Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo treći, ili Prvih pet drugih mesta...

Kao što sam u nekom od prethodnih unosa napisao, na mojoj Top 10 listi najboljih romana koje sam prošle godine pročitao nalazi se trinaest naslova, od toga tri na prvom mestu i deset na drugom. Šta da vam kažem, oduvek sam mrzeo matematiku.

Za početak, evo spiska tih deset drugoplasiranih:

Whitechapel Gods, S.M. Peters
The Wise Man's Fear, Patrick Rothfuss
Prince of Thorns, Mark Lawrence
Under Heaven, Guy Gavriel Kay
The Tears of the Sun,  S. M. Stirling
Low Town, Daniel Polansky
The Steel Remains, Richard K. Morgan
The Cold Commands, Richard K. Morgan
The Iron Jackal, Chris Wooding
Among Thieves, Douglas Hulick

Svaki od ovih romana zapravo zaslužuje da bude najbolji na ma kojoj top listi - na kojoj nema jednog od Gregorijevih romana (o kojima sam pisao u prethodnom unosu). 

Whitechapel Gods by S.M. Peters je najbolji stimpank roman koji sam ikada pročitao. Reč je o savšenom melanžu viktorijanske atmosfere, mračne fantastike - čak na rubu horora - i lavkravtovske ideje o tuđinu. Savršeno napisan, Whitechapel Gods čitaoca tera da korača tananom linijom između depresije i radoznalosti. Kada bi me neko primorao da ovaj roman opišem u jednoj rečenici, rekao bih da je to hiperbola Barkerovog Helrejzera, samo smeštena u viktorijansko doba.

The Wise Man's Fear by Patrick Rothfuss je, posle Martinovog A Dance with Dragons, najiščekivaniji roman fantazija u ovom milenijumu. To što se Kvot u njemu nije mnogo odmakao od događaja u prvoj knjizi - odnosno, to što se nije primakao rešenju problema i zagonetke zadatih u Name of the Wind - za mnoge čitaoce bilo je veoma frustrirajuće. Sklopljeno sa tim da je The Wise Man's Fear razuđeniji od ma kog mozaičkog romana na kojem je radila grupa autora, mnogima je predstavljao razočaranje. 

Moj utisak je drugačiji, što je očigledno. Čitanju The Wise Man's Fear pristupio sam sa svešću da je reč o sporohodnoj knjizi. Ovo je naslov za duga i lenja kišna popodneva i poželjno je da se pročita u dahu. Uživao sam u Rotfusovom jeziku i - sa stanovišta dugogodišnjeg gejm mastera - moram reći da je on prvi pisac koji mi je barda predstavio tako da poželim da igram tu klasu. Rotfus nije za poklonike pisaca čijim romanima dominira akcija i brzina - to valja naglasiti - ali je svakako najbolji pisac u svojoj generaciji i čini mi se da je samo igra slučaja doprinela tome da Brendon Sanderson postane veća zvezda od njega.

Prince of Thorns by Mark Lawrence je hajpovan kao najbolji fantazi prvenac ove godine. Bilo je tu još nekih knjiga koje su izdavači gurali pod istom tom etiketom, ali Prince of Thorns je jedan od samo dva naslova koji su to i zaslužili. Lorensov jezik je jednostavan, a stil štur - što čitaocu kakav sam ja neumitno smeta. Njegov svet je takođe nedovoljno izgrađen i postavljen tek u naznakama. Moglo bi se reći da je Lorens u svom prvencu igrao na samo jednu kartu - protagonistu. Naime, protagonista ovog romana je negativac. Ne čak ni antiheroj. Reč je o petnaestogodišnjem mladiću koji je tokom većeg dela romana amoralan, a u pojedinim trenucima sebičan i zao; ne preza od silovanja, genocida, masovnog ubistva svojih saveznika i izdaje prijatelja. 

Očigledno nadahnut Aberkrombijevom izvornom trilogijom kada je reč o karakterizaciji i Bruksovom Šanarom kada je reč o postavci sveta (radnja se odigrava u postapokaliptičnoj Evropi, koja je degradirala u srednjovekovno feudalno društvo), Lorens je napisao duhovit i zabavan roman, sa protagonistom koji se na neki nači dodvorava najnižim strastima čitaoca. Na kraju krajeva, ko među nama nikada nije poželeo da može da bude totalno đubre?

Under Heaven by Guy Gavriel Kay objavljen je 2010. godine, tako da sam ga pročitao sa godinu dana zakašnjenja - a i to na insistiranje Patrika Sen-Denija, čuvenog kanadskog SF&F blogera. Kej ne da nije među mojim omiljeni piscima, već njegovu sortu kvazi-istorijske fantazije aktivno prezirem. Doduše, kada sam promislio o tome, shvatio sam da je to stoga što poprilično dobro poznajem periode evropske istorije o kojima je on pisao, te mi sve to njegovo pisanije izgleda kao neopevani plagijat. 

Sumnjam da je slično i sa Under Heaven - ali kinesku istoriju gotovo da uopšte ne poznajem, pa sam mogao da se opustim i da sa velikim uživanjem čitam roman napisan prelepim jezikom, vanrednim stilom, sa savršeno doziranom fantastikom i brilijantno izgrađenim protagonistom. Lako je moguće da bi Under Heaven ugrozio Gregorijeva tri romana u bici za prvo mesto, ali pomalo zbrzan kraj zaustavio ga je na korak od toga.

The Tears of the Sun by S. M. Stirling je poslednji nastavak u sada već podužem serijalu koji nosi nadnaslov Change. Radnja je smeštena u naš svet, u kojem je 1998. godine sva naprednija tehnologija jednostavno prestala da radi - što uključuje i sagorevanje baruta i pritisak pare. Strogo govoreći, ovom delu možda i nije mesto među najboljim naslovima prošle godine. Zapravo, u potpunosti mu tu nije mesto i verovatno bi trebalo da mesto njega tu čučne Zoo City by Lauren Beukes ili March in Country by E. E. Knight - ali ja Stirlinga toliko volim i toliko sam opčinjen njegovom vizijom nastanka nove civilizacije nadahnute čistom gikovštinom, da svaki njegov roman iz ovog serijala automatski ulazi u moje najdraže knjige te godine.

Za koji dan, očekujte predstavljanje druge polovine deset najboljih drugoplasiranih romana koje sam prošle godine pročitao...

Вампири у савременој књижевности – део трећи

Вампири новог миленијума у женским очима

Друга половина прве деценије трећег миленијума обележена је, када је реч о вампирима у књижевности, настанком неколико нових поджанрова с јасним и сада већ добро утврђеним смерницама којима би писци требало да се воде приликом писања, а читаоци приликом куповине. Наравно, ова подела помало је вештачке природе и плод је издавачке потребе за обраћањем унапред одређеним циљним читалачким циљним групама, зарад што брже и веће продаје.
У суштини, два водећа поджанра у којима романи о вампирима доминирају заправо су урбана фантастика и паранормална романтика. Овај први поджанр, у којем су писци оба пола мање-више подједнако заступљени а главну реч тренутно воде Џим Бучер и Ким Харисон, остао је на трагу вампирских романа деведесетих година, с јаким и самосталним протагонисткињама, где су интимни односи свакако присутни али ни у ком тренутку не преовладавају над другим мотивима, те би се могло рећи да су романи овог поджанра у суштини кримићи завијени у обланду окултног. Паранормална романтика отишла је у потпуно другом смеру и све теме подредила интими. У овоме је опет запредњачила Лорел Хамилтон с својим серијалом о Анити Блејк, који негде с десетим објављеним романом прелази из урбане фантастике у паранормалну романтику. Хамилтонова је опет међу првима увидела потенцијал отварања потпуно новог сегмента издавачког тржишта и обраћањем сасвим новој публици на нови начин осигурала је себи опстанак на престољу краљице вампирске књижевности, мада ју је Стефани Мејер својим серијалом „Сумрак“ озбиљно угрозила.

„Сумрак“

Стефани Мејер и њено стваралаштво један су од два књижевна феномена који су обележили прву деценију новог миленијума. Романи о Харију Потеру поставили су темеље склоности ка фантастици међу читалаштвом, а Мејерова је те темеље веома успешно надградила, обраћајући се пре свега читатељкама које су с Харијем Потером почеле да се друже као деца, да би израсле у тинејџерке када се то седмокњижје окончало. Мејерова је преузела формулу женских вампирских романа из деведесетих година, с тим да је своју јунакињу учинила рањивом, неспретном и несигурном у себе и своје место под капом небеском, обраћајући се тако девојкама по годинама и емоцијама сличним њеној хероини. С једне стране, на то би се могло гледати као на деградацију еманциповане јунакиње на којој су списатељице деведесетих година инсистирале, трудећи се да се отргну од клишеа мушког вампирског романа који су им наметали традиција и кинематографија, али с друге стране на њену обраду те старе теме могло би се гледати као на уважавање нових друштвених прилика које владају у свету, у светлу економске кризе и све већег међуљудског отуђења. На крају, на читаоцима је да пресуде.

Крај?

Вампир је далеко одмакао од својих зачетака у старословенској митологији. Мењао се под утицајем хришћанства, сусрета с западном цивилизацијом, промена у америчком друштву и положају жена у савременом свету. Сведоци смо раслојавања вампирске књижевности како на женску и мушку, тако и унутар тих категорија опет на уже целине, а све у одговор на различите потребе различитих група читалаца. Нема сумње да ће се еволуција вампира наставити с еволуцијом људског друштва и очигледно је да је идеја вампира сублимат наших потајних и подсвесних жеља и страсти с којима немамо снаге да се суочимо. Преостаје нам само да ту евоуцију пратимо, покушавајући да препознамо тог вампира у нама.

Вампири у савременој књижевности – део други

Вампири у двадесетом веку

Прва половина 20. века била је у знаку холивудског вампира. Кинематографија је диктирала дефиницију вампира у популарној култури, тако да је првих педесет година протекло у клишеима. Тек се романом Ричарда Метисона „Ја сам легенда“ књижевни вампир отргнуо шаблонима које су му наметнули јефтини филмови – али тек ће крајем седамдесетих година доћи до првих корака ка књижевним вампирима из женског пера, какве данас знамо.
Године 1976. објављен је сада већ култни роман америчке списатељице Ен Рајс, под насловом „Интервју с вампиром“. У свом роману Рајсова је значајно одступила од постојећег шаблона и вратила се бајроновском вампиру – усамљеном антихероју одбаченом како од стране друштва, тако и од самог себе. Њена представа вампира као прелепих бесмртника обдарених егзотичним али не и гротескним моћима прихваћена је од стране читалаштва – нарочито женске стране – до те мере да се из тога развила посебна поткулутура усредоточена на Њу Орлеанс, град у којем Рајсова смешта своје најзначајније приче.
Наредни роман у „Вампирским летописима“, како је серијал назван, објављен је тек 1985. али до тада је Рајсова већ постала култни писац. Током остатка осамдесетих и прве половине деведесетих година, поготово након екранизације „Интервјуа с вампиром“ Рајсова ће бити најпопуларнија списатељица вампирских романа и највише захваљујући њој женска представа о романтичном вампиру засениће у популарној кулутури дела писаца попут Стивена Кинга или Брајана Ламлија, који су вампире описивали као чудовишта. Управо је Ен Рајс својим делима вампира отргла из у то време доминантно мушке фантастике и учинила га симболом женског пера, што је и до данас остао.
Својим радом Рајсова је омогућила да се и другим списатељицама отвори простор да свој рад представе гладној публици. Челси Квин Јарбро је убрзо након Рајсове романом „Хотел Трансилванија“ отпочела свој серијал о вампирском грофу Сен-Жермену, такође сјајно примљен код публике, мада је ипак остао у сенци „Вампирских летописа“. Рајс и Јарбро поставиле су основна правила новог поджанра фантастике, који ће потом изнедрити низ нових међусобно испреплетених поджанрова, који се обраћају различитим читалачким циљним групама. Једна од основних поставки које су од Рајсове преузеле све потоње списатељице јесте агресивна и девијантна вампирска сексуалност, па се почесто дешава да је у савременим вампирским романима из женског пера сексуалност и секс тема над темама, којој је подређено све остало.
На самом крају осамдесетих и почетку деведесетих година неке нове списатељице ступају на сцену. Године 1989. Ненси Колинс објављује Sunglasses After Dark за који је добила награду „Брем Стокер“, Тања Хаф први роман у серијалу „Крв“ (по којем је снимљена серија „Крвне везе“) под насловом Blood Price објављује 1991. године, а 1993. Лорел Хамилтон објављује приви роман у серијалу о Анити Блејк (објављен и код нас), „Грешна задовољства“, који ће покренути нову револуцију у вампирској књижевности и показати се значајним макар колико и серијал Ен Рајс седамдесетих и осамдесетих година.
Заједнички именитељ за вампирске краљице девесетих година управо су њихове протагонисткиње. Од Колинсове до Хамилтонове, све списатељице деведесетих година баве се јаким и самосталним женама, које често долазе најпре у сукоб с неким древним вампиром пореклом најчешће из Европе, несвиклим на еманциповане жене с краја 20. века, а потом с њим остварују везу, приморавајући их снагом свог карактера да их поштују.
Овај шаблон остаће на снази све до краја деведесетих година, па и до прве половине двехиљадитих. За разлику од девијантне сексуалности у романима Ен Рајс, вампирско женско перо деведесетих труди се да покаже како жене нису само извор хране или секса за вампире с једне стране, или даме у невољи које треба спасити с друге, већ самосталне и снажне особе сасвим у стању да се старају о себи и довољно интелигентне да доносе одлуке о свом животу и томе како ће га водити. Тај приступ довео је до још већег пораста популарности вампирског женског пера, што је пак довело до тога да велики издавачи све више простора у својим издавачким плановима одвајају управо за овакву књижевност.

DRAKULA NEMRTVI – Dejker Stoker i Ijan Holt

Drakula je jedan od najviše eksploatisanih književnih likova. Nalazi se u brojnim ekranizacijama, stripovima, romanima, ali sada po prvi put roman dobija zvanični nastavak koji potpisuje jedan Stoker. Nažalost, ovaj „nastavak“ ni po čemu ne zaslužuje da se tako nazove. Dejker Stoker i Ijan Holt su navodno koristili beleške samog Brema Stokera. Njihov roman je zapravo još jedan pokušaj rehabilitacije Drakule i dokazivanja da on nije samo čudovište, tako da on zapravo i nije antagonista priče. Drakula nemrtvi bi mogao da se nazove papazjanijom klišea i za razliku od originalnog Drakule, koji je epistolarni roman, novi roman ima običnu naraciju po poglavljima.


Priča je smeštena dvadeset pet godina nakon prvobitne priče i mnogo toga se promenilo. Pojavljuju se svi preživeli likovi iz družine koja je „ubila“ Drakulu, sa dodatkom Kvinsija Harkera, sina Mine i Džonatana i novog otelotvornja zla, grofice Elizabet Batori. Nažalost, skoro svi likovi su prilično neubedljivo degradirani. Džonatan je propali advokat alkoholičar, doktor Sjuard je takođe propali lekar i zavisnik od morfijuma, a pri tom je kranje neuspešni lovac na vampire, Artur Holmvud ima želju za smrću pošto nikada nije prežalio smrt Lusi, Drakuline prve žrtve, Van Helsing je ogorčeni starac u kojem ne vidimo ni traga nekadašenje promišljenosti i predvodnika družine protiv Drakule. Sam Kvinsi Harker je buntovni sin, zanesen glumom, koji većinu stvari radi bez razmišljanja, po hiru, a sto se priče tiče gotovo beskorisan, dok je Mina Harker duboko u sebi zaljubljena u Drakulu zbog čije krvi i sama deluje kao besmrtna. Ovi likovi, kao i inspektor Skotland Jarda, su toliko neubedljivi da često deluju apsurdno, kao da su nameravani da budu karikature originalnih likova.

Još jedan od velikih problema knjige je pokušaj pisca koji su Amerikanci, da dočaraju duh Londona sa početka dvadesetog veka u čemu nikako ne uspevaju. Da bi dali svom pisanju nekakav legitimitet, u priču su natrpali razne kulturne i istorijske reference koje u svojoj želji da čitaoce uvere da poznaju period o kojem pišu često ponavljaju i preterano potenciraju. U jednom trenutku, čitalac shvata da ono što čita i nije nastavak romana Drakula, već prepravljanje priče na određeni način, zato što roman iz 1897, zapravo postoji kao delo u samoj priči, a Brem Stoker je jedan od likova, nimalo laskavo predstavljen. Prvobitna priča je spoj „istine“ i fikcije koju je Stoker napisao pomerivši i godinu zbivanja da bi autori mogli da smeste priču u vreme koje im je odgovaralo.



Knjiga nema ništa od originalne napetosti i atmosfere i ni u jednom trenutku čitalac ne strepi zbog sudbine likova. Jezik kojim je delo pisano je jednostavan, rečenice previše kratke i nerazvijene, a scenarijsko iskustvo Ijana Holta je vidljivo u filmičnim i poglavljima koja su često toliko kratka da čitalac sve i da pokuša ne može da se uživi u priču. Takođe su ubačeni i elementi kao lezbejske vampirice, katana koja se koristi protiv vampira, Džek Trbosek doveden u vezu sa vampirima, koji ne samo što su svojevrsni klišei, već su izuzetno loše ubačeni u priču. Sam Drakula je identifikovan kao Vlad Basarab Cepeš, i predstavljen kao hrabri evropski plemić, ratnik na braniku hrišćanstva, koristeći se formulama koju je Fred Sejberhejgen već upotrebio u svojim romanima o Drakuli, kao što je Drakulin pokušaj da spase Lusi od loše transfuzije Van Helsinga. grofica Batori odličan primer loše napisanog zlikovca koji je suština zla, bez dobre motivacije za svoja dela osim činjenice da želi da vlada svetom i osveti se za neku umišljenu nepravdu.

Ovaj roman se nipošto ne može smatrati hororom jer ne ispunjava osnovnu premisu horora, a to je da stvori zlokobnu i strašnu atmosferu, tako da je možda bolje smatrati ga neuspelim pokušajem eksploatacije ustanovljenog brenda. Ako hoćete dobar roman o vampirima, ovaj slobodno preskočite.

JEDAN NA JEDAN - Ivan Nešić

SLEPE OČI REALNOSTI

Nisam ljubitelj kratkih priča. Nikada nisam bio. Možda je to stoga što nisam rastao uz "Sirijus", a možda stoga što brzo čitam. Kada možete da za sat vremena pročitate 100-200 stranica teksta, kratke priče vam nekako ne izgledaju vredne truda.

Ovaj uvod o kratkim pričama bio je potreban - štaviše, neophodan - jer je "Jedan na jedan" upravo zbirka priča. To znači da sam njenom čitanju pristupio sa svim mogućim negativnim predrasudama koje sam mogao da imam.



Najpre, reč je o domaćem piscu, a svi znamo da su domaći pisci dosadni, zar ne? Reč je i o zbirci kratkih priča, a zar može nešto pametno da se ispriča na nekoliko stranica? Nešić mi je nadsvetlosnom brzinom dao odgovore na ta dva pitanja, pa i na silesiju drugih koje nisam ni sanjao da postavim. U dva koraka i sedam stranica srušio je sve moje predrasude i ostavio me je zatečenim. Samo tako.

Ovde ću morati da učinim jednu kratku digresiju, ali vi - moji dragi čitaoci - na to ste već navikli, zar ne? Uostalom, da citiram Pekića, bili ste upozoreni. Ivana Nešića poznajem lično i personalno; pio sam s njim pivo u kafani, sedeo mi je u kući. Možda ga ne poznajem onoliko dobro koliko bih voleo, ali poznajem čoveka. Krećem se u sličnom krugu ljudi kao i on - i sve vreme sam slušao o njemu kao o majstoru kratke priče. Međutim, čitanju njegove zbirke pristupio sam krajnje neoprezno, kao da sam pošao da mazim plišano mače, a pred mene iskočio sibirski tigar. Tu grešku nemojte učiniti i vi.

Već sa prvom pričom u zbirci, "Kada sve reke poteku uzvodno", sve moje predrasude i predubeđenja o kratkim pričama i domaćim piscima izvršile su ritualno samoubistvo, usput se posipajući pepelom i čupajući kosu zbog kajanja nad sopstvenom glupošću. Već u prvoj rečenici uronio sam u opipljiv svet, čiji ukusi i mirisi izbijaju iz stranica i uvlače čitaoca u potku, kao u paukovu mrežu. Ostao sam zatečen i zapanjen tim potpunim otklonom od tradicije zavičajnih pisaca i pesnika, koji pokušavaju da se predstave kao boemi, a zapravo su pijandure, i građani sveta, a u biti su provincijalci iz beogradske palanke. Prvi put u životu pomislio sam za nekoga da je surovo i beskompromisno urban - a da to "urbano" nije bilo pežorativ.

Nešićeva poetika očigledno je nadahnuta tradicijom američkog palpa i noara. Njegovi junaci su usamljeni vukovi, koji kroz život prolaze kao kroz senke, neprimećeno i u oblaku duvanskog dima, živeći taj život po svojim pravilima - spremni da u zamenu za to plate đavolu ceh kada dođe vreme. Uzdižući se iz svog okruženja, Nešić cinično odgovara na floskulu da bi pisci trebalo da pišu o onome što im je poznato time što zapravo sve svodi na čoveka i intimne, duboko lične ratove sa unutrašnjim demonima, što je zajedničko svim homo sapiensima na ovome svetu, bilo da žive u Braziliji ili u Velikoj Plani.

"Jedan na jedan" ubraja se u knjige koje menjaju život. Jedino joj nedostaje soundtrack da prati reči, jer se gotovo svaka priča čita kao što se slušaju pesme Roberta Džonsona. Poslušajte me, čitajte je oprezno. This short story collection has Nightflier's seal of approval.

Nove knjige, read all about it!!!

Nešto se odužilo od poslednjeg unosa na blogu. Pravo da vam kažem, bilo mi je vruće, pa me je mrzelo da kucam, a nosio sam se i sa nekim stvarima iz zlog i surovog stvarnog života. Sad sam malo predahnuo, uključio klimu, popio 500 miligrama omiljenog mi pejn kilera - pa da počnemo:

Elizabet Hend napisala je novi roman, pod naslovom "Ilirija". Ne znam o čemu se radi i da li se roman bavi našim komšijama s juga, ali Hendova je sjajan pisac.

Kim Harison je najavila još tri romana u serijalu Hollows, koji će kod nas objaviti "Laguna", kao i vodič za svet Hollowsa i zbirku priča. Najavljen je još jedan roman, nevezan za ovaj serijal, ali bojim se da još ne znam o čemu se radi.

Džim Bučer je najavio zbirku priča o Hariju Drezdenu. Kao što znate, domaći izdavač Harijevih pustolovina i gluposti je "IPS", a moja malenkost - prevodilac.

Brendon Senderson će za "Tor" objaviti tetralogiju The Way of Kings. Romani će izlaziti naizmenično sa "Točkom vremena".

Kejt Eliot će za "Orbit" objaviti fentezi tilogiju Cold Magic.

Čeri Prist za "Balentajns Spektru" objaviti dva romana: Bloodshot i Hellbent. Inače, za one koji ne znaju, Bantam Spectra promenila je vlasnika, pa otud novi naziv.

Tanja Haf ima novi roman u svojoj sf seriji (koju bi valjalo da iznova pročitam. Propustio sam poslednja dva romana, čini mi se)

Mišel Vest će za DAW objaviti tri nova fentezi romana (preporuka za ljubitelje Roberta Džordana).

Ketrin Valente - pisac koji se ne sme propustiti - objaviće novi roman za "Tor", pod naslovom Deathless.

Denijel Ejbraham najavljuje dva nastavka Blac Sun's Daughter. Sudeći po prvom romanu, ovo je za izbegavanje i traćenje je vremena jednog jako nadarenog pisca.

Elizabet Ber je najavila novelu smeštenu u svet romana New Amsterdam.

Na kraju...

Elen Datlou je pred objavljivanjem knjige Darkness: Two Decades of Modern
Horror, a Džon Kesel i Džejms Patrik Keli za istog izdavača kao Datlouova objavljuju The
Secret History of Science Fiction.