KRV VILENJAKA - Аndžej Sapkovski

by High Duke

Podosta sam lenčario u poslednjih par meseci i praktično nijedan prikaz nisam napisao ali me je nova knjiga o Geraltu naterala da se opet latim tastature. Od kada je IPS na veliku žalost propao (moju naročito pošto su mi ostali dužni honorar) nestrpljivo se čekalo da izađe treća knjiga Witchera i mnogi su se veoma radovali kada je Čarobna knjiga preuzela serijal i nestrpljivo čekali nastavak i nervirali se zbog sitnih pomeranja datuma.

Nažalost, čekanje se nije baš isplatilo.

U pripremi za treću knjigu, obnovio sam malo gradivo i pročitao POSLEDNJU ŽELJU  i MAČ SUDBINE koje sam prokomentarisao ovde . Dok čitam sam sopstvene reči od pre par godina, čudi me kako nisam pomenuo da knjige nose i određenu dozu satire i kritike našeg sopstvenog sveta, verovatno više nego bilo koji drugi noviji naslov fantastike koji je objavljen kod nas. Skoro svuda se potura odnos gospodara sveta, ljudi, naspram prirode i starijih rasa, tako da izjedna imamo i ekolosku i rasističku notu koja prati ova dela.  I ceo duh sveta, stepen određenih grana nauke i rečnik koji koriste učeniji likovi više pripada početku XX ili čak savremenom dobu, više nego nekakvom srednjem veku ili renesansi, što je uglavnom slučaj kod fantastike.

KRV VILENJAKA me je veoma razočarala, naročito pošto sam očekivao da posle onolike uvodne priče prve dve knjige dobijemo jedan celoviti roman i jedna od stvari koje strahovito bodu oči je činjenica da Sapkovski ovde izgleda uopšte nije spreman da piše u formi romana. Ceo roman deluje kao skup ne baš najbolje povezanih epizoda i u priličnoj meri liči na prve dve knjige zbirki priča, ali ovde te epizode nemaju ni završetak ni poentu kao priče. Ništa ne posebno ne razrešava, imamo mlaki zaplet i praktično nikakvu kulminaciju iza koje rasplet uopšte i ne postoji. Knjiga je više priča o stasavanju Ciri i treningu da postane veštarica-čarobnica. Stil je i ovde prilično štur u pogledu nekih uvida u karakter likova, osim možda pomalo Ciri koja je unekoliko zrelija, a kroz dobar deo knjige Sapkovski ume da nas vodi samo dijalogom (što je meni veoma prijatna metoda, ali sa priličnim ograničenjima). Osim toga što je knjiga dobrim delom training montage za Ciri, jedan od glavnih nedostataka jeste što mi ne pratimo zaista Geralta. U prve dve knjige on je bio centar pažnje, kao što i treba budući da je nosilac serijala. U Krvi vilenjaka toga nema, Geralta pratimo samo kroz vizure drugih likova bez nekog uvida u njegovu ličnost osim iz par dijaloga. Potpuno je potisnut u drugi plan.

Takođe, nema ni onog bajkolikog osećaja koji smo imali u prvim knjigama, čudovišta skoro da uopšte i nema i radnja se sada odvija u jednom relativno definisanom fantazijskom svetu, gde se na kratko prati više likova i to čisto da bi se dalo neko obrazloženje i objašnjenje za događaje, bez ikakvog karakternog razloga. Tako u par kratkih scena pratimo razne moćnike Geraltovog sveta, o čijim ličnostima ne znamo mnogo, ali saznajemo dosta o njihovom spletkarenju i planovima, što pomalo ubija i onom malo neizvesnosti.

Kao što sam rekao, roman nema koherentnu radnju i tok, nego je sačinjen iz epizoda koje kao da idu nekom sličnom cilju, ali potpuno odvojenim putevima bez nekog bitnog ukrštanja. Umesto da dobijemo roman, ova knjiga deluje kao predugačak prolog nečega što bi tek trebalo da se dogodi u sledećoj knjizi, budući da je završetak ovde praktično nepostojeći, a kraj knjige je kao kraj nekog od poglavlja iz sredine priče.

Prevod bi sa tehničke strane bio prilično dobar, da nema strahovito iritantnih stvari. Da se razumemo, za razliku od nekih ja sam prevodilac koji nikad nije bežao od fusnota kada je potrebno da se nešto objasni, ali ovde knjiga vrvi od bespotrebnih fusnota. Prevodilac često objašnjava reči koje su čitaocima fantastike odavno poznate, kao što je jabuka mača, kojima po mom mišljenju nipošto ne treba pojašnjenje, a tome se pridodaje sijaset potpuno bespotrebnih navodnih arhaizama. Ja poljskog ne znam ni reči i nemam predstavu kakvim stilom je pisano u originalu, ali smatram da ubacivanje gomile arhaizama, koji uopšte nisu slovenskog porekla (kao recimo „špas“ navedem u fusnoti kao arhaični naziv za zadovoljstvo, ustvari je čisto nemačka reč koja ima to značenje)  koji se lako mogu zameniti savremenim rečima koje zapravo jesu slovenske. Ne shvatam koji je to efekat trebalo da ima, pošto takvih stvari u prve dve knjige ima možda u tragovima. Primer dobre upotrebe arhaizama koji imaju funkciju jeste prevod Vukodava, ovde su to uglavnom reči germanskog i latinskog porekla koje nikako ne leže.
Osim toga, promenjeni su prevodi nekih stvari, kao što je ime trubadura i Geraltovog prijatelja koji je u prve dve knjige Ljutomir, da bi ovde postao Neven, a Geraltovo univerzalno ime za konja „Crvenperka“ postalo je  „Ukljeva“. Po mom desetominutnom istraživanju na netu, u originalu se bard zove Jaskier, što bi značilo
Ljutić, dok je u engleskoj verziji Dandelion (Maslačak) ime koje je za engleski mnogo bolje, ali tu nema ni traga Nevenu koji je Marigold na engleskom, što je zanimljivo pošto je jedan od novih likova u romanu čarobnica Tris Merigold.
Nalazim da su promene prevoda iz dve prethodne knjige, koji je tačniji od nove verzije, neuputne. Jeste da su u pitanju dve izdavačke kuće, ali trebalo je da se vodi računa o tome kada se  već serijal nastavlja, a ne radi iz početka. Takođe rasa halflinga (Niziołki) ovde je od relativno neutralnih polušana, kako ih nazivaju svi koji žele da ne bude da su direktno ukrali Tolkinov naziv, i kako je i u prve dve knjige, otvoreno nazvana hobiti.


Sve u svemu, KRV VILENJAKA je pala daleko ispod nivoa očekivanja i navela me da pomislim da ni sledeća knjiga neće biti mnogo bolja, osim ako Sapkovski nije unapred osmislio kuda želi da vodi radnju, ko su mu glavni likovi i da utvrdi kako da piše roman. Ali uvek ću da dam piscu još jednu šansu pre nego što ga zakopam, dok mi optimistični glasovi u glavi šapuću:  i sam si rekao da ti knjiga izgleda kao prolog, možda će zato sledeća da bude konkretna... Naslov krv vilenjaka se nedvosmisleno odnosi na Ciri, pa je zato u ovom romanu fokus na njoj...

Ali dobra vest je što barem na četvrtu knjigu neće dugo da se čeka, pošto je na sajtu Čarobne knjige planirani datum objavljivanja zapravo danas.

A DANCE WITH DRAGONS / PLES SA ZMAJEVIMA - GRRM

Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.

Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.

Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.

E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.

Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.

Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.

I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.

Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.

Nije pomoglo.

Eh, pa da krenemo...

"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.

Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.

Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.

Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.

Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.

U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.

Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...

Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.

Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.

Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.

Eh.

Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).

Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.

POSLEDNJA ŽELJA, MAČ SUDBINE - Andžej Sapkovski

by High Duke

Iako sa zakašnjenjem, mislim da bi ipak bio red predstaviti našim čitaocima ova dva naslova u izdanju IPS-a, koji na svoj način zavređuju pažnju. U pitanju je poljski autor, Andžej Sapkovski, koji je prošle godine za prvi roman serijala o Vešcu (Witcher) dobio David Gammel Legends Award. Priča o vešcu nije tako nova kao što bi se moglo pomisliti, on je zapravo nastao još devedesete godine i dobio je nekolicinu nagrada u rodnoj mu Poljskoj. Godine 2001 je napravljena igrana serija i iz nje napravljen i film, ali i jedno i drugo su bili potpuni neuspesi. Ali 2007. izlazi kompjuterski RPG po imenu „Witcher“ koji postaje globalno popularan i samim tim i knjige stavlja na radar izdavača engleskog govornog područija.



Knjige o kojima će biti reči u ovom unosu zapravo nisu romani u pravom smislu te reči. Obe knjige su zbirke priča o Geraltu, vešcu iz Rivije, povezane određenim događajima u celinu koja daje hronološku koherentnost, ali koje uglavnom mogu da stoje samostalno. Pored ove dve zbirke, postoje još dve priče o Geraltu nakon kojih sledi pravi serijal po imenu Saga koji se sastoji od pet romana.

Priče o Geraltu neće promeniti način na koji posmatrate fantastiku. Neće vas oboriti sa nogu ili vam ispričati grandiozne poduhvate nepokolebljivih junaka. U pitanju je priča mača i magije, ispričana na pomalo neuobičajen način. U pitanju je junak koji nije standardan heroj, ili čak antiheroj. On je jednostavno Geralt, veštac koji se bori za svoj opstanak u svetu u kojem njegove usluge postaju sve manje potrebne. Naime, vešci su magijski promenjeni ljudi pretvoreni u čarobnjake-ratnike čija svrha jeste da ubijaju razna čudovišta i tako brane ljudski rod, naranvo, za odgovarajuću cenu. Obični ljudi se odnose prema njima sa poštovanjem ali i sa strahom, a Geralt je čudan čak i za jednog vešca. On je albinos sa svojim moralnim kodom. On nije krvoločna mašina za ubijanje, koljač, kako ga često pogrešno smatraju. Ubija samo čudovišta i to samo ona koja zaista predstavljaju pretnju za ljudski soj.


Ovakav koncept lika nikako nije originalan, sličnih motiva ima i drugde, recimo u manga i anime serijalu Claymore imamo gotovo istu pojavu izmenjenih ljudskih bića koja za novac uništavaju čudovišta, a nemoguće je susresti se sa albino protagonistom koji koristi magični mač i ne pomisliti na Murkokovog Elrika. Ali kada se pogleda, to donekle i jeste dopadljivost sveta Vešca. Sve je poznato i poznavalac mitologija, bajki i klasičnih dela fantastike će bez problema uočiti sve omaže, parodije i interpretacije koje Sapkovski ubacuje u svoja dela. Svet u kojem živi Geralt je neobično blizak, gotovo opipljiv, neki bi pomislili generički, ali to je ovde urađeno sa namerom. To je svet izašao bukvalno iz bajke, sa sve isprva nejasno određenim kraljevstvima, nejasnim pravilima sveta i bićima koja su uzeta iz svih mogućih mitologija i već dobro ustanovljenih konvencija fantastike. I onda često okrenutih naglavačke na veoma brutalan, komičan i često seksualan način. Tako priče parodiraju određene bajke: Snežanu i sedam patuljaka(u ovom slučaju Renfri, devojka koja nakon što je lovac pusti da pobegne, postaje primorana da koristi čari svog tela da bi preživela, dok ne postane drumski razbojnik sa svojih sedam gnomova); Lepoticu i zver, Aladina i Ramplstilskina. Jedan od ključnih likova je i Ljutomir, putujući ministrel i pesnik koji predstavlja kliše jednog barda koji zavodi bogate dame, seje kopilad po belom svetu i redovno upada u nevolje.



Sve priče su u prvom licu, ali i pored malo šture karakterizacije, izuzetno nam je jasno ko je i kakav je Geralt. On je zapravo običan čovek koji se prvenstveno oslanja za zdrav razum. Naravno, odličan je borac, ali je retko način na koji on razršava svoje problema. On nije nepokolebljivi junak, već osoba sa realnim slabostima i mukama, samoodržanjem, sebičnošću, kukavičlukom, neodlučnošću, hrabrošću, kajanjem, pomalo ženskarenjem i raznim drugim osobinama, i pozitivnim i negativnim. Vladari nisu ni zli ni dobri, već su uglavnom đubrad koja radi šta god je potrebno u datom trenutku da se ostvare njihovi ciljevi. Većina likova Sapkovskog sa jedne strane ispunjava neku konvenciju fantastike, već dobro poznatu svima, dok su sa druge strane veoma opipljivi i uverljivi likovi. Zapravo ceo njihov svet je paradoksalan. U isto vreme je potpuno mitski i bajkovit, papazjanija viteških romana, bajki, mača i magije, i moderan stvarajući time iznenađujuće uspešno odličnu satiru savremenog društva dok ne narušava fantastičnu atmosferu.
A prilikom svega toga se uglavnom održava atmosfera neizvesnosti, zato što je čitalac svestan da će u raspletu biti trik, obmana, izvrtanje već poznate fabule. To je uspešno izvedeno u POSLEDNJOJ ŽELJI, dok je već slabije u MAČU SUDBINE u kojem razrešenja postaju predvidiva u pokušaju nepredvidivosti i oslanjaju se na gotovo preslikana pravila FRP igara kao što je Dungeons & Dragons (a i romani zasnovani na ovoj igri su takođe predmet parodije) što poznavaocu pravila pomalo može da pokvari užitak.



POSLEDNJA ŽELJA predstavlja sjajan početak sage o Geraltu, spreman da zgrabi čitaoca, uvede ga u svet i objasni mu pravila igre (ponekad da bi odmah bila prekršena), dok je po tom pitanju druga zbirka slabija i samo vodi dalje radnju, uz nešto bolju karakterizaciju i više uvida u Geraltove misli koje na momente postaju odistinski filozofske.
Kao što već rekoh, ove knjige neće promeniti vaš pogled ni na život, ni na kniževnost, ni na fantastiku, ali će vas svojom dopadljivošću zavesti i pružiti sjajan užitak. U isto vreme su i komične, satirične, ozbiljne, pitke, iznenađujuće, ukalupljene i izvan kutije, za šta Sapkovski od mene dobija aplauz.

Nažalost, budućnost serijala kod nas je neizvesna usled određenih problema, tako da samo možemo da se nadamo da će u nekom trenutku biti izdati i romani i da nećemo biti primorani da čitamo jednog slovenskog autora u engleskom prevodu (barem većina nas koja ne govori poljski).