The Hobbit: The Desolation of Smaug (2013)

Film naslova The Hobbit: The Desolation of Smaug najbolji je fantazijski film svih vremena - osim kada to nije. 

Najpre, moram reći da sam na projekciju išao bez očekivanja. Možda sam čak mislio da ću gledati nešto slabiji film od prvog u trilogiji, nekako vođen mišlju da će The Desolation of Smaug biti nužni veznik između keca i trojke. No, Džekson me je demantovao u velikom stilu. Sa izuzetkom malo sporijeg početka i scene koju Gandalf zapravo pripoveda u "Gospodaru", a Džekson nam je slika kao mali prikvel, film počinje veličanstvenom akcijom i slika svet Srednje zemlje - ili bilo koji fantazijski svet, zapravo - širokim i odlučnim potezima četkicom. 

Posvećenost i najsitnijem detalju koju je Džekson ulio u ovaj poduhvat do sada nije viđena na filmskom platnu. The Desolation of Smaug je davinčijevsko otelotvoravanje sveta mašte i za čitavo koplje, ako ne i dva, ispred prethodnog filma u trilogiji i "Avatara", koji je nekako neizbežan primer uverljivosti i verodostojnosti fantazijske pozornice na kojoj se priča pripoveda. 

Ovo nije postignuto samo CGI efektima, premda je nesumnjivo da će The Desolation of Smaug za njih dobiti Oskara - trebalo bi da odmah dobije bar četiri komada u istoj kategoriji da bi se odao makar mali deo zaslužene počasti za prikazano majstorstvo - već i odličnom režijom i kadriranjem. Šta god da je Džekson radio s kamerom i tom svojom ubrzanom trakom i sa koliko već kadrova u sekundi imalo je neverovatan učinak i dinamičnost scena koje sam video, njihovo smenjivanje a bogami i koreografija sam su vrhunac kinematografije.

Glumci su bili fenomenalni. Ser Ijan Makalen je čak bio zasenjen odličnim Armitadžom, koji je Torina odigrao kao drkadžiju na kub, ali sa savršenom merom uverljivosti i sa dovoljno razložnosti da ne odbije gledaoca. Friman je Bilba odigrao sa takvom neverovatnom lakoćom da bi čovek pomislio da zaista ima hobitske gene makar u nekom korenu porodičnog stabla - ali film je definitivno ukrao Kamberbač. Nema pravde na ovome svetu ako ne dobije Oskara za ulogu Šmauga (odnosno, Šmaugovog glasa). Zvučnici bioskopskih dvorana takvo oglasovljenje zla nisu čuli još od Darta Vejdera, ali Šmaug je prevazišao čak i Dark Lord of the Sith lično. 

Sada stižem do drugog dela prve rečenice ovog osvrta na film.

The Desolation of Smaug pada sa jedne strane na Evanđelini Lili, a sa druge strane na Taurijel. 

Lili je odlična u scenama borbe. Besprekorno igra kapetana vilovnjačke garde i čak zasenjuje Orlanda Bluma u njegovoj staroj koži Legolasa. Ali za razliku od Bluma, ne snalazi se najbolje kada treba da kaže nešto. Njena gluma nije ni za poređenje sa Liv Tajler u "Gospodaru", pa ni sa njenom rolom u "Izgubljenima". Donekle ju je i Džekson izneverio. "Romantične" scene sa Kilijem su doslovce na nivou "Sumraka", ali sa boljim kostimima i muzičkom podlogom. Nenadahnuto, neuverljivo i uvredljivo. 

Uvredljiv je i tretman Taurijele kao lika. Ona bi bila savršen dodatak svetu "Hobita", samo da joj nije nametnuta uloga love interest-a tamo nekog zgodnog patuljka. Zar žena ne može da postoji van uloge nečije ljubavnice? Razumem da je Džekson želeo da popravi testosteronsku sliku književnog predloška, ali i da se poigra sa onim čime nije smeo da se igra u "Gospodaru", odnosno odnosom Gimlija i Galadrijele, ali i u jednom i drugom pokazao se kao epic fail, štono kažu u Zapadnom Gondoru. 

Imajući sve to na umu, ovaj film bi bio čista desetka da je jedno 30 minuta kraći. Jedino ga izvanredni Kamberbač sprečava da ne bude bezobrazno predugačak, ali njegova glasovna rola Šmauga toliko je zapanjujuća da bih bio spreman da ga gledam još sat vremena, preko onih dva sata i četrdeset minuta, a da ne trepnem. 

U neku ruku, The Desolation of Smaug sastoji se od dva filma. Jedan je bespotrebno glumatanje i emulacija "Sumraka", ako je neposredni vinovnik Evanđelina Lili, ili "Montija Pajtona", ako je za to zadužen Fraj. Taj deo komotno može da se iseče. Drugi deo je najluće moguće putovanje u Srednju zemlju, ispričano sa strašću i ljubavlju, sa posvećenošću i bezgraničnom maštom. Taj deo je 10/10.

Ne znam kako da ocenim film u celosti a da ne zakinem dobroj strani filma ili da ne nagradim lošu. U ovom trenutku, to mi je nemoguće. 

Svako će morati da donese svoj sud, makar do director's cut-a.

THE WOLVERINE (2013)

Na nedavno završenom Komik Konu u San Dijegu, Džos Vidon je - između ostalog, što bi rekli u "Dnevniku" - izjavio da (parafraziram) Holivudu preti opasnost od zamora franšiza. Odnosno, da će publici jednog dana dosaditi rebutovanje rebutovanog, te da će se uželeti novih ideja, pa bi zato Holivud mogao da uloži malo para u razvijanje novih franšiza.

Videli smo kako je prošao Pacific Rim. Toliko o novim franšizama. 

Tekst sam počeo prepričavanjem Vidonovog komentara zato što se u izvesnoj meri rečeni komentar odnosi i na "Vulverina". Dok će mnogi "Vulverina" smatrati nastavkom X-Men Origins: Wolverine (2009), ja sam pre sklon da ga vidim dvojako i to kao a) distanciranje od pomenutog filma i b) odskočnu dasku za Foxov pokušaj da sa franšizom X-Meni napravi isto čudo koje je Marvel stjudios napravio sa Avendžersima i pratećom ekipom.

U tom smislu, "Vulverin" je most-film, koji bi trebalo da spoji prvu trilogiju o X-Menima sa X-Men: First Class, ali i da izbriše relativno loš ukus koji je prethodni film o najpoznatijem Kanađaninu na svetu ostavio kod kritike, ako već ne i kod publike.

Ali, ne lezi Haže.

Iako je Vulverin mnogo zanimljiviji i višestraniji (i nastraniji) lik od Kapetana Amerike, scenaristi kao da su se potrudili da ga učine što je moguće više dvodimenzionalnijim. Nakon relativno zanimljivog početka, gde postoji nada da će Vulverin biti prikazan kao prvi na svetu eko-ratnik sa "harlijem" i tompusom, sledi relativno mlak triler sa imbecilnim nindžama i kilavim antagonistom.

Scenarista i režiser ovog filma nisu naučili da je junaku potreban jednako epski negativac kako bi on mogao da zablista. Film "Kapetan Amerika" može da se pohvali harizmatičnim Hjugom Vivingom, koji je singlhendedli (što bi se reklo u mom selu) uspeo da jednim potezom bude veličanstven antagonista čestitom Kapetanu, ali i da pokaže kako nacisti baš i nisu bili tako veliko zlo kako bi se dalo misliti na osnovu istorijskih udžbenika, te da nisu baš ni svi Nemci nacisti, jer su i ti jadni Nemci bili zavedeni i zabludeli. (Videćemo da li će se poštovati to načelu u Captain America: The Winter Soldier i da li će sve komunjare biti Rusi i obratno.) Taj trud Marvelu se isplatio i KA se namlatio para vorldvajd (još jedan izraz iz mog sela). Ali zato smo u "Vulverinu", koji se mahom odigrava u Japanu, saznali da Japanci pretežno voze "audije" i da tamošnje nindže imaju perverznu potrebu da rade salto svaki put kada vide kvaku. Aj frak ju not. Sa nevericom sam gledao kako nindža prilazi vratima, pravi salto u vazduhu ispred njih, pa ih tek onda otvara. Mislim, škk? A na stranu što je (ne baš toliko) tradicionalna japanska borilačka veština kendo prikazana tako da izgleda kao da su samuraji zapravo prerušene rumunske gimnastičarke. 

Bos fajt na kraju filma manje-više je otaljavanje. Vulverin nam je prikazan ne kao najsmrtonosniji ubica na planeti Zemlji, u nekoliko galaktičkih vanzemaljskih carstava i u Paklu, već kao idiot koji ne ume da promeni ulicu, već ide samo pravo. Poslednjih petnaestak minuta filma svodi se na čekanje da se celo mrcvarenje završi.

Ruku na srce, ima "Vulverin" i svojih svetlih strana. Bitka na vozu je najbolja tog tipa još od "Indijane Džonsa i poslednjeg Krstaškog pohoda" i da  je ostatak borilačkih scena u "Vulverinu" urađen tako dobro, film bi po kvalitetu šibanja nadmašio "Avendžerse". 

Međutim, skriveni dragulj je scena nakon špice - koja je bolja od celog vražjeg filma. Neću da spojlujem, ali reći ću da - po uzoru na Marvelove filmove - predstavlja sponu sa sledećim delom u (mega)franšizi, odnosno X-Men: Days of Future Past.

Sve u svemu, više sam se nagledao pravog Vulverina u njegovom pojavljivanju na dve sekunde u "Prvoj klasi" nego u dva i po sata "Vulverina". 

Ipak, mutanti su mutanti, na kraju filma video sam jednog od mojih omiljenih glumaca, a Hju Džekmen je glumčina i pored lošeg scenarija i još lošijeg režisera. 

Zato, The Wolverine 6/10.

PACIFIC RIM - SF za prave SF fanove

Sve od prvog "Matriksa", a poslednjih nekoliko godina naročito, svedoci smo apsolutne dominacije SF&F filmova kako u bioskopima, tako i na malom ekranu (mada baš i nisam siguran šta mu dođe taj "mali ekran", kada im je prosečna veličina već preko metar). Fantazijskim filmovima je u izvesnoj meri lakše, pošto se od njih nikada ne očekuje ništa sem (infantilne) zabave. Poslednji film fantazijske tematike od kojeg se očekivala ikakva ozbiljnost bio je Del Torov "Helboj 2", dok je Džeksonov "Hobit" unapred otpisan kao glorifikovani film za decu, od kojeg niti nešto može očekivati, niti se isplati izaći na crtu pomahnitalim tolkinoljupcima.

SF filmovi dele sudbinu književne naučne fantastike - a to je ta očajnička potreba da budu shvaćeni ozbiljno i prihvaćeni od strane snobovskog glavnog toka i visoke kulture. Ovaj kompleks niže vrednosti često ume da dovede do sjajnih rezultata. Nedavno prikazani "Atlas oblaka" izuzetan je film, Inception (kako god da su ga preveli kod nas) postao je kultno delo, District 9 je jedan od najboljih žanrovskih filmova svih vremena, koji više nego zaslužuje da se posmatra kao remek-delo kinematografije bez obzira na žanrovske okvire. Takoreći, District 9 je "Šejn" među SF produkcijom. Nažalost, na svaki D9 dođe bar jedan Oblivion (poslednji film Toma Kruza, ako ste zaboravili) ili After Earth (poslednji film roditeljsko-potomačkog dvojca Smit, ako ste zaboravili). Reč je o filmovima koji i sebe i žanr u okviru kojeg operišu shvataju previše ozbiljno, zaboravljajući da je u korenu bilo koje žanrovski određene umetnosti - zabava. To dovodi do najčešće dosadnih epopeja, tokom kojih gledalac jedva čeka naravoučenije, kako bi što pre izašao iz bioskopske sale i utopio tugu u litrima gaziranog pića i veštački obojene hrane u najbližem fud kortu, a sve sa ciljem da mu se dan ne završi potpunim debaklom. 

Naravno, tu je i druga strana medalje - oličena u delima Majkla Beja, lišenih svakog smisla, u kojima je ideja zabave metastazirala u kvaziorgijastičnu hiperbolu američke posthladnoratovske civilizacije, na koju se odgovor nalazi jedino u stihovima vokalno-instrumentalnog sastava The Chemical Brothers: "World... The time has come to PUSH THE BUTTON."

E sad, kao što sa medaljama obično biva, između lica i naličja nalazi se deblji sloj - najčešće od prostijeg metala nego što je onaj upotrebljen za pozlatu (posrebrebrivanje, pobronziranje... whatever) - ali bez kojeg medalje ne bi ni bilo. Takoreći, taj sloj je pravo meso medalje, koji joj ne daje blistavost i ne privlači poglede, ali joj daje težinu i sportisti koji je nosi oko vrata daje osećaj zadovoljstva samo njemu znan. 

Del Toro i Pacific Rim su baš to meso SF filmova.

Ako vam poduži uvod u ekstremno subjektivni prikaz "Bitke za Pacifik" nije već dosadio, pa ste otišli da kuvate supu (na primer), verovatno već shvatate da se Pacific Rim (PR) veoma dopao. Ovaaaj... pa da, jeste. Ako vas mrzi da čitate dalje, moja ocena je 8/10, uz svaku preporuku da izdvojite bezobraznih 500+ jedinica ovdašnje kadbisezezali valute i pogledate ga u bioskopu. Obrazloženje sledi nakon reklamnih poruka...

Elem, Pacific Rim je odličan film zato što njegov režiser (Giljermo del Toro) NE VOLI naučnu fantastiku. Zapravo, možda bi se pre moglo reći da mu je dosadna. Njega čoveka više zanima pripovedanje - zanima ga bajka i suština bajke i mita, takoreći arhetipska poruka koja je u srži dobrog pripovedanja. Ovo ću potkrepiti odlomkom iz jednog intervjua koji je dao baš u vezi s ovim filmom:

"I'm not a scifi guy," del Toro said. "Big ships don't float my boats. Lasers don't float my boat. But robots, I have a huge boner for. I find them golem-like," he adds.

Dakle, Del Toro je ovom filmu u suštinu prišao kao bajci. Nisam siguran da li je svesno pošao stazama Džordža Lukasa, koji je snimio najuspešniji fantazijski film svih vremena, samo maskiran u SF oblandu (što je, zapravo, i Kameronov "Avatar"), ili se vodio osećajem - ali to i nije tako bitno za krajnji ishod. 

Baš kao kod svih bajki, karakterizacija je pomalo - da se ne lažemo, više nego pomalo - dvodimenzionalna. Likovi su gledaocu predstavljeni u grubim crtama, dovoljnim tek da se shvati njihova arhetipska uloga (očinska figura, razmaženi princ, razbaštinjeni vitez), ali više od toga nije ni potrebno, budući da su pravi junaci divovski "jegeri" (izraz koji se koristi kao zajednička imenica za mecha-style robote). Ovde treba primetiti da je "jeger" nemačka reč koja znači "lovac". Naravno, Del Toro je to vešto uklopio sa značenjem reći "kaiđu", koja se koristi za opis divovskih čudovišta. Naime, kako saznajemo već u uvodnoj špici, "kaiđu" znači "čudna zver", pa je sasvim logično da ih roboti love, je l' te. Međutim, ne mogu a da ne primetim da je ovo samo još jedan mali omaž centralnoevropskim bajkama, koje su Del Torovo stalno izvorište nadahnuća.

Elem, svi jegeri imaju svoja imena - Ciganska Opasnost, Grimizna Oluja, Černo Alfa... dakle, roboti su nešto više od oklopa koje vitezovi navlače na sebe. Oni su pravi junaci ovog filma,  dok je ljudska potreba iz koje su nastali, pa i ljudska drama koja se odvija van kokpita tek sporedna. Upravo stoga veća karakterizacija nije ni bila potrebna. Pravi dijalog u ovom filmu ne odvija se između ljudi, već između jegera i kaiđua. 

Kada smo već kod ljudi, mora se reći da je Idris Elba sa svojih 190 centimetara boje abonosa ukrao film. Iako je nominalna zvezda Čarli Hanam, koji je inače odlično odigrao naslovnu ulogu, Elba se opet pokazuje kao glumčina šekspirovske klase. Čak više nego u seriji koja ga je proslavila, "Luter", Elba odiše tragičnom snagom jednog Otela, tako da manje-više imbecilan govor koji mu je scenarista dodelio nije ni bitan. Sa druge strane, Hanam je takoreći doktorirao ulogu autentičnog američkog BAMF-a (Bad Ass Mother Fucker), s tim što je u ovom filmo uspešno okrenuo potenciometar na niži podeok u odnosu na Džeksa iz Sons of Anarchy, tako da je više nego uverljiv. (Na stranu što mi je beskrajno smešno što je čovek Englez iz Njukasla, sa britanskim naglaskom, a mora da govori kao Amer.) Veliki scenaristički propust učinjen je kod dodele redova za Mako, lika kojeg tumači Rinko Kikuči, pošto ona gotovo da ni nema teksta tokom scena bitke, ali je to obilno nadoknađeno comic relief likovima. Iskren da budem, nisam očekivao da Ron Perlman ima ovako marginalnu ulogu u Del Torovom filmu, ali to što je imao da odigra - odigrao je maestralno. 

Na kraju, mana filma je što se zapravo ne oslanja ni na jednu postojeću franšizu, tako da ne može da računa na postojeću posvećenost kod gledalaca. Zapravo, to je jedino što ga čini slabijim od raznih X-Mena, Ajron Menova - a naročito Avendžersa. U tom smislu, stavio bih ga iza Avatara, prva tri X-Mena, Avendžersa i drugog Ajron Mena, a ispred prvog i trećeg Ajron Mena, Tora, Kapetana Amerike i X-Mena: Prve klase.

Konačna ocena: 8/10, Nightflier's Seal of Approval