Претражи овај блог

недеља, 22. новембар 2009.

GENERATION P - Viktor Peljevin


Imam tu čast (obavezu) da vam predstavim još jednu saradničku prinovu našeg vrlog bloga. U pitanju je moja koleginica Ana Begović, ovde registrovana kao Angel of Blasphemy (možda ćete vremenom videti da nadimak nije slučajan). Ona će se, kao i Aleksandra, baviti širim poljem književnosti na sebi svojstven način. Warning: she has an attitude and knows how to use it!





Vavilonska kula od katodnih cevi


Ana Begović


„Nekada je u Rusiji zaista živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – i odabrala pepsi.“ Ovako počinje da tka svoju pripovest o životu jedne generacije Viktor Peljevin, jedan od najtalentovanijih pisaca novije ruske književnosti. Ime te generacije, ujedno i naziv ove knjige, Generation P, upućuje nas na osnovni problem kojim se pisac bavi.



Jednom davno, Tomas Sterns Eliot nazvao je generaciju kojoj je i sam pripadao generacijom X. To su bili ljudi koji su imali, možemo slobodno reći, nesreću da svoje najproduktivnije godine proživljavaju u periodu između dva svetska rata. I to je ostavilo traga na njihovim dušama. Preovladjujući osećaj očaja menjali su intelektualnim naporima, ideologijama leve ili desne provenijencije, ali zapravo nikada nisu uspeli da dođu do srži problema – do činjenice da su oni zapravo prazni ljudi, ljudi bez onog čuvenog „ja“ – bića koja umesto sebe imaju samo ono što danas nazivamo imidžom.


Unuci te generacije X nisu imali ništa veći potencijal da se sukobe sa problemom sopstvene esencije, no, za razliku od njihovih starih, koji su svoju ispraznu svakodnevicu ispunjavali naukom ili sletovima u čast ovog ili onog vođe, ti „novi klinci“ su imali TELEVIZOR. Mali ekran postao je gotovo zamena za mozgove pepsi generacije. Dovoljno je samo porazmisliti o tome šta smo sve u svom životu kupili ili uradili nakon što smo za to čuli preko sredstava javnog informisanja.


Naravno, ovim smo tek zakoračili u more pitanja koje Peljevinovo delo postavlja. Neminovan je zaključak da mladi Rusi nisu isto što i njihovi vršnjaci sa Zapada – oni nisu imali izbor izmedju pepsija i koka-kole. Pili su pepsi zato što jednopartijski sistem nije dozvoljavao pravo na izbor. Ali, da su i mogli da biraju izmedju pepsija i koka-kole, šta bi zapravo postigli? Tu i počinje prava dilema Viktora Peljevina u Generaciji P – ako birate između jedne gluposti i druge, da li zapravo uopšte pravite legitiman izbor?



Može se reći da se nametanjem ovih pitanja Generation P svrstava u dela visokog filozofskog naboja. Postoje mesta u ovoj knjizi koja će vas zasigurno podsetiti na predavanja svih onih zanimanju nastrano odanih profesora filozofije i psihologije koja ste ikada (voljno ili nevoljno) slušali. No, ovaj pisac ima onaj volšebni dar da vam i tada zadrži pažnju – čitate dalje, kao u magnovenju, samo da biste stigli do kraja i otkrili o čemu se tu zapravo radi. I pogađate već, bivate potpuno iznenađeni epilogom.


Kada još pažljivije pogledamo Peljevinovo tkanje, shvatimo da ne čitamo samo puki filozofski traktat. Njegov junak, simboličnog imena Vavilen Tatarski, kreće se kroz epohu perestrojke kao i svi oni Ahili, Utnapištimi i njima slični heroji i polu-bogovi čija imena stoje na stubovima i reljefima širom planete. Jasno nam je da je pred nama mit o novom ruskom čoveku (ili bolje rečeno natčoveku – od Ničea pa na ovamo, svaki Pera iz književnog dela nosi u sebi Prometeja). Naš Tatarski, naizgled obični filolog koji živi u predgrađu Moskve i preživljava od jutra do mraka u svetu koji pripada čečenskim kartelima, bivšim pripadnicima KGB-a, a sadašnjim biznismenima i pripadnicima tajnih, manje tajnih, i sasvim otvoreno uvrnutih društava polazi kroz ponudu da se bavi reklamama na put ka ostvarenju sopstvene sudbine.


Ali, Peljevin ne bi bio Peljevin kada bismo mogli tek tako lako da se izvučemo sa rezonom: „aha, pa ovo je tipični mit“. Ako se vratimo prvoj rečenici, možemo uvideti da ima nečeg bajkovitog u svemu tome, zar ne? I mogu vam potvrditi da ovom delu ne nedostaje element fantastike. Imamo posla sa raznolikim fantastičnim bićima: Čečenima na heroinu, bivšim vojnicima u donjem delu trenerke i sa zlatnim lancima oko vrata, budistima i njihovim napitkom od halucinogenih pečuraka i naravno, ljudima iz medija koji preko malih ekrana plasiraju gledaocima ni manje ni više nego sam život. Da odmah naglasim da postoji razlika između Peljevina i braće Grim – Peljevin je čovek iz vremena u kome je Ajnštajnova teorija relativiteta prevagnula nad težnjom za happy end-om u književnosti. Kraj je relativan, a ne srećan, komičan ili tragičan. I zapitate se da li ga uopšte ima. Kad smo već kod fantastike, normalno je da Peljevin ne zaobilazi ni SF. A i zašto bi? Nauka i njena dostignuća za njega su neka vrsta „Okamove britve“, najlakše moguće rešenje da se objasni postojanje čitave plejade likova koja se pred nas postavlja, a koji, kako po fizičkom izgledu, tako i po mentalnim karakteristikama, predstavljaju nešto što žena nije mogla da rodi, čak ni u najluđim snovima.



No, hajde da konačno izreknem i ono što se mora: iako bih to volela, ne mogu vam zapravo dati pravi pregled romana Generation P. Odgovorno tvrdim da je to nemoguće uraditi, a objasniću vam i zašto. Svi ste čuli za domino efekat? E, pa, čitanje ove knjige (a i drugih Peljevinovih dela) je kao da ste napravili mandalu od domina i srušili prvu u nizu. Svaki detalj vodi sledećem detalju. Svaki dijalog zavisi koliko od prethodnog, toliko i od narednog – i verujte mi na reč, napisan je sa toliko ironije i dovitljivosti da se teško da prepričati, samo citirati. A kako je glupo da to radim, toplo vam preporučujem da ako niste ranije čitali Peljevina počnete možda baš od ove knjige koja je piscu donela svetsku slavu, a koju je za naše tržite izdao Plato. Verujem da se nećete pokajati.


A kada stignete do kraja knjige, pretpostavljam da ćete biti i tužni i sretni u isto vreme (najbolje knjige, da se ne lažemo, uvek imaju na nas taj psihotizirajući efekat i čitamo ih baš zato što nam je u životu, kako reče Grk Zorba „potrebno malo ludila“) – bićete sretni zato što ste se dobro zabavili uz malu pomoć tako sjajnog momka kao što je Viktor Peljevin, a tužni zato što će vam u dubini duše biti jasno da je taj svet, svet kome ste se podsmevali upravo onaj u kome živite i da vi možda niste Vavilen Tatarski, „glavni junak“ sa svojevrsnom misijom, već neko od onih gorenavedenih sporednih mitskih bića čiji usud i nije toliko privlačan. Najgora opcija je da spoznate to da ste možda samo obični čovek koji u papučama i atlet majici pilji besciljno u televizor kupljen na kredit i pije pepsi – ne zato što ne može da bira, već zato sto za to nikad i nije bio kadar.

3 коментара:

  1. Dobar prikaz, Angel! Prikaz me je naterao da Peljevinu dam jos jednu sansu, jer mi se njegov ''Omon Ra'' nije previse dopao. Vise mi lezi Vladimir Sorokin, takodje poznati ruski satiricar.
    Jesi li citala nesto od Borisa Akunjina? On mi dodje kao melem posle teskih distopijskih tema koje obradjuju gorepomenuti dvojac. :)
    Dobrodosla na blog!

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, bolje vas nasla! :)

    Akunjina sam citala samo u onoj verziji u kojoj se potpisao pravim imenom (Chartisvili), ali moram priznati da se nikako da se nakanim da prosirim vidike ostalim njegovim delima. Zanimljivo pise,tako da mislim da mi nece tesko pasti. :)

    Ako vec dajes drugu sansu Peljevinu (sto je veoma lepo) mislim da je "Diajlektika prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda" odlicna knjiga za to. Interesantna je prica, meni je ostala u lepom secanju (to je inace prva Peljevinova knjiga koju sam procitala), mozda ti se dopadne. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман06. мај 2010. 21:22

    Meni je profesor preporučio Generaciju P, i moja grupa i ja koji smo čitali knjigu smo prije neki dan imali izlaganje.Lično,knjiga me oduševila kao i Peljevin naravno :) Apsolutno neprocenjivo iskustvo...Već dugo nisam čitao nešto tako dobro i zanimljivo.Malo je reći dobro i zanimljivo.Transcedentalno pre, slike su mi išle pred očima pogotovo u onim delovima gdje se upotrebljavaju različite "ilegalne" supstance radi proširivanja svesti i postizanja kreativnosti :) Najupečatljiviji deo mi je bio poglavlje Homo Zapiens i deo sa govorom Che Guevare. Nakon tog dela bilo me strah pogledati televiziju. Za zadatak imam da dam review ove knjige u 4 do 5 stranica pa s obzirom da sam video kako je Ana Begović napisala kako se nemože dati pregled ove knjige ( u čemu se delomično slažem ) apeliram da se napiše nešto više o ovoj super knjizi ili da se raspravlja o nekim temama koje se knjiga dotiče. Baš me zanima šta mislite o nekim stvarima :) Hvala! Milan.

    ОдговориИзбриши