Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.
Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.
Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.
E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.
Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.
Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.
I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.
Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.
Nije pomoglo.
Eh, pa da krenemo...
"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.
Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.
Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.
Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.
Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.
U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.
Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...
Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.
Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.
Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.
Eh.
Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).
Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.
Приказивање постова са ознаком A Song of Ice and Fire. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком A Song of Ice and Fire. Прикажи све постове
среда, 27. јул 2011.
петак, 15. јул 2011.
ADwD i neki novi naslovi
Pretpostavljam da svi pretpostavljate da je zatišje na ovom blogu izazavano pre svega čitanjem "Plesa sa zmajevima". Možda su neki od vernih čitalaca ovog bloga pretpostavili da sam već završio knjigu? Pravo da vam kažem, pročitao bih je ja još juče, samo da ne moram da zarađujem za život. No, da ne jadikujem za studentskim danima, kada mi se moglo da čitam knjigu dnevno, već da vam ispripovedam šta imam...
Prvo ono što je najpreče - čitam "Ples sa zmajevima". Detaljan izveštaj ćete dobiti verovatno početkom naredne nedelje. Dobrano sam prešao polovinu knjige i usput pribiram utiske i u glavi već pišem pasuse tog budućeg bloga.
A potom - Čarobna knjiga ima veoma ambiciozne planove. U narednih nekoliko meseci, do oktobarskog sajma knjiga, pa i posle njega, planirano je da se objavljuju čak dva naslova sedmično. Dobar deo toga otpašće na fantastiku.
U narednih mesec dana očekuje se drugi tom romana Terija Gudkajnda - Wizard's First Rule, a za sajam će biti objavljena i prva dva dela serijala o Geraltu od Rivie, aka Witcher-u, koja je u skorijoj prošlosti objavio sada pokojni IPS. Treći nastavak će biti objavljen pred Novu godinu.
Narednih sedmica očekujte nove izveštaje o planovima Čarobne knjige.
I na kraju, jedan od poznatijih domaćih izdavača stripova prihvatio se da nastavi tamo gde je Beli put stao - bar kada je reč o stripovima o Konanu. Neke od nih prevodiće - i prevodi - jorz truli.
Javljam vam se čim pročitam "Ples".
Prvo ono što je najpreče - čitam "Ples sa zmajevima". Detaljan izveštaj ćete dobiti verovatno početkom naredne nedelje. Dobrano sam prešao polovinu knjige i usput pribiram utiske i u glavi već pišem pasuse tog budućeg bloga.
A potom - Čarobna knjiga ima veoma ambiciozne planove. U narednih nekoliko meseci, do oktobarskog sajma knjiga, pa i posle njega, planirano je da se objavljuju čak dva naslova sedmično. Dobar deo toga otpašće na fantastiku.
U narednih mesec dana očekuje se drugi tom romana Terija Gudkajnda - Wizard's First Rule, a za sajam će biti objavljena i prva dva dela serijala o Geraltu od Rivie, aka Witcher-u, koja je u skorijoj prošlosti objavio sada pokojni IPS. Treći nastavak će biti objavljen pred Novu godinu.
Narednih sedmica očekujte nove izveštaje o planovima Čarobne knjige.
I na kraju, jedan od poznatijih domaćih izdavača stripova prihvatio se da nastavi tamo gde je Beli put stao - bar kada je reč o stripovima o Konanu. Neke od nih prevodiće - i prevodi - jorz truli.
Javljam vam se čim pročitam "Ples".
понедељак, 20. јун 2011.
Igra prestola: Vatra i krv
by High Duke
Sledeća je prestona dvorana u kojoj je Sansa prinuđena da prisustvuje sprovođenju kraljeve pravde. Lep detalj je cela pesma koju peva bard, mada bi bilo lepo da je nekako pomenuto ili ubačeno da je Džofri donosio slične monstruozne presude čitav dan. Nažalost, takođe ni jednom rečenicom nije pomenuto kako je Pseto postao član kraljeve garde, tako da mi je žao što u seriji uopšte nemamo taj osećaj legendarnosti belih plaštova, najboljih od najboljih, koji je prisutan i opipljiv. Konačno vidimo i prve začetke nekakvog odnosa između Pseta i Sanse i u svemu je scena sa glavama na šiljcima prilično slična kao u knjizi. Sansa u jednom trenutku razmišlja da gurne Džofrija, ali je Pseto sprečava, što je veoma lepo prikazano.
Zatim se vraćamo na Arju prerušenu u dečaka u sceni koja je zapravo iz Sudara kraljeva, gde ona upoznaje ostatak regruta za Zid. Rordž izgleda da ima nos, samo ožiljak na njemu, Grizačevi zubi se ne vide baš najjasnije, dok je izgleda Džaken pokrivena prilika pošto glumac još nije odabran. Arja nema brutalnu scenu kojoj sam se radovao, kada premlati Pituljicu drvenim mačem koji ovde iz razumljivih razloga nije zadržala. Naime, zbog konstitucije glumice malo je teško zamisliti da nosi i drveni mač koji je debeo kao njena ruka i ne privlači pažnju apsolutno svih.
A onda stižemo i do sjajne završnice. Mormontov govor na zidu je sjajno izgovoren, montaža odlična i iako sam čitao knjige, povuklo me je da se zapitam šta će da nađu iza zida.
Sam kraj sezone se poklapa sa krajem knjige i Deneris koja ulazi na pogrebnu lomaču Kala Drogoa. U govoru koji je održala mi nije bila baš uverljiva, nedostajalo je nekog detalja.
Na samom kraju nešto što me je prijatno iznenadilo a oko čega su mnogi strepeli: zmajevi. Iako očekivano Denina kosa nije izgorela u vatri, zmajevi su fenomenalno urađeni kao i cela završna scena dok Deni gola stoji u pepelu sa tri zmajčeta na sebi.
Mislim da konačno mogu da dam i punu ocenu sezone. Bilo je sjajnih momenata, naročito u drugoj polovini, ali i mnogo gluposti. No, iako knjiga ostaje u mom umu nedodirljivo superiorna, mora se priznati da je ovo sjajna serija i da je HBO postigao pun pogodak. Još uvek mislim da su serije kao što su Rome, Deadwood i Band of Brothers bolje, ali Igra prestola od mene dobija visoku ocenu 8/10.
Za kraj, evo i par kratkih intervjua.
- sa producentima serije u kojoj nagoveste par stvari za sledeću sezonu:
http://insidetv.ew.com/2011/06/19/game-of-thrones-season-finale/
- sa Džejsonom Momoa, kalom Drogom:
http://insidetv.ew.com/2011/06/20/game-of-thrones-jason-momoa/
- sa Emiljom Klark, Deneris:
http://www.mtv.com/news/articles/1666003/game-of-thrones.jhtml
Budući da gledam aktuelne serije iz žanrova razih fantastika, odlučio sam da ubuduće komentarišem na blogu i njih. To ću početi sa novom visokobudžetnom serijom The Falling Skies o vanzemaljskoj invaziji, koju je napravio TNT kanal u produkciji Stivena Spilberga:
Možete očekivati to za koji dan, a već sledeće nedelje počinje i nova sezona druge HBO fantastične hit serije True Blood. Za ove serije možda neću tako redovno postavljati unose, osim ako me epizode baš ne navedu na to i neću biti opterećen knjigom (True Blood je odavno raskrstio sa praćenjem knjiga) kao izvornim materijalom za poređenja, tako da ću se koncentrisati samo na tv seriju.
Ovih deset nedelja je proletelo i ispratili smo prvu sezonu Igre prestola. Prethodna epizoda se održala na 2.7 miliona gledalaca, ali biće zanimljivo videti koliko i da li je broj opao nakon što je Šon Bin kao Ned ostao bez glave. Iako je deveta epizoda sa sjajnim uvodom osme po meni bio vrhunac sezone, deseta dovršava priču i postavlja temelje za zaplete iz Sudara kraljeva. Čak je par scena iz Sudara već pomereno na kraj prve sezone, i veoma se lepo uklopilo u završetak, osim jedne scene koju bih radije voleo da je ostala na svom mestu, ali je bila neophodna da bi se jedan lik pojavio u epizodi.
Epizoda se otvara par sekundi nakon dekapitacije Neda Starka. Vidimo Led sa kojeg se cedi krv, obezglavljeno telo koje biva odvučeno, Sansu kako pada u nesvest i Jorena koji odvlači Arju i seče joj kosu da bi mogao da je provuče kao dečaka. Sledeća scena je Brenov san koji prepričava Oši. Iako skraćena, scena leži, mada bih voleo da je ostala koja rečenica meštara Luvina. Takođe vidimo i vuka (samo jednog, verovatno nisu mogli da naprave uverljiv sukob između dvojice).
A onda imamo i dodatu scenu sa Kejtlininom i Robovom reakcijom na vesti o Nedovoj smrti. Kao što je i rečeno, iz prve sezone je izbačeno Brzorečje, tako da vojska koju je vodio Džejmi u seriji verovatno nije ni opsedala, niti je Rob uspesnom taktikom pobedio impulsivnog Kraljeubicu. Nikakvog daljeg pomena bitke, ishoda i strateške situacije nema, tako da možemo pretpostaviti da je sve to za potrebe serije drastično uprošćeno. Scena kao scena je sjajna, pošto je to nešto što je meni možda nedostajalo u knjigama, direktan prikaz reakcije na smrt, ali ne bih se baš složio sa Kejtlininim: onda ćemo ih sve ubiti, mada to ću pripisati trenutnom osećaju gneva, povređenosti i želje za osvetom.
Sledeća je prestona dvorana u kojoj je Sansa prinuđena da prisustvuje sprovođenju kraljeve pravde. Lep detalj je cela pesma koju peva bard, mada bi bilo lepo da je nekako pomenuto ili ubačeno da je Džofri donosio slične monstruozne presude čitav dan. Nažalost, takođe ni jednom rečenicom nije pomenuto kako je Pseto postao član kraljeve garde, tako da mi je žao što u seriji uopšte nemamo taj osećaj legendarnosti belih plaštova, najboljih od najboljih, koji je prisutan i opipljiv. Konačno vidimo i prve začetke nekakvog odnosa između Pseta i Sanse i u svemu je scena sa glavama na šiljcima prilično slična kao u knjizi. Sansa u jednom trenutku razmišlja da gurne Džofrija, ali je Pseto sprečava, što je veoma lepo prikazano.
Budući da je Brzorečje izbačeno, proglašenje Roba za kralja Severa se odigrava u ruševinama i sve scene koje bi se ticale Tulijevih su izbaćene i time skraćen materijal koji je ostao iz knjige za ovu sezonu (taj prostor su nažalost popunili dodatim scenama). Ono što mi veoma smeta je to što su Kejtlinin razgovor sa Džejmijem pomerili u prvu sezonu (zapravo ga podelili) i jednu od najboljih Džemijevih replika uspeli da unište. „Ne postolje ljudi kao ja. Postojim samo ja“, treba da bude izgovoreno sa punom arogancijom i nadmenošću Džejmija Lanistera, a ovde deluje gotovo posramljeno. U želji da i njega učine ljudskijim i dopadljivijim izgleda da su njegove kasnije promene ubacili od samog početka, što u seriji kao seriji može odlično da funkcioniše, ali ipak mislim da je prerano. I Kejtlinin stav mi je previše ratoboran, tako da bih rekao da su odlučili da istaknu njenu impulsivnu stranu ličnosti, umesto smirene zabrinute majke.
Jedna stvar koja me je iznenadila je prikazivanje Sersej kako nastavlja da incestuoznim vezama, ovaj put koristeći mladog Robertovog štitonošu Lansela Lanistera umesto Džejmija, što vidimo tek u drugoj knjizi. Plašio sam se da će to biti izbačeno u cilju pozitivnijeg prikazivanja Sersej, tako da je ovo iako požureno zapravo prijatno iznenadilo.Tajvin je odličan kao proračunati despot čak i kad dobija vesti da mu je sin zarobljen. Čarls Dens potvrđuje da je jedan od najbolje odabranih glumaca u seriji, pa nosi celu scenu u kojoj i Tirionov solidan perfomans deluje bledo. Izmučena Deni uspeva da ubedi gledaoce u svoj bol zbog gubitka deteta, mada mi tu scenu kvari Miri Maz Dur, tačnije njen izgovor Razumem da su želeli da prikažu kako je to za nju stran jezik, pa joj je pogrešna intonacija rečenice, što bi bio lep detalj, ali mislim da se ne uklapa sa njenim rečnikom i tečnošću govora, a ponajviše uništava dramatiku momenta koji bi ovde trebalo ipak da bude primaran.
Šae još jednom iritira svojim kučkastim nastupom jedne dominatrix, ali ću odmah da pređem dalje i pomenem verovatno najgoru scenu epizode, a u pitanju je naravno još jedna sekspozicija sa jednim od glavnih likova u seriji, kurvom Roz, čija je izgleda uloga da opsluži sve likove u seriji, pošto to ovde radi sa velemeštarom Piselijem. Ona šeta gola dok pomalo senilni starac trabunja o kraljevima, da bismo, nakon što ona ode, bili počašćeni i Piselijevim protezanjem u tankoj providnoj košulji. Cela scena traje bespotrebno dugo, kao i sledeća gde opet vidimo razgovor Maloprstića i Varisa koji za razliku od prvog nema nikakvu posebnu funkciju i rekao bih da je još jednom protraćeno vreme koje je moglo da bude upotrebljeno makar da se objasni kako je Pseto postao jedan od Belih plaštova i da se produže skraćeni dijalozi.
Zatim se vraćamo na Arju prerušenu u dečaka u sceni koja je zapravo iz Sudara kraljeva, gde ona upoznaje ostatak regruta za Zid. Rordž izgleda da ima nos, samo ožiljak na njemu, Grizačevi zubi se ne vide baš najjasnije, dok je izgleda Džaken pokrivena prilika pošto glumac još nije odabran. Arja nema brutalnu scenu kojoj sam se radovao, kada premlati Pituljicu drvenim mačem koji ovde iz razumljivih razloga nije zadržala. Naime, zbog konstitucije glumice malo je teško zamisliti da nosi i drveni mač koji je debeo kao njena ruka i ne privlači pažnju apsolutno svih.
A onda stižemo i do sjajne završnice. Mormontov govor na zidu je sjajno izgovoren, montaža odlična i iako sam čitao knjige, povuklo me je da se zapitam šta će da nađu iza zida.
Sam kraj sezone se poklapa sa krajem knjige i Deneris koja ulazi na pogrebnu lomaču Kala Drogoa. U govoru koji je održala mi nije bila baš uverljiva, nedostajalo je nekog detalja.
Na samom kraju nešto što me je prijatno iznenadilo a oko čega su mnogi strepeli: zmajevi. Iako očekivano Denina kosa nije izgorela u vatri, zmajevi su fenomenalno urađeni kao i cela završna scena dok Deni gola stoji u pepelu sa tri zmajčeta na sebi.
Mislim da konačno mogu da dam i punu ocenu sezone. Bilo je sjajnih momenata, naročito u drugoj polovini, ali i mnogo gluposti. No, iako knjiga ostaje u mom umu nedodirljivo superiorna, mora se priznati da je ovo sjajna serija i da je HBO postigao pun pogodak. Još uvek mislim da su serije kao što su Rome, Deadwood i Band of Brothers bolje, ali Igra prestola od mene dobija visoku ocenu 8/10.
Za kraj, evo i par kratkih intervjua.
- sa producentima serije u kojoj nagoveste par stvari za sledeću sezonu:
http://insidetv.ew.com/2011/06/19/game-of-thrones-season-finale/
- sa Džejsonom Momoa, kalom Drogom:
http://insidetv.ew.com/2011/06/20/game-of-thrones-jason-momoa/
- sa Emiljom Klark, Deneris:
http://www.mtv.com/news/articles/1666003/game-of-thrones.jhtml
Budući da gledam aktuelne serije iz žanrova razih fantastika, odlučio sam da ubuduće komentarišem na blogu i njih. To ću početi sa novom visokobudžetnom serijom The Falling Skies o vanzemaljskoj invaziji, koju je napravio TNT kanal u produkciji Stivena Spilberga:
Možete očekivati to za koji dan, a već sledeće nedelje počinje i nova sezona druge HBO fantastične hit serije True Blood. Za ove serije možda neću tako redovno postavljati unose, osim ako me epizode baš ne navedu na to i neću biti opterećen knjigom (True Blood je odavno raskrstio sa praćenjem knjiga) kao izvornim materijalom za poređenja, tako da ću se koncentrisati samo na tv seriju.
понедељак, 13. јун 2011.
Igra prestola: Baelor i još po nešto
by High Duke
Konačno stižemo do epizode po kojoj će da se vidi kako će ova serija zaista biti primljena i kakva je budućnost čeka. Posle dvonedeljnog pada gledanosti serije (možemo da pretpostavimo da je uzrok za to kraj televizijske sezone i poslednje epizode raznih rijaliti programa i slično) osma epizoda beleži rekord od 2.77 miliona gledalaca. Nadam se da to nije samo zbog toga što su ljudi gledali epizodu koju je sam Martin režirao i da će i deveta prikupiti i veću gledanost. Za one koje zanima, HBO je kao i uvek stavio komentar autora za osmu epizodu, mada njihovi Inside the episode najviše služe da se producenti eksponiraju, budući da niti imaju nekakvu posebnu analizu, i više se svode na prepričavanje situacije koja je gledaocu već jasna i možda ponekada pomenu nešto o motivaciji likova što ne vidimo seriji.
Ono sto je meni zanimljivije jeste kratak intervju sa Mejsi Vilijams, devojcicom koja glumi Arju, jednim od najlepših iznenađenja u seriji, pošto deca glumci uglavnom imaju loše reputacije.
Deveta epizoda je prelomna naravno zbog onog šuta u nezgodno mesto (barem sam ga ja čitajući tako doživeo) na samom kraju, za koji je diskutabilno kako će biti prihvaćen, i moram priznati da mi će mi biti najzanimljivije da vidim recepciju koju će imati kod široke publike. Da li će mnogi biti zgroženi i oterani smrću lika koji se smatra „glavnim junakom“ nenaviknuti na takve obrte u serijama.? Čak i kada glavni likovi umiru, to je uglavnom zato što glumci odlaze iz serije i retko kada se to radi na takav način i tako neočekivano. Koliko sam pričao sa ljudima koji nisu čitali knjige, svi su uvereni da će Ned da završi na zidu sa Džonom (kao verovatno i većina čitalaca knjige), i da će tamo da nastavi borbu za Vesteros. Jedini način da se pretpostavi je da se uzme u obzir koliko često Šon Binovi likovi umiru (ako se ne varam našao sam neki članak sa statistikom da je to u 80% posto slučajeva).
Ja se naravno nadam da će gledaoci da prihvate to kao nešto neuobičajeno što će pomenutim šutom u testise da ih natera da gledaju dalje kada shvate da kod Martina važi pravilo da bilo ko može da umre i da niko nije bezbedan. Za sada nisam video negativne komentare na twitteru i na forumima, ljudi su još uvek ošamućeni i šlogirani i prva reakcija je uglavnom da mrze Džofrija i Lanistere više nego što su mislili da je moguće i nerviraju se što je deseta epizoda tek za nedelju dana.
Još samo par kratkih digresija pre nego što pređem na komentar same epizode. Gledaoci serije imaju priliku da otputuju u Sloveniju i upoznaju Martina kroz nagradnu igru: http://www.hbo.rs/article/zaigraj-game-of-thrones-i-upoznaj-dzordza-r-r-martina_17979
Najavljuju se veliki planovi za seriju Američki bogovi koja bi trebalo da se radi po romanu Nila Gejmana. U pitanju je opet HBO i po ovom tekstu to za sada meni zvuči malo previše ambiciozno (planirati šest sezona toliko unapred)i pomalo nalikuje priči za Mračnu kulu Stivena Kinga koja je bila planirana kao bioskopski film i serija koja bi ga nastavila, ali finansijski ima problema da krene sa radom. Pročitajte članak pa procenite sami , Tom Henksovo ime donosi mnogo ozbiljnosti i u svakom slučaju raduje što se razmišlja dalje o ekranizacijama fantastike, ali ovu seriju i do uspešne prve sezone još uvek deli veliki put.
Epizoda je najbolja do sada. To kažem i posle prošlonedeljne Martinove epizode, koja nažalost nije imala toliko akcije. Izmene su minimalne i uglavnom se tiču rata i prikaza rata, tj. nemogućnosti da se napravi uverljiva bitka velikih razmera, čak ni u seriji sa takvim budžetom, ali o bitkama kasnije.
Mislim da su svi glumci ovde dosegli vrhunac, svi su me uverili. Opet moram da pohvalim Ričarda Madena koji sjajno dočarava Roba, Piter Dinklidž me je konačno uverio da je Tirion, Mišel Ferli je takođe odlična, pa i Džon i veteran Piter Von kao Emon iako imaju kratko pojavljivanje. Pomenuću i odličnog Valdera Freja, koji bi mogao da deluje malo starije za moj ukus, ali sve ostalo stoji na mestu.
Sama epizoda počinje i završava se Nedovim pogledom, a i prisutan je samo na početku i kraju, i potpuno je preneta atmosfera iz knjige, u kojoj se vidi da je Ned završio na mariginama. On je završio svoju partiju Igre prestola i izgubio je, nebitan je osim za taj poslednji čin potpunog priznavanja poraza i povinovanja volji pobednika, odricanju svoje časti i imena zarad života svoje ćerke. Kao i mnogi drugi likovi u serijalu, Ned je na određeni način hendikepiran, bar za potrebe sveta i igre u kojima se našao. Starkovi su previše časni i pošteni, nimalo naviknuti na spletke i igre u kojima generacijama učestvuju svi južno od njihovog Severa. I kao potpuno nepripremljen za ono što ga čeka, Ned štrči zbog svoje časti i svog pristupa problemima i zato pada. U ovom kontekstu njegova čast i poštenje su njegova tragična krivica, i mislim da je serija sve to verno prenela.
Kao što rekoh, sve se odigrava gotovo preslikano kao iz knjige, mada mi fali par rečenica koje bi objasnile neke događaje. Jedina dodata/debelo modifikovana scena je igra koju igraju u šatoru Bron, Šae i Tirion. Kao i većina izmena, nepotrebna mi je i nekako mi se ne dopada kako je predstavljena Šae. Fizički zapravo odlično odgovara mojoj zamisli, ali nekakav francuski akcenat engleskog mi bode oči, a pomalo i ponašanje. No to je sitnija stvar koju možemo prenebegnuti, pošto nema nekakvog previše bitnog uticaja na priču, ali činjenica da je Bron bio severno od Zida i to poslom mi je veoma zanimljiva i ne mogu da se ne zapitam da li je to možda neki Martinov dodatak sa dobrim objašnjenjem iza toga, pošto bi mi sve ostalo zvučalo neuverljivo.
Najžalije mi je onih par sitnih likova koji su izostavljeni kao što je Tirionov dečak štitonoša Podrik Pejn i još jednom Brinden Tuli i Rus Bolton bez čijeg prisustva je Robova ratna strategija pomalo nejasna i izmenjena. Brinden je u knjizi jedan od glavnih vojnih savetnika Robovih i praktično čovek zaslužan za pobede severnjaka. I umesto da Rob razdvoji svoju vojsku i pošalje pešadiju pod Boltonom da napadne Tivina (Tajvina), Rob samo šalje 2000 vojnika u smrt, žrtvujući ih kao diverziju. Ne mogu da kažem da mi se sviđa izmena, ali se nadam da će u drugoj sezoni bezbolno inkorporirati te likove, budući da su bitni za kasniji razvoj raznih događaja.
Jedinu bitku zaista prikazanu u knjizi sam se nadao da ćemo videti iz Tirionove perspektive u ograničenom izdanju (kako je zapravo i sam Martin prikaza0) ali izgleda da mesta u budžetu stvarno nije bilo čak ni za to. Tirionov izlazak u oklopu iz šatora i pogled na vojni kamp iz njegove perspektive (ovaj put samo visinske) je odličan i veoma mi se svideo, ali uskraćeni smo za bilo kakav pogled na bitku time što Tiriona ovde pregaze sopstveni klanovci. Sa praktične strane, uklapa se, ali mi žao što nismo videli da Tirion nije kukavica i da može da stoji sa svojim ljudima u borbi, makar dovoljno dugo da ga neprijaljski udarac onesvesti, mada pretpostavljam da Piteru Dinklidžu nije lako ni da to odradi. Kao i za mnogo stvari, moglo je i bolje, ali elegantno rešenje je ne prikazati bitku uopšte umesto da izgleda bedno i jeftino kao što je to slučaj sa turnirom i Drogovim kalasarom.
Drugu bitku ne vidimo ni u knjizi, nego je Kejtlin samo sluša. Ovde bi mi bilo drago samo da su ubacili malo više zvuka bitke koji dopiru do nje, mada bilo bi nezgodno pokazati protok vremena, a da ne oduzme previše epizode koja je već nabijena dešavanjima. Takođe bi mi bilo drago da je Sivi Vetar barem pomenut, mada to možda vidimo u sledećoj epizodi. Lepo je prikazano Robovo sazrevanje i odlučnost, kao i Džejmijeva arogancija čak i kad je zarobljen i prepušten na milost i nemilost neprijatelja.
Sa druge strane mora, prostranstvo je upečatljivo, ali opet nedostaje veličina kalasara koji, kao što mi neko pre neki dan reče, izgledaju više kao čergari i putujući cirkus nego horda od 40 hiljada ljudi. Deneris mi se ovde dopala, iako je po mnogima imala neubedljive performanse u prethodnih par epizoda, ali sve je glatko teklo i praktično identično kao u knjizi, osim što će mnogi gledaoci steći pogrešan utisak o Drogovoj rani, zato što nijednom rečenicom nije objašnjeno zašto mu se rana inficirala. Ovako izgelda kao da je Miri Maz Dur ta koja ga nije dobro zalečila, dok je u knjizi Drogoa njen melem pekao i smetao mu, pa ga je skinuo i dao svojim isceliteljkama da mu pokriju ranu nekom mešavinom trava prekrivenih blatom. Tako da je to skoreno blato ono što Džora skida sa rane. Osim toga, nemam nikakvih zamerki, osim možda pomalo na borbu dva različita stila koja mi deluje pomalo apsurdno, no gledaoci žele spektakl, a ne istorijsku tačnost borbenih tehnika. Poslednja scena sa Deni, kako biva unošena u šator u kojem „plešu mrtvi“ u nameri da se pomogne u porođaju pogađa metu, ostavlja neizvesnu situaciju za sledeću epizodu i prenosi gledaocu utisak nekakve sudbonosne greške ili čina.
Na zidu konačno saznamo da je Emon Targarijen, i žao mi je zbog njegovog skraćenog dijaloga sa Džonom u kojem bi trebalo da pominje kako je tri puta njegov zavet bio iskušan, ali i ovako prenosi dovoljno jasno poruku.
Tako stižemo i do poslednje i najbitnije scene koja je zaista kruna epizode. Šon Bin u tako kratkom periodu uspeva da nam pokaže sve ono što nam je u knjizi bilo nedostupno pošto je pogled na dešavanja bio ograničen na ono što Arja uspeva da vidi, time uspevši da nam donese na određeni način još mučniju sliku. Meni koji sam u knjizi par puta pročitao poglavlje bilo je naporno da gledam, možda baš zbog toga što sam znao šta će da se dogodi. Reakcije onih koje je Nedova smrt iznenadila na velikom ekranu mogu samo da pretpostavim, tako da bih vas zamolio da ostavite komentare ispod posta.
Blaga izmena scene je u tome što je u seriji Nedu dat barem jedan poslednji smisleni čin kojim Jorenu skreće pažnju na Arju, time je spasavajući. Nisam siguran još uvek šta da mislim o tome. Donekle mi je drago što je Nedovoj smrti dato neko značenje, ali me pomalo razočarava što je ovo jedan od teških udaraca one Martinove bede kojom nas često tako silovito mlatne, osećaja beznađa i ponekad besmisla. Reakcije svih na Džofrijevu naredbu su primerene i konfuzija koja vlada u svima, i pokušaji da se zaustavi su veoma verno i uverljivo preneti, kao i sekund pre pada Leda kada mislim da Šon Bin uspeva da dočara Nedovo pomirenje sa svojom sudbinom, ali u isti mah zabrinutost za sve njegove voljene koji će ostati bez njega u opasnosti ili bez odgovora, kao što je to slučaj sa Džonom. Ne mogu reći da sam ja tako zamišljao Neda, ali dopada mi se. Takođe aplaudiram na odluku da se ne napravi od toga krvava scena gde krv prsti na sve strane, nego je ograničeno kao u knjizi na ono što Arja čuje, pošto više ne može dobro da vidi šta se događa. Grafički prikaz smrti bi možda doprineo nekoj vizuelnoj šokantnosti, ali bi odvukao pažnju sa pravog šoka koji pogađa na mnogo dubljem nivou, možda baš zato što nam ostaje tik izvan domašaja vidnog polja, ali bolno prisutan. Za one kojima je taj detalj promakao, mač kojim ser Ilin Pejn odseca Nedovu glavu je Led, porodično nasledstvo Starkovih i isto sečivo koje sam Ned koristi da iseče glavu dezerteru na samom početku serije/serijala.
Neki su mislili da će poslednja scena biti još neizvesnija, da kao ni u knjizi nećemo znati da li je Arju uhvatio prijatelj ili neprijatelj, i da li će je izvađenim nožem ubiti, ali sada mislim da bi to možda u seriji u tom trenutku bilo i previše, pored činjenice da bi moralo da se sakrije Jorenovo lice da gledaoci koji znaju ko je on ne bi videli da opasnosti od njega najverovatnije nema. Ovako, scena ostaje potresna bez dodatka neizvesnosti koja bi na ekranu možda delovala pomalo usiljeno.
Arja je još jednom sjajna, samo bi bilo bolje da vidimo kako se svađa sa drugima i brani oca, odbijajući da poveruje da je on zaista izdajnik kao što svi pričaju. Nedovo priznanje bi onda njoj imalo dodatni udarac, jer, ne znajući istinu, njoj tu u trenutku biva skršena i plemenita, časna i poštena slika oca, da bi joj samo par sekundi kasnije on u potpunosti zauvek bio oduzet. Mejsi je još jednom pokazala da je najbolje dete glumac u seriji.
Dok pišem ovaj tekst, čitam sve više reakcija na internetu i mislim da su u priličnoj meri slične kao i prilikom čitanja. Ljudi su preneraženi, neki su u isti mah time i oduševljeni, a neki odbijaju dalje da gledaju seriju, što se nadam da će ih proći budući da sam mislim i pri prvom čitanju bacio knjigu o zid i sočno opsovao Martina, da bih nakon pola sata gunđanja i nerviranja uzeo da čitam dalje. Verujem da će tako biti i sa mnogim gledaocima i desetom epizodom.
Na samom kraju evo par intevjua sa Šonom Binom o smrti njegovog lika:
http://insidetv.ew.com/2011/06/12/sean-bean-game-of-thrones/
http://www.accesshollywood.com/sean-bean-details-ned-starks-self-betrayal-in-game-of-thrones-could-he-return-for-season-2_article_49209
I još jedan sa Mejsi Vilijams:
http://www.accesshollywood.com/game-of-thrones-star-maisie-williams-talks-shows-head-rolling-death-shocker_article_49207
I najave sledeće epizode za koju moram da napomenem da sadrži možda spojler za one koji nisu čitali knjige, tako da gledaju na sopstvenu odgovornost:
Konačno stižemo do epizode po kojoj će da se vidi kako će ova serija zaista biti primljena i kakva je budućnost čeka. Posle dvonedeljnog pada gledanosti serije (možemo da pretpostavimo da je uzrok za to kraj televizijske sezone i poslednje epizode raznih rijaliti programa i slično) osma epizoda beleži rekord od 2.77 miliona gledalaca. Nadam se da to nije samo zbog toga što su ljudi gledali epizodu koju je sam Martin režirao i da će i deveta prikupiti i veću gledanost. Za one koje zanima, HBO je kao i uvek stavio komentar autora za osmu epizodu, mada njihovi Inside the episode najviše služe da se producenti eksponiraju, budući da niti imaju nekakvu posebnu analizu, i više se svode na prepričavanje situacije koja je gledaocu već jasna i možda ponekada pomenu nešto o motivaciji likova što ne vidimo seriji.
Ono sto je meni zanimljivije jeste kratak intervju sa Mejsi Vilijams, devojcicom koja glumi Arju, jednim od najlepših iznenađenja u seriji, pošto deca glumci uglavnom imaju loše reputacije.
Deveta epizoda je prelomna naravno zbog onog šuta u nezgodno mesto (barem sam ga ja čitajući tako doživeo) na samom kraju, za koji je diskutabilno kako će biti prihvaćen, i moram priznati da mi će mi biti najzanimljivije da vidim recepciju koju će imati kod široke publike. Da li će mnogi biti zgroženi i oterani smrću lika koji se smatra „glavnim junakom“ nenaviknuti na takve obrte u serijama.? Čak i kada glavni likovi umiru, to je uglavnom zato što glumci odlaze iz serije i retko kada se to radi na takav način i tako neočekivano. Koliko sam pričao sa ljudima koji nisu čitali knjige, svi su uvereni da će Ned da završi na zidu sa Džonom (kao verovatno i većina čitalaca knjige), i da će tamo da nastavi borbu za Vesteros. Jedini način da se pretpostavi je da se uzme u obzir koliko često Šon Binovi likovi umiru (ako se ne varam našao sam neki članak sa statistikom da je to u 80% posto slučajeva).
Ja se naravno nadam da će gledaoci da prihvate to kao nešto neuobičajeno što će pomenutim šutom u testise da ih natera da gledaju dalje kada shvate da kod Martina važi pravilo da bilo ko može da umre i da niko nije bezbedan. Za sada nisam video negativne komentare na twitteru i na forumima, ljudi su još uvek ošamućeni i šlogirani i prva reakcija je uglavnom da mrze Džofrija i Lanistere više nego što su mislili da je moguće i nerviraju se što je deseta epizoda tek za nedelju dana.
Još samo par kratkih digresija pre nego što pređem na komentar same epizode. Gledaoci serije imaju priliku da otputuju u Sloveniju i upoznaju Martina kroz nagradnu igru: http://www.hbo.rs/article/zaigraj-game-of-thrones-i-upoznaj-dzordza-r-r-martina_17979
Najavljuju se veliki planovi za seriju Američki bogovi koja bi trebalo da se radi po romanu Nila Gejmana. U pitanju je opet HBO i po ovom tekstu to za sada meni zvuči malo previše ambiciozno (planirati šest sezona toliko unapred)i pomalo nalikuje priči za Mračnu kulu Stivena Kinga koja je bila planirana kao bioskopski film i serija koja bi ga nastavila, ali finansijski ima problema da krene sa radom. Pročitajte članak pa procenite sami , Tom Henksovo ime donosi mnogo ozbiljnosti i u svakom slučaju raduje što se razmišlja dalje o ekranizacijama fantastike, ali ovu seriju i do uspešne prve sezone još uvek deli veliki put.
Epizoda je najbolja do sada. To kažem i posle prošlonedeljne Martinove epizode, koja nažalost nije imala toliko akcije. Izmene su minimalne i uglavnom se tiču rata i prikaza rata, tj. nemogućnosti da se napravi uverljiva bitka velikih razmera, čak ni u seriji sa takvim budžetom, ali o bitkama kasnije.
Mislim da su svi glumci ovde dosegli vrhunac, svi su me uverili. Opet moram da pohvalim Ričarda Madena koji sjajno dočarava Roba, Piter Dinklidž me je konačno uverio da je Tirion, Mišel Ferli je takođe odlična, pa i Džon i veteran Piter Von kao Emon iako imaju kratko pojavljivanje. Pomenuću i odličnog Valdera Freja, koji bi mogao da deluje malo starije za moj ukus, ali sve ostalo stoji na mestu.
Sama epizoda počinje i završava se Nedovim pogledom, a i prisutan je samo na početku i kraju, i potpuno je preneta atmosfera iz knjige, u kojoj se vidi da je Ned završio na mariginama. On je završio svoju partiju Igre prestola i izgubio je, nebitan je osim za taj poslednji čin potpunog priznavanja poraza i povinovanja volji pobednika, odricanju svoje časti i imena zarad života svoje ćerke. Kao i mnogi drugi likovi u serijalu, Ned je na određeni način hendikepiran, bar za potrebe sveta i igre u kojima se našao. Starkovi su previše časni i pošteni, nimalo naviknuti na spletke i igre u kojima generacijama učestvuju svi južno od njihovog Severa. I kao potpuno nepripremljen za ono što ga čeka, Ned štrči zbog svoje časti i svog pristupa problemima i zato pada. U ovom kontekstu njegova čast i poštenje su njegova tragična krivica, i mislim da je serija sve to verno prenela.
Kao što rekoh, sve se odigrava gotovo preslikano kao iz knjige, mada mi fali par rečenica koje bi objasnile neke događaje. Jedina dodata/debelo modifikovana scena je igra koju igraju u šatoru Bron, Šae i Tirion. Kao i većina izmena, nepotrebna mi je i nekako mi se ne dopada kako je predstavljena Šae. Fizički zapravo odlično odgovara mojoj zamisli, ali nekakav francuski akcenat engleskog mi bode oči, a pomalo i ponašanje. No to je sitnija stvar koju možemo prenebegnuti, pošto nema nekakvog previše bitnog uticaja na priču, ali činjenica da je Bron bio severno od Zida i to poslom mi je veoma zanimljiva i ne mogu da se ne zapitam da li je to možda neki Martinov dodatak sa dobrim objašnjenjem iza toga, pošto bi mi sve ostalo zvučalo neuverljivo.
Najžalije mi je onih par sitnih likova koji su izostavljeni kao što je Tirionov dečak štitonoša Podrik Pejn i još jednom Brinden Tuli i Rus Bolton bez čijeg prisustva je Robova ratna strategija pomalo nejasna i izmenjena. Brinden je u knjizi jedan od glavnih vojnih savetnika Robovih i praktično čovek zaslužan za pobede severnjaka. I umesto da Rob razdvoji svoju vojsku i pošalje pešadiju pod Boltonom da napadne Tivina (Tajvina), Rob samo šalje 2000 vojnika u smrt, žrtvujući ih kao diverziju. Ne mogu da kažem da mi se sviđa izmena, ali se nadam da će u drugoj sezoni bezbolno inkorporirati te likove, budući da su bitni za kasniji razvoj raznih događaja.
Jedinu bitku zaista prikazanu u knjizi sam se nadao da ćemo videti iz Tirionove perspektive u ograničenom izdanju (kako je zapravo i sam Martin prikaza0) ali izgleda da mesta u budžetu stvarno nije bilo čak ni za to. Tirionov izlazak u oklopu iz šatora i pogled na vojni kamp iz njegove perspektive (ovaj put samo visinske) je odličan i veoma mi se svideo, ali uskraćeni smo za bilo kakav pogled na bitku time što Tiriona ovde pregaze sopstveni klanovci. Sa praktične strane, uklapa se, ali mi žao što nismo videli da Tirion nije kukavica i da može da stoji sa svojim ljudima u borbi, makar dovoljno dugo da ga neprijaljski udarac onesvesti, mada pretpostavljam da Piteru Dinklidžu nije lako ni da to odradi. Kao i za mnogo stvari, moglo je i bolje, ali elegantno rešenje je ne prikazati bitku uopšte umesto da izgleda bedno i jeftino kao što je to slučaj sa turnirom i Drogovim kalasarom.
Drugu bitku ne vidimo ni u knjizi, nego je Kejtlin samo sluša. Ovde bi mi bilo drago samo da su ubacili malo više zvuka bitke koji dopiru do nje, mada bilo bi nezgodno pokazati protok vremena, a da ne oduzme previše epizode koja je već nabijena dešavanjima. Takođe bi mi bilo drago da je Sivi Vetar barem pomenut, mada to možda vidimo u sledećoj epizodi. Lepo je prikazano Robovo sazrevanje i odlučnost, kao i Džejmijeva arogancija čak i kad je zarobljen i prepušten na milost i nemilost neprijatelja.
Sa druge strane mora, prostranstvo je upečatljivo, ali opet nedostaje veličina kalasara koji, kao što mi neko pre neki dan reče, izgledaju više kao čergari i putujući cirkus nego horda od 40 hiljada ljudi. Deneris mi se ovde dopala, iako je po mnogima imala neubedljive performanse u prethodnih par epizoda, ali sve je glatko teklo i praktično identično kao u knjizi, osim što će mnogi gledaoci steći pogrešan utisak o Drogovoj rani, zato što nijednom rečenicom nije objašnjeno zašto mu se rana inficirala. Ovako izgelda kao da je Miri Maz Dur ta koja ga nije dobro zalečila, dok je u knjizi Drogoa njen melem pekao i smetao mu, pa ga je skinuo i dao svojim isceliteljkama da mu pokriju ranu nekom mešavinom trava prekrivenih blatom. Tako da je to skoreno blato ono što Džora skida sa rane. Osim toga, nemam nikakvih zamerki, osim možda pomalo na borbu dva različita stila koja mi deluje pomalo apsurdno, no gledaoci žele spektakl, a ne istorijsku tačnost borbenih tehnika. Poslednja scena sa Deni, kako biva unošena u šator u kojem „plešu mrtvi“ u nameri da se pomogne u porođaju pogađa metu, ostavlja neizvesnu situaciju za sledeću epizodu i prenosi gledaocu utisak nekakve sudbonosne greške ili čina.
Na zidu konačno saznamo da je Emon Targarijen, i žao mi je zbog njegovog skraćenog dijaloga sa Džonom u kojem bi trebalo da pominje kako je tri puta njegov zavet bio iskušan, ali i ovako prenosi dovoljno jasno poruku.
Tako stižemo i do poslednje i najbitnije scene koja je zaista kruna epizode. Šon Bin u tako kratkom periodu uspeva da nam pokaže sve ono što nam je u knjizi bilo nedostupno pošto je pogled na dešavanja bio ograničen na ono što Arja uspeva da vidi, time uspevši da nam donese na određeni način još mučniju sliku. Meni koji sam u knjizi par puta pročitao poglavlje bilo je naporno da gledam, možda baš zbog toga što sam znao šta će da se dogodi. Reakcije onih koje je Nedova smrt iznenadila na velikom ekranu mogu samo da pretpostavim, tako da bih vas zamolio da ostavite komentare ispod posta.
Blaga izmena scene je u tome što je u seriji Nedu dat barem jedan poslednji smisleni čin kojim Jorenu skreće pažnju na Arju, time je spasavajući. Nisam siguran još uvek šta da mislim o tome. Donekle mi je drago što je Nedovoj smrti dato neko značenje, ali me pomalo razočarava što je ovo jedan od teških udaraca one Martinove bede kojom nas često tako silovito mlatne, osećaja beznađa i ponekad besmisla. Reakcije svih na Džofrijevu naredbu su primerene i konfuzija koja vlada u svima, i pokušaji da se zaustavi su veoma verno i uverljivo preneti, kao i sekund pre pada Leda kada mislim da Šon Bin uspeva da dočara Nedovo pomirenje sa svojom sudbinom, ali u isti mah zabrinutost za sve njegove voljene koji će ostati bez njega u opasnosti ili bez odgovora, kao što je to slučaj sa Džonom. Ne mogu reći da sam ja tako zamišljao Neda, ali dopada mi se. Takođe aplaudiram na odluku da se ne napravi od toga krvava scena gde krv prsti na sve strane, nego je ograničeno kao u knjizi na ono što Arja čuje, pošto više ne može dobro da vidi šta se događa. Grafički prikaz smrti bi možda doprineo nekoj vizuelnoj šokantnosti, ali bi odvukao pažnju sa pravog šoka koji pogađa na mnogo dubljem nivou, možda baš zato što nam ostaje tik izvan domašaja vidnog polja, ali bolno prisutan. Za one kojima je taj detalj promakao, mač kojim ser Ilin Pejn odseca Nedovu glavu je Led, porodično nasledstvo Starkovih i isto sečivo koje sam Ned koristi da iseče glavu dezerteru na samom početku serije/serijala.
Neki su mislili da će poslednja scena biti još neizvesnija, da kao ni u knjizi nećemo znati da li je Arju uhvatio prijatelj ili neprijatelj, i da li će je izvađenim nožem ubiti, ali sada mislim da bi to možda u seriji u tom trenutku bilo i previše, pored činjenice da bi moralo da se sakrije Jorenovo lice da gledaoci koji znaju ko je on ne bi videli da opasnosti od njega najverovatnije nema. Ovako, scena ostaje potresna bez dodatka neizvesnosti koja bi na ekranu možda delovala pomalo usiljeno.
Arja je još jednom sjajna, samo bi bilo bolje da vidimo kako se svađa sa drugima i brani oca, odbijajući da poveruje da je on zaista izdajnik kao što svi pričaju. Nedovo priznanje bi onda njoj imalo dodatni udarac, jer, ne znajući istinu, njoj tu u trenutku biva skršena i plemenita, časna i poštena slika oca, da bi joj samo par sekundi kasnije on u potpunosti zauvek bio oduzet. Mejsi je još jednom pokazala da je najbolje dete glumac u seriji.
Dok pišem ovaj tekst, čitam sve više reakcija na internetu i mislim da su u priličnoj meri slične kao i prilikom čitanja. Ljudi su preneraženi, neki su u isti mah time i oduševljeni, a neki odbijaju dalje da gledaju seriju, što se nadam da će ih proći budući da sam mislim i pri prvom čitanju bacio knjigu o zid i sočno opsovao Martina, da bih nakon pola sata gunđanja i nerviranja uzeo da čitam dalje. Verujem da će tako biti i sa mnogim gledaocima i desetom epizodom.
Na samom kraju evo par intevjua sa Šonom Binom o smrti njegovog lika:
http://insidetv.ew.com/2011/06/12/sean-bean-game-of-thrones/
http://www.accesshollywood.com/sean-bean-details-ned-starks-self-betrayal-in-game-of-thrones-could-he-return-for-season-2_article_49209
I još jedan sa Mejsi Vilijams:
http://www.accesshollywood.com/game-of-thrones-star-maisie-williams-talks-shows-head-rolling-death-shocker_article_49207
I najave sledeće epizode za koju moram da napomenem da sadrži možda spojler za one koji nisu čitali knjige, tako da gledaju na sopstvenu odgovornost:
понедељак, 6. јун 2011.
Igra prestola: Ubodi ih šiljatim krajem
by High Duke
I konačno smo stigli do epizode koju sam dugo čekao, ona za koju je scenario pisao Martin lično. Ocena je izuzetno pozitivna i Martin je ostao dosledan sam sebi, ali nažalost do osme epizode je nasledio brojne probleme koji su neispravljivi. Zbog sijaseta dodatih scena u prvih nekoliko epizoda, plašim se da će završnica serije biti previše zbrzana i da ćemo opet videti skraćene scene pošto više jednostavno nema dovoljno prostora da se nagura sve što bi trebalo i propušteni momenti serije su verovatno zauvek izgubljeni, kao što je odnos Sanse i Pseta. U najavi epizode se videlo da se njih dvoje konačno sreću nasamo, pa sam se ponadao da će Martin da pokuša da spase stvar, ali vremena prosto nije bilo, tako da se taj susret sveo na jedva nešto više od jezivog osmeha Pseta.
Dodatih scena ovde više baš i nema, samo je nekolicina dogadjaja modifikovana da traje kraće, rekao bih. Jedina scena koje mislim da nema u knjizi jeste u severnjačkom logoru, kada u komandni šator dovedu špijuna, ali budući da je izašla iz Martinovog pera, nije prazan dijalog, nego zaista deluje kao da je obrisan momenat iz knjige (što bi u ovom slučaju i moglo da bude tačno).
Jezovuci su konačno prisutni i konačno rade ono što treba da rade, iako se vidi da su psi nevešti, ali prisutni su i njihov značaj konačno dolazi do izražaja, i epizoda pruža prilično prostora Robu koji je odlično uradio posao i uspeo da me ubedi da je on Rob i uspeva da ispuni rupu koja je ostala od manjka screentime-a Šona Bina, pošto u ovoj epizodi Neda vidimo samo na kratko u tamnici. Zanimljiva je odluka da se izgleda izostavi Sansina izdaja oca. Koliko sam uspeo da primetim, ni u jednom trenutku nije pomenuto da je ona otišla do kraljice i rekla joj za očev plan, što bih rekao da je dobra odluka u ovom trenutku, zato što bi i onako već degradirani lik Sanse otišao u nepovrat. Sansu ovde konačno vidimo onako kako treba, kao poslušni ptičicu, koja uspeva da bude mlada dama, a ne buntovna razmažena tinejdžerka.
Sirio Forel je još jednom sjajan, scena odlična, i drago mi je što je njegova sudbina ostala jednako neizvesna kao u knjizi. Drogo je takođe konačno onakav kakav treba da bude, iako je njegovo zadobijanje rane malko izmenjeno, Martin je verovatno borbom želeo da ubaci malo više dinamike i akcije u epizodu, plus imamo divno brutalnu scenu čupanja grkljana i jezika golim šakama. Golotinje na svu sreću nema. I pored toga da često optužuju Martina da je matori perverznjak, serija je uspela da zatrpa priču bepostrebnom golotinjom, ali to ovde nije bio slučaj. Jedina golotinja koju vidimo pripada Hodoru, kao što je i u knjizi.
Klanovci su odlični, mada sam od Timeta sina Timetovog očekivao da bude jeziviji i mlađi, mada mada jos ima vremena da se pokaže, nažalost i broj klanovaca je redukovan, tako da pored njega imamo još samo Šaga, sin Dolfov i Čela. Među Robovim ljudima, Veledžon je odličan, ali nažalost samo za njega i imamo vremena, svi ostali su u pozadini, pretpostavićemo prisutni, kao recimo Bolton za kojeg se još nadamo da će biti tu u sledećoj epizodi.
A sada da pomenem i par stvari koje mi smetaju. To su ovde, kao što sam već rekao, bolno skraćene i izmenjene scene. Scena opraštanja Roba od Brena je izmenjena, ali nimalo ne škodi, naročito pošto je Martin iskoristio priliku da ubaci Rikona, jedno od njegovih retkih pojavljivanja, praktično da podseti publiku da on zapravo postoji i da Bren nije najmlađi Edardov sin, kao što sam video da mnogi ljudi koji su komentarisali seriju misle.
Najžalije mi je ipak što je isečena poslednja scena u prestonoj dvorani. Baristan Selmi je odličan, ali nedostaje Džofrijevo naređenje da za njim krenu ljudi i ubiju ga, kao i imenovanje Pseta za novog člana kraljeve garde, pošto je to trenutak koji najbolje pokazuje koliko će Džofri da degradira krunu i sve ono što je okružuje. I jedna od slabijih mesta je napad ustalih mrtvih rendžera kod Zida. To je u knjizi jeziva scena, gde se vidi Martinov dar da dočara pravu horor atmosferu, a ovde je scena slabašna, a bucmasta utvara em nije pocrnela, em nije mnogo zastrašujuća. Ali to ovde nije greška scenarija, već režije, loše šminke i pogrešnog odabira glumca.
Na kraju epizode sam očekivao bitku, pošto sam se nejasno sećao da je Martin dobio da režira baš bitke, kao što trenutno i radi na scenariju za devetu epizodu druge sezone, ali kako je odmicala, bilo mi je jasno da ne mogu nikako da je uglave, tako da nam ostaje deveta epizoda koja bi veoma moguće mogla i da počne bitkom, a verovatno se i završi, kao što se može videti iz najave sledeće epizode:
I konačno smo stigli do epizode koju sam dugo čekao, ona za koju je scenario pisao Martin lično. Ocena je izuzetno pozitivna i Martin je ostao dosledan sam sebi, ali nažalost do osme epizode je nasledio brojne probleme koji su neispravljivi. Zbog sijaseta dodatih scena u prvih nekoliko epizoda, plašim se da će završnica serije biti previše zbrzana i da ćemo opet videti skraćene scene pošto više jednostavno nema dovoljno prostora da se nagura sve što bi trebalo i propušteni momenti serije su verovatno zauvek izgubljeni, kao što je odnos Sanse i Pseta. U najavi epizode se videlo da se njih dvoje konačno sreću nasamo, pa sam se ponadao da će Martin da pokuša da spase stvar, ali vremena prosto nije bilo, tako da se taj susret sveo na jedva nešto više od jezivog osmeha Pseta.
Dodatih scena ovde više baš i nema, samo je nekolicina dogadjaja modifikovana da traje kraće, rekao bih. Jedina scena koje mislim da nema u knjizi jeste u severnjačkom logoru, kada u komandni šator dovedu špijuna, ali budući da je izašla iz Martinovog pera, nije prazan dijalog, nego zaista deluje kao da je obrisan momenat iz knjige (što bi u ovom slučaju i moglo da bude tačno).
Jezovuci su konačno prisutni i konačno rade ono što treba da rade, iako se vidi da su psi nevešti, ali prisutni su i njihov značaj konačno dolazi do izražaja, i epizoda pruža prilično prostora Robu koji je odlično uradio posao i uspeo da me ubedi da je on Rob i uspeva da ispuni rupu koja je ostala od manjka screentime-a Šona Bina, pošto u ovoj epizodi Neda vidimo samo na kratko u tamnici. Zanimljiva je odluka da se izgleda izostavi Sansina izdaja oca. Koliko sam uspeo da primetim, ni u jednom trenutku nije pomenuto da je ona otišla do kraljice i rekla joj za očev plan, što bih rekao da je dobra odluka u ovom trenutku, zato što bi i onako već degradirani lik Sanse otišao u nepovrat. Sansu ovde konačno vidimo onako kako treba, kao poslušni ptičicu, koja uspeva da bude mlada dama, a ne buntovna razmažena tinejdžerka.
Sirio Forel je još jednom sjajan, scena odlična, i drago mi je što je njegova sudbina ostala jednako neizvesna kao u knjizi. Drogo je takođe konačno onakav kakav treba da bude, iako je njegovo zadobijanje rane malko izmenjeno, Martin je verovatno borbom želeo da ubaci malo više dinamike i akcije u epizodu, plus imamo divno brutalnu scenu čupanja grkljana i jezika golim šakama. Golotinje na svu sreću nema. I pored toga da često optužuju Martina da je matori perverznjak, serija je uspela da zatrpa priču bepostrebnom golotinjom, ali to ovde nije bio slučaj. Jedina golotinja koju vidimo pripada Hodoru, kao što je i u knjizi.
Klanovci su odlični, mada sam od Timeta sina Timetovog očekivao da bude jeziviji i mlađi, mada mada jos ima vremena da se pokaže, nažalost i broj klanovaca je redukovan, tako da pored njega imamo još samo Šaga, sin Dolfov i Čela. Među Robovim ljudima, Veledžon je odličan, ali nažalost samo za njega i imamo vremena, svi ostali su u pozadini, pretpostavićemo prisutni, kao recimo Bolton za kojeg se još nadamo da će biti tu u sledećoj epizodi.
A sada da pomenem i par stvari koje mi smetaju. To su ovde, kao što sam već rekao, bolno skraćene i izmenjene scene. Scena opraštanja Roba od Brena je izmenjena, ali nimalo ne škodi, naročito pošto je Martin iskoristio priliku da ubaci Rikona, jedno od njegovih retkih pojavljivanja, praktično da podseti publiku da on zapravo postoji i da Bren nije najmlađi Edardov sin, kao što sam video da mnogi ljudi koji su komentarisali seriju misle.
Najžalije mi je ipak što je isečena poslednja scena u prestonoj dvorani. Baristan Selmi je odličan, ali nedostaje Džofrijevo naređenje da za njim krenu ljudi i ubiju ga, kao i imenovanje Pseta za novog člana kraljeve garde, pošto je to trenutak koji najbolje pokazuje koliko će Džofri da degradira krunu i sve ono što je okružuje. I jedna od slabijih mesta je napad ustalih mrtvih rendžera kod Zida. To je u knjizi jeziva scena, gde se vidi Martinov dar da dočara pravu horor atmosferu, a ovde je scena slabašna, a bucmasta utvara em nije pocrnela, em nije mnogo zastrašujuća. Ali to ovde nije greška scenarija, već režije, loše šminke i pogrešnog odabira glumca.
Na kraju epizode sam očekivao bitku, pošto sam se nejasno sećao da je Martin dobio da režira baš bitke, kao što trenutno i radi na scenariju za devetu epizodu druge sezone, ali kako je odmicala, bilo mi je jasno da ne mogu nikako da je uglave, tako da nam ostaje deveta epizoda koja bi veoma moguće mogla i da počne bitkom, a verovatno se i završi, kao što se može videti iz najave sledeće epizode:
понедељак, 30. мај 2011.
Igra prestola: Pobednik ili pokojnik
by High Duke
Za one koji su izdržali da na internetu ne pronađu snimak sedme epizode prikazane na HBOGO i koji su hteli da gledaju u visokoj definiciji ili na domaćem HBO kanalu, epizoda je stigla tek danas. Za početak, kao i uvek malo priče o recepciji. Gledanost je po prvi put bila u padu za šestu epizodu i vratila se na 2.44 miliona, ali to veoma verovatno bilo zbog poslednjih epizoda raznih tv programa. Većina ljudi koji pišu kritike po internetu (a koji uglavno nisu čitali knjige) su oduševljeni serijom, karakterizacijom i zapletom. Jedino što imaju pogrešne percepcije glavnih likova. Producenti su se naravno iz petnih žila potrudili da Sersej bude dopadljiva i viktimizirana tako da je mnogi gotovo pa opravdavaju i ne shvataju je kao zlikovca. Sa druge strane, za Neda i Džona većina ljudi misli da su glupaci i idioti koji zaslužuju praktično sve što im se dogodi.
To je došlo do toga da je Ned Stark postao novi internet meme za glupost: http://www.buzzfeed.com/donnad/introducing-stupid-ned-stark
Donekle je pisanje krivo za to jer ponekada u želji da se istakne nešto što možda nije 100% jasno gledaocima, dok čitaoci odavno znaju, kao što je Maloprstićev komentar u prestonoj dvorani kada izbegli lordovi istresu džak ribe. Ispada kao da Maloprstič mora da mu napomene da je riba grb porodice njegove žene, jer to glupavi Edard sam ne bi shvatio.
Sedma epizoda počinje dodatom scenom u kojoj prvi put vidimo Tivina (Tajvina) Lanistera kako simbolično dere jelena (da rizikujem da budem Maloprstić i napomenem da je to grb Barateona). Sama simbolika je možda preterana, i možda to Tivin iz knjiga ne bi radio, ali meni nije smetalo. A Čarls Dens je slika i prilika Tivina. Ni trunka izveštačenosti, neubedljivosti i grčenja da se izvuče lik, kao da je rođeni Tivin, dominira i komanduje, a Džejmi kraj njega deluje kao posramljeni klinac. Čarls Dens je, kako kažu, i veliki fan knjiga, tako da sigurno ulaže i ekstra truda u lika. Čista desetka za Tivina.
Sledeća scena je kada se Ned suočava sa Sersej i saopštava joj da zna istinu i da će je reći kralju. Tu su me opet iznervirale izmene koje idu Sersej u prilog. Kao prvo, u seriji Sersej definitivno nije abortirala sa Robertovim detetom zato što nije htela njegov porod, nego je rodila dečaka koji je umro, pa ona tu ispada kao brižna i ucveljena majka. Kao drugo, nedostaje trenutak kada Sersej gotovo da pokušava da zavede Neda i nudi mu da vlada sa njom kao kraljeva Desnica. Kako mi kažu ljudi koji nisu čitali knjige, većina se saoseća sa Sersej i gotovo staje na njenu stranu spram glupog i časnog Neda. Ako serija bude zaživela do Gozbe za vrane, pitam li se kako će uspeti da prikažu Sersej onako kako treba, kao arogantnu glupaču koja se uplete u sopstvene mreže.
Onda ide najnepotrebinija scena do sada. Imamo petominutnu scenu lezbejskog seksa između dve kurve u Maloprstećevom bordelu, od kojih je jedna, slučajno, novopristigla crvenokosa Roz iz Zimovrela. Potpuno preterana scena, koja čak nema ni nekog posebnog erotskog ukusa, nego samo služi za jednu stvar koja je i više nego jasna. A tu je onda i Maloprstić, taj majstor spletki koji otvara svoju dušu i priča o svojim pogledima pred dve njemu još uvek nepoznate kurve. Koliko god da to pomaže shvatanju njegovog lika i motivacije, moglo je da se uradi daleko ukusnije, elegantnije i na kraju krajeva smislenije.
Onda još jedna dodata scena u kojoj Oša uspeva da posrami naduvenog mladog Teona. Ovo mi i nije toliko smetalo, jer ne menja ništa značajno, ali je moglo da prođe i bez te scene.
Dalje sve ide manje-više kao po knjizi, uz otvorenije špijunstvo Džore Mormonta prema Deni. Na Zidu je veoma lepo urađeno polaganje zakletve, i raspoređivanje po službama pre toga, gde konačno vidimo nešto prirodnijeg Emona a i Sema koji objašnjava Džonu zašto je završio kao posilni lorda zapovednika Noćne straže. Vidimo i Duha u funkciji u kojoj i treba, kako donosi ruku leša. Tu je i druga zakletva, kala Drogoa, da će svom sinu obezbediti Gvozdeni presto i napasti Vesteros, koja bi opet bila daleko bolja da imamo ceo kalasar koji to sluša i hiljade ljudi koji kliču njegovo ime, ali šta ćemo, ograničenja produkcije.
Za one koji su izdržali da na internetu ne pronađu snimak sedme epizode prikazane na HBOGO i koji su hteli da gledaju u visokoj definiciji ili na domaćem HBO kanalu, epizoda je stigla tek danas. Za početak, kao i uvek malo priče o recepciji. Gledanost je po prvi put bila u padu za šestu epizodu i vratila se na 2.44 miliona, ali to veoma verovatno bilo zbog poslednjih epizoda raznih tv programa. Većina ljudi koji pišu kritike po internetu (a koji uglavno nisu čitali knjige) su oduševljeni serijom, karakterizacijom i zapletom. Jedino što imaju pogrešne percepcije glavnih likova. Producenti su se naravno iz petnih žila potrudili da Sersej bude dopadljiva i viktimizirana tako da je mnogi gotovo pa opravdavaju i ne shvataju je kao zlikovca. Sa druge strane, za Neda i Džona većina ljudi misli da su glupaci i idioti koji zaslužuju praktično sve što im se dogodi.
To je došlo do toga da je Ned Stark postao novi internet meme za glupost: http://www.buzzfeed.com/donnad/introducing-stupid-ned-stark
Donekle je pisanje krivo za to jer ponekada u želji da se istakne nešto što možda nije 100% jasno gledaocima, dok čitaoci odavno znaju, kao što je Maloprstićev komentar u prestonoj dvorani kada izbegli lordovi istresu džak ribe. Ispada kao da Maloprstič mora da mu napomene da je riba grb porodice njegove žene, jer to glupavi Edard sam ne bi shvatio.
Sedma epizoda počinje dodatom scenom u kojoj prvi put vidimo Tivina (Tajvina) Lanistera kako simbolično dere jelena (da rizikujem da budem Maloprstić i napomenem da je to grb Barateona). Sama simbolika je možda preterana, i možda to Tivin iz knjiga ne bi radio, ali meni nije smetalo. A Čarls Dens je slika i prilika Tivina. Ni trunka izveštačenosti, neubedljivosti i grčenja da se izvuče lik, kao da je rođeni Tivin, dominira i komanduje, a Džejmi kraj njega deluje kao posramljeni klinac. Čarls Dens je, kako kažu, i veliki fan knjiga, tako da sigurno ulaže i ekstra truda u lika. Čista desetka za Tivina.
Sledeća scena je kada se Ned suočava sa Sersej i saopštava joj da zna istinu i da će je reći kralju. Tu su me opet iznervirale izmene koje idu Sersej u prilog. Kao prvo, u seriji Sersej definitivno nije abortirala sa Robertovim detetom zato što nije htela njegov porod, nego je rodila dečaka koji je umro, pa ona tu ispada kao brižna i ucveljena majka. Kao drugo, nedostaje trenutak kada Sersej gotovo da pokušava da zavede Neda i nudi mu da vlada sa njom kao kraljeva Desnica. Kako mi kažu ljudi koji nisu čitali knjige, većina se saoseća sa Sersej i gotovo staje na njenu stranu spram glupog i časnog Neda. Ako serija bude zaživela do Gozbe za vrane, pitam li se kako će uspeti da prikažu Sersej onako kako treba, kao arogantnu glupaču koja se uplete u sopstvene mreže.
Onda ide najnepotrebinija scena do sada. Imamo petominutnu scenu lezbejskog seksa između dve kurve u Maloprstećevom bordelu, od kojih je jedna, slučajno, novopristigla crvenokosa Roz iz Zimovrela. Potpuno preterana scena, koja čak nema ni nekog posebnog erotskog ukusa, nego samo služi za jednu stvar koja je i više nego jasna. A tu je onda i Maloprstić, taj majstor spletki koji otvara svoju dušu i priča o svojim pogledima pred dve njemu još uvek nepoznate kurve. Koliko god da to pomaže shvatanju njegovog lika i motivacije, moglo je da se uradi daleko ukusnije, elegantnije i na kraju krajeva smislenije.
Onda još jedna dodata scena u kojoj Oša uspeva da posrami naduvenog mladog Teona. Ovo mi i nije toliko smetalo, jer ne menja ništa značajno, ali je moglo da prođe i bez te scene.
Dalje sve ide manje-više kao po knjizi, uz otvorenije špijunstvo Džore Mormonta prema Deni. Na Zidu je veoma lepo urađeno polaganje zakletve, i raspoređivanje po službama pre toga, gde konačno vidimo nešto prirodnijeg Emona a i Sema koji objašnjava Džonu zašto je završio kao posilni lorda zapovednika Noćne straže. Vidimo i Duha u funkciji u kojoj i treba, kako donosi ruku leša. Tu je i druga zakletva, kala Drogoa, da će svom sinu obezbediti Gvozdeni presto i napasti Vesteros, koja bi opet bila daleko bolja da imamo ceo kalasar koji to sluša i hiljade ljudi koji kliču njegovo ime, ali šta ćemo, ograničenja produkcije.
понедељак, 23. мај 2011.
Igra Prestola: Zlatna kruna
by High Duke
Brojka od prethodne epizode je 2.58 miliona u Americi. U Americi je svima koji su pretplatnici HBO kanala omogućeno da online gledaju odmah i sedmu epizodu preko HBO Go servisa. Možda o popularnost najbolje govori činjenica da je HBO server imao muke da opsluži sve posetioce sinoć i, kako se po komentarima sa twittera može zaključiti, pao je. Kasting za drugu sezonu je takođe otpočeo i čeka se samo da vidimo ko će biti Stanis, Melisandra, Davos i nadajmo se Brinden Tuli.
U međuvremenu prodaja knjiga Martinu ide nikad bolje, Amazon prodaje Igru prestola kao lud, a porast je primetan i kod nas gde se na Laguninoj listi najtraženijih knjiga Igra prestola popela na treće mesto. Za to vreme Martin na svom neblogu priča o višegodišnjem ponekad mučnom putu do završetka Plesa sa zmajevima.
A sada da pređem na komentar šeste epizode. Ovo je ono što sam sve vreme čekao da vidim, što je više moguće veran prenos knjige na ekran, a ova epizoda to konačno donosi. Nema više vremena za duge ekspozicije i tupave dijaloge, samo još pola serije do kraja i gomile stvari da se strpaju u pet epizoda. Ovaj komentar će za razliku od ostalih biti kraći, budući da nikada nisam imao manje zamerki (Mada sam prilično siguran da bih imao fanovskih zamerki čak i da sam ja napravio seriju onako kako sam ja zamislio).
Epizoda je u priličnoj meri preslikana iz knjige, sa svega par dodatih scena koje ne guše kao ranije, iako i ovaj put preskačemo Džona i Zid, ali bar vidimo bitne stvari u Vaes Dotraku sa Deni. Epizodu je pisala Džejn Espenson, veteran brojnih fantastika (Star Trek, Battlestar Galactica, Caprica) sa malih ekrana i dugogodišnja saradnica Josa Vidona, tvorca Bafi i Enjdžela, na praktično bilo kojoj seriji koju je radio.
Još uvek ne mogu reći da mi je najjasnije kako su to zamislili da Eyrie (Gnezdo sokolovo) funkcioniše ako je zaista podignuto na onakve stubove kao što se moglo na sekund videti u prethodnoj epizodi. Onda Mesečeva kapija valjda gleda na stenu ispod zamka. U svakom slučaju, kružna priroda prestone dvorane mi ne odgovara, kao ni Mesečeva vrata u podu. Jasno je da su tako napravili usled nedostatka prostora. Nisam siguran da bi bilo šta osim holivudskog blokbastera moglo da priušti veće scenografije.
Bron je odličan, kao i ćelije Gnezda sokolovog, a Lisa uspeva da me ubedi iako je mršava umesto punačka. Glumci skoro svi odlični, osim Džofrija koji mi je još uvek neubedljiv, dok me potenciranje Renlijeve homoseksualne prirode još uvek iritira. U epizodi je primetno i odsustvo seksualnih scena (ima samo par sekundi kurve Roz, ubačeno valjda tek da bi bilo neke golotinje).
Najveće mane nalazim u nepoštovanju detalja daju čar priči iz knjige, a koje su u seriji izostavljene:
Na samom početku, kada se Ned budi uskraćeni smo za njegov san o odlasku do Lijene i bilo kakav nagoveštaj da se nešto komplikovano i sumnjivo dogodilo uopšte u prošlosti. Zatim fali trenutak kada kralj upita Neda šta je radio u bordelu i Ned odgovori da je otišao da vidi njegovo najnovije kopile. Ono što me i ovaj put strahovito boli je nedostatak vukova. U šumi sa Robom i Brenom nema nijednog vuka, pa samim tim i ne učestvuju u borbi. Da su nekako ubacili vukove, oprostio bih promenu scene i dodatu raspravu Roba i Teona, ali ovako nisam baš voljan :D
Takođe, kada Ned šalje Berika Dondariona da izvrši pravdu nad Planinom, nije mi jasno zašto nisu mogli da ubace još 20 sekundi više da vidimo i Lorasa Tirela koji traži za čast da to uradi, da vidimo i Torosa od Mira, kao i gnevan odlazak Ilina Pejna, kraljeve pravde čiji bi zapravo posao trebalo da bude ono što je Ned naložio Beriku da učini.
Denine scene su po običaju drastično umanjenih razmera, skraćene, ali to se u seriji može razumeti i prenebegnuti. Izbačeno je i Denino kupanje nakon što pojede srce, i moram priznati da me čudi odluka da se ne iskoristi prilika za još golotinje, ali najviše nedostaje Drogovo pitanje oko imena njihovog sina i Denino objašnjenje i pomen Regara. Scena krunisanja Viserisa osim što je trebalo sve na gozbi da bude grandioznije, odlično odrađena i prenosi odlično trenutak kada gledalac na trenutak možda i sažaljeva Viserisa, pre nego što shvati kakvu će krunu dobiti.
Tirion je odličan i scene su smešne i zabavne, mada su nabrajanje greha i izraza za masturbaciju mogli biti malo kraći, a Mord je previše komičan, a nimalo zastrašujuć i nedovoljno nasilan.
Uvek sam se mislio da nije moguće načiniti iritantnijeg lika od Sanse, ali serija je to uspela i nastavlja da je prikazuje praktično samo kao razmaženog idiota, bez trunke olakšavajućih okolnosti i pravog uvida u njenu ličnost. Za to krivim nedostatak njene prave prijateljice Džejn Pul u seriji, a i nepostojeći odnos sa Psetom. Sansa je u seriji jednostavno nezanimljiv i potpuno glup lik bez posebnih interakcija sa bilo kim.
Od dodatih scena imamo Teona sa Roz, najboljom kurvom u Zimovrelu koja je simpatičan detalj, mada ne baš potreban osim kao opravdanje da je malo kasnije ubace u Kraljevu luku iz nekog razloga i ubace bar malo golotinje u epizodu.
Kraljev lov je patetičan. Četiri pešaka koji šetaju kroz šumu i Renli kuka protiv nasilja. Ni traga od velike hajke u kojoj je učestvovao dobar deo dvora. Fejl od scene, sa jednim plusem u obliku Lansela koji naliva kralja vinom.
Scena sa Sirijom i Arjom je odlična, uklapa se sjajno, ali još bolja je scena sa Džorom Mormontom i Viserisom koja u potpunosti deluje kao da je mogla da bude u knjizi. U njoj prvi put ima indikacija da Džora posmatra Deneris kao nešto više od osobe kojoj je zaklet na vernost.
Dodata scena sa bezobraznom Sansom i septom Mordejn i kasnije romantičnim Džofrijem je potpuni promašaj po meni, iako verovatno treba da pripremi tle za kasnije Sansine postupke.
Sve u svemu, najbolja epizoda do sada, sa najviše direktno preuzetih scena iz serije i najmanje nepotrebno dodatih.
Na kraju, preview sedme epizode:
среда, 27. април 2011.
Winter Hath Cometh, Little Bitches - ili zašto je "Igra prestola" važna za nas
Nameravao sam da se suzdržim od pisanja o seriji "Igra prestola" sve dok ne odgledam i treću epizodu. Racionalan razlog za tako nešto nisam imao; ta namera za izvorište ima potpuno iracionalan strah da ću izbaksuzirati nešto ako ih pohvalim pre reda i vremena.
Tokom prethodne dve nedelje, u glavi su mi se komešale bezoblične misli - više utisci i magloviti obrisi ideja, nego konkretne rečenice i konstrukcije. Moram priznati da su se ti nedovršeni koncepti manje bavili serijom i njenom vernošću književnom predlošku, a daleko više širem značaju koji ta serija ima, ali i reakcijom glavnotokovske kritike, kako televizijske tako i književne.
Naime, u jednom od svojih prvih postova na ovom blogu pisao sam o svojim iskustvima sa čitanjem "Gospodara prstenova". Te devedesete godine, kada sam iz biblioteke izneo tri toma Nolitovog izdanja "Gospodara", bibliotekarka je zabrinuto pozvala moju majku da je upozori na knjigu koju sam odabrao da čitam, nastavnik matematike mi je smesta dao nižu ocenu, a u školskom dvorištu sam popio batine.
Milenijum se završio, snimljen je "Matriks", ali - daleko važnije - snimljen je i film "Gospodar prstenova". Romani o Hariju Poteru vratili su decu u biblioteke i knjižare, pa su i ekranizovani. Novi milenijum je postao milenijum fantastike, internet je postao dominantan način komunikacije i razmene ideja - i odjednom više nisam bio sam. Glavnotokovsko društvo je fantastiku prigrlilo, makar kao nužno zlo, a njeni poklonici više nisu smatrani sektašima i satanistima.
Da li je tako?
Prva epizoda "Igre prestola" dočekana je na krv i na nož od strane glavnotokovske kritike, pri čemu se Njujork Tajms izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomrscem, žene koje gledaju seriju promiskuitetnima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Pri čemu je pisac prikaza upravo žensko. Eminentni televizijski kritičari po drugim novinama i medijima takođe su veoma surovo ocenili "Igru prestola".
Nasuprot ovome, žanrovska kritika u vidu novih medija - blogova i foruma - "Igru prestola" dočekala je mahom hvalospevima. Čak i najogrezliji idolopoklonici književnog serijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce.
Što se mene tiče, našao sam se u veoma sličnoj situaciji kao pre desetak godina, kada je "Gospodar prstenova" dolazio u bioskope. Neko je ekranizovao jednu od knjiga koje su mi promenile život. Neko je prikazao svoju viziju moje svetinje. Zbog takvih stvari počinju se ratovi... Kao i pre desetak godina, našao sam se u iskušenju da sasečem ekranizaciju "Igre prestola", oslanjajući se na svoje pornografsko pamćenje, koje mi omogućava da neke dijaloge znam napamet - ali onda sam upravo zahvaljujući tome primetio da u prvoj epizodi Kejtlin govori Nedov tekst, a on njen. Dakle, režiser je s promišljenom namerom uneo izmene u Martinov tekst. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i činjenica da je Martin u izvesnoj meri zadržao kreativnu kontrolu nad serijom (zbog čega je dobio znatno manje novca na ime autorskih prava, mora se reći), tako da je u tom slučaju veoma teško biti veći katolik od pape i veći poklonik "Pesme leda i vatre" od čoveka koji je taj roman napisao i koji prolazi kroz agoniju svaki put kada ubije nekog od svojih likova, a opet to tako često čini.
Da, nervira me što valirijski čelik nije taman, a zmajska kost nije mrka; nervira me što Targarjeni nemaju ljubičaste oči, a Barateoni plave. Nervira me što Lanisteri nemaju kosu boje žeženog zlata i što je Džon kose kovrdžave i masne kao italijanski dizelaš - ali sve to praštam i na koncu smatram ne(toliko)bitnim.
"Igra prestola" je najznačajnija stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od "Gospodara prstenova". Dapače, televizijska fantastika nikada nije imala ovakvu produkciju. Na stranu svi Star Trekovi, koji se odigravaju u jednoj sobi; na stranu Farscape sa maskama i lutkama ili Andromeda sa odličnom šminkom - nivo produkcije viđen u "Igri prestola" potpuno je bez presedana. Možemo se sporiti oko realizacije ideje, ali ne možemo se sporiti oko toga da je reč o produkciji vrednoj 50 miliona dolara, koja je postavila potpuno nove standarde kada je reč o televizijskoj ekranizaciji fantastike, a naročito epske fantastike. "Rim" je svakako skuplji i veličanstveniji, ali nemojmo smetnuti s uma da velike bitke u romanima nastupaju tek od "Sudara kraljeva". Dakle, opravdano je pretpostaviti da će druga sezona "Igre prestola" u velikoj meri nadmašiti prvu. Ovo je serija koja je već sa dve epizode donela nove vrednosti kada je reč o televizijskoj fantastici i kao što je "Gospodar prstenova" na velikom platnu doveo do mogućnosti snimanja "Avatara", tako će i "Igra prestola" otvoriti vrata za snimanje fantazijskih i naučno-fantastičnih serijala na čiju će se produkciju trošiti milioni i za koje će se angažovati oskarovci. Na stranu to da li je Nikolaj Koste-Valdou odgovarajući glumac za ulogu Džejmija Lanistera, ali reč je o školovanom šekspirovskom glumcu. U čitavoj seriji, na čelu sa veličanstvenim Šonom Binom, nema nikoga ko ne zaslužuje da se nađe na daskama najprestižnijih svetskih pozorišta. I naravno, većina glumaca su upravo pozorišni glumci. Ponegde to ume da odskoči, naročito kada je o Tirionu reč, ali možda se to ipak može pripisati tužnoj činjenici da smo svi navikli da gledamo američke glumačke poluproizvode, bar kada je o fantastici reč. "Igra prestola" i u tom pogledu pomera granice.
Na kraju, nivo pažnje koji je HBO posvetio promovisanju serije, silni bilbordi i plakati kojima je čak i Srbija oblepljena, ažurnost prikazivanja serije diljem planete, čime se pokazala svesnost da je reč o globalno bitnoj stvari, a ne o Američkom posedu koji se na kašičicu poklanja ostatku čovečanstva - čitava ta kampanja nekako je sve nas ujedinila u jedno pleme i dala nam puno pravo da budemo ponosni na ono što volimo. Ovo više nije petparačka književnost, ovo više nisu mačevi od aluminijuma i krzno od poliestera. Ovo je velika stvar i imamo puno pravo da svim glavnotokašima koji nas gledaju sa prezirom kažemo:
Winter Hath Cometh, Little Bitches. Welcome to the Ice Age.
Tokom prethodne dve nedelje, u glavi su mi se komešale bezoblične misli - više utisci i magloviti obrisi ideja, nego konkretne rečenice i konstrukcije. Moram priznati da su se ti nedovršeni koncepti manje bavili serijom i njenom vernošću književnom predlošku, a daleko više širem značaju koji ta serija ima, ali i reakcijom glavnotokovske kritike, kako televizijske tako i književne.
Naime, u jednom od svojih prvih postova na ovom blogu pisao sam o svojim iskustvima sa čitanjem "Gospodara prstenova". Te devedesete godine, kada sam iz biblioteke izneo tri toma Nolitovog izdanja "Gospodara", bibliotekarka je zabrinuto pozvala moju majku da je upozori na knjigu koju sam odabrao da čitam, nastavnik matematike mi je smesta dao nižu ocenu, a u školskom dvorištu sam popio batine.
Milenijum se završio, snimljen je "Matriks", ali - daleko važnije - snimljen je i film "Gospodar prstenova". Romani o Hariju Poteru vratili su decu u biblioteke i knjižare, pa su i ekranizovani. Novi milenijum je postao milenijum fantastike, internet je postao dominantan način komunikacije i razmene ideja - i odjednom više nisam bio sam. Glavnotokovsko društvo je fantastiku prigrlilo, makar kao nužno zlo, a njeni poklonici više nisu smatrani sektašima i satanistima.
Da li je tako?
Prva epizoda "Igre prestola" dočekana je na krv i na nož od strane glavnotokovske kritike, pri čemu se Njujork Tajms izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomrscem, žene koje gledaju seriju promiskuitetnima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Pri čemu je pisac prikaza upravo žensko. Eminentni televizijski kritičari po drugim novinama i medijima takođe su veoma surovo ocenili "Igru prestola".
Nasuprot ovome, žanrovska kritika u vidu novih medija - blogova i foruma - "Igru prestola" dočekala je mahom hvalospevima. Čak i najogrezliji idolopoklonici književnog serijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce.
Što se mene tiče, našao sam se u veoma sličnoj situaciji kao pre desetak godina, kada je "Gospodar prstenova" dolazio u bioskope. Neko je ekranizovao jednu od knjiga koje su mi promenile život. Neko je prikazao svoju viziju moje svetinje. Zbog takvih stvari počinju se ratovi... Kao i pre desetak godina, našao sam se u iskušenju da sasečem ekranizaciju "Igre prestola", oslanjajući se na svoje pornografsko pamćenje, koje mi omogućava da neke dijaloge znam napamet - ali onda sam upravo zahvaljujući tome primetio da u prvoj epizodi Kejtlin govori Nedov tekst, a on njen. Dakle, režiser je s promišljenom namerom uneo izmene u Martinov tekst. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i činjenica da je Martin u izvesnoj meri zadržao kreativnu kontrolu nad serijom (zbog čega je dobio znatno manje novca na ime autorskih prava, mora se reći), tako da je u tom slučaju veoma teško biti veći katolik od pape i veći poklonik "Pesme leda i vatre" od čoveka koji je taj roman napisao i koji prolazi kroz agoniju svaki put kada ubije nekog od svojih likova, a opet to tako često čini.
Da, nervira me što valirijski čelik nije taman, a zmajska kost nije mrka; nervira me što Targarjeni nemaju ljubičaste oči, a Barateoni plave. Nervira me što Lanisteri nemaju kosu boje žeženog zlata i što je Džon kose kovrdžave i masne kao italijanski dizelaš - ali sve to praštam i na koncu smatram ne(toliko)bitnim.
"Igra prestola" je najznačajnija stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od "Gospodara prstenova". Dapače, televizijska fantastika nikada nije imala ovakvu produkciju. Na stranu svi Star Trekovi, koji se odigravaju u jednoj sobi; na stranu Farscape sa maskama i lutkama ili Andromeda sa odličnom šminkom - nivo produkcije viđen u "Igri prestola" potpuno je bez presedana. Možemo se sporiti oko realizacije ideje, ali ne možemo se sporiti oko toga da je reč o produkciji vrednoj 50 miliona dolara, koja je postavila potpuno nove standarde kada je reč o televizijskoj ekranizaciji fantastike, a naročito epske fantastike. "Rim" je svakako skuplji i veličanstveniji, ali nemojmo smetnuti s uma da velike bitke u romanima nastupaju tek od "Sudara kraljeva". Dakle, opravdano je pretpostaviti da će druga sezona "Igre prestola" u velikoj meri nadmašiti prvu. Ovo je serija koja je već sa dve epizode donela nove vrednosti kada je reč o televizijskoj fantastici i kao što je "Gospodar prstenova" na velikom platnu doveo do mogućnosti snimanja "Avatara", tako će i "Igra prestola" otvoriti vrata za snimanje fantazijskih i naučno-fantastičnih serijala na čiju će se produkciju trošiti milioni i za koje će se angažovati oskarovci. Na stranu to da li je Nikolaj Koste-Valdou odgovarajući glumac za ulogu Džejmija Lanistera, ali reč je o školovanom šekspirovskom glumcu. U čitavoj seriji, na čelu sa veličanstvenim Šonom Binom, nema nikoga ko ne zaslužuje da se nađe na daskama najprestižnijih svetskih pozorišta. I naravno, većina glumaca su upravo pozorišni glumci. Ponegde to ume da odskoči, naročito kada je o Tirionu reč, ali možda se to ipak može pripisati tužnoj činjenici da smo svi navikli da gledamo američke glumačke poluproizvode, bar kada je o fantastici reč. "Igra prestola" i u tom pogledu pomera granice.
Na kraju, nivo pažnje koji je HBO posvetio promovisanju serije, silni bilbordi i plakati kojima je čak i Srbija oblepljena, ažurnost prikazivanja serije diljem planete, čime se pokazala svesnost da je reč o globalno bitnoj stvari, a ne o Američkom posedu koji se na kašičicu poklanja ostatku čovečanstva - čitava ta kampanja nekako je sve nas ujedinila u jedno pleme i dala nam puno pravo da budemo ponosni na ono što volimo. Ovo više nije petparačka književnost, ovo više nisu mačevi od aluminijuma i krzno od poliestera. Ovo je velika stvar i imamo puno pravo da svim glavnotokašima koji nas gledaju sa prezirom kažemo:
Winter Hath Cometh, Little Bitches. Welcome to the Ice Age.
Ples sa zmajevima konačno završen
Martin je pre par sati objavio na blogu da je konačno završio knjigu:
http://grrm.livejournal.com/212603.html
King Kong, kako je nazivao majmuna koji ga je godinama jahao, je konačno mrtav. Tako da sada i pored zvaničnog datuma izlaska knjige, 12. jula, najavljenog i ranije, imamo i potvrdu da će taj datum verovatno biti ispoštovan.
Takođe vas pozivamo da nam se pridružite na tribini o Martinu i njegovom stvaralaštvu, pa i seriji koja će biti održana sedmog maja u Klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarcic“ i Domu omladine u 19 časova.
http://www.facebook.com/#!/event.php?eid=168712979848576
понедељак, 18. април 2011.
Igra prestola: Zima dolazi - Game of Thrones: The Winter is Coming
by
High Duke
Dugo čekanje je konačno završeno i prva epizoda HBO serije po Martinovoj Pesmi leda i vatre je stigla. Seriju je pratila pompa i velika medijska pažnja, a kritike američkih novinara koji su unapred videli prvih nekoliko epizoda serije, bile su izmešane i išle su od sjajnih do katastrofalnih, od kojih se neke graniče sa razumom i uvredljivošću kao što su recimo ove:
http://www.slate.com/id/2291119/
http://tv.nytimes.com/2011/04/15/arts/television/game-of-thrones-begins-sunday-on-hbo-review.html
Kritika u Njujork Tajmsu je napisna od strane izvesne Đinije Belefante, koja je verovatno najgora osoba kojoj su mogli da povere izveštavanje o jednoj fantazi seriji. Žena je svojim izjavama kao što su:
Keeping track of the principals alone feels as though it requires the focused memory of someone who can play bridge at a Warren Buffett level of adeptness. In a sense the series, which will span 10 episodes, ought to come with a warning like, “If you can’t count cards, please return to reruns of Sex and the City.
iVelika je stvar kad jedna ovakva kritika fantazi serije izađe u ozbiljnim novinama, a autorka osim što pokazuje otvoreni prezir prema nekim tamo fantastičnim glupostima i izmišljenim jezicima, vređa i žensku publiku, prvo tvrdeći da bi serija bila previše komplikovana za njih, nastavljajući onda sa nizom gluposti kao što su seksualna eksplicitnost samo da bi se privukla ženska publika koju ovakva jedna serija ne bi ni najmanje interesovala. Ovaj prikaz je izazvao buru reakcija na internetu, prvenstveno žena fantazi fanova i blogera, koje su se našle uvređene takvom degradacijom i generalizacijom. Evo jednog od kraćih odgovora, ali na blogu ima linkova do još mnogo drugih reakcija.
The true perversion, though, is the sense you get that all of this illicitness has been tossed in as a little something for the ladies, out of a justifiable fear, perhaps, that no woman alive would watch otherwise. While I do not doubt that there are women in the world who read books like Mr. Martin’s, I can honestly say that I have never met a single woman who has stood up in indignation at her book club and refused to read the latest from Lorrie Moore unless everyone agreed to “The Hobbit” first. “Game of Thrones” is boy fiction patronizingly turned out to reach the population’s other half.
http://www.geekgirldiva.com/2011/04/to-ginia-bellafante-regarding-your.html
A tu je i reakcija samog Martina:
http://grrm.livejournal.com/210874.html
Elem, da se mi vratimo samoj seriji i utiscima. Od ove tačke nadalje mogući spojleri za one koji su zgrešili i još uvek nisu čitali knjige. I dok čitate, imajte na umu da je ovo prikaz jednog zakletog fana knjiga i da ću na mnogo mesta upoređivati sa knjigom, ali ne samo iz potrebe da stvari budu identične, već i zbog efektnosti scena u knjizi naspram onih u seriji.
Na prvi pogled serija lepo izgleda, mada ništa manje se nije ni očekivalo od HBO produkcije. Špica sa mehanizovanom mapom sveta i gradovima koje pokreću i podižu točkići je sjajna i odlično osmišljena u najboljoj HBO tradiciji.
Uvodna scena nam pokazuje impresivni Zid i trojicu rendžera Noćne straže. Scena susreta sa Tuđinima, iako je malo izmenjena uspeva da bude dramatična i uzbudljiva sve do samog kraja, kada se vide Tuđini koji podsećaju više na Predatora i ispuštaju zvuke nalik na atove Nazgula iz Gospodara Prstenova. Tu su i tela ubijenih ljudi poređana ritualno u nekakav simbol (verovatno ubačeno da bi se novim gledaocima pojačao osećaj jeze) i pomalo klišeizirana upotreba mrtve devojčice da bi taj osećaj užasa i jezivosti pojačala. Onda nailazimo na prvu izmenu u odnosu na knjigu, po meni potpuno bespotrebnu. Naime, promenjen je stražar koji preživi, jer preživi mladi Vil umesto veterana Gareda, što je opet nejasno zašto, budući da mu Tuđin baca Garedovu glavu pred noge, implicirajući da ga puštaju da pobegne, dok u knjigama Gared preživi zato što je ostao u pozadini sa konjima. Kasnije u sceni pogubljenja, smisao se donekle gubi, budući da je namera Martina bila da pobegne i dezertira jedan stari veteran sa Zida koji je već svašta preživeo i video, ali da je od tog poslednjeg susreta izgubio razum i pobegao na jug, nesposoban čak i da kaže šta se dogodilo, dok u seriji Vil ne samo da upozorava Neda na Tuđine, već šalje pozdrave porodici. Čak i da uzmemo to kao pokušaj davanja više ekspozicije Tuđinima, nekako izgleda pogrešno.
Dalje idemo u upoznavanje Starkovih, što je veoma lepo uređeno, ali opet pada u oči Ketlin za koju mislim da je pogrešno odabrana, prvenstveno zbog godina. Ketlin i Ned oboje izgledaju malo starije nego što zaista jesu, ali ne ovoliko starije. No, na sva lica koja nam se ne sviđaju smo imali vremena da se naviknemo tokom reklamne kampanje za seriju, tako da mi tokom samog gledanja i nije previše smetalo.
Scena pronalaska vukova je izmenjena za toliko što nigde nema snega koji bi Duha učinio teško vidljivim i dijalog između Teona i Džona je skraćen, tako da bespotrebno nema sjajne razmene:
„Albino“, reče Teon Grejdžoj sa uzdržanim osmehom. „On će prvi da crkne.“
Džon Snežni uputi štićeniku svog oca dugačak, leden pogled. „Mislim da neće, Grejdžoju“, reče. „On pripada meni.“
Po dolasku kralja u Zimovrel, padaju u oči ružni šlemovi Lanistera, dok moram priznati da je Psetov šlem baš kakav treba da bude, dok je samo Pseto pomalo neupečatljiv. On i nema neku veću ulogu na početku, ali treba da ima određeno prisustvo, koje ovde nedostaje, pa pseto kasnije u priči sa Tirionom izgleda gotovo simpatično.
U epizodi imamo dve gozbe, i obe su pomalo izmenjene, što je u određenim momentima i opravdano, jer recimo u Zimovrelu daje priliku da upoznamo malo likove, kao Džona i Tiriona, budući da Džon u seriji uopšte nije pozvan na gozbu. Ono sto pada u oči je to što Tirion previše deklamuje tekst, ne vidi se njegova ličnost i u razgovoru sa Džonom nedostaje nekakva toplina i empatija koju Tirion oseća prema njemu i vidiljiv je samo cinizam. A na samoj gozbi su smatrali da je neophodno da prikažu Robertov karakter tako da on neskriveno pred svima, pa i svojom ženom Sersej, u veoma veseloj i toploj atmosferi spopada služavku.
Moram priznati da se kao gledalac smatram uvređeno izborom glumca za Džofrija. Nedostatak Duge plave kose i kod njega i kod Džejmija koja je trejdmark Lanistera se nekako i da progutati, ali ne i antipatičnosti koju Džofri poseduje. Džofri ipak treba da bude lep, kako Sansa kaže, poput princa iz bajke, jer je ipak dete svojih roditelja, ali u seriji i prvi pogled na njega viče gledaocima: Sansa je slepa, zato što je on očigledno sadistički zli manijak.
Dok je gozba u Zimovrelu možda i malo previše slobodna i vesela, svadba Deni i Kala Drogoa je pomalo sterilna i ne vidimo ni naznake od ogromnog kalasara kojim zapoveda Drogo niti išta od haosa osim nešto ritualih plesova i jedne eviseracije. Ne označavam to kao loše, jednostavno, nema se osećaj opšte euforije jedne temperamentne mase, deluje kao da nam je više saopšteno kako to treba da izgleda, nego što je dočarano. Sa druge strane, Džora Mormont, Drogo i Viseris su sjajno odabrani, iako je i Viseris možda malo prenaglašen, a ni Deni nije loša, mada za nju imam veća očekivanja. Lišena svojih unutrašnjih monologa, ne ostavlja joj puno prostora za bilo šta drugo osim da izgleda zbunjeno i uplašeno i u većini scena bude obnažena. Zamerka na kraju venčanja je to sto konzumacija braka izgleda previše prisilno, što u knjizi ipak nije bio slučaj, i prekinuta je previše naglo, ostavljajući nas sa utiskom da Deni biva silovana. No ostaje da vidimo da li je to namerno tako učinjeno da vi se naglasila promena kada Deni zapravo počne da voli Drogoa.
Da ne bih dalje drvio o izmenama i i sitnicama koje bodu oči, a verujte da će ovaj perfekcionistički fan pronaći puno, zaustaviću se i reći nešto opštije o utiscima.
Očekivano, vizuelno za sada odlično izgleda, ali videćemo kako je reklamna kampanja urodila plodom i da li će prva epizoda privući i zadržati dovoljan broj gledalaca, budući da je za one koji nisu čitali knjige radnja možda pomalo spora. Ali pošto od sledeće nedelje počinje da se zahuhtava, nadam se da će proći uspešno i da će u kasnijim epizodama glumci da se više užive u likove, pošto neki od najupečatljivijih izgledaju pomalo mlako, kao da im fali životnosti, ali to je za očekivati na samom početku produkcije, naročito kada se uzme u obzir da su u pitanju kompleksni likovi i da ih fanovi previše dobro poznaju i samim tim imaju i velika očekivanja.
Jedna od najpozitivnijih stvari koje bih izdvojio su lokacije, koje su fantastičko odrađene (i u slučaju Crvene tvrđave u Kraljevoj luci možda i previše fantastično), kao i odgovarajuća muzika i gluma Šona Bina, koja mi se čini kao najprirodnija naspram recimo teatralnosti Roberta i Ketlin. Brojne zamerke na izbore glumaca kao što je Sersej neću pojedinačno navoditi, previše sam naviknut na ideju da će tako izgledati , pa mi i nisu toliko smetali prilikom gledanja Od bilo kakvih konačnih sudova ću da se uzdržim dok ne vidimo kako stvari stoje što serija dalje odmiče, budući da mi je utisak možda slabiji pošto zbog raznih promotivnih klipova i petneastominutnog privjua imam utisak da sam pola epizode već odgledao, ali za sada ocena 3 i utisak malo slabiji od Dedvuda i Rima, uz nadu da će sledeće nedelje da skoči do četvorke. Sledeće nedelje, komentar druge epizode.
Пријавите се на:
Постови (Atom)