MRTAV DO MRAKA - Šarlin Haris

IPS je prošle godine čitaoce obradovao prvim romanom u serijalu "Drezdenovi dosijei", pod naslovom "Olujni talas", koji prati doživljaje privatnog detektiva-čarobnjaka, Harija Drezdena. Bio je to početak divnog trenda u srpskom izdavaštvu - usklađivanja s savremenim tokovima fantzijske književnosti i predstavljanja našem čitalaštvu perjanica urbane fantastike. Mada IPS nije nastavio s autorima sličnim Bučeru (zato je "Laguna" objavila Kim Harison), objavio je jedan od trenutno najznačajnijih vampirskih romana na knjižarskim policama - "Mrtvi do mraka" iz pera Šarlin Haris.

Harisova je svoj serijal otpočela pod očiglednim ogromnim uticajem Lorel Hamilton i njenog ciklusa o Aniti Blejk. Možda se to najviše očituje u opisu telesne građe njene junakinje. Harisonkina Suki Stekhaus je sušta suprotnost Aniti - visoka dugonoga plavuša malih grudi ne može po građi biti veća suprotnost metar i zgnječena šumska jagodica visokoj prsatoj crnokosoj i tamnookoj Aniti. Suki je konobarica - najlošije plačen posao u SAD - a Anita je lovac na vampire, savezni maršal, animator i usput privatni detektiv. Suki je pomalo smotana, a Anita odsečna i uvek zna šta hoće. Razlika je toliko da je sličnost neverovatna. Da, razumem da ste zbunjeni. Teza koju zastupam glasi da je Šarlin Haris bila svesna kojoj se publici obraća i da joj nikako nije potrebno da toj publici, gladnoj novih doživljaja Anite Blejk, ponudi bledu kopiju junakinje neke druge spisateljice. Stoga se potrudila da svoju heroinu učini što je moguće više u svakom pogledu drugačijom. U tome je uspela toliko da su danas Anita Blejk i Suki Stekhaus gotovo lice i naličje istog novčića. Na kraju krajeva, ako je put dovoljno dugačak, neumitno se vraća na svoj početak.

Ovo ne znači da su romani o Suki loši - naprotiv. Mada Šarlin Haris nije Lorel Hamilton kada je o spisateljskom daru reč, nije ni sklona naglim promenama misaonog sklopa svojih protagonista, tako da je Suki lagano ali sigurno sticala sve više i više poklonika među čitaocima pomalo ili poviše razočaranim serijalom o Aniti, i tako sve dok njeni doživljaji nisu preneti na mali ekran u vidu veoma gledane serije "Prava krv". Verujte, to se ne bi desilo da je ovaj serijal slabo čitan. Mada, mora se odati priznanje producentima serije, koji su uložili ozbiljan trud, pa "Prava krv" nije prošla kao "Krvne veze", serija snimana po vampirskom serijalu Tanje Haf.

"Mrtvi do mraka" je uvod u svet u kojem su vampiri obznanili svoje postojanje ljudima i zauzeli svoje mesto u društvu, a to pre svega zahvaljujuči japanskom pronalasku veštačke zamene za ljudsku krv. U ovako postavljenom svetu, protagonistikinja nije osoba od uticaja ili u prilica da učini neke velike stvari, već konobarica u jednom malom mestu, hendikepirana time što je zapravo obdarena telepatijom. Ispostavilo se da je telepatija ozbiljan hendikep, jer onemogućava osobi da se koncentriše na svoje misli od neprestanih upada tuđih razmišljananja, tako da je Suki ono što Amerikanci zovu white trash - pripadnica najsiromašnijih nedovoljno obrazovanih pripadnika južnjačkog beloputog stanovništva.



Upravo to čini ovaj roman, pa i čitav serijal, zanimljivim. Čitaoci su odavno navikli na to da vampiri, pa i njihove ubice, ljubavnice i prijatelji budu otmeno odeveno, lepo odgojeni i prefinjeni. Kod Suki to nije slučaj. Ona je siromašna devojka iz pasivnog kraja, koja radi u lokalnoj kafani - i jednog dana u to kafanu ulazi vampir, u kojeg se ona zaljubljuje.

Naizgled banalna potka služi spisateljici da se već na prvim strana pozabavi netrpeljivošću, predrasudama. zlom male sredine, položajem žene u siromašnim sredinama i mnogim drugim angažovanim temama, ali Harisova pri tom ne propušta da dobro zabavi svog čitaoca i da ovaj po završenoj knjizi želi još.

Doživljaji Suki Stekhaus u romanu "Mrtvi do mraka" tek počinju. Šarlin Haris, kako je to već slučaj s piscima urbane fantastike, postepeno dorađuje svoj svet i ispunjava ga raznim vrstama i sojevima natprirodnih stvorenja i pripoveda o njihovim međuodnosima s jedne i odnosu njih prema ljudskom društvo i ljudskog društva prema njima s druge strane.

Za svakog ljubitelja urbane fantastike ovo je neizostavno štivo.

HUMBOLTOV DAR - Soul Belou

AMERIKANAC KOJI JE DOBIO NOBELA

Odmah da se razumemo, ovaj roman nije nikakva fantastika. Ali jeste fantastičan roman. Na kraju krajeva, dobio je Nobelovu nagradu. To valjda nešto znači, zar ne?

Evropljani obično imaju pogrešnu percepciju američke književnosti, koja je uglavnom utemeljena na obilju beletristike i petparačkih romana kojima SAD zasipaju Evropu i Aziju. Zaslepljeni konzumentskom američkom kulturom, prosečni evropski čitaoci nekako su stali kod Hemingveja i Selindžera, s malim izletima prema Tompsonu i Bukovskom od strane onih pustolovnijih, i onda otkrili latinoameričku književnost, koju počesto ne razumeju, ali bar je ne razume ni niko od njihovih prijatelja, pa onda svi mogu da se međusobno dive svojoj erudiciji i nekonformitetu. Dabome. I onda IPS objavi Sola Beloua.

"Humboltov dar" bio bi veličanstven roman i da nije dobitnik Nobelove nagrade. Prvobitno zamišljen kao kratka priča, "Humboltov dar" se oteo svom stvaraocu i prerastao u prilično obimno delo, koje bih najpre okarakterisao kao roman o stvarnom životu zavijenom u šarenu lažu fikcije.

U suštini, pisac je usredsređen na kontempliranje o odnosu umetnosti i materijalizma u zemlji koja je sebe načinila hramom ovog potonjeg. Prateći karijere dvojice pisaca između kojih vlada odnos mentora i štićenika, Belou pripoveda o uspehu i neuspehu i o tome kako uspeh u materijalnom svetu ne mora nužno da znači i uspeh u duhovnom, ali i obratno.

Dvojica protagonista "Humboltovog dara" - veliki pesnik Humbolt fon Flajšer i pisac u usponu Čarli Sitrin - otelotvorenja su tog sukoba duhovnog i materijalističkog. Flajšerova težnja da oplemeni društvo u kojem živi dovodi ga do smrti u relativnoj anonimnosti, dok Sitrin zahvaljujući svom konformizmu postaje uspešan pisac i scenarista.

Sitrin vremenom prodaje dušu đavolu, u vidu jednog čikaškog gangstera, i odaje se svim porocima koje uspeh nosi sa sobom, usput gubeći ono što ga je i činilo umetnikom i što mu je taj uspeh i donelo. Međutim, reči njegovog mentora na kraju mu pomažu da se izvuče iz zlatne krletke u koju se sam zatvorio i da povraati umetnički integritet, koji je zapravo temelj na kojem je Sitrinova ličnost izgrađena.

"Humboltov dar" se da čitati na više načina i nesumnjivo će svakom čitaocu otkriti nešto drugo. S jedne strane, ovaj roman pripoveda o faustovksoj nagodbi sa samim sobom i prodaji duha zarad srebroljublja - dakle, obraća se čitaočevoj intimi - a sa druge strane, govori o dekadenciji društva i urušavanju kolektivne plemenitosti duha kako bi se otvorio prostor za komercijalizaciju i vulgarizaciju umetnosti, od čega korist imaju samo preprodavci duša, oličeni u industriji zabave, bar u ovom slučaju.

Dilema Čarlija Sitrina i američkog društva sredine prošlog veka upravo je ona sa kojom se mi danas suočavamo. IPS nam je darovao roman iz kojeg se sasvim sigurno mogu izvući više nego korisni saveti o tome kako ploviti više nego opasnim brzacima savremenog života, a pri tom ne izgubiti sebe.