POSLEDNJA STRAŽA - Sergej Lukjanjenko

by High Duke

U poslednje tri godine posle sajma jedva čekam da dohvatim novi nastavak serijala o Noćnoj straži, pa ni sada nisam nista drugačije postupio. Poslednju stražu sam bukvalno progutao i opet ostao gladan želeći još. Ali koliko god voleo serijal, nekako nalazim da je teško da pišem prikaze za njega, iz straha da ne uništim spojlerima nekome čitanje. Sama forma romana je u mnogome kriva za to.
Kao i uvek i Poslednja straža se sastoji od odvojene, ali opet nerazdvojivo međusobno povezane priče. Mogu da pomenem kako počinje prva, što je u ovom slučaju odlazak Antona Gorodetskog da pomogne u rešavanju bizarnog slučaja napada vampira u Edinburgu. Ali drugu priču već ne mogu da pominjem tako, a naročito ne treću, budući da sama njihova postavka otkriva kraj prethodne priče. Zato ću knjigu da hvalim onako izokola, bez rizika od spojlera.

Kao što sam već rekao, zbog ubistva u Edinburgu Anton (sada viši mag) putuje u Škotsku da nezvanično pomogne tamošnjoj Noćnoj straži, tako da ovaj roman počinje misterijom ubistva praktično kao krimić, što nikako nije strano ni ovom serijalu, a ni contemporary/urban fantasy uopšte. U pitanju je roman brzog tempa, koji ni u jednom trenutku ne davi, niti pak ide prebrzo i ostavlja stvari previše nejasne, što mu uglavnom dozvoljava pogled iz prvog lica, što pak omogućava sjajnu karakterizaciju samog glavnog lika, a i mnogih drugih gledanih kroz njegove oči.

Jedna od stvari koje su me naročito oduševile ovde jesu reference na fantastiku uopšte raštrkane kroz ceo roman, uključujući i pomalo šaljive pomene događaja iz filmova o Noćnoj straži koji se poprilično razlikuju. Anton je neke od događaja iz filmova sanjao i smatra da je to možda bio njegov pogled u neku paralelnu stvarnost. Kontinuitet je jedna od veoma bitnih stvari u Lukjanjenkovom serijalu, pošto događaj iz prvog romana još uvek može da ima bitne posledice, a talasi koje je napravio se još uvek osećaju. Divno je videti da autor ceni svog vernog čitaoca i sopstvenu priču i ne pravi od nje svaki put novu priču, već sve deluje kao povezana celina više nego mnogi drugi serijali, a opet uspeva da održi temu jednog toma.

Tema je uglavnom ista, Antonovo preispitivanje pojmova morala i razlike između dobra i zla, što ne odgovara uvek podeli na svetle i tamne, kao i pitanje ljudskosti i da li ih zapravo posedovanje moći i dugovečnosti/besmrtnosti uopšte čini iole drugačijima od ljudi po bilo kom pitanju. A što se same priče tiče, recimo da se Lukjanjenko konačno dotiče nečega što sam čekao još od kada je počeo da se poigrava mitovima i legendama: Artur i Merlin. I mislim da više ništa ne smem da kažem o samo delu a da se ne ponavljam ili ne otkrijem previše.

Samo ću reći da Poslednja straža nije i poslednja straža. Iako je do sada smatran tetralogijom, serijal je u međuvremenu dobio jednu priču po imenu Mala straža, a uskoro bi trebalo da dobije i peti nastavak Nova straža, koji bi trebalo da izađe do kraja ove godine. A kako je ovo serijal koji mi je ostao svež i posle četiri knjige, a početni kvalitet mu nije opadao, radujem se i petom delu i iskreno se nadam da će Alnari i njega da izda.

Fantasy Role Play PINDOSTAN: THE WORLD OF PELEVINCRAFT

by The Angel of Blasphemy

Pre nego što počnemo, dugujem cenjenom auditorijumu duboko izvinjenje za svoje opravdano-neopravdano izbivanje sa sa bloga u toku više od mesec dana. U svoju odbranu imam da kažem samo to da za mene kao studenta i čoveka, da parafraziram T.S. Eliota, January was the cruellest month, te se stoga radujem neizmerno budućnosti neopterećenoj rokovima (barem onim ispitnim, jer mrka kapa od toga da ću se provući kroz život bez te sile što boga ne moli). U svakom slučaju, ovaj uvod nije posvećen meni, već služi tome da vas obavestim da su mi neke ptičice, slučajno moje, šapnule da cenjena publika želi još Peljevina. To je želja koju sa velikim zadovoljstvom ispunjavam danas. So, here it is:



Ne verujem da je dražesni Viktor pisao svoju novu zbirku pripovedaka pod nazivom Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana („Plato”, 2009) sa namerom da ostavi na čitaoce utisak koji sam ja ponela pročitavši je. Ne verujem čak ni da je, dosledan sebi, imao ikakve namere – Peljevin se čita iz čistog plezira, kao što pretpostavljam da Peljevin piše iz čistog plezira (a i nije da se autorska prava, barem tamo gde se takvo što da naplatiti, ne isplate – mada, nisam ja takav nečovek da našem Viktoru prišijem takvu jednu etiketu kao što je konzumerizam – hajde da se pravimo da smo i vi i on i ja izvan svih tih gadosti modernog sveta).
Elem, kakav je taj utisak koji želim da podelim sa vama? Hajde da počnemo od očiglednog. Zbirka. Pet pripovedaka. Naizled potpuno različite. Pitanje: Dobro bre, čovek, odakle ti ideja da ih turiš u istu knjigu? Nemoj mi reći da si i ti još jedan od onih Rusa…da, da…od onih što piju votku sa antifrizom...I onda lampica. Pogledam bolje i shvatim. Ne, nije ovo još jedna od onih zbirki u koje autori strpaju pet nasumično odabranih tekstova koje su zapisali u svesku na putu do kuće, ko u fijakeru, ko u autobusu, ko u metrou. Ova ima neki red, ili kako ono reče Polonije: Though this be madness, yet there is method in't. I da bismo shvatili taj red, okrenućemo se onome što ja lično i personalno ne šljivim baš mnogo: role play i video igrama. Ako već znamo da našeg druga Viktora nadasve zanima odnos izmedju imidža i suštine (o čemu sam pričala u prethodnom blogu posvećenom dotičnom piscu), onda je ova zbrika sasvim prirodan nastavak svih njegovih prethodnih dela.

U prvoj pripovetki u nizu pod imenom „Sala karijatida koje pevaju“ susrećemo se sa junakinjom Lenom čiji posao je da u novoizgradjenom kompleksu za zabavu ruskih tajkuna sa još tri devojke izigrava karijatidu koja će po želji klijenta pevati, odnosno mjaukati muzičke numere. Devojke gole i ofarbane u zeleno (da ne odskaču od ambijenta sale), udrogirane vojnom hemikalijom koja omogućava da se 48 sati nepomično stoji u položaju karijatide zarađuju prilične pare, ALI...naravno odmah se pojavilo to ali (pa zar ste sumnjali uopšte?)...tu su nuspojave. Dotična se droga proizvodi od otrova koji luči bogomoljka. A kad se žena i bogomoljka spoje u jednom svesnom organizmu, dobijete i grđe od Ane Nikol Smit, Bog da joj dušu prosti...



U drugoj priči, pod nazivom „Hranjenje Kufuovog krokodila“ susrećemo se sa simpatičnim oligarhom Aleksejem Ivanovičem i njegovim pratiocima Tanjušom i Igorom koji posmatraju performans uličnog mađioničara, ALI...svet u kome žive već odavno je šund-predstava osrednjeg čarobnjaka. Dok Aleksej raskrinkava mađioničareve trikove, prestiž pripada nekom drugom. Na vama je da pogodite kome.
Treća pripovetka (meni omiljena, priznajem) po imenu „Nekropandur“ prikaz je lika i dela policijskog generala Krušina, u slobodno i radno vreme nekromanta. Kombinujući majstorski velike dileme savremenog ruskog društva, namely, loš saobraćaj u Moskvi, homoseksualnost i pravoslavni paganizam, Peljevin postavlja pred nas večitu dilemu svakog malog, osrednjeg i velikog uma: „Ima li života posle smrti?” Odgovor je, nažalost, ipak očigledan. Čak i da ima, koliko je legitiman takav život? I da li se to uopšte može nazvati životom?
Četvrta priča, „Fridmanov prostor“ opet se bavi gospodom ruskim tajkunima, no na drugačiji način. Odavno je poznato da postoji sprega između para i nauke. Novac služi tome da kupi gladan mozak, a kada se taj mozak nahrani, u znak zahvalnosti razvije hipotezu o prirodi novca. A sve to pod motom: Para na paru ide. Zamislite kada biste mogli naučno dokazati tačnost te poslovice. Još sad zamislite kad bi to otkriće bilo zaista važno. Ako ste ruski tajkun, možda je to za vas pitanje života i smrti.
Životom i smrću bavi se i poslednja priča, „Asasin“. Jedna legenda, mnogo komentara, a svi se zapravo bave nevažnim aspektom priče – hašišom. Dobro, de, razumem, nisu droge nebitne, pošast je to...ALI, to nije poenta sufijske legende. Poenta je u tome da su politički pigmeji upravo to što im ime i govori. Nažalost, tome pripada većina onog šljama koji sebe voli da zove intelektualcima. Dakle, Peljevin ovde ima i jaku socijalnu poruku, kao i uvek. Osim što je on previše pametan dečko da iznosi istu vilama na svetlost dana. Ko ima oči videće, ko ima uši čuće...
Nego, da se vratimo onom mom utisku pošto smo se upoznali malo sa pričama. Među vama, cenjeni čitatelji, sigurno ima onih koji mnogo bolje poznaju svet video i role play igara. Istina je da kad se bavim prvim sa neizmernim zadovoljstvom varam, a ovim drugim se ne bavim ama baš nikako. No, cela me je zbirka nekako podsetila na jednu od tri video igre što sam ih u životu igrala: Heroes of Might and Magic. E, pa tamo kad birate koju ćete kampanju ili scenario odigrati piše vam kom alignment-u pripada vaš heroj. To može biti nature, magic, death, knighthood ili chaos. Kakve to veze ima sa Peljevinom? Nipošto ne tvrdim da je Viktor igrao Heroes of Might and Magic, ali ja koja jesam (lažem, nisam igrala, samo sistematski varala) nekako primetih da glavni junaci priča, od prve do pete, odgovaraju alignment-u u ovoj igri. Mi svi znamo da je naš Viktor dovoljno pametan da se poigrava svime što pruža naše potrošačko društvo kome je komercijalnost i vera i ideologija. U svojim ranijim delima koristio je sličan princip (uzmite na primer njegov Šlem užasa). Ako pretpostavimo da je Lena otelotvorenje boginje majke koliko i prostitutka, onda njen poslodavac čika Peća može biti igrač koji upravlja junakinjom koristeći novac umesto kompjuterske opreme koliko i makro. A kad porazmislite o tome kako Peljevin opisuje čika Pećin stil odevanja, bude vam jasno da ovaj sigurno nije obični makro. Odela i zalizana kosa nisu njegova furka...On više voli šorceve i majice sa printom (my favourite: na grudima stoji ispisano DKNY, a ispod tog natpisa Definitely Ktulhu, not Yahweh – hajdemo ljubitelji epske fantastike, guknite! Očekujem da sretnem bar jednu takvu majicu na ulicama Beograda).



Zapravo, kud bolje fantastike od realnosti u kojoj živimo? Ako se dobro zapitate šta je zaista istina, udarićete u dekartovsku konstantu i to ne zato što možete biti sigurni da postojite zato što posedujete sposobnost razmišljanja, već zato što je to jedini način da ne poludite preispitujući i realnost samog mišljenja (mada to Peljevin radi sa mnogo uspeha, po mojoj skromnoj oceni…no, ipak, deco, ne pokušavajte ovo kod kuće..svake sigurnosti radi). Tragedija Peljevinovih junaka (ne zaboravimo da se ipak radi o poslednjim pesmama) jeste u tome što za njih zaista važi cogito, ergo sum...mi smo ti koji imaju uvid u to koliko je zapravo krha realnost za koju se oni grčevito drže. Čovek je čovek u punom smislu tek kad nestane onog dualizma koji hindustanci nazivaju majom- iluzija da je naše telo odvojeno od duše i svesti, da uopšte može postojati tripartitni čovek ( koji tako viđen izaziva u misticima asocijacije na ruske babuške ili Wash-and-Go šampon). Nažalost, ovakvu vrstu prosvetljenja preživeo je samo Sidarta Gautama, i bio srećan do prirodnog upokojenja (ovo o sreći prihvatimo samo ako smo u stanju da progutamo časnu pionirsku koju nam je ponudio Herman Hese). Ali, hej, Sidarta je prohodao čim se rodio...Nama običnim smrtnicima koji pokušavamo da ne postanemo politički pigmeji ostaje samo to da čitamo knjige i nađemo način da preživimo to što će nam njihova suština, i pored najboljih namera da u nju proniknemo, uvek biti van domašaja. Kao i suština života, uostalom. No, to ne znači da bi trebalo da odustanemo. Baš naprotiv...

VALKIRA - Marija Semjonova

by High Duke

Ovo izdanje, iako na prvi pogled deluje kao jedan roman, zapravo sadrži sam roman Valkira i još tri pripovetke: Hromi kovač, Bajač i Labudovi odleću. Ova dela su pisana oko 1990 godine, pre serijala o Vukodavu koji je proslavio Mariju Semjonovu, što se u nekim stvarima može i videti, a čitalac koji je upoznat sa Vukodavom ne može da se odupre utisku da je u pitanju oprobavanje pera. Za razliku od njenih kasnijih dela okrenutih fantastici, ovde imamo pretežno istorijski roman smešten u deveti vek na sever Evrope, Baltičko more gde zajedno žive, trguju i ratuju različiti narodi.

Roman je pisan u prvom licu, prateći Zimu Željanovu, za svoje vreme neobičnu devojku. Ona je kao mala ostala bez oca, a po običaju naroda njena majka se preudala za brata svog muža. Zimka je tako najstarija kćer od koje se očekuje da se prva uda, što njoj nije ni na kraj pameti, zato što zna da nije bilo ko za nju već „Onaj kojeg uvek čeka“ (što stoji i kao podnaslov romana). Ona provodi vreme pomažući u kući i lutajući šumom u pratnji svog jedinog pravog prijatelja, psa Ćutka, vešto izbegavajući sve prosce, često tako što pokazuje da je bolji strelac od njih. Rutinu života njenog roda narušava dolazak vožda Mstivoja i njegove družine koji im saopstavaju da se sada nalaze pod njihovom zaštitom, hteli to ili ne. Drugačiji svet, svet ratnika, utiče na Zimku, koja kada stric pokuša prisilno da je uda, napušta dom i odlazi kod Mstivoja da postane ratnica.

Roman odiše divnom atmosferom, Semjonova majstorski dočarava svakodnevni život ljudi u to surovo i teško vreme i bogato slika taj svet mnoštvom detalja kao što su brojni običaji i razna sujeverja. Sama radnja je pomalo spora, budući da nema neki centralni tok, mada retko dosadna pošto čitalac uživa u toku autorkinog jezika, ispunjenog brojnim arhaizmima i istorizmima koji daju na autentičnosti dela. Rat nikako nije predstavljen samo kao slavni boj, već kao realistična, prljava klanica u kojoj svi mogu da umru, a i najboljeg ratnika mogu da savladaju dva protivnika.

Što se tiče same protagonistkinje, njen karakter je lepo prikazan i izgrađen, ali ponekada ume da deluje nedosledno. Jedan trenutak je ratnica, koja ni po čemu ne zaostaje za muškarcima iz svog okruženja, čvrsta kao stena i rešena, a sledeći je gotovo slabašna žena koja stalno plače, puna samosažaljenja i patetike. Nakon svih muka koja prodje, ne bi li dokazala da je dostojna da bude ratnica i kada konačno stekne novi dom, ona je spremna da od svega odustane i krene u svetu u potragu za Onim kojeg uvek čeka.

Čekanje prave ljubavi i pobuna protiv prisilnog braka je tema koja se ponavlja i u još dve pripovetke: Hromom kovaču i u Labudovi odleću, kao što će se kasnije pojaviti i u Vukodavu. Jedna od stvari koja je takođe izgleda svojstvena Semjonovoj, jesu nagli krajevi koji ne često ne daju čitaocu nekakav zadovoljavajuć završetak priče, epilog tog uglavom hepi enda, već mnoge stvari podrazumevaju. To su iskusili i čitaoci četvrte knjige Vukodava što je mnoge ostavilo nezadovoljnim, što se može reći da je i ovde slučaj.

Po mom mišljenju, pripovetke su možda i bolje uobličene od romana, zato što je radnja mnogo koherentnija i prati jasnu fabulu, dok Valkira ume na momente da bude razvodnjena. Hromi kovač je priča o majstoru kovaču, Volundu, kojeg je prilikom pohoda zarobio konung Nidud , obogaljio i ostavio na malom ostrvu u nečovečnim uslovima, obilazeći ga samo kada mu je potreban da pravi divotne komade nakita. Konungova ćerka Bjodvilda i njen mali brat su jedini koji se prema Volundu ophode kao prema čoveku, a ne robu, a u Bojdvildinom slučaju se javljaju i određene emocije. Ovo je priča o ljudskoj surovosti, pohlepi i ropstvu, koja bolje od Valkire oslikava tamu srednjeg veka na severu Evrope i pokazuje dvostruke aršine vrednovanja ljudskog života. Takođe, ovo je jedino delo u ovoj knjizi koje nema pripovedanje u prvom licu.

Druga priča, Bajač, sadrži najviše fantastičnih elemenata i najbliža je istorijskom fantaziju. Dok u Valkiri imamo razne magijske obrede, fantastične legende i Zimkino sporazumevanje za drvećem, sve se to može podvesti pod veru glavne junakinje da je sve to stvarno. U Bajaču srećemo više magije u koju lakše možemo poverovati. Glavni lik je ratnik, Neždan, jedini preživeli bitke u kojoj je poginuo njegov vožd i cela njegova vojska. On putujući u potrazi za novim voždom kojeg će služiti, nailazi na onemoćalog bajača Bratila kome pomaže, ni sam ne znajući zašto. Njih dvojica ostaju gosti prvog sela na koje nailaze, a koje želi da zadrži bajača što je duže moguće. Ogrubelo srce starog ratnika smekšava zbog dvoje siročića, odbačenih od strane sela, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Na sopstveno iznenađenje, otkriva da uz njih pronalazi svoj dom.

Poslednja pripovetka, Labudovi odleću, ponovo se vraća motivu ropstva, budući da glavnog lika, četrnaestogodišnjaka Tvrda, zatičemo kao zarobljenika Urmanskog (Norveškog) pljačkaša, koji je pobio celu njegovu porodicu i njega prodaje kao roba na pijaci. I pored toga što je slabašan, njega kupuje Dobrinja, usmar (kožar), zaljubljen u devojku višeg roda. Tvrd postaje upetljan u sopstvenu osvetu ubici roditelja i nesrećnu ljubav svog gospodara. Ponovo, Semjonova ovde pokazuje koliko su surovi zakoni tog sveta, ali i da i pored toga čovečnost i samilost ipak postoje.

DNEVNA STRAŽA - Sergej Lukjanenko

High Duke




Ovaj drugi tom tetralogije Sergeja Lukjanenka donosi nove tri međusobno povezane priče. Za razliku od prve knjige koja je pisana iz tačke gledišta Antona, svetlog maga, knjiga počinje naracijom iz prvog lica veštice Alise, pripadnice moskovske dnevne straže. Na ovaj način, Lukjanenko nastoji da nam približi filozofiju i pogled na svet mračnih, pokazuje nam drugu stranu novčića. U Noćnoj straži smo već videli kako moćni magovi ne prezaju da iskorišćavaju druge zarad svojih ciljeva, iako svetli i mračni to rade na različite načine. Ali Alisa nije tako moćna da sopstvenim silama može da utiče na sudbinu sveta kao što to rade Geser i Zavulon. Ne, njeno mesto je u sredini hijerarhije Dnevne straže, među onima koji obavljaju glavni deo posla. Ona nema neke velike pretenzije, živi svoj život od dana do dana i nada se da će Zavulon promeniti odnos prema njoj. Autor nam na ovaj način daje uvid u jednog mračnog i kroz to nas natera da postavimo pitanje da li podela na svetle i tamne koristi možda previše jake reči. Praktično daje čitaocu više podataka da sam napravi izbor, hoće li se u mislima prikloniti svetlima ili mračnima. Iako bi odgovor većine bio svetlima, sigurno postoje i oni koji će se pre pronaći na mračnoj strani, ipak naše poimanje dobra i zla je zasnovano na jedinom postojećem etičkom merilu vrednosti, ljudskom. Iako možda nemaju moći kao u Lukjanenkovom svetu, mračni postoje kao ljudi, oni su među nama.

Roman prilično prati formu svog prethodnika: tri priče i nadmetanje dve straže za prevlast. Nažalost, Lukjanenko se možda previše trudi da održi napetost i neizvesnost, pokušavajući da obrt bude nešto što čitalac nikada ne bi pomislio. Za razliku od Martina, koji je majstor suspensa i čija razrešenja situacije udare kao malj, Lukjanenkovi pokušaj je pomalo mlak, blago antiklimaktičan i deluje kao da glavno razrešenje i pravo tumačenje događaja ostavlja tek za sledeće delove. Ako ste se zapitali šta je sa Antonom, ne brinite, tu je, i još uvek je jedan od ključnih likova preko čijih leđa se lome spletke obe Straže, a događaji, iako na prvi pogled nepovezani, direktno se nastavljaju na istu nit priče iz prvog dela. Ipak, to je priča koja je vekovima borbe između dve straže ista i neprestano se nadovezuje dok se neke od niti kojima je ispletena menjaju i pucaju. Autor nam takođe otkriva još paričića istorije svog sveta, sežući u daleku prošlost i uplićući legende i mitologije u kalup svog sveta. Naime, legenda o Sigurdu i Fafniru dobija svoje tumačenje i razjašnjenje. Takođe se upoznajemo i sa neutralnom stranom, Inkvizicijom, čija je svrha da održava balans između svetlosti i tame i sudi u sporovima Noćne i Dnevne straže. Pojavljuju se i neka nova stvorenja, pretežno izvučena iz slovenske mitologije, ali elegantno uklopljena u ustrojstvo sveta.

Knjiga u globalu ostavlja dobar utisak, zadržava istu mračnu atmosferu, drži pažnju i nosi autentični ruski duh koji je Lukjanenko zajedno sa Semjonovom doneo kao pravo osveženje na domaćoj sceni fantastike kojom vladaju pisci engleskog govornog područja. Ne može se mnogo više od ovoga reći, a da se ne otkrije previše i ne pokvari ugođaj čitanja, samo možemo da se nadamo da će treća knjiga, Sumračna straža, stići na naše police pre sledećeg sajma.

GENERATION P - Viktor Peljevin

Imam tu čast (obavezu) da vam predstavim još jednu saradničku prinovu našeg vrlog bloga. U pitanju je moja koleginica Ana Begović, ovde registrovana kao Angel of Blasphemy (možda ćete vremenom videti da nadimak nije slučajan). Ona će se, kao i Aleksandra, baviti širim poljem književnosti na sebi svojstven način. Warning: she has an attitude and knows how to use it!

Vavilonska kula od katodnih cevi

Ana Begović

„Nekada je u Rusiji zaista živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – i odabrala pepsi.“ Ovako počinje da tka svoju pripovest o životu jedne generacije Viktor Peljevin, jedan od najtalentovanijih pisaca novije ruske književnosti. Ime te generacije, ujedno i naziv ove knjige, Generation P, upućuje nas na osnovni problem kojim se pisac bavi.

Jednom davno, Tomas Sterns Eliot nazvao je generaciju kojoj je i sam pripadao generacijom X. To su bili ljudi koji su imali, možemo slobodno reći, nesreću da svoje najproduktivnije godine proživljavaju u periodu između dva svetska rata. I to je ostavilo traga na njihovim dušama. Preovladjujući osećaj očaja menjali su intelektualnim naporima, ideologijama leve ili desne provenijencije, ali zapravo nikada nisu uspeli da dođu do srži problema – do činjenice da su oni zapravo prazni ljudi, ljudi bez onog čuvenog „ja“ – bića koja umesto sebe imaju samo ono što danas nazivamo imidžom.

Unuci te generacije X nisu imali ništa veći potencijal da se sukobe sa problemom sopstvene esencije, no, za razliku od njihovih starih, koji su svoju ispraznu svakodnevicu ispunjavali naukom ili sletovima u čast ovog ili onog vođe, ti „novi klinci“ su imali TELEVIZOR. Mali ekran postao je gotovo zamena za mozgove pepsi generacije. Dovoljno je samo porazmisliti o tome šta smo sve u svom životu kupili ili uradili nakon što smo za to čuli preko sredstava javnog informisanja.

Naravno, ovim smo tek zakoračili u more pitanja koje Peljevinovo delo postavlja. Neminovan je zaključak da mladi Rusi nisu isto što i njihovi vršnjaci sa Zapada – oni nisu imali izbor izmedju pepsija i koka-kole. Pili su pepsi zato što jednopartijski sistem nije dozvoljavao pravo na izbor. Ali, da su i mogli da biraju izmedju pepsija i koka-kole, šta bi zapravo postigli? Tu i počinje prava dilema Viktora Peljevina u Generaciji P – ako birate između jedne gluposti i druge, da li zapravo uopšte pravite legitiman izbor?

Može se reći da se nametanjem ovih pitanja Generation P svrstava u dela visokog filozofskog naboja. Postoje mesta u ovoj knjizi koja će vas zasigurno podsetiti na predavanja svih onih zanimanju nastrano odanih profesora filozofije i psihologije koja ste ikada (voljno ili nevoljno) slušali. No, ovaj pisac ima onaj volšebni dar da vam i tada zadrži pažnju – čitate dalje, kao u magnovenju, samo da biste stigli do kraja i otkrili o čemu se tu zapravo radi. I pogađate već, bivate potpuno iznenađeni epilogom.

Kada još pažljivije pogledamo Peljevinovo tkanje, shvatimo da ne čitamo samo puki filozofski traktat. Njegov junak, simboličnog imena Vavilen Tatarski, kreće se kroz epohu perestrojke kao i svi oni Ahili, Utnapištimi i njima slični heroji i polu-bogovi čija imena stoje na stubovima i reljefima širom planete. Jasno nam je da je pred nama mit o novom ruskom čoveku (ili bolje rečeno natčoveku – od Ničea pa na ovamo, svaki Pera iz književnog dela nosi u sebi Prometeja). Naš Tatarski, naizgled obični filolog koji živi u predgrađu Moskve i preživljava od jutra do mraka u svetu koji pripada čečenskim kartelima, bivšim pripadnicima KGB-a, a sadašnjim biznismenima i pripadnicima tajnih, manje tajnih, i sasvim otvoreno uvrnutih društava polazi kroz ponudu da se bavi reklamama na put ka ostvarenju sopstvene sudbine.

Ali, Peljevin ne bi bio Peljevin kada bismo mogli tek tako lako da se izvučemo sa rezonom: „aha, pa ovo je tipični mit“. Ako se vratimo prvoj rečenici, možemo uvideti da ima nečeg bajkovitog u svemu tome, zar ne? I mogu vam potvrditi da ovom delu ne nedostaje element fantastike. Imamo posla sa raznolikim fantastičnim bićima: Čečenima na heroinu, bivšim vojnicima u donjem delu trenerke i sa zlatnim lancima oko vrata, budistima i njihovim napitkom od halucinogenih pečuraka i naravno, ljudima iz medija koji preko malih ekrana plasiraju gledaocima ni manje ni više nego sam život. Da odmah naglasim da postoji razlika između Peljevina i braće Grim – Peljevin je čovek iz vremena u kome je Ajnštajnova teorija relativiteta prevagnula nad težnjom za happy end-om u književnosti. Kraj je relativan, a ne srećan, komičan ili tragičan. I zapitate se da li ga uopšte ima. Kad smo već kod fantastike, normalno je da Peljevin ne zaobilazi ni SF. A i zašto bi? Nauka i njena dostignuća za njega su neka vrsta „Okamove britve“, najlakše moguće rešenje da se objasni postojanje čitave plejade likova koja se pred nas postavlja, a koji, kako po fizičkom izgledu, tako i po mentalnim karakteristikama, predstavljaju nešto što žena nije mogla da rodi, čak ni u najluđim snovima.

No, hajde da konačno izreknem i ono što se mora: iako bih to volela, ne mogu vam zapravo dati pravi pregled romana Generation P. Odgovorno tvrdim da je to nemoguće uraditi, a objasniću vam i zašto. Svi ste čuli za domino efekat? E, pa, čitanje ove knjige (a i drugih Peljevinovih dela) je kao da ste napravili mandalu od domina i srušili prvu u nizu. Svaki detalj vodi sledećem detalju. Svaki dijalog zavisi koliko od prethodnog, toliko i od narednog – i verujte mi na reč, napisan je sa toliko ironije i dovitljivosti da se teško da prepričati, samo citirati. A kako je glupo da to radim, toplo vam preporučujem da ako niste ranije čitali Peljevina počnete možda baš od ove knjige koja je piscu donela svetsku slavu, a koju je za naše tržite izdao Plato. Verujem da se nećete pokajati.

A kada stignete do kraja knjige, pretpostavljam da ćete biti i tužni i sretni u isto vreme (najbolje knjige, da se ne lažemo, uvek imaju na nas taj psihotizirajući efekat i čitamo ih baš zato što nam je u životu, kako reče Grk Zorba „potrebno malo ludila“) – bićete sretni zato što ste se dobro zabavili uz malu pomoć tako sjajnog momka kao što je Viktor Peljevin, a tužni zato što će vam u dubini duše biti jasno da je taj svet, svet kome ste se podsmevali upravo onaj u kome živite i da vi možda niste Vavilen Tatarski, „glavni junak“ sa svojevrsnom misijom, već neko od onih gorenavedenih sporednih mitskih bića čiji usud i nije toliko privlačan. Najgora opcija je da spoznate to da ste možda samo obični čovek koji u papučama i atlet majici pilji besciljno u televizor kupljen na kredit i pije pepsi – ne zato što ne može da bira, već zato sto za to nikad i nije bio kadar.