula nad težnjom za happy end-om u književnosti. Kraj je relativan, a ne srećan, komičan ili tragičan. I zapitate se da li ga uopšte ima. Kad smo već kod fantastike, normalno je da Peljevin ne zaobilazi ni SF. A i zašto bi? Nauka i njena dostignuća za njega su neka vrsta „Okamove britve“, najlakše moguće rešenje da se objasni postojanje čitave plejade likova koja se pred nas postavlja, a koji, kako po fizičkom izgledu, tako i po mentalnim karakteristikama, predstavljaju nešto što žena nije mogla da rodi, čak ni u najluđim snovima.



No, hajde da konačno izreknem i ono što se mora: iako bih to volela, ne mogu vam zapravo dati pravi pregled romana Generation P. Odgovorno tvrdim da je to nemoguće uraditi, a objasniću vam i zašto. Svi ste čuli za domino efekat? E, pa, čitanje ove knjige (a i drugih Peljevinovih dela) je kao da ste napravili mandalu od domina i srušili prvu u nizu. Svaki detalj vodi sledećem detalju. Svaki dijalog zavisi koliko od prethodnog, toliko i od narednog – i verujte mi na reč, napisan je sa toliko ironije i dovitljivosti da se teško da prepričati, samo citirati. A kako je glupo da to radim, toplo vam preporučujem da ako niste ranije čitali Peljevina počnete možda baš od ove knjige koja je piscu donela svetsku slavu, a koju je za naše tržite izdao Plato. Verujem da se nećete pokajati.


A kada stignete do kraja knjige, pretpostavljam da ćete biti i tužni i sretni u isto vreme (najbolje knjige, da se ne lažemo, uvek imaju na nas taj psihotizirajući efekat i čitamo ih baš zato što nam je u životu, kako reče Grk Zorba „potrebno malo ludila“) – bićete sretni zato što ste se dobro zabavili uz malu pomoć tako sjajnog momka kao što je Viktor Peljevin, a tužni zato što će vam u dubini duše biti jasno da je taj svet, svet kome ste se podsmevali upravo onaj u kome živite i da vi možda niste Vavilen Tatarski, „glavni junak“ sa svojevrsnom misijom, već neko od onih gorenavedenih sporednih mitskih bića čiji usud i nije toliko privlačan. Najgora opcija je da spoznate to da ste možda samo obični čovek koji u papučama i atlet majici pilji besciljno u televizor kupljen na kredit i pije pepsi – ne zato što ne može da bira, već zato sto za to nikad i nije bio kadar.

четвртак, 19. новембар 2009.

DRAKULA NEMRTVI – Dejker Stoker i Ijan Holt

Drakula je jedan od najviše eksploatisanih književnih likova. Nalazi se u brojnim ekranizacijama, stripovima, romanima, ali sada po prvi put roman dobija zvanični nastavak koji potpisuje jedan Stoker. Nažalost, ovaj „nastavak“ ni po čemu ne zaslužuje da se tako nazove. Dejker Stoker i Ijan Holt su navodno koristili beleške samog Brema Stokera. Njihov roman je zapravo još jedan pokušaj rehabilitacije Drakule i dokazivanja da on nije samo čudovište, tako da on zapravo i nije antagonista priče. Drakula nemrtvi bi mogao da se nazove papazjanijom klišea i za razliku od originalnog Drakule, koji je epistolarni roman, novi roman ima običnu naraciju po poglavljima.


Priča je smeštena dvadeset pet godina nakon prvobitne priče i mnogo toga se promenilo. Pojavljuju se svi preživeli likovi iz družine koja je „ubila“ Drakulu, sa dodatkom Kvinsija Harkera, sina Mine i Džonatana i novog otelotvornja zla, grofice Elizabet Batori. Nažalost, skoro svi likovi su prilično neubedljivo degradirani. Džonatan je propali advokat alkoholičar, doktor Sjuard je takođe propali lekar i zavisnik od morfijuma, a pri tom je kranje neuspešni lovac na vampire, Artur Holmvud ima želju za smrću pošto nikada nije prežalio smrt Lusi, Drakuline prve žrtve, Van Helsing je ogorčeni starac u kojem ne vidimo ni traga nekadašenje promišljenosti i predvodnika družine protiv Drakule. Sam Kvinsi Harker je buntovni sin, zanesen glumom, koji većinu stvari radi bez razmišljanja, po hiru, a sto se priče tiče gotovo beskorisan, dok je Mina Harker duboko u sebi zaljubljena u Drakulu zbog čije krvi i sama deluje kao besmrtna. Ovi likovi, kao i inspektor Skotland Jarda, su toliko neubedljivi da često deluju apsurdno, kao da su nameravani da budu karikature originalnih likova.

Još jedan od velikih problema knjige je pokušaj pisca koji su Amerikanci, da dočaraju duh Londona sa početka dvadesetog veka u čemu nikako ne uspevaju. Da bi dali svom pisanju nekakav legitimitet, u priču su natrpali razne kulturne i istorijske reference koje u svojoj želji da čitaoce uvere da poznaju period o kojem pišu često ponavljaju i preterano potenciraju. U jednom trenutku, čitalac shvata da ono što čita i nije nastavak romana Drakula, već prepravljanje priče na određeni način, zato što roman iz 1897, zapravo postoji kao delo u samoj priči, a Brem Stoker je jedan od likova, nimalo laskavo predstavljen. Prvobitna priča je spoj „istine“ i fikcije koju je Stoker napisao pomerivši i godinu zbivanja da bi autori mogli da smeste priču u vreme koje im je odgovaralo.



Knjiga nema ništa od originalne napetosti i atmosfere i ni u jednom trenutku čitalac ne strepi zbog sudbine likova. Jezik kojim je delo pisano je jednostavan, rečenice previše kratke i nerazvijene, a scenarijsko iskustvo Ijana Holta je vidljivo u filmičnim i poglavljima koja su često toliko kratka da čitalac sve i da pokuša ne može da se uživi u priču. Takođe su ubačeni i elementi kao lezbejske vampirice, katana koja se koristi protiv vampira, Džek Trbosek doveden u vezu sa vampirima, koji ne samo što su svojevrsni klišei, već su izuzetno loše ubačeni u priču. Sam Drakula je identifikovan kao Vlad Basarab Cepeš, i predstavljen kao hrabri evropski plemić, ratnik na braniku hrišćanstva, koristeći se formulama koju je Fred Sejberhejgen već upotrebio u svojim romanima o Drakuli, kao što je Drakulin pokušaj da spase Lusi od loše transfuzije Van Helsinga. grofica Batori odličan primer loše napisanog zlikovca koji je suština zla, bez dobre motivacije za svoja dela osim činjenice da želi da vlada svetom i osveti se za neku umišljenu nepravdu.

Ovaj roman se nipošto ne može smatrati hororom jer ne ispunjava osnovnu premisu horora, a to je da stvori zlokobnu i strašnu atmosferu, tako da je možda bolje smatrati ga neuspelim pokušajem eksploatacije ustanovljenog brenda. Ako hoćete dobar roman o vampirima, ovaj slobodno preskočite.

понедељак, 16. новембар 2009.

Vampirski ciklusi - otkazani

Zbog smrti patrijarha Pavla i proglašenog dana žalosti Dom omladine otkazao je sva predavanja, pa i moje. Izvinjavam se svima i nadam se da ćemo se videti drugom prilikom.

петак, 13. новембар 2009.

IZGUBLJENI SIMBOL - Den Braun

Naš blog postaje bogatiji za jos jednog saradnika. U pitanju je Aleksandra Orašanin, profesor engleskog jezika i književnosti, koja ce se baviti više glavnotokovskom književnošću i tako proširiti delatnost bloga koji se još uvek pretežno bavi fantastikom. Za početak ćemo njene postove postavljati Ivan ili ja i potpisati pravog autora, ali ona će lično odgovarati na komentare koji će joj možda biti upućeni. Učlanjena je na blog pod nadimkom Aleta. Sa željama za dobrodošlicu, postavljam njen prvi tekst:

Izgubljeni simbol Dena Brauna



Aleksandra Orašanin



U eri plejade pisaca takozvanog „lakog štiva” Den Braun svakako prednjači svojim multimilionskim bestselerima. Posle dva izuzetno uspešna i krajnje kontroverzna romana u kojima pratimo (ne)zgode Roberta Langdona, pojavio se i treći koji poslednja tri meseca okupira centralno mesto u izlozima knjižara i čini da distributeri i izdavači zadovoljno trljaju ruke na kraju dana.


Nije potrebno posebno napominjati da Braunovi romani ne poseduju vanvremensku književnu vrednost. Ono što je prosečnom čitaocu njegovih knjiga bitno jeste prisustvo brze radnje, dobrog zapleta i zanimljivih likova. Izgubljeni simbol razrađuje već oprobani recept za uspeh – radnju zasnovanu na teoriji zavere i razrešavanju misterije uz pomoć ‘ključeva’ koji su vešto skriveni svuda oko nas. I ovog puta je harvardski simbolog uhvaćen u kovitlac događaja koji nadilaze granice svakodnevnog i prete da izmene naše uvreženo poimanje sveta. Posle Da Vinčija i Iluminata na red su (očekivano) došli Masoni kao paragon mističnog i nedovoljno poznatog. Za razliku od prethodna dva romana iz serijala o Langdonu, Braun se ovog puta odlučio da radnju smesti na ‘svoju teritoriju’ – u Ameriku. Ovo mu je dalo priliku da se poigrava istorijom svoje zemlje i tragove sakrije u arhitekturi i muzejima Vašingtona. Ostalo prati osnovni šablon – odvijanje radnje u kratkom vremenskom roku (12 sati), neizbežni likovi poput saputnice koja je sticajem okolnosti upletena u celu priču a ima preko potrebno znanje za rešavanje misterije, i predstavnika zakona čija je uloga ambivalentna kroz veći deo romana.


Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu, jer je Braunov stil krajnje filmičan i čitaocu ne daje puno prostora za predah, osim u delovima gde likovi pomalo podsećaju na hodajuće enciklopedije i gde količina podataka koja nam se servira može da zamori. Braun je majstor otkrivanja malo poznatih i intrigantnih činjenica i poigravanja sa našim pojmovima sakralnog i sekularnog. Knjige koje se ne libe da zadju u kontroverzu uvek imaju dobar odziv čitalaca. Treba reći, doduše, da iza uspeha ovakvih romana uvek stoji i strateški dobro osmišljena medijska kampanja. U ovom slučaju marketinški potezi su učinili da Izgubljeni simbol obori rekord prodaje romana za odrasle sa preko million prodatih primeraka u prvom danu.


Izgubljeni simbol je roman za popodnevnu razbibrigu i pobuđivanje mašte. Sam autor tvrdi da ne pretenduje na titulu književnog džina. A ništa loše ne može proisteći iz efemernog užitka čitanja.



Vampirski ciklusi, predavanje

U ponedeljak 16. ovog meseca kojeg smo, održaću predavanje u okviru redovnih okupljanja društva LK, a na temu "Savremena fantastika: Vampirski ciklusi". Svi ste dobrodošli i voleo bih da vas dođe što više, da se upoznamo u 3d, ako se već ne znamo. Počinje u 19 h.

недеља, 08. новембар 2009.

IPS na sajmu knjiga - svođenje utisaka

Ovog oktobra izdavačka kuća IPS prvi put se predstavila čitateljstvu i posetiocima oktobarskog sajma knjiga kao veliki izdavač. Sa dva štanda u areni hale 1, IPS je najavio žustru borbu za svoje (poveće) parče izdavačkog kolača.

Doduše, IPS je imao ozbiljne propuste na skoro završenom sajmu, koji se pre svega odgledaju u organizaciji prodaje i pristupu prema čitaocima. Očigledno da tranzicija od knjižara do izdavača nije nimalo laka, te da se moraju preležati neke boljke. Ukupni utisak je da je deo IPSa zadužen za prodaju zakazao makar onoliko koliko je uredništvo brilijaralo. A, bogami, odabir naslova koje je IPS objavio pred sajam i za sajam teško da je mogao biti bolji.


IPSova teška artiljerija minulog sajma sastojala se od samih nobelovaca - najtraženiji na štandovima "IPSRada" i "IPSProsvete", ali i na sajmu uopšte bili su Žoze Saramago ("Slepilo"), Ginter Gras ("Kutija), Sol Belou ("Humboltov dar") i Le Klezio ("Oniča", "Uranija" i "Tužbalica o gladi").

Nisu bili iznevereni ni ljubitelji fantastike. Sa dva romana Terija Bruksa i po jednim romanom Džima Bučera i Grega Kiza, IPS je stao rame uz rame s "Lagunom" kada je reč o objavljivanju epske fantastike.

Još jedna IPSova perjanica bio je Mišima, sa delom"Mornar koji je izneverio more". Čitaoci ovih redova, evo, ekskluzivno saznaju da će se ubrzo pojaviti još jedna njegova knjiga, "Zabranjene boje".

Za kraj, lista najprodavanijih naslova prošlog meseca u IPSovim knjižarama:

1. POBEDNIK JE SAM - Paolo Koeljo
2. JEDI, MOLI, VOLI - Elizabet Gilbert
3. SLEPILO - Zoze Saramago IPS
4 IZGUBLJENI SIMBOL / LOST SYMBOL- Den Braun
5. OKORELA ZEMLJA CUDA I KRAJ SVETA - Haruki Murakami Geopoetika
6. DRAGULJ MEDINE - Šeri Džons
7. MAC MEDINE - Seri Dzons
8. VODA IZ KAMENA - LJ.H.Djurovic
9. URANIJA - Z.M.G.Le Klezio
10. MORNAR KOJI JE IZNEVERIO MORE - Jukio Misima
11. BELI TIGAR - Aravind Adiga
12. DOMACIN - Stefani Majer
13. KUTIJA - Ginter Gras
14. ZAMAK U PIRINEJIMA - Justejn Gorder
15. FANTOM IZ OPERE - Gaston Laru
16. GREH NJENE MAME - Mir Jam
17. ZATO STO TE VOLIM - Gijom Muso
18. SEKS I GRAD / SEKS I GRAD (OUTLET) - Kendas Bušnel
19. DECAK IZ SNOVA - Karli Filips
20. PROROČANSTVO ROMANOV - Stiv Beri


субота, 31. октобар 2009.

JEDAN NA JEDAN - Ivan Nešić

SLEPE OČI REALNOSTI

Nisam ljubitelj kratkih priča. Nikada nisam bio. Možda je to stoga što nisam rastao uz "Sirijus", a možda stoga što brzo čitam. Kada možete da za sat vremena pročitate 100-200 stranica teksta, kratke priče vam nekako ne izgledaju vredne truda.

Ovaj uvod o kratkim pričama bio je potreban - štaviše, neophodan - jer je "Jedan na jedan" upravo zbirka priča. To znači da sam njenom čitanju pristupio sa svim mogućim negativnim predrasudama koje sam mogao da imam.



Najpre, reč je o domaćem piscu, a svi znamo da su domaći pisci dosadni, zar ne? Reč je i o zbirci kratkih priča, a zar može nešto pametno da se ispriča na nekoliko stranica? Nešić mi je nadsvetlosnom brzinom dao odgovore na ta dva pitanja, pa i na silesiju drugih koje nisam ni sanjao da postavim. U dva koraka i sedam stranica srušio je sve moje predrasude i ostavio me je zatečenim. Samo tako.

Ovde ću morati da učinim jednu kratku digresiju, ali vi - moji dragi čitaoci - na to ste već navikli, zar ne? Uostalom, da citiram Pekića, bili ste upozoreni. Ivana Nešića poznajem lično i personalno; pio sam s njim pivo u kafani, sedeo mi je u kući. Možda ga ne poznajem onoliko dobro koliko bih voleo, ali poznajem čoveka. Krećem se u sličnom krugu ljudi kao i on - i sve vreme sam slušao o njemu kao o majstoru kratke priče. Međutim, čitanju njegove zbirke pristupio sam krajnje neoprezno, kao da sam pošao da mazim plišano mače, a pred mene iskočio sibirski tigar. Tu grešku nemojte učiniti i vi.

Već sa prvom pričom u zbirci, "Kada sve reke poteku uzvodno", sve moje predrasude i predubeđenja o kratkim pričama i domaćim piscima izvršile su ritualno samoubistvo, usput se posipajući pepelom i čupajući kosu zbog kajanja nad sopstvenom glupošću. Već u prvoj rečenici uronio sam u opipljiv svet, čiji ukusi i mirisi izbijaju iz stranica i uvlače čitaoca u potku, kao u paukovu mrežu. Ostao sam zatečen i zapanjen tim potpunim otklonom od tradicije zavičajnih pisaca i pesnika, koji pokušavaju da se predstave kao boemi, a zapravo su pijandure, i građani sveta, a u biti su provincijalci iz beogradske palanke. Prvi put u životu pomislio sam za nekoga da je surovo i beskompromisno urban - a da to "urbano" nije bilo pežorativ.

Nešićeva poetika očigledno je nadahnuta tradicijom američkog palpa i noara. Njegovi junaci su usamljeni vukovi, koji kroz život prolaze kao kroz senke, neprimećeno i u oblaku duvanskog dima, živeći taj život po svojim pravilima - spremni da u zamenu za to plate đavolu ceh kada dođe vreme. Uzdižući se iz svog okruženja, Nešić cinično odgovara na floskulu da bi pisci trebalo da pišu o onome što im je poznato time što zapravo sve svodi na čoveka i intimne, duboko lične ratove sa unutrašnjim demonima, što je zajedničko svim homo sapiensima na ovome svetu, bilo da žive u Braziliji ili u Velikoj Plani.

"Jedan na jedan" ubraja se u knjige koje menjaju život. Jedino joj nedostaje soundtrack da prati reči, jer se gotovo svaka priča čita kao što se slušaju pesme Roberta Džonsona. Poslušajte me, čitajte je oprezno. This short story collection has Nightflier's seal of approval.

петак, 30. октобар 2009.

LEGENDE



Laguna je napokon izbacila prvu knjigu LEGENDI, antologije priča nekih od najvećih pisaca fantastike. Sve priče i novele iz Legendi pripadaju fantazi svetovima i serijalima kojima su se njihovi autori proslavili. Tu su Vitez lutalica Džordža Martina, koji se odigrava stotinak godina pre pocetka Pesme Leda i Vatre, Novo prolece Roberta Džordana, novela o Lanu i Moiraini iz Točka vremena, kasnije proširena u prikvel roman, Teri Pračet i More i sitne ribe, priča o vešticama iz disksveta, Stiven King i Sestrice elurijske, priča o Rolandu iz Mračne kule, Drvonoša - Fajstova priča smeštena u vreme Ratova kapije sveta. Tad Vilijams je zbirci dodao svoju priču Čovek u plamenu koja pripada Sećanju, Jadu i Trnu, a Orson Skot Kard Iskeženog čoveka, priču iz sveta Alvina Tvorca.
Tu su takodje priče velikih spisateljica fantastike kao i Vilin-konjic Ursule Le Gvin, priča smeštena u Zemljomorje, i En Mekafri - Trkač Perna.
Tu su i autori čiji serijali kod nas nisu izdavani, pa su možda slabije poznati publici. Teri Gudkajnd je doprineo antologiji pričom Dug kostiju, delom sage o Maču istine od kojeg je kod nas pre nekoliko godina Dereta izdala samo sedmu knjigu Stubovi stvaranja, ali koja publici može biti poznatija po tv seriji pravljenoj po motivima serijala Legenda o Tragaču, koja je počela da se emituje kod nas na SciFi kanalu.



I poslednji autor, Robert Silverberg, kod nas poznat po Knjizi kostiju i nekim pričama, tvorac antologije, napisao je za ovu zbirku Sedmi hram smešten u svet Madžipura.
Iako ove priče ne utiču direktno na glavne tokove radnje kojima pripadaju, one predstavljaju lepu dopunu priče i daju nam uvid u neke od zanimljivih događaja, često iz prošlosti, kojih autori nisu stigli da se dotaknu u romanima svojih saga. U slučaju Džordža Martina, ovo je zapravo početak serije novela popularno poznatih kao Dank i Eg.

Takođe je izašao i drugi deo Simonsovog Druda, kao i novi roman Disksveta, Dušmani u kojem nas Pračet ponovo vodi u avanturu sa gradskom stražom.

понедељак, 26. октобар 2009.

Kratak izvestaj sa sajma




Napokon je počeo i sajam knjiga, koji ove godine, kako mi se se čini, ima
malo tanju ponudu nego prethodne. Kao što verovatno znate, koncept sajma je promenjen. U hali jedan se nalaze samo izdavači sa sopstvenim naslovima, dok su u hali 4 (bivšoj hali 14) knjižare koje prodaju tuđa izdanja i manji izdavači. To znači da knjižara Plato nema više mesto u hali 1, već da imaju jedan manji štand samo sa svojim izdanjima, dok je knižara Plata u hali 4, leđa uz leđa sa Mamutom, a odmah preko puta Delfa. Galerija hale 14 je sada cela u funkciji prodavaca polovnih knjiga, budući da su sale za promocije i druge događaje izmestili, tako da je izbor polovnih knjiga i stripova možda veći nego ranije.


Sto se tice knjiga na stranim jezicima, izbor je mrsav kao i prosle godine. Plato, Mamut i English book nemaju ništa što se ne može naći u njihovim knjižarama tokom cele godine (možda imaju čak i manje) i jedino Delfi imaju iole zanimljiv izbor naslova, ako ga već nisu opustošili nesavesni kupci kao što sam ja.
Od fantastike je izašlo uglavnom ono što smo već ranije najavili u blogu, ali uvek ima i par stvari koje promaknu.



Okean-Čarobna knjiga je izdao najavljenu Asimovu Zadužbinu u tri toma.
Takođe su tu kompleti knjige Embera Džin Dupro, Drakula Nemrtvi Dejkera Stokera i Ijana Holta i Soj Giljerma del Toroa i Čaka Hogana.




Laguna je izdala Zaboravljenu Goru Mlisava Popovica, kao i prvi tom Simonsovog Druda. Nazalost, novi Pračet je za sada izostao.

Alnari je izbacio nastavak Noćne straže, Dnevnu stražu Sergeja Lukjanjenka, Kingovo Salemovo, a do kraja sajma bi trebalo da izađe i treći deo Temerera, Barutni rat, Naomi Novik.

Portalibris je izdao drugi deo Kosingasa, Bezdanj Aleksandra Tešića, kao i treću knjigu Dekstera, Dekster u mraku, Džefa Lindzija.

Ono što me je iznenadilo je nova knjiga Marije Semjonove, Valkira, ali u izdanju Srpskog sabora Dveri i Prevodilačke radionice Rosić. Njihov štand se nalazi pri početku krajnje desne ulice hale 4. Valkira se sastoji zapravo od jednog romana i tri pripovetke i u pitanju je istorijski fantazi.



Ovu kratku listu ćemo verovatno u toku sajma dopunjavati stvarima koje su nam promakle, ako takvih ima.





субота, 24. октобар 2009.

Poslednje carstvo - Brendon Senderson, ali ne tamo gde ste očekivali

Nightflier ponovo u "Laguni". Roman "Poslednje carstvo" Brendona Sendersona objaviće "Laguna" mesto "Odiseje". Tokom naredne godine biće objavljeni i nastavci. U ovom trenutku ne znam o kojim se rokovima radi, pošto je sajam pred nama, a i ja sam u raznoraznim obavezama zdravstvene prirode, ali čim se budem dogovorio, bićete obavešteni.

среда, 21. октобар 2009.

Fantom iz Opere - Gaston Leru

Ovaj klasik gotskog romana koji je inspirisao brojne ekranizacije i najdugovečniju predstavu na Brodveju, napokon je izašao i na srpskom jeziku izdanju IPS Rada.
Kristina, mlada pevačica pariske opere, čije pevanje nakon smrti njenog oca gubi deo žara i lepote, počinje da čuje glas koji joj peva i obraća joj se. Uverena da je to anđeo muzike kojeg joj je otac na samrti obećao da će poslati, ona se prepušta njegovom vođstvu i njeno pevanje ponovo postiže veliki uspeh. Ali ona ne zna da je u pitanju Fantom iz Opere, zastrašujuće prisustvo u zgradi pariske Opere, koje godinama radi šta mu je volja i ucenjuje upravu. Fantom je zapravo genijalni izumitelj unakaženog lica, Erik, koji se zaljubio u Kristinu i planira da bude njegova po svaku cenu. Raoul, Kristinin prijatelj iz detinjstva, takođe je zaljubljen u Kristinu i na sve načine nastoji da je pridobije za sebe i spase sablasti koja pohodi Operu.
Knjigom dominira sjajna zloslutna atmosfera, a velelepno zdanje Opere, koja sama po sebi ima burnu istoriju, njen složeni sistem funkcionisanja, dugački hodnici, mračni kutovi, predstavljaju savršeno tle za gotsku misteriju.

KOSINGAS - Red Zmaja - Aleksandar Tešić


Prošlo je godinu dana od prethodnog sajma knjiga na kojem se pojavila knjiga Kosingas, prvi deo domaće trilogije, Red Zmaja. Kako je u najavi i nastavak, Bezdanj, mislim da je red da se malko pozabavimo ovim delom.



Radnja se odigrava u srednjovekovnoj Srbiji, neposredno pred Kosovski boj. Srpske zemlje i plemići su zabrinuti što zbog Turaka, što zbog raznih stvorejna koje iz Hada izlaze na površinu zemlje. Monah Gavrilo je sve samo ne običan monah, on je kosingas, predvodnik plemenitih vitezova koji se vekovima bore protiv nečastivih sila Hada. Došlo je vreme da se ostvari Proročanstvo vatre i da se Ratnik iz proročanstva nauči svemu što će mu biti potrebno da porazi zlo. Taj ratnik je niko drugi do Marko Kraljević, već veliki junak ali potpuno nesvestan postojanja pretnje. Gavrilo mora da ga pripremi da postane kosingas nakon njega i da se postara da ga psoglavi i drugi mračni stvorovi iz narodnih predanja ne ubiju. Ceo roman je predstavljen kao zabeleška, svojevrstan dnevnik samog Gavrila.
Autor je u ovoj knjizi pokušao da dočara srednjovekovnu Srbiju kao mračno, opasno mesto i u tome prilično uspeo, ali nažalost na uštrb drugih kvaliteta knjige. Sama priča je krajnje jednostavna, bez nekog posebnog zapleta i u tome donekle prati duh narodnih bajki. Junaci putuju Srbijom koja obiluje mestima na kojma prebivaju volšebne sile, savladavaju prepreku za preprekom i ispunjavaju zadatke. Nažalost, ovde taj pristup nije preterano uspešena i priča deluje nerazvijeno i previše linearno, posebno zato što je guše susreti protagonista sa problematičnim narodnim običajima koji predstavljaju digresije od glavnog toka radnje. Zapravo, autorova želja da prikaže što više brutalnih paganskih narodnih običaja i verovanja guta ostatak knjige, tako da sve ostalo biva potisnuto u drugi plan pred opisom tih zbivanja i stiče se utisak da je zapravo to primarni cilj romana.
Jedan od glavnih likova, Marko Kraljević, u viđenju autora ne odstupa previše od njegove predstave ustanovljene u narodnim pesmama, ali on u poređenju sa drugim likovima, velemožama, izgleda previše sirovo i divlje. On živi da bi se tukao, jeo i pio u ogromnim količinama, ne razmišlja previše o onome što čini, a Gavrilo ponekada mora da se ophodi prema njemu kao prema razmaženom malom detetu koje nema meru i koje se mora usmeravati da bi uspelo da učini išta korisno.
Loš utisak u pojedinim mestima ostavlja i neuravnoteženi arhaični jezik, koji autor, i pored vidljivog truda, nije uspeo da dočara.
Kosingas može biti zanimljiv ljudima koji su slabo upoznati sa narodnim srpskim verovanjima, kao neka vrsta sažetog Čajkanovića, kao i mlađim generacijama, ali kao ozbiljno delo fantastike zasnovane na slovenskom mitosu, daleko kaska za nekim drugim delima, kao što je recimo Crni Cvet. Ostaje da sačekamo i vidimo da li druga dva dela trilogije nose nekakvo poboljšanje, naročito u pogledu priče, budući da je jasno da prva knjiga tek uspeva da zagrebe površinu glavnog zapleta.