Претражи овај блог

Учитава се...

уторак, 21. октобар 2014.

Sajam 2014 - preporuke

Ovogodišnji oktobarski Sajam knjiga biće po svemu sudeći mršav kada je o fantastici reč. Ipak, biće da se probere nekoliko knjiga i stripova - sasvim dovoljno da se popuni ranac prosečnog ljubitelja žanrovske književnosti.

Naravno, prosečan ljubitelj žanrovske književnosti u Srbiji hronično nema para, pa je samim tim i ranac mali. Ali šta da se radi. Tako je kako je.

Za početak, Čarobna knjiga se - uz Lagunu - odavno izdvojila kao najagilniji izdavač fantastike, pre svega se okrećući mlađoj čitalačkoj populaciji.

Na ovogodišnjem Sajmu svakako treba obratiti pažnju na poslednja dva nastavka serijala o vešcu (sa sve tr
agičnim naslovnicama), ali bih čak više od toga naglasio novo izdanje "Govornika za mrtve". Pohitajte i kupite ovaj kultni da kultniji ne može biti roman & remek-delo naučne fantastike. Naravno, usput kupite i "Enderovu igru", ako već niste. Potrebno je dati podstrek ne samo ČK već i ostalim izdavačima da objavljuju vrhunsku fantastiku - naročito naučnu, pošto je kod nas odavno u zapećku u odnosu na raznorazne podžanrove fantazije.

Pored dva romana o Enderu Čarobna knjiga je objavila i "Oni drugi" iz pera Džo Valton - koja spada među kritički najbolje prihvaćene autore novije generacije, a "Oni drugi" je dobio i Huga i Nebulu, što je veliki uspeh čak i u današnje vreme. Caveat emptor, Valtonova nije baš najlakše štivo na svetu - a naslovnica je takođe imbecilna.


Laguna je ove godine zakazala što se tiče ekskluzivne sajamske ponude, iako je u pripremi nekoliko vaistinu kapitalnih dela.epske fantastike, koji će se u prodaji verovatno naći pred novogodišnje praznike. Međutim, u poslednjih dva meseca Laguna je ipak objavila sasvim dovoljno naslova da oni koji kupuju od Sajma do Sajma imaju čime da se omrse.

"Vorska igra" by Lois Mekmaster Bižol objavljena je još prvog avgusta, ali svakako vredi da se uvrsti u sajamski spisak. Reč je o drugom po redu romanu u glavnom pripovednom nizu jedne od najznačajnijih svemirskih opera svih vremena. Obaška što je "Vorska igra" dobila Huga i Lokus, a u vreme kada ih je dobila te nagrade nikako nisu bile za bacanje.


"Vitez Sedam kraljevstava" je obavezna kupovina. U ovoj knjizi objedinjene su sve tri novele o Danku i Egu, dve iz "Legendi" i jedna iz Martinove antologije Warriors. Nažalost, Martin nije dovršio Wild Women of Winterfell za antologiju Dangerous Women, inače bi se sasvim sigurno i ta novela našla u ovoj knjizi. Ali ove godine nas očekuje svojevrsni "Silmarilion" njegovog sveta, pa se nadajmo da će po završetku tog projekta da se vrati glavnom serijalu, ali i prikvel novelama.
Tradicionalno, Laguna pred svaki Sajam objavljuje Pračetov roman iz serijala o Disksvetu. Ove godine to je "Noćna straža", inače jedan od meni manje dragih romana smeštenih u Disksvet, ali i manje dragih romana o Vajmsu i kompaniji. Međutim, to je Pračet. Ovo je dvadeset deveta knjiga u serijalu, s tim da mi se čini kako je Laguna preskočila barem dve (Last Hero i Amazing Maurice), pretpostavljam zbog njihovog neobičnog formata. Moram reći da se radujem narednoj godini i početku potciklusa o Tifani Ejčing, naslednici Bake Vedervaks (cue Lepa Lukić i ona klinka, sa pesmom "Briši briši suze s lica, ja sam tebi naslednica...").


Ovaj septembarsko-oktobarski niz Laguna završava romanom "Slomljeni anđeli" Ričarda Morgana. Morgan je pokupio Klarka, Dika i Kembela, ali ne dok su stopirali, već nagrade koje nose njihova imena, tako da ćovek knows his shit, što moja baba voli da kaže. Takeši Kovač, protagonista "Slomljenih anđela" je jedan od naj-BAMF likova u novijem SF-u, tako da se ovo ne sme propustiti.

Kada smo kod "Slomljenih anđela", prevodilac rečenog romana je Goran Skrobonja, koji je i izdavač i head honcho izdavačke kuće Paladin. 

Paladin ove godine nudi ozbiljne popuste na kupovinu više naslova odjednom, u određenim kompletima i to sledećeg sastava:

1. Komplet KIM NJUMEN (Povratak u SSAD + Čovek iz Diogenovog kluba + Britansko pitanje) po ceni od 1.500 din (umesto 1900);
2. Komplet LESLI LOKO (Sirotice i bogatašice + Jedno tajno leto) po ceni od 1.500 din (umesto 1.800)
3. Komplet KASL (Talas vreline + Gola vrelina + Vrelina raste) po ceni od 2.000 din (umesto 2.500)
4. Komplet VONEGAT (Doručak šampiona + Svračje noge) po ceni od 1.500 din (umesto 1.800)
5. Komplet SKROBONJA (Nakot + Poklade) po ceni od 1.200 din (umesto 1.400)
6. Komplet HERBERT (Pacovi + Magla + Preživeo) po ceni od 1.200 (umesto 1.500)

OK, nije sve fantastika, ali dovoljno toga jeste da ova sajamska akcija bude zanimljiva. Naravno, tu su i premijere. Pre svega, Goranova nova zbirka, "Poklade", ali i romani Roberta Makamona, "Vučji sat" i "Labudova pesma". Paladin i ove godine nudi tematsku antologiju domaće kratke i duge priče, pod naslovom "HAARP i druge priče o teorijama zavere", a sadržaj je poprilično impresivan:

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić
ONI, Jelica Greganović
ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David
KARANTIN, Darko Tuševljaković
GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić
HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović
KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević
OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz
BEZ OBZORJA, Miljan Marković
SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković
NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić
NEKRONOMIKON, TREĆE DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović
BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić
POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma
PROGRAM, Nataša Milić
PLITKI GRBOVI, Sebastian Adanko
1138, Mladen Milosavljević
OTMICA, Miloš Petrik
MESO, Pavle Teofilović
MIJAZMA, Radoslav Slavnić
DANAS PADAŠ U ROPSTVO, Relja Antonić
SUMRAK BOGOVA, SVITANJE VAMPIRA, Željko Obrenović
TROPIKANA, Stevan Šarčević
SEMENIŠTE, Tamara Lujak
ZNALAC ČISTIH DANA, Vladimir Kolarić
ZAŠTO SE NISMO ZAUSTAVILI DA KUPIMO CIGARETE, Ivan Nešić
FABULATOR, Oto Oltvanji
VIŠE OD IGRE, Goran Skrobonja
HAARP I DRUGE PRIČE, Jovan Ristić
 
Svakako bih izdvojio Davida, Bakića i Nešića kao dovoljan razlog da se ova antologija nađe na policama svakog ozbiljnog zaljubljenika u fantastiku, a zanima me i kako se Greganovićka snašla u ovim vodama.

Dakako, uz sve navedeno tu je i novi Makdonald, "Srce, ruke, glasovi".


Na kraju bloka književnih preporuka osvrnuću se na novu nadu domaćeg tržišta fantastike, izdavačku kuću Urban Reads. UR se za sada specijalizovala za distopijsku naučnu fantastiku za omladinu, odnosno takozvanu YA književnost. Pored trilogije "Divergentni" Urban Reads je domaći izdavač trilogija "Legende" i "Lavirint", a u planu je i 5th Wave Rika Jencija. 

Stariji čitaoci, naročito čitaoci skloni urbanoj fantastici, koja se kod nas retko nalazi u knjižarama, valjalo bi da obrate pažnju na roman "Groznica tame". Evo i sinopsisa:

Makajla Lejn je doskora verovala da su ona i njena sestra Alina obične devojke iz malog učmalog američkog gradića, da je život zapravo sjajan, i da sve ide baš kako bi trebalo. A onda je Alina otišla u Dablin da studira. Tri meseca kasnije, bila je mrtva.
U potrazi za ubicom svoje sestre, Mak u Dablinu otkriva misteriozni svet drevnih tajni i natprirodnih bića, koliko opasnih, toliko i privlačnih. U ovom carstvu senki i misterija inspirisanih keltskom mitologijom, ništa nije onako kako izgleda, a dobro i zlo nose iste zavodljive maske.
Da li je čovek koji ju je spasao, bogati  tajanstveni Džeriko Barons, tu da joj pomogne, da je iskoristi ili samo da je zavede? Hoće li Mak uspeti da se odupre magičnoj privlačnosti Vilenjačkog princa? Šta se krije u tajanstvenoj knjizi mračne magije za kojom tragaju mnogi stanovnici tajnovitog paralelnog sveta? I ko je uopšte Mak i kakve moći poseduje – da li je ona stvarno jedina nada koja može da zaustavi tamu koja nadolazi?
Uronite u Groznicu tame, prvi deo uzbudljive sage o borbi svetla i tame, u legendu o strasti, dobru i zlu, među živopisne likove, senke i demone, koji samo naizgled obitavaju jedino u legendama…


 Stripovska scena u Srbiji kao da nikada nije bila življa. Pored veoma agilnog Darkvuda, Čarobna knjiga istrajava u ponudi odličnih naslova. U odnosu na prošli Sajam u ponudi imamo još tri toma "Princa Valijanta", kao i "Iznoguda", objavljenog u saradnji sa Darkvudom.

Međutim, najlepša novost je odluka Veselog četvrtka da nastavi sa serijalom "Dragonero". 


 "Dragonero" je odličan izbor za ljubitelje epske fantastike. Reč je o još jednoj biblioteci kolekcionarskih izdanja, a moj nešto opširniji stav o "Dragoneru" moći ćete da pročitate ako kupite ovaj broj, budući da sam gostujući saradnik (da se pohvalim, kada već niko drugi neće...)

OK, to bi bilo to. Vidimo se na Sajmu. 

Nightflier out...

понедељак, 29. септембар 2014.

Zla kob Crnog zmaja

Evo uvoda u jedan predgovor ili pogovor ili uvodnik ili šta već što trenutno pišem...

Epska fantastika ponekad deluje kao žanr koji se sastoji samo od derivata ranijih radova, ili pak bledih kopija nekako volšebno izgubljenih originala. U neku ruku, to bi se moglo smatrati tačnim, ali čak je i Tolkin – koji se uzima za oca žanra – jednom prilikom rekao da su sve priče odavno ispričane.

Ako je zaista tako, čemu onda novi romani, stripovi, filmovi? Zašto je epska fantastika žanr koji je ovladao kinematografijom novog milenijuma? Čak i kada bioskopski hitovi odlutaju na teren superheroja, nekako opet ne možemo bez mitoloških nordijskih junaka, magičnog oružja koje mogu da koriste samo odabrani i – po pravilu – zlih čarobnjaka.

Objašnjenje je zapravo jednostavno. Naime, ako naučna fantastika služi kao prozor u budućnost i krajnja granica ljudske inventivnosti, epska fantastika je nosilac kulturoloških poruka koje oblikuju naše viđenje sveta u kojem bitišemo i u neku ruku nam usađuje moralne imperative i recepte za preživljavanje u široj ljudskoj zajednici – što je uloga koju su nekada igrale bajke.

U tom smislu je fantastika bilo kog pojavnog oblika suštinski važna kako za pojedinca tako i za širu zajednicu – jer nas kroz naučnu fantastika tera da se pripremamo za društvene i tehnološke izazove, kroz horor nas primorava da makar razmišljamo o strahovima koji nas opsedaju i pravim pobudama koje se kriju iza njih, a epskom fantastikom nam u ruke daje etička načela i moralne vođice pomoću kojih izlazimo na kraj sa svim tim strahovima i izazovima.

петак, 26. септембар 2014.

Zona sumraka, ili You gotta be kidding! I’m living in Serbia! (Prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #3)


Neko će me već ispraviti ako grešim, ali ono što bi se sada u srpskom narodu zvalo overarching story line u gikovskoj kulturi postalo je opšteprihvaćeno tek sa televizijskom serijom „Dosije X“. Do tada su epizode bile svaka za sebe, uz povremene dvostruke ili trostruke epizode, kada je postojala potreba da se ispriča duža storija, obično na početku ili na kraju neke sezone, kao i uz povremen povratke arhinemeza naših protagonista ili protagoniste – što je za cilj imalo da potakne usahlo interesovanje publike. Štono bi rekli u mom selu, Everybody loves a good villain. 

Potpuno je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će se kao kičma protezati kroz čitav serijal.


„Zona sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak epizoda serijala.

Sa druge strane – zombiji. 

Kao što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste. 

Iako mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego što je „Zona sumraka“.

Ocena: 4/5

„Povratak čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ – utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa – postoji „međutim“.

Nakon izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim (drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.

Treće „međutim“ bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti, pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,

Ocena: 4/5



Treća epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla – već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo, mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.

Ocena 5/5





четвртак, 25. септембар 2014.

Letnja pauza je završena/Hokus Lokvud

Kraj je septembra, pa je i vreme za kraj letnje pauze i nove tekstove na ovom blogu i drugim virtuelnim mestima koje obitavam. Za početak, dođem vam jednu dopunu teksta koji sam svojevremeno objavio o romanu "Hokus Lokvud", autora Nenada Pavlovića.


Osvrt koji sam dao na roman Nenada Pavlovića valja pojasniti. Naime, na stranu autorova maštovitost, njegovo vladanje jezikom je veoma loše - a ta jezička neveštost je više nego očita u "Hokusu Lokvudu". Mislim da je za ma kog izdavača koji pretenduje na status profesionalnog u najmanju ruku skandalozno da čitalaštvu ponudi naslov koji ne zadovolja ni najniže pravopisne i gramatičke standarde. Pavlović bi mogao da bude književnik u nekom trenutku u životu, ali za početak bi morao da ovlada srpskim jezikom i Pravopisom mu. Raspon grešaka prostire se od osnovnoškolskih pravopisnih grešaka, kakve lektori rutinske rešavaju, pa do prilično napadnih gramatičko-stilskih propusta - poput "dijametralno suprotno" - što ozbiljno otežava čitanje romana, iako mu nekako polazi za rukom da u izvesnoj meri ostane zanimljiv bezmalo do polovine. I dalje ostajem pri stavu da bi ovo mogla da bude dobra knjiga, samo da se neko njome bavio na iole ozbiljan način. Nažalost, ovim romanom se niko nije bavio - osim površno - počevši od autora pa preko izdavača, lektora, urednika i dizajnera.

Ocena 3/5 uz preporuku da nikako ne dajete novac za ovu knjigu, osim ako ne osećate potrebu da podržite domaće izdavaštvo ili zarad profesionalnog uvida u stanje domaće fantastike.

недеља, 03. август 2014.

Kako postati prevodilac, deo 568.

Nadao sam se da će me ovog leta mimoići razne spodobe koje redovno izmile ispod kamenja kada zvezda pripeče dovoljno da im postane nelagodno, ali očito nije bilo tako.

Da stvari budu gore, Fejsbuk je postao neizbežno sredstvo održavanja kontakta svake vrste pa i poslovne, tako da je moja integrisanost u društvene mreže postala srazmerna mojoj poslovnoj aktivnosti. Zapravo, to je dobra  stvar. Samo da se ima posla, je li? 

Problem sa društvenim mrežama je u "društvenim". Odnosno, prisutnost na konkretno Fejsbuku omogućila mi je kontakt sa divnim ljudima, ali i sa školskim primerima idiota. To što povremeno upadam u sukobe sa pomenutom gospodom verovatno više govori o mojoj nemoći da ovladam pristojnom komunikacijom ili možda nezainteresovanosti da se ponašam kao ljudsko biće nego što govori o prirodi društvenog umrežavanja, ali to je već tema za psihijatre.

Bilo kako bilo, do mene i do mog bloga ljudi dolaze na razne načine: Pretragom pomoću Gugla, preko linkova sa raznih foruma i blogova - i preko Fejsbuka.

Bukspejs obično posećuju osobe koje zanima fantastika, ali ih u ovaj kutak interneta dovedu i nasumične pretrage. Najčešća pretraga je "Kako postati prevodilac".

E, sad - na tu temu sam pisao nekoliko puta i Gugl  uredno izbacuje unose koji se time bave, ali posetioci i dalje osećaju neku potrebu da  mi se obrate ili mejlom ili porukama na FB-u kako bih im lično & personalno to objasnio, jer se - naravno - oni razlikuju od svih ostalih would be prevodilaca na planeti i njihov slučaj je apsolutno jedinstven.

Dobro. Neka cveta hiljadu cvetova. So say we all.

Međutim.

Bukspejs dnevno poseti 400-500 individua, već u zavisnosti od toga koliko često postavljam nove unose. Dnevno dobijam u proseku 40 nekakvih oblika komunikacije putem interneta - mejlova, poruka na Fejsbuku, Skajpu itd. Većinom je to u vezi sa nekakvim poslom ili nečim što me intimno zanima, ali nakupi se desetak (koristiću generički izraz "mejl" za razne stvari) mejlova koji se neposredno tiču mog bloga, prevođenja i raznih drugih stvari kojima manje ili više smetam čestitom Srblju i šire.

Očigledno je došlo vreme da opet objasnim neke stvari. Pošto me mrzi da kucam jedan ogroman unos, a svakog normalnog bi mrzelo da ga čita, izdeliću to na nekoliko "članaka", koje ću objaviti u narednih nekoliko dana.

1) Kako postati prevodilac?

Nađite izdavača ili više njih koji će vam dati da prevedete dve knjige. Presto, prevodilac ste. Ne zadžebavam se. To vam je ono što je potrebno da biste se zvali književnim prevodiocem i to je - koliko je meni poznato - jedini uslov za članstvo u našem Udruženju prevodilaca (osim njihove dobre volje da vas prime). Ne postavlja se pitanje obrazovanja, mada se (valjda) pretpostavlja da ste završili fakultet.  Izdavačima to manje-više nije bitno. Dobijete probni tekst, prevedete ga. Dobijete knjigu. Prevedete. Pa drugu. Ako ste normalni, nađete ljudski posao. Ako niste, prevodilac ste. 

Tako se postaje prevodilac.

Pomaže da ste načitani, da vladate srpskim jezikom malo bolje od prosečnog političara, da strani jezik sa kojeg biste prevodili poznajete u dovoljnoj meri da prepoznate idiome (ako ne znate šta je idiom, ni ne pokušavajte da postanete prevodilac) i da budete spremni da učite. 

Ovo poslednje je najvažnije, jer se jezik menja, a menja se i svest o jeziku. Ako ne pratite promene, postaćete beskorisni jer nećete moći da prevedete ono što se od vas očekuje.

Budite svesni toga da nema savršenog prevoda. Budite svesni činjenice da vaše kolege rade drugačije od vas. Razvijajte svoj stil, ali nikako nemojte dozvoliti da vaš stil nadvlada piščev. Najbolji prevod je onaj u kojem se prevodilačka ruka ne vidi. Nemojte biti bahati i ne gledajte kolegama preko ramena, sem ako nećete da kradete zanat - što je poželjno.

Svaki prevod je jedinstven i razlikuje se ne samo od prevodioca do prevodioca već i od trenutka do trenutka. Prevedite neki tekst. Prevedite ga opet za godinu dana. Ako se ne razlikuju, onda sa vama nešto nije kako treba.

Budite disciplinovani. Prevođenje je maratonski posao. Moj poslednji prevod trajao je sedam meseci. Prevodilac (i bilo koji drugi slobodni umetnik/slobodni strelac) nema bolovanje, godišnje odmore, radno vreme, izlaske sa društvom. Imate para tačno onoliko koliko stranica prevedete. Vi ste među retkim ljudima koji su dovoljno privilegovani da znaju koliko svaki minut njihovog vremena košta. U evrocent.

Budite spremni da radite za male pare, dok ne izgradite ugled koji će vam omogućiti da dođete do boljih poslova.  Ako ste završili odgovarajući fakultet, pa mislite da vam to garantuje neku zaradu - You know nothing, Jon Snow.

Izdavač će o vama da sudi najpre po kvalitetu prevoda a onda po poštovanju rokova. Ili možda čak pre po poštovanju rokova. Prevodi se daju ispeglati. Probijene rokove niko ne može da zakrpi.

Imajte na umu da ste samo deo proizvodnog procesa. Posle vas ide lektura, korektura, priprema, štampa - sve to pre distribucije. Ceo sistem zavisi od toga da li ćete izbljuvati svoj proizvod na vreme.

To što radite od kuće nije kart blanš za zajebanciju.

Ja ne mogu da vam pomognem da postanete prevodilac. Nemam vremena ni živaca da čitam vaše prevode i da ih ispravljam. Kao što smo gore videli, moje vreme košta. Svaki trenutak koji provedem tako što ne radim jeste trenutak  koji mi ne donosi novac, a prevođenje je jedino (well, almost) od čega živim. Ako već ne zarađujem, onda hoću da radim nešto što me opušta ili da se već nekako usavršavam. Za čitanje probnih prevoda postoje urednici u izdavačkim kućama. Obratite se njima ili upišite neki kurs kreativnog pisanja. Princip je sličan.

Ne mogu da vas preporučim nijednom izdavaču. Ne želim da vas preporučim. Pod jedan, zašto bih vas preporučio za posao koji ja radim? Zar nije logično da ga uradim sam? Potom, ako mi je već namera da nekoga preporučujem nekome - zašto bih preporučio osobu koju poznajem samo kroz jedan mejl? Bilo mi je potrebno 14 godina da izgradim kakav-takav ugled i karijeru. Zašto bih garantovao za osobu koju ne poznajem, niti joj poznajem mogućnosti. Ja radim za privatnike. Kod privatnika nema zapošljavanja preko veze - ako veza nije vlasnik firme, koji konačno donosi odluku kome će da da svoje pare da mu završi posao.

Na kraju, prevođenje je najamnički posao. Dobijete ugovor, ispunite ugovorne obaveze. Budete plaćeni. Ako sve prođe kako treba. Usput možda neko i zagine. 

Ako vam i dalje nije jasno kako se postaje prevodilac, preporučujem da pogledate neki od filmova iz serije The Expendables. Postupak prevođenja je prilično sličan njihovoj radnji.

понедељак, 28. јул 2014.

Malazanijada 2: DVERI KUĆE MRTVIH - Stiven Erikson




Teško je pisati o Eriksonovom stvaralaštvu iz raznoraznih razloga. Zapravo, reč je kompleksnoj autorskoj ličnosti, čiji se manir pisanja kreće od veličanstvenog epskog pa do kvazihumorističkog apsurda. To se ogleda u strukturi njegovog serijala, krajnje zamršene hronologije i veoma teško uočljive glavne pripovedne niti, ali i u strukturi zasebnih romana. Zapravo, čini se da svaki Eriksonov roman pripada nekom drugom serijalu u odnosu na onaj koji mu prethodi i onaj koji za njim sledi. Naravno, likovi su manje-više isti; radnja prati isti (široki) okvir, ali svaki roman ima svoj ton - najčešće melanholičan - i neki svoj unutrašnji ritam, koji prati temu što postaje jasna možda čak ne ni na kraju čitanja, već pre u drugom ili čak trećem prolasku kroz obilje stranica.

Ovaj Eriksonov manir pisanja, koji nimalo ne olakšava čitalački posao, možda se najbollje vidi u slučaju "Dveri Kuće mrtvih", njegovog drugog romana.

"Mesečevi vrtovi" okončali su se svojevrsnom sinergijom sila, okrenutom ka zajedničkom neprijatelju. Međutim, ta priča biće ispričana tek u trećoj knjizi serijala. Erikson rešava da u drugoj zapostavi bezmalo sve likove iz "Mesečevih vrtova", pa čak i da priču premesti na drugi kontinent. Doduše, kontinuitet sa prethodnim naslovom postiže se otkrivanjem zanimljivih pojedinosti o istoriji sveta sa jedne i ličnoj istoriji protagonista sa druge strane.

"Dveri" su razuđeniji roman - u smislu da se radnja odigrava tokom nekoliko meseci, naspram nekoliko dana (sa izuzetkom prologa) u "Vrtovima" - ali zato ima manje likova koje treba pratiti, pripovedanje je tradicionalnije, pa je samim tim lakše za praćenje, a više pažnje posvećeno je karakterizaciji, što čitaocu olakšava da se veže za likove.

Međutim, u ovom romanu javljaju se prvi simptomi boljke koja inače muči čitav serijal - obimnosti. 


"Dveri" su dvadesetak odsto obimnije od "Vrtova", ali iako ima manje likova, ovaj prostor zapravo nije utrošen na najbolji način. Dosta stranica protiče u putovanju sa jednog mesta na drugo i u - počesto - besmilenim reminescencijama. Silom prilika, "Dveri" su i turobnije od "Vrtova", pošto ne mogu da se oslone na veličanstveni hauardovski mizanscen Darudžistana, niti na likove koji odišu tolkinovskom patinom prekrivenom veličanstvenošću, kakav je Anomander. Doduše, čitalac upoznaje Ikarijuma, koji je - ako se posmatra serijal u celini - možda po značaju ravan Anomanderu, ako ne i značajniji. No, usud koji prati Ikarijuma guši tu njegovu auru i još doprinosi opštoj turobnosti "Dveri".

Erikson često ističe da je na njega - u kreativnom smislu - najveći uticaj imao Glen Kuk sa svojim romanima o Crnoj četi. To se u ovom romanu najviše vidi. Premda čitalac u jednom pripovednom sloju "Dveri Kuće mrtvih" prati sukob dve vojske, Eriksonu polazi za rukom da tu dugu epizodu ispuni gordim očajem kakav se obično vezuje za pogibije malih odreda sastavljenih od probranih vojnika, koji su čitaocu jasne ličnosti a ne samo bezlični brojevi na hartiji. Erikson je taj samonametnuti zadatak majstorski ispunio i uspešno zasejao kreativni kapital koji će mu poslužiti kao stožer oko kojeg će nešto kasnije u serijalu zavrteti priču i okrenuti je u neočekivanom smeru, tako povezujući jedno tri pripovedna toka koji se tokom serijala smenjuju ili teku paralelno, ali sve do tog trenutka ne dotiču. 
           
            Prateći temu koju je sebi zadao u “Mesečevim vrtovima”, Erikson i u ovom romanu istražuje posledice imperijalizma i odgovornosti – sa jedne strane na opštem planu, kroz priču o Koltejnu, a sa druge na pojedinačnom planu, kroz Kalama i Ikarijuma. Međutim, mora se priznati da baš i nije jasno kojem se carstvu pisac privoleo. Za razliku od “Vrtova”, gde čitalac vidi sve strane u sukobu, vizura koja nam je data u “Dverima” toliko je naklonjena imperijalizmu da se donekle stiče utisak da se u Eriksonovom pisanju povampirila britanska kolonijalna prošlost. Ovo donekle umanjuje užitak u romanu, ali opet samo dok se malo bolje ne razmisli o autorovim pobudama. Erikson se u svojim delima uvek stavlja na stranu civilizacije i hajde da kažemo “standardizacije” a protiv varvarizma i balkanizacije. Pobunjeni žitelji Sedam gradova & okoline u Eriksonovim očima nisu borci za slobodu, već fundamentalisti – što je zanimljivo gledište imajući na umu poslednja dešavanja u delu našeg sveta koji se da poistovetiti sa svetom pustinjom Raraku. Eriksonov stav je u biti politički i njegova poruka je poruka prosvećenog apsolutizma i kritika demokratije kao propalog društvenog uređenja.

            Posmatrano sa zanatske strane, “Dveri kuće mrtvih” su blagi neuspeh. “Vrtovi” su bili koherentniji, priča zaokružena i većina konaca pohvatana i uvezana u čvorove. Međutim, u “Dverima” Erikson širi pozornicu na kojoj se priča odvija i zadire dublje u istorijat svog sveta, istovremeno gradeći temelje dešavanja u knjigama čak pri kraju serijala. A upravo zahvaljujući razuđenosti ovog romana polazi mu za rukom da ubedi čitaoca u iskrenost dešavanja, u njihovu organsku posledičnost jednih iz drugih. Čitalac, poučen svojim životnim iskustvom, nagonski shvata da ništa nikada ne ide glatko, da životni put meandrira daleko više nego što ide pravo. Može biti da bi se autentičnost kojom “Dveri” odišu izgubila kada bi se knjiga izbrusila i sve ušuškalo na svoje mesto.