Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo drugi, ili And the Winner Is...

Kao što sam u prethodnom postu pomenuo, teško je izdvojiti ko je prošle godine bio na drugom, ko na trećem a ko na desetom mestu. Međutim, sasvim je očigledno ko je bio prvi među romanopiscima čija sam dela čitao.

Čisto da znate - nije Martin. 

Što se mene tiče, najbolji roman koji sam prošle godine pročitao istekao je iz pera mladog pisca po imenu Deril Gregori, inače nepravedno zapostavljenog i od strane kritike i od strane publike. 

Dakle, Nightflier's Best ov d Best 2011 - mesto prvo:

PANDEMONIUM/THE DEVIL'S ALPHABET/RAISING STONY MAYHALL - Daryl Gregory

Ako ste zbunjeni zbog ovolikog naslova romana, biće vam (valjda) lakše kada pojasnim da nije reč o jednom, već o tri dela. Gregorijevi romani su inače samostalni; nisu smešteni čak ni u isti univerzum, ne dele likove, pa čak ni motive. Ne postoji ni nekakav univerzalni negativac koji spaja potke različitih romana u jedan magnum opus. Dakle, tri potpuno različita romana, koja dele autora, a pored toga kao zajedničku odliku imaju samo to da su sva tri remek-dela.

Dapače, Gregori je jedan od retkih žanrovskih pisaca koji je u stanju da izađe na crtu ma kom savremenom prozaisti i da ga komotno dobije. Spreman sam da odem i tako daleko da kažem kako je - što se mene tiče - reč o anglosaksonskom Markesu.

Gregori se čita kao vanbračno dete Filipa K. Dika i Rodžera Zelaznija u najboljem izdanju. 

Sada dugujem objašnjenje zašto sam ova tri nezavisna romana strpao na prvo mesto, premda su nezavisni.

Najpre, zbog toga što sam ih pročitao u dahu, što mi se sve ređe dešava. Potom, prva tri Gregorijeva romana bave se potpuno suprotnim temama, ali opet na komplementaran način.

"Pandemonijum" je roman koji se u biti bavi stanjem duha. Uz veoma mnogo referenci na klasike SF-a, poglavito na Filipa K. Dika, "Pandemonijum" je ujedno omaž jednom od najvećih SF pisaca svih vremena i fascinantno i provokativno delo o stanju duha, svesti i ličnosti. Na kraju, u svom ambicioznom prvencu Gregori je otvorio pitanje kojim će se baviti i u narednim romanima - šta je osnovna značajka čoveka? Šta nekoga čini ljudskim bićem?

Godinu dana nakon "Pandemonijuma", Gregori objavljuje "Đavolju azbuku" ( The Devil's Alphabet). Sviknut na serijale i nastavke, očekivao sam nastavak priče iz "Pandemonijuma" - i u prvi mah se razočarao kada sam shvatio da je reč o samostalnom romanu. (Doduše, ne gubim nadu, pošto je kraj "Pandemonijuma" pomalo otvoren.) Međutim, smesta sam se navikao na protagonistu, koji je gotovo odraz u ogledalu glavnog junaka "Pandemonijuma". Dakle, reč je o skrajnutom čoveku, koji za svoje životne neuspehe ima da krivi samo sebe. Suočen sa delanjem više sile, protagonista se ne snalazi najbolje i donosi ne baš najbolju odluku, koja će mu obeležiti život i neumitno dovesti do suočavanja sa prošlošću. 

Već na prvi pogled, očigledno je da "Pandemonijum" i "Đavolja azbuka" dele više nego slične protagoniste i više nego slične početke. Međutim, vrlo brzo nakon uvodnih stranica priča skreće u potpuno drugačijem smeru i obrađuje u suštini istu temu kao u prethodnom romanu, ali na svež i maštovit način. 

Razočarenje je vrlo brzo bilo zamenjeno vanrednim zadovoljstvom i užitkom u čitanju.

Ako se "Pandemonijum" bavi duhom i stanjem svesti, "Đavolja azbuka" se bavi telom, razlikama u ljudskim telima, rasama, spoljašnošću koja nas čini drugačijim i koja je - da se ne lažemo - prvo što nas predstavlja i prvo po čemu druge osobe donose sud o nama. 

Ako se "Pandemonijum" čita kao lav čajld Dika i Zelaznija, "Azbuka" se čita skoro kao Morisonovi X-Meni ukršteni sa Lavkraftovim mitosom. Premda je "Azbuka" u suštini SF, i to tvrđe sorte, elementi horora naglašeni su iz perspektive protagoniste, koji se vraća u gradić svog detinjstva, među rođake i komšije, koji su izmenjeni kao da ih je sve do jednog Dagon posetio. 

"Odgajati Stonija Mejhala" je treći roman u ovom nizu. Gregorijev prvenac bavi se duhom, drugi roman telom, dok se treći roman bavi smrću i šta biva posle smrti. Neću vam mnogo spojlovati ako otkrijem da je protagonista - zombi. Doduše, not your typical zombie. Stoni je uljudan, načitan, vispren, pametan - i još svašta nešto na -an. 

Nisam neki stručnjak za romane o zombijima. Mahom su mi dosadni. Stoga, sledeća izjava možda i neće imati neku posebnu snagu - ali "Odgajati Stonija Mejhala" je najbolji roman o zombijima koji sam u životu pročitao. 

Originalan pristup temi, sada već poslovično izvrsno pisanje i karakterizacija, kao i okretanje naglavačke žanrovskih klišea i očekivanja ovaj roman čini najboljim "hororom" koji se u poslednjih nekoliko godina pojavio - za nekoliko kopalja boljim od Del Torovog "Pada" ili Kroninovog "Prolaza". 

Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija. Ovaj pisac je - čini mi se - predobar da bi služio kao jeftina zabava & eskapizam, a sa druge strane nosi taj kaljavi pečat žanrovskog pisca, tako da je a priori odbačen od poklonika kobajagi ozbiljne književnosti.

Bilo kako bilo - ovaj pisac ne da ima Nightflier's Seal of Approval, ovaj pisac je budućnost fantastike.

PANDEMONIUM - Daryl Gregory

Ukoliko niste primetili, poslednjih nekoliko nedelja, da ne kažem meseci, broj mojih unosa na blogu veoma je smanjen. Razlozi tome su trojaki. Najpre, High Duke veoma dobro prati seriju Game of Thrones, za koju smatram da je veoma bitna za sve nas gikove, te nisam hteo da skrećem pažnju sa njegovih prikaza. Potom, posao me je više nego pritisao; ispostavilo se da Knife of Dreams, jedanaesta knjiga "Točka vremena" ima mnogo više teksta nego što se to na prvi pogled činilo, što dovodi do toga da je potrebno daleko više vremena da je prevedem. Na kraju, tokom proteklih godinu i po dana, zapostavio sam čitanje u meri koja je nedopustiva. Rešen da stanem u kraj takvom ponašanju kod sebe, pre nego što svojoj krhokoj psihi nanesem nepopravljivu štetu i, ne dao Volos, postanem normalan, svaki slobodan trenutak posvetio sam čitanju, ostavivši blog u sigurnim rukama mog mladog saradnika.

Nakon što sam obnovio građu pred "Ples sa zmajevima", pročeprkao sam po polici i potpuno nenamerno spustio ruku na roman pod naslovom "Pandemonijum", meni manje-više nepoznatog pisca, Darila Gregorija. Otkud sad to "manje-više", možda se pitate. Sve i da se ne pitate, dobićete odgovor (bojim se da ćete kratke blogove morati da potražite na nekom drugom mestu).

Naime, "Pandemonijum" je Gregorijev prvi roman, ali pre nego što se upustio u njegovo pisanje, ispekao je zanat na kratkim pričama. Njegova "Second Person, Present Tense" bila je više nego dobro primljena kod čitalaca časopisa Asimov's i ušla je u najuži izbor za nekoliko nagrada, među njima i Lokusovu, nakon čega su se njegove priče našle u nekoliko godišnjih antologija najbolje fantastike, ovakve ili onakve. Dakle, čuo sam za Gregorija kao pisca, ali pošto najčešće ne čitam priče, nisam ga čitao. Kada je 2008. "Pandemonijum" objavljen, nabavio sam roman i odložio ga, ne razmišljajući preterano o njemu. Dve godine kasnije, nabavio sam i njegov drugi roman, The Devil's Alphabet, i odložio ga pored prvog. Pre mesec dana uzeo sam ih u ruke, čisto da bih ih skinuo sa spiska za čitanje, koji je u međuvremenu postao nemoguće dugačak.

Već nakon prvog poglavlja odložio sam knjigu i udahnuo duboko. Da pušim, zapalio bih cigaru. (Doduše, u mom slučaju, to bi verovatnije bila lula - tako da je dobro što ne pušim, je l' te...) Pročitao sam dovoljno knjiga - i dovoljno fantastike - da bih shvatio kako u rukama držim remek-delo ne samo žanra, već književnosti uopšte.

"Pandemonijum" je roman smešten u alternativnu stvarnost, premda u savremeno doba - što će biti slučaj i sa Gregorijevim narednim romanom. Ključna razlika između našeg sveta i sveta "Pandemonijuma" su demoni koji nasumice zaposedaju ljude i primoravaju ih na određene opsesivne obrasce ponašanja, na osnovu kojih su - inače - demoni i dobili svoja imena. Tako Slikar primorava svoje žrtve da iznova i iznova slikaju jednu te istu sliku; Kapetan zaposeda američke vojnike i primorava ih na "junačka dela" nakon kojih oni često završavaju bez različitih delova tela ili glave na ramenima.

Protagonista "Pandemonijuma" je mladić po imenu Del Pirs, kojeg je u detinjstvu zaposeo demon po imenu Vragolan, koji je u suštini epitom nestašnog deteta, hiperbolizovan do krajnjih granica. Del je uspešno izlečen i nastavio je sa svojim životom, ali u nakon saobraćajne nesreće počinje da gubi kontrolu nad sobom i sumnja da ga demon zapravo nikada nije napustio, već je tokom svih tih godina ostao zarobljen u njemu i da nakon nesreće pokušava da ga opet zaposedne.

Ovakav zaplet, mada zanimljiv, daleko je od originalnog. Tako se bar na prvi pogled čini. Međutim, ostaje pitanje - šta su zapravo demoni? Gregori ne pruža objašnjenje, niti to pokušava, istini za volju, čak ni u završnici romana kada se sve niti uredno upliću i čitaocu do kraja otkrivaju šaru piščeve vizije , bez konaca koji ostaju da štrče i vise. Tokom romana, Gregori nudi različite teorije naših pandana iz alternativne stvarnosti o kojoj piše. Može biti da su demoni zaista to, a može biti da je reč o vanzemaljcima, dok neke teorije uzroke "demonizmu" traže u biološkim činiocima - virusnim, gentestkim ili bakteriološkim uzročnicima. Ipak, najzastupljenija teorija jeste da je reč o specifičnom obliku duševne bolesti. Jungovci demone doživljavaju kao arhetipove koji dolaze iz koletkivnog nesvesnog.

Sve ove različite teorije - uključujući i one kojih se nisam dotakao - čitaocu ne da ne skreću pažnju, već ga usmeravaju na razmišljanje o ljudskoj psihi i percepciji stvarnosti sa jedne strane, kao i o elementima ličnosti i međuljudskim odnosima sa druge strane.

Protagonista na kraju romana uspeva da se otarasi svog "demona", mada ne baš onako kako je na početku romana mislio. Više od toga ne mogu da kažem, kako ne bih upropastio užitak potencijalnim čitaocima, ali dovoljno je reći da kraj "Pandemonijuma" nema nikakvih dodirnih tačaka sa naizgled opštim mestom od kojeg počinje.

To me dovodi do žanrovskog određivanja Gregorijevog prvenca. Naime, većina kritičara ga svrstava u "modern fantasy", što je čista glupost. "Pandemonijum" je pisan stilom i manirom pokojnog Filipa Dika, koji je čak i prisutan kao lik u romanu, pa ga pisac čak koristi da bi čitaocu uputio poruku da:

"Ne možeš da razlikuješ naučnu od epske fantastike... Epska fantastika se bavi onim što je po opštem mišljenju nemoguće; naučna fantastika se bavi onim što bi pod pravim okolnostima moglo biti moguće. U suštini, to se svodi na proizvoljni sud, budući da se ne može objektivno znati šta je nemoguće a šta je moguće, već je to u suštini čitaočevo subjektivno verovanje."

Gregori se na taj način izrugnuo savremenoj fragmentaciji žanra, nastaloj mahom iz komercijalnih potreba, koja u neku ruko onemogućava nastanak ovakvih romana.

"Pandemonijum" je po svemu ravan najznačajnijim delima Zelaznija i Dika, recimo i veoma žalim zbog toga što je malo verovatno, da ne kažem - gotovo nemoguće - da ga neko objavi u Srbiji.

Ovo je roman kojem je mesto u edicijama kakve su bile Kentaur ili Znak Sagite, u kojima su mogla da se nađu i ozbiljna dela. Premda sam i ja više nego učestvovao u kreiranju savremenog izdavaštva fantastike u Srbiji, moram reći da žalim zbog toga što je većina mlađih čitalaca nespremna da se upusti u čitanje jednog ovakvog romana.

S druge strane, to što "Pandemonijum" nije nosilac nijedne značajne nagrade koja se dodeljuje za stvaralaštvo u domenu književne fantastike možda govori o tome da ni globalno čitalaštvo više ne mari za romane koji postavljaju pitanja, već samo za one koji daju odgovore - i to lake i jeftine.

Od "Pandemonijuma" i Gregorija nemojte očekivati odgovore. A ako niste u stanju da sebi postavljate pitanja, ili to ne želite, nemojte ni počinjati da čitate ovaj roman.

This novel has the Nightflier's Seal of Approval. Verdict: 8/10