Igra prestola - Epizode 2 i 3

by High Duke

Ove dve epizode se prilično drže knjige i ne mogu reći da sam se mnogo nervirao gledajući ih.
Sprovešću na grupi anketu na facebooku anketu da vidim kakav odnos oni koji su čitali sve imaju prema seriji, budući da nalazim da mi je često epizoda dosadnjikava. Jeste radnja sporija dok se stvari zahuhtavaju, ali mi je strahovito žao što one sitne detalje i razmišljanja koja sve čine zabavnim čak i kada se ništa ne događa u seriji jednostavno ne možemo da imamo. Takođe se pitam na šta li će sve ovo da liči kada bude bilo još više likova ako stignu ikada do četvrte i pete knjige.

No kada smo već kod toga, serija je stigla do treće sezone, ali se još ne zna zapravo na šta će to da liči. Biće deset epizoda, to je sigurno no još uvek nema nikakve zvanične potvrde da će to biti samo deo treće knjige. Mnogi se pribojavaju da će skoro sve biti nabudženo u tih deset epizoda.





Elem da se vratimo na same epizode. Jara/Aša mi je bila mnogo bolja dok smo samo videli slike glumice, ali stav joj je prigodan, dok mislim da je promašaj što su Bejlonu dali da nosi haljine, ne izgleda kao surovi pirat nego kao matora usedelica. Brijena mi je za sada prilično dobra, deluje nezgrapno i smotano za ženu i jedva čekam da vidim kako će kasnije sve to da izgleda kada bude imala malo više fejstajma. Mardžeri je umesto smerne device ovde neskriveno najveća visokorođena drolja za koju odmah saznajemo da je samo zvanično devica, a kako i ne bi bila kada ima dekoltee do ispod pupka. No scena koja me je u trećoj epizodi uzdrmala je neuspešan seks između Renlija i nje, kada imamo predloge: „Ajd ti mene zguza pa se pretvaraj da sam moj brat“ i „ajde u trojku da bi ti moj brat pomogao da se uspališ“. Što vole da ubace koliko su provokativni i kao smeli, sve bez razloga. Pojavile su se šale na internetu kao recimo meme sa Frajem:



Eksplicitnost i potreba da se sve nacrta mi ide na živce, a u poslednje vreme je sve zastupljenija. Slično je bilo i u BBCijevom Šerloku gde ništa ne može da bude ostavljeno otvoreno za tumačenja, nego se sili konkretno rešenje i objašnjenje. Tako imamo i veoma otvorenu scenu seksa Melisandre i Stanisa, a sve iz potpuno pogrešnih razloga (Melisandra Stanisu obećava sinove ako je opali) i to na sred stola u obliku mape Vesterosa što verujem da su mislili da je sjajan simboličan momenat.

Kad smo već kod Stanisa, siguran sam sada da ga tvorci serije nimalo ne simpatišu, budući da je potpuni promašaj. Izgleda kao izmanipulisana budala koja pola vremena ne zna šta radi, a karakter Davosa je takođe omašen. Znam da se ponavljam, ali Davos bi bio bolji Stanis.

Imamo pomalo simplifikacija u priči u Arijinom delu, gde ih Amori Lorč (bio sam uveren da će da ga preskoče i stave Planinu da obavlja posao za obojicu), odmah sve pohvata i tera u Harenhal. Isto tako Šae nije skrivena po bogatim vilama, no iz palate se ne mrda, od Tirionovih odaja odmah skače u ulogu Sansine služavke.




Mnogima je zasmetao onaj veštački napravljen klifhenger na kraju druge epizode, gde Kraster opauči Džona nakon što dete preda Tuđinu. Meni tu najviše smeta Tuđin, kojeg su morali da ubace čisto da ne zaboravimo da oni postoje.

Da ne bih za sada ove spore epizode previše hejtovao, pozivam vas na večerašnju tribinu u Lazaru Komarčiću na kojoj ćemo da diskutujemo i o petoj knjizi i o seriji. Kao i uvek, mesto je prvi sprat Doma omladine, kod American Cornera, a vreme je sedam časova.

Za kraj, trejler za sledeću epizodu.

Episode 14 - Preview

A DANCE WITH DRAGONS / PLES SA ZMAJEVIMA - GRRM

Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.

Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.

Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.

E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.

Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.

Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.

I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.

Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.

Nije pomoglo.

Eh, pa da krenemo...

"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.

Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.

Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.

Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.

Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.

U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.

Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...

Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.

Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.

Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.

Eh.

Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).

Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.

GOZBA ZA VRANE - Džordž R. R. Martin, ili kako sve izgleda drugačije kada udahnemo duboko i izbrojimo do deset

"Gozbu za vrane" (Feast for Crows) pročitao sam 2005. godine, istog dana kada se pojavila. Naravno, skinuo sam piratski primerak sa interneta. I tada, pre šest godina, novi Martinov roman bio je toliko iščekivan da su ga skenirali i postavili na internet svega nekoliko sati nakon objavljivanja. Pre i posle toga to je važilo samo za romane o Hariju Poteru. Naravno, Martinove knjige su prodate u nekih 6 miliona primeraka, dok je Dž. K. Rouling svoje naprodavala u 116 miliona, te se baš i ne mogu porediti - ali u našoj maloj zajednici poklonika fantastike, "Pesma leda i vatre" je kudikamo značajnija nego pustolovine popularno zvanog dečaka čarobnjaka.

Elem, nekih desetak sati nakon objavljivanja knjige, proveo sam čini mi se osam sati sedeći za računarom - tada nisam imao laptop iz nekog razloga, biće da sam tadašnji službeni vratio izdavaču - i u dahu pročitao "Gozbu za vrane". Negde oko pet ujutro - osećao sam se izneverenim. Od knjige nisam dobio ništa što sam tražio. Poglavlja sa Džonom gotovo i da nije bilo; zapravo, poglavlja sa bilo kojim likom koji me zanima gotovo da nije bilo. Tiriona nije bilo uopšte.

Doduše, i tada se znalo da je "Gozba" zapravo nesvršeno delo - tek polovina jednog romana, čiji će drugi deo biti "Ples sa zmajevima". Tako formulisana najava ponukala me je da pretpostavim kako taj drugi deo samo što nije, da ga neću čekati duže od godinu dana... Sada svi znamo da je to bila više nego pogrešna pretpostavka.

Od dvehiljadite godine, kada sam otrkio Martina, sve romane u serijalu pročitao sam po nekoliko puta - do 2005. Tada sam poslednji put dohvatio te knjige, da se pripremim za naredni nastavak. Nakon "Gozbe za vrane" bio sam toliko razočaran da nisam želeo da stavljam sebi so na ranu čitajući ponovo "Igru prestola" ili "Sudar kraljeva".

A onda, kada je datum objavljivanja "Plesa sa zmajevima" konačno utvrđen, rešio sam da obnovim gradivo. Prve tri knjige pročitao sam u cugu, jednu za drugom, pa sam napravio pauzu od mesec dana, pripremajući se da budem ponovo razočaran, i krenuo da čitam "Gozbu za vrane".

Našao sam se iznenađenim - nisam se razočarao.

Kako su poglavlja odmicala, sve više sam se unosio u roman, saživljavajući se sa likovima, navikavajući se da posmatram svet iz Serseine ili Džejmijeve vizure, zaljubljujući se u likove koje sam nekada - pre samo mesec dana - prezirao.

Nevoljno sam shvatio da je "Gozba za vrane" zapravo najbolje napisan deo u serijalu. Da odmah pojasnim to što hoću da kažem - nije najbolji; to mesto svakako pripada neverovatnoj "Oluji mačeva". Međutim, po umešnosti pisanja i karakterizacije, načinu na koji opisuje Džejmijev prelazak od antagoniste u antiheroja, po tome kako otvara Sersein unutrašnji život čitaocu Martin je prevazišao sebe. Ovu knjigu bi trebalo izučavati kao školski primer kako naterati čitaoca da se saoseća sa likom kojeg zapravo mrzi.

Naravno, ništa ne može da popravi činjenicu da u knjizi gotovo i da nema Džona, a Deneris, Tiriona i Brena nema uopšte, ali "Gozba za vrane" nam ipak otkriva veoma mnogo novih stvari u vezi sa Vesterosom, pa čak i drugim krajevima Martinovog sveta. Čitalac prvi put dobija konkretne informacije o Valiriji, a i završno poglavlje knjige otkriva veliku zaveru koja traje vekovima i koja će se vrlo verovatno pokazati izuzetno značajnom na kraju serijala. Dapače, "Gozbu za vrane" više nego vredi čitati makar samo zbog tog završnog poglavlja.

Neću posebno isticati konačno razotkrivanje Maloprstića (ili kako je već preveden) kao zločinačkog uma koji se krije iza čitavog raspada sistema i građanskog rata, ili uvođenje proročanstva koje je Sersei dobila o svojoj deci, a koje vrlo verovatno opet nagoveštava neke stvari u vezi sa završnicom serijala.

Ukratko, uživao sam čitajući po drugi put "Gozbu za vrane". Potpuno rasterećen i lišen impulsa "A šta će sad biti?", koji obično tera čitaoca da guta stranice, pročitao sam knjigu za nekih nedelju dana, upijajući svaki zarez - i neizmerno uživao u njoj.

"Gozba za vrane" ne stoji kao roman za sebe. Doživljavam je kao ogroman prolog za ostatak serijala, svojevrstan intermeco koji je tu da razjasni stvari i omogući čitaocu da predahne. Naravno, potpuno je drugi problem to što smo toliko čekali na "Ples sa zmajevima".

Međutim, ne sme se zaboraviti koliko je "Ples" obiman. Za sada ima oko 1600 stranica teksta. Ako se uhvati prosek, svakih 800 stranica "Pesme leda i vatre" čekali smo po dve do dve i po godine, tako da se pet godina čekanja na "Ples" sasvim uklapa.

Nemam sumnje da će čekanje vredeti.

Dvanaestog jula u rukama će mi konačno biti peti nastavak "Pesme leda i vatre". Ne znam da li ću ga pročitati za osam sati - ne verujem, omatorilo se - ali znam da ću ga sasvim sigurno pročitati za manje od nedelju dana.

Stay tuned.

Igra prestola: Lord Snežni - Game of Thrones: Lord Snow

by High Duke





Kao što su svi već verovatno čuli, Martin je konačno i završio knjigu. Kao dokaz završenog rukopisa, njegova urednica je postavila sledeći video na kojem nasumično bira strane i čita sa njih po rečenicu-dve:




Što se epizode tiče, koliko mi je druga bila bolja od prve i uspela da prenese deo duha Vesterosa, ova treća mi je isto toliko neuspešna. Scenaristi su odlučili da ubace dijaloge koji imaju za cilj da nadomeste nedostatak unutrašnjih monologa i delova istorije koje saznajemo prateći primarno Neda, kao što je način smrti njegovog oca i ubistvo ludog kralja Erisa. Jasna je svrha tih dijaloga i moguće da su neophodni, ali u ovoj konretnoj epizodi drastično usporavaju radnju, tako da se stiče utisak da se ništa posebno ne dešava, a opet nedostaju stvari koje meni deluju bitnije. To je za sada najveća zamerka epizode, a na gomile sitnih promena, kao što je metod dolaska Kejtlin u Kraljevu luku, više nisam ni obraćao pažnju.
Takođe bode oči nedostatak vukova. Duha, konkretno u ovom slučaju, gde smo još jednom uskraćeni za to da vidimo koliko su Starkovi za njih vezani, pošto ih nema ni u jednoj sceni, čak ni da Leto leži na Brenovom krevetu. Prosto mi je nezamislivo da nisu mogli da uspešno dresiraju pse da barem prate glumce.

Još jedna stvar koja mi bode oči su dva stara meštara: Piseli (Pajsel) i Emon. Dok je velemeštar predstavljen samo kao senilni starac, Emon na zidu izleda kao slepa proročka figura, hladna i turobna. Donekle je krivac za to nedostatak scene sa Tirionom u trpezariji gde se vidi da su i lord zapovednik i meštar Emon ljudi koji mogu da uživajuu društvu isto kao i bilo ko drugi i da je Emon zapravo za svoje godine prilično čio starac. Takođe veoma nedostaje ogroman deo razgovora Tiriona i Džona u kojem se vidi da su njih dvojica postali praktično prijatelji, a ne samo ljudi koji sticajem okolnosti borave na istom mestu. A Džon je prikazan kao još mračniji i namršteniji nego što je to slučaj u knjigama, pošto se izgleda nikada ne raduje i ne šali, što se takođe vidi iz njegovog razgovora sa Tirionom i šaljivih poruka koje preko Tiriona šalje svojoj braći. I za jednog fana knjige, vidan je nedostatak i Donalda Nojea, kovača Noćne straže.
I još jednom smo uskraćeni za bitan momenat u knjigama, a to je Brenov san. Da je na kraju prethodne epizode izbačeno Brenovo buđenje, a ova započeta njegovim snom, da gledalac nije siguran da li dečak umire ili ne, bio bi to pun pogodak, umesto vezivanja njegovog buđenja sa trenutkom ubistva Ladi.

Da se okrenem sada pozitivnim stvarima. Glumci zvuče sve prirodnije i sve manje deklamuju, što je veliko olakšanje, pošto sam se plašio te veštačke teatralnosti do kraja serije.
Scena između Neda i Arje je sjajna, i mala Mejsi Vilijams me sve više oduševljava, a dijalog sa standardno fantastičnim Šonom Binom je prava poslastica, iako opet moram da primetim da bi bilo efektnije da je u tom dijalogu ispričala kako su jedva oterali Nimeriju da ne bi bila ubijena, nego ona mlaka scena iz druge epizode.
Stara Nen nije razočarala, iako mi je malo smetala previše napadna muzika tokom njene priče. Da je bila suptilnija ili da se u pozadini čuo recimo sam huk vetra kroz zidine, rekao bih da bi izazvala mnogo više jeze. Veoma mi se svideo i Baristan Selmi, isto onoliko koliko mi se nije svidelo to što svi članovi Bele garde imaju potpuno istu opremu, ali mi je nedostajalo da se bar u jednom oslovljavanju kaže gledaocima ko je zapravo on.
Pošto sam već navikao na gubitak Deninih introspekcija i razmišljanja, i scena sa Dotracima i Targarijanima su bile odlične.
I na samom kraju imamo lepo prenesen Arjin prvi čas mačevanja sa Siriom Forelom. Tu možda malo smeta to što zvuči malo previše kao Italijan/Španac, očekivao sam da čujem It'sa me, Mario. Mada opet, on i jeste donekle tako zasnovan, pa možda najviše liči na Iniga Montoju iz Princess Bride filma http://www.youtube.com/watch?v=i3W5GDkgf2w


Ono što me plaši je to što do sada nije u seriji bilo zanimljive akcije, i što do sada vidimo uglavnom neku ekpoziciju, koja je verovatno mogla i malo bolje da se izvede, i da će to odbiti gledaoce od serije, pošto će je oceniti kao dosadnu. Naravno, radnja se uglavnom dosledno prati, ali nedostaje određena doza napetosti koje je prisutna praktično u svakoj situaciji u knjizi, opipljiva tenzija koja narasta kako se Starkovi uvlače dublje u igru prestola. Ali u sledećoj epizodi bi konačno trebalo da počnu uzbudljivije stvari i jedan od najzanimljivijih događaja u prvoj knjizi gde upoznajemo nove igrače (ili pre pione i skakače): ser Lorasa Tirela, Planinu druge. Tako da, za one koji ne dođu večeras u sedam u Dom omladine na tribinu o Martinu, vidimo se sledeće nedelje na turniru.

Ples sa zmajevima konačno završen

Martin je pre par sati objavio na blogu da je konačno završio knjigu:

http://grrm.livejournal.com/212603.html

King Kong, kako je nazivao majmuna koji ga je godinama jahao, je konačno mrtav. Tako da sada i pored zvaničnog datuma izlaska knjige, 12. jula, najavljenog i ranije, imamo i potvrdu da će taj datum verovatno biti ispoštovan.

Takođe vas pozivamo da nam se pridružite na tribini o Martinu i njegovom stvaralaštvu, pa i seriji koja će biti održana sedmog maja u Klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarcic“ i Domu omladine u 19 časova.

http://www.facebook.com/#!/event.php?eid=168712979848576