KRV VILENJAKA - Аndžej Sapkovski

by High Duke

Podosta sam lenčario u poslednjih par meseci i praktično nijedan prikaz nisam napisao ali me je nova knjiga o Geraltu naterala da se opet latim tastature. Od kada je IPS na veliku žalost propao (moju naročito pošto su mi ostali dužni honorar) nestrpljivo se čekalo da izađe treća knjiga Witchera i mnogi su se veoma radovali kada je Čarobna knjiga preuzela serijal i nestrpljivo čekali nastavak i nervirali se zbog sitnih pomeranja datuma.

Nažalost, čekanje se nije baš isplatilo.

U pripremi za treću knjigu, obnovio sam malo gradivo i pročitao POSLEDNJU ŽELJU  i MAČ SUDBINE koje sam prokomentarisao ovde . Dok čitam sam sopstvene reči od pre par godina, čudi me kako nisam pomenuo da knjige nose i određenu dozu satire i kritike našeg sopstvenog sveta, verovatno više nego bilo koji drugi noviji naslov fantastike koji je objavljen kod nas. Skoro svuda se potura odnos gospodara sveta, ljudi, naspram prirode i starijih rasa, tako da izjedna imamo i ekolosku i rasističku notu koja prati ova dela.  I ceo duh sveta, stepen određenih grana nauke i rečnik koji koriste učeniji likovi više pripada početku XX ili čak savremenom dobu, više nego nekakvom srednjem veku ili renesansi, što je uglavnom slučaj kod fantastike.

KRV VILENJAKA me je veoma razočarala, naročito pošto sam očekivao da posle onolike uvodne priče prve dve knjige dobijemo jedan celoviti roman i jedna od stvari koje strahovito bodu oči je činjenica da Sapkovski ovde izgleda uopšte nije spreman da piše u formi romana. Ceo roman deluje kao skup ne baš najbolje povezanih epizoda i u priličnoj meri liči na prve dve knjige zbirki priča, ali ovde te epizode nemaju ni završetak ni poentu kao priče. Ništa ne posebno ne razrešava, imamo mlaki zaplet i praktično nikakvu kulminaciju iza koje rasplet uopšte i ne postoji. Knjiga je više priča o stasavanju Ciri i treningu da postane veštarica-čarobnica. Stil je i ovde prilično štur u pogledu nekih uvida u karakter likova, osim možda pomalo Ciri koja je unekoliko zrelija, a kroz dobar deo knjige Sapkovski ume da nas vodi samo dijalogom (što je meni veoma prijatna metoda, ali sa priličnim ograničenjima). Osim toga što je knjiga dobrim delom training montage za Ciri, jedan od glavnih nedostataka jeste što mi ne pratimo zaista Geralta. U prve dve knjige on je bio centar pažnje, kao što i treba budući da je nosilac serijala. U Krvi vilenjaka toga nema, Geralta pratimo samo kroz vizure drugih likova bez nekog uvida u njegovu ličnost osim iz par dijaloga. Potpuno je potisnut u drugi plan.

Takođe, nema ni onog bajkolikog osećaja koji smo imali u prvim knjigama, čudovišta skoro da uopšte i nema i radnja se sada odvija u jednom relativno definisanom fantazijskom svetu, gde se na kratko prati više likova i to čisto da bi se dalo neko obrazloženje i objašnjenje za događaje, bez ikakvog karakternog razloga. Tako u par kratkih scena pratimo razne moćnike Geraltovog sveta, o čijim ličnostima ne znamo mnogo, ali saznajemo dosta o njihovom spletkarenju i planovima, što pomalo ubija i onom malo neizvesnosti.

Kao što sam rekao, roman nema koherentnu radnju i tok, nego je sačinjen iz epizoda koje kao da idu nekom sličnom cilju, ali potpuno odvojenim putevima bez nekog bitnog ukrštanja. Umesto da dobijemo roman, ova knjiga deluje kao predugačak prolog nečega što bi tek trebalo da se dogodi u sledećoj knjizi, budući da je završetak ovde praktično nepostojeći, a kraj knjige je kao kraj nekog od poglavlja iz sredine priče.

Prevod bi sa tehničke strane bio prilično dobar, da nema strahovito iritantnih stvari. Da se razumemo, za razliku od nekih ja sam prevodilac koji nikad nije bežao od fusnota kada je potrebno da se nešto objasni, ali ovde knjiga vrvi od bespotrebnih fusnota. Prevodilac često objašnjava reči koje su čitaocima fantastike odavno poznate, kao što je jabuka mača, kojima po mom mišljenju nipošto ne treba pojašnjenje, a tome se pridodaje sijaset potpuno bespotrebnih navodnih arhaizama. Ja poljskog ne znam ni reči i nemam predstavu kakvim stilom je pisano u originalu, ali smatram da ubacivanje gomile arhaizama, koji uopšte nisu slovenskog porekla (kao recimo „špas“ navedem u fusnoti kao arhaični naziv za zadovoljstvo, ustvari je čisto nemačka reč koja ima to značenje)  koji se lako mogu zameniti savremenim rečima koje zapravo jesu slovenske. Ne shvatam koji je to efekat trebalo da ima, pošto takvih stvari u prve dve knjige ima možda u tragovima. Primer dobre upotrebe arhaizama koji imaju funkciju jeste prevod Vukodava, ovde su to uglavnom reči germanskog i latinskog porekla koje nikako ne leže.
Osim toga, promenjeni su prevodi nekih stvari, kao što je ime trubadura i Geraltovog prijatelja koji je u prve dve knjige Ljutomir, da bi ovde postao Neven, a Geraltovo univerzalno ime za konja „Crvenperka“ postalo je  „Ukljeva“. Po mom desetominutnom istraživanju na netu, u originalu se bard zove Jaskier, što bi značilo
Ljutić, dok je u engleskoj verziji Dandelion (Maslačak) ime koje je za engleski mnogo bolje, ali tu nema ni traga Nevenu koji je Marigold na engleskom, što je zanimljivo pošto je jedan od novih likova u romanu čarobnica Tris Merigold.
Nalazim da su promene prevoda iz dve prethodne knjige, koji je tačniji od nove verzije, neuputne. Jeste da su u pitanju dve izdavačke kuće, ali trebalo je da se vodi računa o tome kada se  već serijal nastavlja, a ne radi iz početka. Takođe rasa halflinga (Niziołki) ovde je od relativno neutralnih polušana, kako ih nazivaju svi koji žele da ne bude da su direktno ukrali Tolkinov naziv, i kako je i u prve dve knjige, otvoreno nazvana hobiti.


Sve u svemu, KRV VILENJAKA je pala daleko ispod nivoa očekivanja i navela me da pomislim da ni sledeća knjiga neće biti mnogo bolja, osim ako Sapkovski nije unapred osmislio kuda želi da vodi radnju, ko su mu glavni likovi i da utvrdi kako da piše roman. Ali uvek ću da dam piscu još jednu šansu pre nego što ga zakopam, dok mi optimistični glasovi u glavi šapuću:  i sam si rekao da ti knjiga izgleda kao prolog, možda će zato sledeća da bude konkretna... Naslov krv vilenjaka se nedvosmisleno odnosi na Ciri, pa je zato u ovom romanu fokus na njoj...

Ali dobra vest je što barem na četvrtu knjigu neće dugo da se čeka, pošto je na sajtu Čarobne knjige planirani datum objavljivanja zapravo danas.

POSLEDNJA ŽELJA, MAČ SUDBINE - Andžej Sapkovski

by High Duke

Iako sa zakašnjenjem, mislim da bi ipak bio red predstaviti našim čitaocima ova dva naslova u izdanju IPS-a, koji na svoj način zavređuju pažnju. U pitanju je poljski autor, Andžej Sapkovski, koji je prošle godine za prvi roman serijala o Vešcu (Witcher) dobio David Gammel Legends Award. Priča o vešcu nije tako nova kao što bi se moglo pomisliti, on je zapravo nastao još devedesete godine i dobio je nekolicinu nagrada u rodnoj mu Poljskoj. Godine 2001 je napravljena igrana serija i iz nje napravljen i film, ali i jedno i drugo su bili potpuni neuspesi. Ali 2007. izlazi kompjuterski RPG po imenu „Witcher“ koji postaje globalno popularan i samim tim i knjige stavlja na radar izdavača engleskog govornog područija.



Knjige o kojima će biti reči u ovom unosu zapravo nisu romani u pravom smislu te reči. Obe knjige su zbirke priča o Geraltu, vešcu iz Rivije, povezane određenim događajima u celinu koja daje hronološku koherentnost, ali koje uglavnom mogu da stoje samostalno. Pored ove dve zbirke, postoje još dve priče o Geraltu nakon kojih sledi pravi serijal po imenu Saga koji se sastoji od pet romana.

Priče o Geraltu neće promeniti način na koji posmatrate fantastiku. Neće vas oboriti sa nogu ili vam ispričati grandiozne poduhvate nepokolebljivih junaka. U pitanju je priča mača i magije, ispričana na pomalo neuobičajen način. U pitanju je junak koji nije standardan heroj, ili čak antiheroj. On je jednostavno Geralt, veštac koji se bori za svoj opstanak u svetu u kojem njegove usluge postaju sve manje potrebne. Naime, vešci su magijski promenjeni ljudi pretvoreni u čarobnjake-ratnike čija svrha jeste da ubijaju razna čudovišta i tako brane ljudski rod, naranvo, za odgovarajuću cenu. Obični ljudi se odnose prema njima sa poštovanjem ali i sa strahom, a Geralt je čudan čak i za jednog vešca. On je albinos sa svojim moralnim kodom. On nije krvoločna mašina za ubijanje, koljač, kako ga često pogrešno smatraju. Ubija samo čudovišta i to samo ona koja zaista predstavljaju pretnju za ljudski soj.


Ovakav koncept lika nikako nije originalan, sličnih motiva ima i drugde, recimo u manga i anime serijalu Claymore imamo gotovo istu pojavu izmenjenih ljudskih bića koja za novac uništavaju čudovišta, a nemoguće je susresti se sa albino protagonistom koji koristi magični mač i ne pomisliti na Murkokovog Elrika. Ali kada se pogleda, to donekle i jeste dopadljivost sveta Vešca. Sve je poznato i poznavalac mitologija, bajki i klasičnih dela fantastike će bez problema uočiti sve omaže, parodije i interpretacije koje Sapkovski ubacuje u svoja dela. Svet u kojem živi Geralt je neobično blizak, gotovo opipljiv, neki bi pomislili generički, ali to je ovde urađeno sa namerom. To je svet izašao bukvalno iz bajke, sa sve isprva nejasno određenim kraljevstvima, nejasnim pravilima sveta i bićima koja su uzeta iz svih mogućih mitologija i već dobro ustanovljenih konvencija fantastike. I onda često okrenutih naglavačke na veoma brutalan, komičan i često seksualan način. Tako priče parodiraju određene bajke: Snežanu i sedam patuljaka(u ovom slučaju Renfri, devojka koja nakon što je lovac pusti da pobegne, postaje primorana da koristi čari svog tela da bi preživela, dok ne postane drumski razbojnik sa svojih sedam gnomova); Lepoticu i zver, Aladina i Ramplstilskina. Jedan od ključnih likova je i Ljutomir, putujući ministrel i pesnik koji predstavlja kliše jednog barda koji zavodi bogate dame, seje kopilad po belom svetu i redovno upada u nevolje.



Sve priče su u prvom licu, ali i pored malo šture karakterizacije, izuzetno nam je jasno ko je i kakav je Geralt. On je zapravo običan čovek koji se prvenstveno oslanja za zdrav razum. Naravno, odličan je borac, ali je retko način na koji on razršava svoje problema. On nije nepokolebljivi junak, već osoba sa realnim slabostima i mukama, samoodržanjem, sebičnošću, kukavičlukom, neodlučnošću, hrabrošću, kajanjem, pomalo ženskarenjem i raznim drugim osobinama, i pozitivnim i negativnim. Vladari nisu ni zli ni dobri, već su uglavnom đubrad koja radi šta god je potrebno u datom trenutku da se ostvare njihovi ciljevi. Većina likova Sapkovskog sa jedne strane ispunjava neku konvenciju fantastike, već dobro poznatu svima, dok su sa druge strane veoma opipljivi i uverljivi likovi. Zapravo ceo njihov svet je paradoksalan. U isto vreme je potpuno mitski i bajkovit, papazjanija viteških romana, bajki, mača i magije, i moderan stvarajući time iznenađujuće uspešno odličnu satiru savremenog društva dok ne narušava fantastičnu atmosferu.
A prilikom svega toga se uglavnom održava atmosfera neizvesnosti, zato što je čitalac svestan da će u raspletu biti trik, obmana, izvrtanje već poznate fabule. To je uspešno izvedeno u POSLEDNJOJ ŽELJI, dok je već slabije u MAČU SUDBINE u kojem razrešenja postaju predvidiva u pokušaju nepredvidivosti i oslanjaju se na gotovo preslikana pravila FRP igara kao što je Dungeons & Dragons (a i romani zasnovani na ovoj igri su takođe predmet parodije) što poznavaocu pravila pomalo može da pokvari užitak.



POSLEDNJA ŽELJA predstavlja sjajan početak sage o Geraltu, spreman da zgrabi čitaoca, uvede ga u svet i objasni mu pravila igre (ponekad da bi odmah bila prekršena), dok je po tom pitanju druga zbirka slabija i samo vodi dalje radnju, uz nešto bolju karakterizaciju i više uvida u Geraltove misli koje na momente postaju odistinski filozofske.
Kao što već rekoh, ove knjige neće promeniti vaš pogled ni na život, ni na kniževnost, ni na fantastiku, ali će vas svojom dopadljivošću zavesti i pružiti sjajan užitak. U isto vreme su i komične, satirične, ozbiljne, pitke, iznenađujuće, ukalupljene i izvan kutije, za šta Sapkovski od mene dobija aplauz.

Nažalost, budućnost serijala kod nas je neizvesna usled određenih problema, tako da samo možemo da se nadamo da će u nekom trenutku biti izdati i romani i da nećemo biti primorani da čitamo jednog slovenskog autora u engleskom prevodu (barem većina nas koja ne govori poljski).