Lost for Words, ili potraga za savršenstvom

U poslednje vreme ne bavim se ovde novim knjigama, novim naslovima kojima veliki izdavači iz dana u dan zasipaju tržište. Bavim se pitanjima koja se kriju iza kulisa izdavaštva, onim što podupire knjige na policama knjižara. Ne znam koliko je to čitaocima ovog bloga zanimljivo, ali pored sve dobre namere, jednostavno ne mogu da pišem o nečem drugom. Pokušaću da objasnim zašto.

U Srbiji postoji nekoliko sorti prevodilaca. Ima onih kojji smandrljaju prevod za malo para, pa gledaju da što pre naplate honorar i počnu novi posao. Ti prevodioci čitaocu pružaju sebe do krajnjih svojih mogućnosti. Samo što te mogućnosti najčešće nisu dovoljno velike. Sa druge strane, postoje oni prevodioci koji pozajmljuju od života da bi to uložili u prevod. Govorim o prevodiocima, mada to važi za ma koje umetnike.

To pozajmljivanje od života znači ostajanje do kasno u potrazi samo za jednom rečju; potraga za skrivenim značenjima i razlozima zbog kojih se pisac X odlučio da u svoje delo ugradi činilac Y, što ni čitalac ni urednik neće primetiti; to znači piljenje u tekst čekajući da se redovi na ekranu od umora izmešaju, pa da tako izmešani došapnu kakvo bolje rešenje.

Ne kažem da je hleb prevodilački sa sedam kora, ali kažem da je reč o poslu koji se loše radi ako se ne radi iz ljubavi.

Sad, povod za ovaj unos, neposredni povod, zapravo je roman kanadskog pisca Stivena Eriksona, Gardens of the Moon, ili "Mesečevi vrtovi". Svojevremeno sam taj roman preveo za jednu izdavačku kuću, ali ispostavilo se da su prava na izdavanje pripala jednoj drugoj. Ta druga kuća je godinama najavljivala ovaj roman - u prevodu nekoga drugog, ne mene - pripremila i korice... i ništa. Sada tog romana nema ni u najavi, niti ga iko igde pominje.

Da budem sasvim jasan, što bi rekao naš drug predsednik, žao mi je zbog toga što "Mesečevi vrtovi" nisu objavljeni, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je neki prevodilac zagrizao više nego što je mogao da sažvaće. Erikson je verovatno najbolji savremeni pisac epske fantastike, ali njegovi romani su neverovatno složeni, sa premnogo slojeva i metazapleta. Hoću da kažem da je to kako valja mogao prevesti samo neko ko je u sebi spojio surovog profesionalca i zaljubljenika.

Svaka nova knjiga, strip, svaki novi prevod trebalo bi da bude kao novo zaljubljivanje. Potrebno je da izvesno vreme prođe u udvaranju pre tog prvog poljupca, prve prevedene rečenice. Vremenom vam rad dojadi, postane dosadno, kao u dugoj vezi. Ali, ako je to zaista brak iz ljubavi a ne iz računa, ako vam nije bitan jedino honorar već i to da književno delo na kojem radite zablista na drugom jeziku - onda ne prestajete da tražite izgubljene reči dok ih ne pohvatate sve do jedne i ne složite u rečenice gde im je mesto.

Savršeni prevod ne postoji. Uvek je bolje čitati u originalu. Te dve maksime uvek imajte na umu. Ali ako čitate prevođenu književnost, pokušajte da između redova pronađete tragove vođenja ljubavi između prevodica i teksta koji je prevodio. Ako vam to ne pođe za rukom, prevarili su vas. Ostali ste uskraćeni za dobar prevod.

Pola vino, pola voda

Mada je ovaj blog namenjen divanjenju o raznoraznim književnim temama, ne mogu a da se ne osvrnem na političko-finansijska zbivanja u ovom našem izgovoru za državu, budući da neposredno utiču na ono što mi je srcu drago, a valjda je drago i svima koji čitaju ove tekstvoe. Pogađate, reč je o knjizi. Naime, Republika Srbija je i ove godine sprovela konkurs za otkup i nabavku knjiga potrebnih za popunjavanje fondova biblioteka diljem lepe naše (materine). Mada vlada predubeđenje da Srbi i ostali Srbijanci malo čitaju, broj članova raznoraznih biblioteka svakako dovodi u sumnju taj stav. Otkup knjiga je stoga jako dobra prilika da se širim slojevima stanovništa omogući kakav-takav uvid u trenutnu izdavačku ponudu - dobro, sa kašnjenjem od nekih godinu dana, pošto se otkupljuju prošlogodišnji naslovi - a sa druge strane da se izdavači omrse većom svotom novca, neophodnom za ulaganje u nove projekte koji će se predstaviti na največem sajmu knjiga u Srblja i nešto šire - oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu. Ministarstvo kulture je i ove godine sprovelo konkurs, uredno dostavilo bibliotekama spiskove knjiga po izdavačima, biblioteke su odabrale šta ih zanima, izdavači to poslali - i platili poštarinu - i svi su srećni... Ne. Nisu. Naime, država je preko noći shvatila da nema para onoliko koliko je mislila, pa će pola ceha platiti ove godine, a pola naredne. Sad, pitam se šta će biti sa otkupom knjiga te naredne godine? Hoće li to plaćanje iz dva dela postati stalna praksa? Za to vreme, država ne vraća preplaćeni porez nikome, pa ni izdavačima, niti pokušava da uvede red u sistem u kojem izdavači stipendiraju knjižare tako što im ovi mesecima ne plaćaju knjige koje su prodali. I tako u krug. Krajnji učinak svega toga je da se kasni sa izdavanjem novih naslova, prevodioci i ostali elementi u procesu proizvodnje knjige nisu plaćeni, a čitaoci ostaju uskraćeni za nove naslove. Da stvar bude još gora, i ono što se objavi traljavo je urađeno, jer dobri prevodioci i lektori nisu baš toliko dobre volje da rade za džabe, pa na njihova mesta uskaču nenadareni i nedotupavni, spremni da sa svetom podele svoju neukost u zamenu za više nego skromnu cenu rada. Tako se dobija krajnji proizvod - knjiga koja je čista uvreda za amazonske šume posečene da bi se proizvela hartija na kojoj je to štampano.

Ministarstvo kulture kao da ne shvata da takvom politikom potkopava osnovni temelj našeg društva - jezik. Dopuštajući televizijama, a naročito "B92", da nepismenošću truju naciju i doprinoseći srozavanju kulture jezika doslovce seku granu na kojoj svi mi sedimo, pošto je upravo taj nesrećni jezik jedino što spaja ama baš sve koji u ovoj zemlji žive. Ministartvo se i dalje brine najviše za glumce i pozorišta, valjda stoga što se oko tih stvari najlakše može dizati halabuka, ili stoga što su svi ministri zaduženi za kulturu iz nekog razloga glumci, ali tako ne samo da podstiče elitizam u srbijanskom društvu, već doprinosi stvaranju raskola među građanima i razgradnji društvene kohezije. Zaboravlja se da te nesrećne knjige iz otkupa dolaze i do najzabačenijih krajeva Srbije i da na oktobarski sajam dolaze desetine autobusa iz unutrašnjosti zemlje, prevozeći putnike koji će u svoje sredine odneti živ jezik u vidu novih prevoda - i još važnije, novih dela domaćih književnika.

Zanima me, ako ostanemo bez pisaca i prevodilaca, po čijim će delima svi ti glumci da igraju? Hoće li se naša pozorišta zamrznuti u vremenu, kao komarac u jantaru?

Na ova pitanja ne umem da odgovorim. Zapravo, možda je smeštno što ih uopšte postavljam. Koliko vidim, ovaj blog redovno čita šesnaestoro ljudi, što i nije neki broj, ali možda će tih šesnaestoro negde drugde zapitati nekog drugog da li je normalan, ili da li smo normalni mi, koji volimo knjigu.

Frustracija - deo drugi

Čitaoci moje teme na "Znaku Sagite" nesumnjivo će se setiti da sam neke knjige hvalio. Kako to da sad kukam? Pokušaću da objasnim: Gotovo svi naslovi koje sam tokom 2008. pročitao a da su mi se dopali zapravo su nastavci nekih serijala otpočetih prilično ranije. Godina koja je na izdisaju nije donela ništa novo, pa čak ni samo sveže. Sve što sam pročitao od ovogodišnjih premijera svodi se na nabeđene pokušaje velikih stranih izdavača da na mišiće dobiju nobog Bučera, Hamiltonovu ili Mejerovu. Od klasične epske fantastike digli su ruke. Osrednji pokušaji Džoa Aberkrombija samo su dokaz stagnacije ovog žanra. U sferi sf-a nije bilo čak ni pokušaja. Možda neverovatno, ali horor je još i najbolje prošao, sa nekoliko jako dobrih zbirki, kao i sa romanom Vejna Barloua "God's Demon". Da se razumemo, bilo je tu dobrih stvari. Na primer, The Outback Stars Sandre Makdonald, Bakelov Crystal Rain, The Yiddish Policemen's Union naročito. Ima još naslova koje bih mogao izdvojiti. Ako bih u obzir uzeo i nastavke serijala otpočetih pre 2008. ovaj spisak bi se prooširio još nešto malo - ali nedovoljno da bi ovu godinu proglasili iole dobrom. Sad, može vam se učiniti da izvoljevam. Ali. Kada se saberu naučna i epska fantastika, sa svim podžanrovima, na engleskom govornom području svake godine se objavi nekoliko hiljada naslova. U mojim rukama završi nekoliko stotina, bilo kao ARC u papiru ili elektronskom formatu, bilo kao romani koje kupim svojim parama. Budući da - kada sam odmoran - čitam nekih 200 šlajfni na sat, relativno brzo sažvaćem sve što želim da sažvaćem. Poslednjih nekoliko serijala ostavio sam na pola prve knjige i otišao da gledam Boston Legal. Da li je to razlog za frustraciju? Pretpostavljam da je normalnom čoveku dovoljno dvadesetak osrednjih i dva dobra naslova godišnje, ali šta je sa nama koji nismo normalni? Da se razumemo, smešan sam samome sebi. Dobro pamtim vreme kada bih skakao od sreće na samu pomisao na novu knjigu. Možda sam se umorio tokom proteklih sedam-osam godina koliko se bavim prevođenjem i besomučnim čitanjem, a možda jednostavno više nisam u stanju da osetim uzbuđenje koje sa sobom nosi dobra knjiga. Šta je onda sa onim silnim nastavcima koje sam ove godine pročitao, a koji su me opustili i zabavili - čak oduševili? Da li sam se navikao na te pisce, pa više ne mogu da prihvatim neke nove? Ne bih rekao. Jednostavno, 2008. godina bila je baš loša kada je reč o novim piscima. Ne znam da li će se to odraziti na narednu. Svet je u krizi, a kriza porađa priliku, da parafraziram Sun Cua (kojeg sam prevodio). Očigledno da srećni i zadovoljni ljudi nisu u stanju da iznedre ono što Amerikanci zovu "velika umetnost". Pitam se da li će nam naredna godina doneti nekog novog Martina ili Eriksona, Hila ili Makleoda. Jeste li vi bili srećni leta Gospodnjeg dve hiljade osmog?

Frustracija - deo prvi

Posetioci foruma "Znak Sagite" koji čitaju moju temu o novim knjigama upućeni su bar delimično u razloge zašto sam pokrenuo ovaj blog. Neke od tih razloga pominjao sam i u uvodnom unosu (postu, šta li je već) ovde. Naime, tokom poslednjih nekoliko godina, radeći za razne izdavače i učestvujući na raznim sajmovima knjiga kao prodavac za te izdavače upoznao sam jako mnogo ljudi. Na moju mejl adresu sve do pre godinu dana, kada sam pokrenuo temu na Sagiti, pristizalo je nekoliko desetina mejlova mesečno sa raznim pitanjima, koja su se kretala od molbi za preporuke za čitanje, pa sve do molbi za posao. Kada je reč o ovom potonjem, bojim se da nisam bio u prilici da pomognem, sem da ugovorim sastanke sa urednicima izdavačkih kuća za koje radim. Zadovoljstvo mi je što mogu da kažem da su bar dvojica kolega tako dobili priliku da se pokažu.
Naravno, pokretanje teme na forumu značilo je da mi je tokom prethodne godine stizalo manje mejlova od fanova fantazijske književnosti. Oni koji su se javljali obično su imali neka pitanja koja iz ovih ili onih razloga nisu želeli da postavljaju preko foruma ili privatnih poruka. A onda sam dobio jedan mejl prilično neugodne sadržine. Naime, jedan od posetilaca foruma "Znak Sagite" (ali ne i članova, ako sam dobro shvatio) optužio me je da zloupotrebljavam forum i da sam ga preoteo u svoje svrhe, te da bi trebalo da pokrenem blog, ako već hoću da piskaram o nekakvim knjigama koje nikoga ne zanimaju. Zamislivši se nad time, kao i nad činjenicom da na mojoj temi na Sagiti nema nešto puno odgovora na moje postove, pomislio sam da je čovek u pravu. Zanimljivo, ali reakcija ostalih članova foruma prilično me je iznenadila. Izgleda da im se moja tema ipak činila korisnom.
Danas sam dobio mejl od iste osobe - ovoga puta zbog bloga. U podužem izlaganju skrenuta mi je pažnja na to da blogovi navodno služe za lečenje frustracija, te da očigledno imam nekih problema sa sobom. Ono istina, patim od migrena. To mi je priličan problem u životu. Sad, sve ovo sam podelio sa vama jer me je taj mejl naterao da shvatim kako sam zaista frustriran - i to zbog toga što za poslednjih godinu dana nisam pročitao ništa baš onako skroz dobro. Nastaviće se...

Nekronomikon i Vlasi.

Nedavno je izdavačka kuća "Everest Media" nakon višegodišnjeg rada objavila "Nekronomikon" H. F. Lavkrafta - i to je velika stvar. Evo zašto: Negde krajem četvrtog razreda osnovne škole, otkrio sam mesnu biblioteku. Otišao sam tamo i zatekao prčvarnicu od dva sobička potpuno natrpana knjigama. Prostor je bio toliko mali da su se knjige vukle po podu. Zapravo, teško je bilo da se ma šta pronađe u tom haosu. Potpuno slučajno, prebirajući po tim knjigama, naleteo sam na Tolkinovog "Gospodara prstenova". Bio je to početak jednog divnog druženja, ali baš kao sve zabranjene veze i ta je imala posledica. Zabranjene? (It's a book, for Morana's sake!) Aha. Najpre je bibliotekarka otišla kod moje majke na posao da sa njom porazgovara zašto ja sa nepunih deset godina čitam Tolkina. Naime, ona je probala i ništa nije shvatila. Čak ju je glava zabolela. (Inace, nakon Tolkina iz biblioteke sam uzeo Barouzovog "Tarzana, kralja majmuna" i nešto De Sadovo, ne sećam se šta. Tu već nije bilo problema. Valjda je De Sad bio normalno štivo, ko će ga znati...) Moja majka je dala svoj blagoslov - i tako sam prvi put pročitao "Gospodara prstenova". Nakon toga, biblioteka se preselila u malo veći prostot, te su knjiga bile dostupnije. Kroz osnovnu školu čitao sam naslove iz edicije "Kentaur", ono plavo izdanje Herbertove "Dine", ali i Karla Maja, Sjenkjeviča, Skota i kojekakva druga pisanija. Sad, da se vratim na probleme u ljubavnoj vezi izmedđu Tolkina i mene. Naime, svet nije razumeo. Ubrzo sam postao poznat kao čudak koji neprestano nosa neke knjižurine - valjda da bi se pravi važan. Proneli su se i neki glasovi o sektašenju, a časovi matematike redovno su počinjali nastavničkim komentarima o tome kako sam ovca koja se samo pravi da nešto čita, od koje ništa neće biti u životu i kako će me koliko sutra propitati da vidi jesam li ja to zaista pročitao. Propitivanje se, inače, nikada nije odigralo. Taj čovek je sada u penziji - i odbija da primi k znanju kako imam četrdeset i kusur objavljenih prevoda, going on 50, da me po tim prevodima ljudi prepoznaju u Grčkoj na letovanju, a da će on crći kao pseto koje se iživljavalo nad generacijama dece kojima je predavao... (Kašljuc!) Izvinjavam se. Očigledno da mi je osnovna škola ostala u lepom sećanju.
Kakve to veze ima sa "Nekronomikonom"? Strpljenja, getting there. Elem, devedesete su prošle kako su i došle, propraćene revolucijom (i to konstantnom, što se kaže u "Maloj crvenoj knjizi") a smenile su ih dvehiljadite, koje trenutno lagano prolaze. Te dvehiljadite donele su dve stvari značajne za nas gikove: romane o Hariju Poteru i ekranizaciju "Gospodara prstenova". Preko noći je postalo normalno da klinci čitaju fantastiku i da trtljaju o nekakvim čarobnjacima i zmajevima; izdavaštvo se povampirilo (i sam sam, na svoje zaprepašćenje, bio deo tog vampirenja), pa je čak postalo poželjno da klinci čitaju "Gospodara prstenova", pošto je to ipak malo ozbiljnije od Harija, a i šta će da čitaju dok čekaju između nastavaka. Postalo je poželjno da klinci čitaju. Čitava nacija se nekako usredsredila na to da sebe ubedi kako ima kuturnu omladina, koja ide u korak sa svetom, unatoč tome što sve igra vlaško kolo, a mi guslamo moravac. Malčice sam gunđao sebi u bradu, ali samo malčice.
Uz prevođenje, počeo sam i da jednom godišnje radim na oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu. Nije to bilo zbog para koliko zbog druženja i prilike da budem deo svega toga (u međuvremenu sam se izlečio od te umobolnosti, hvala na pitanju). Naravno, na štandu sam bio zadužen za fantastiku. Tokom tri ili ćetiri godine od objavljivanja "Zenice sveta", mog prvog prevoda, gledao sam kako broj klinaca koji dolaze da kupe najpre tu, pa onda i druge knjige na "Laguninom" standu sve više raste. Jednoga dana probudio sam se i otkrio da u ovoj zemlji ima najmanje 5000 ljudi koji se izjašnjavaju kao osobe koje vole da čitaju fantazijsku književnost i kojima je to bitan deo života. Gotovo da nisam mogao da poverujem.
Usledila je poplava. Većina izdavača koji su se nešto pitali prihvatili su se fantastike, mahom epske, ali bilo je sve više naučne i horora. Sve je to postalo krajnje normalno - mada...
Ma, samo se zanosimo. Ta priča i dalje je neozbiljna. Nema veze što se po bibliotekama fantastika toliko čita da obično ima posebnu policu, lako ju je ignorisati. Hari Poter, priče za malu decu, "Golum, Golum"; loše lepljena izdanja koja se raspadaju na prvo čitanje, mahom očajni prevodi koji su još više uništili kredibilitet takve književnosti i ljudi koji je čitaju.
A onda je Boban objavio "Nekronomikon". Beskompromisno. Pravi tom od 600 strana, vrhunskog dizajna, kvaliteta hartije i ilustracija. U literarnu kakvoću neću ni da ulazim. To za ovu priču nije ni bitno. Stvar je u tome što sada konačno imamo knjigu koju niko ne može da ignoriše. Imamo knjigu koju sve zadrte babetine i nastavnici matematike oboleli od bolesti ludih krava ne mogu a da ne poštuju. Nemaju izbora, jer je knjiga beskompromisna. To je ono što je potrebno da bi se fantastika u ovoj zemlji izvukla iz zapećka; još takvih izdanja; još tako odabranih naslova. Tako je trebalo uraditi sve one silne knjige o Hariju Poteru, a o milion raznih izdanja "Gospodara prstenova" neću ni da pričam. "Nekronomikon" nam je napokon dao razloga da se ponosimo time što čitamo. Više nismo čitači drugog reda.
Aša binje, što bi rekli Vlasi.

Kako postati prevodilac?

Nakon pitanja: "Šta da čitam?", ljudi me najčešće pitaju kako se postaje prevodilac. Nekakav normalan odgovor bio bi: "Upišite Filološki", ali jako veliki broj tih radoznalaca već je završio Filološki - za razliku od mene, koji ga nisam ni upisao - tako da im taj odgovor i ne bi bio od neke koristi, zar ne? Onda me pitaju kako sam ja postao prevodilac. Slučajno i ničim izazvano, bio bi moj odgovor - mada, kada malo bolje razmislim - čini mi se da je neko odozgore ili odozdole odavno namestio da kockice tako padnu. Zapravo, postao sam prevodilac tako što sam mnogo čitao. Eto, jednostavno je. Prvi prevod u životu poveren mi je jer sam prestao da brojim nakon što sam "Gospodara prstenova" pročitao trideseti put. Ovo vam možda zvuči kao sumanuto veliki broj ponavljanja, ali verujte mi da ima i većih zamlata od mene. To što ih još niste upoznali ništa ne znači. Elem (ovo je reč koju ćete često sretati, ako vam ne dosadi da pratite ovaj blog), potrebno je da puno čitate sa jezika na koji prevodite - u mom slučaju, sa srpskog. Za početak, verovali ili ne, dovoljna vam je i školska lektira. (Ne znam kakva je današnja demokratska, ali ja sam odrastao besomučno iščitavajući osnovnoškolsku komunističku lektiru mojih roditelja, između ostalog, naravno.) Vremenom se pređe i na čitanje sa jezika sa kojeg ćete prevoditi. U mom slučaju, to se dogodilo u srednjoj školi, kada sam upoznao neke momke koji su imali nešto naslova na engleskom. Onda opet sleduje besomučno čitanje. Ako ste završili sa svim tim čitanjem (a nije ni zgoreg da završite fakultet), na redu vam je da pozovete nekog izdavača, da se pojavite na razgovoru i da prevedete probni tekst. Verujte, svim izdavačima, ma koliko veliki ili mali bili, stalno su potrebni prevodioci. Onda sledi razočarenje. Ako nemate iskustva - očajno ćete uraditi prevod. Neki zli lektor propustiće vas kroz mašinu za mlevenje. Prevod će se crveneti od zamerki. A onda - ako imate samo malo dara - dobićete da radite svoj prvi prevod. Češkate se po glavi, zar ne? Evo u čemu je stvar: prevođenje je zanat, koji se kao i svi zanati uči kroz rad. Izdavač će vam ukazati poverenje, znajući da ćete da zabrljate, a osloniće se na iskusne letkore da ispeglaju prevod i da vas usput poduče. Ono silno čitanje i učenje po školama i fakultetima samo je priprema za pravu stvar - natezanje sa lektorima i korektorima, trpljenje kritika od urednika i čitalaca, grickanje noktiju u iščekivanju druge ruke lekture... A onda - ako imate malo dara - uslediće novi prevodi. Eto, tako se postaje prevodilac. Potrebno je mnogo truda i strpljenja. Potrebno je i da vam se kockice sklope. A da biste ostali prevodilac - potrebno je da učite. Svaki novi prevod, svaka lektura vašeg rada znači da ste naučili nešto što ranije niste znali, samo ako ste obraćali pažnju na to što radite, pa makar to bila samo jedna do tada nepoznata reč.
Najlepša stvar u vezi sa prevođenjem je to što je svaki prevod jedinstven. Izazovi su uvek novi. A, naravno, nije loše ni to što radite kod kuće, pa vam se može - kao sada meni - da dok razmišljate o nezgodnoj rečenici napišete nešto za svoj blog.