Jedan petak na sajmu

by High Duke



Još jedan naporan dan na sajmu, ispunjen dešavanjima. Tako da ovaj dobijate više slika, a manje teksta.



Za početak, konačno je izašla zbirka Jovana Ristića - godine u magli i može da se nabavi od subote na štandu Striparnice Darkwood u hali 4, ali morate da pitate. Istog dana u popodnevnim časovima, iako ne znam tačno vreme, promocija i potpisivanje knjige na štandu Tardisa u hali 1.


Ljupka urednica Portalibrisa sa poslednjim delom trilogije o Kosingasu.

Nakon kraćeg pogleda u Pravopis, došao je red na razgovor sa Ijanom Mekdonaldom:

Sa desna na levo: Goran Skrobonja, Ijan Mekdonald, Oto Oltvanji, Ilija Bakić.





Nakon Skrobonjinog uvoda, Ilija Bakić je rekao par reči o zbirci Knjiga izgubljenih snova, Skrobonjinom The Best of izboru Mekdonaldove kraće forme, da bi razgovor zatim prešao na engleski i Otova pitanja autoru. Mekdonald je kroz odgovore na njih pričao o stvaralaštvu, svom odnosu prema kratkoj i dugoj formi, razlozima zbog kojih je postao pisac, i to baš pisac fantastike, a dao je i neke naznake o sledećem romanu koji će da piše. Skrobonja je završio najavom još dva romana u izdanju Paladina sledeće godine: River of Gods (Reka Bogova) i Necroville (Nekrovil)



Nakon toga, produžilo se na štand Tardisa nakon promocije Svemirskih cigana Radmila Anđelkovića, i proslavu trećeg rođendana ovog izdavača.


Domaćica Spomeka i masa koja čeka da skoči na ćevape.

Bespuće, Ijan Mekdonald

Ovo će biti moj poslednji unos za narednih nedelju ili dve dana. Family emergency and all that. Nadam se da će vam se High Duke obratiti u nekom trenutku, a do tada - evo prikaza jednog od najboljih sf romana trenutno u knjižarama.




Prvo izdanje „Bespuća“ pojavilo se devedesetih godina u izdanju Polarisa, a u prevodu Gorana Skrobonje. O Skrobonjinom prevodilačkom i uredničkom radu ne mora se posebno pričati, ali ipak je red da se podsetimo na to da je zahvaljujući nadasve njemu srpsko čitalaštvo imalo prilike da se upozna s Denom Simonsom, Ijanom Makdonaldom i nekima od najboljih i najbeskompromisnijih dela Stivena Kinga. Dapače, Skrobonjin uređivački rad obeležen je najpre potpunim odsustvom kompromisa sa komercijalnim željama publike, a potom i doslednošću – što je retka vrlina domaćih izdavača. U neku ruku, to se isplatilo utoliko što je u srpskom jezičkom korpusu Goranovo ime (dobro, prezime) postalo sinonim za horor, dobar prevod i dobar književni ukus – kada je reč o žanrovskoj i metažanrovskoj književnosti. Ovo poslednje potvrđeno je reinkarnacijom izdavačke kuće Košmar u IP Paladin (što su neki prihvatili sa blago izvijenom levom obrvom – uključujući mene) i odabirom naslova koje je Skrobonja ponudio publici, ne krijući se iza nečijeg tuđeg uređivačkog potpisa.

Ovlašnim pregledom naslova, sasvim je jasno da se urednik Paladina u kreiranju ponude svoje izdavačke kuće vodio svojim naklonostima i čitateljskim ukusom, mesto komercijalnim odmeravanjem tržišta, ali upravo je to omogućilo da se čitalaštvu pruži uvid u mračniju stranu fantastike, poslednjih slobodno se može reći decenijama, zanemarenoj i skrajnutoj. Naravno, kada se pomene mrak i fantastika u jednoj rečenici, svi se odmah dohvate Barkera, oni malo bliže upoznati s trenutnim stanjem knjižarskih polica i Paladinovom ponudom pomisliće na Herbertove „Pacove“, ali nikome neće biti ni na kraj pameti da među te dve imenice strpa Ijana Makdonalda. Zapravo, verovatno se neki ljudi pitaju otkud Makdonald među svim tim hororom, za kojeg se Skrobonjin lik i delo najčešće vezuje. Do odgovora na ovo pitanje najlakše se dolazi čitanjem „Bespuća“.

Ako se ne varam, „Bespuće“ je Makdonaldov prvi roman, koji nikako nije njegov najboljji, ali pruža veličanstven uvid u veličanstvenog pisca u nastajanju, koji ga je filigranskom posvećenošću zanatu izatkao. Prateći priču o marsovskom gradiću i njegovim stanovnicima, čitalac lagano biva uvučen u atmosferu Divljeg Zapada, kojom ovaj odgovor na velike spejs-opere u velikoj meri odiše. Čitalac prati sudbine brojnih Makdonaldovih likova, vrsno opisanih i do tančina izgrađenih karaktera, diveći se umešnosti kojom je pisac ispleo potku o naseljavanju novog sveta i njegovim naseljenicima, koja bi komotno mogla da nađe mesto među Londonovim romanima.

Još jedan od razloga za čitanje „Bespuća“ jeste i njegova struktura. Ovaj roman ne čita se kao pravolinijski sled događaja koji vode do tačno zacrtane mete. Naravno, do mete se stiže, ali zaobilaznim putem, koji vodi kroz storije o zaraćenim porodicama, osnivaču gradića, ljubavnom trouglu, vremeplovu... poigravajući se karakterizacijom i brojnim vinjetama, koje naizgled nikakve veze nemaju s glavnim zapletom romana, pisac sve vreme čitaoca drži prikovanim za stolicu, krevet, ili gde već čitalac čita – i zalepljenim za stranice „Bespuća“. Tek na samom kraju verni čitalac biva nagrađen krajem... ili početkom?

„Bespuće“ je satira, ciničan odgovor na spejs-operu, stilski brilijanto, ali nesvakidašnje remek-delo vredno čitanja i razmišljanja. U ovom romanu Makdonald nam tek krišom pokazuje svoju nameru da se bavi mrakom i stravom koji su čisto ljudske prirode. Ovde je reč o piscu kojem raznorazni dei ex machine nisu potrebni da bi tek onako, čisto usput, pokazao šta je pravi horor.