Pročitano u 2019: Januar

Pošto hronično bolujem od nedostatka vremena, rešio sam da jednom mesečno postujem utiske o pročitanim naslovima u vidu sažetka svojih (kratkih) osvrta s Goodreadsa, čisto da bi sve to bilo na jednom mestu. Zato, evo učinka za januar ove godine koje smo:

A Choice of Treasons (The Treasons Cycle #2) by J.L. Doty

As a lifer in the Imperial Navy, fighting in a war that has lasted for generations, York Ballin’s only hope at an honorable discharge is the grave. Matters only get worse when the emperor's daughter, princess Aeya, decides to do a little slumming with her entourage on a remote planet, and York and his fellow crewmen are forced to rescue her. But after returning her safely into the empress' care on the planet Dumark, the entire planet is hit by a massive Directorate assault. To evacuate the empress along with the rest of the imperial embassy, York is ordered to commandeer the imperial cruiser Cinesstar, which is crewless and undergoing repairs in the Dumark Navy Yard. And after a narrow escape York finds himself deep behind enemy lines, on a commandeered imperial cruiser without a trained crew, commanded by an incompetent nobleman, with the empress and 200 civilians as passengers, and the enemy, the Directorate, pulling out all stops to destroy them. But, from a strategic or military standpoint, the assault on Dumark was an unwarranted waste of the Directorate's resources, and it becomes clear the empress, and a member or Aeya's entourage, are carrying a dangerous secret, so dangerous it threatens power structures of both the Empire and the Directorate, so even their own comrades in the empire want them eliminated. And with everyone now hell-bent on turning Cinesstar and all those aboard her into a cloud of radioactive vapor, it falls to York to save them all. But he must choose between saving them, or saving himself, and he finds his options are limited to a choice of treasons

Prvo književno delo koje sam ove godine pročitao je zastrašujuć amalgam amaterskog pisanja i dobre zabave. Ova prilično obimna knjiga je inače druga u nizu, ali ja sam je omaškom pročitao pre nego što sam to shvatio, što mi očito nije nimalo smetalo u razumevanju i praćenju radnje, kao i razvoja - takvog kakav je - glavnog junaka i relativno široke lepeze pratećih likova.

U suštini, ovo je loše napisan power trip u kome se ceo univerzum vrti oko glavnog lika. Roman se čita ponajviše kao Honorverse/Vorkosigan fanfiction, kad bi je pisao Džoni Ringo - samo bez beskrajnih infodampova u koje se pretvorio Honorverse, ili Ringovih white power sanjarenja.

U zanatskom smislu, ovo je travestija. Deus Ex Machina momenti obiluju, protagonista je Mary Sue kao da mu je majka Anita Blejk a otac sinteza svih velikih belih pomorskih kapetana, od Kuka do Kirka - samo bez tračka Pikarda, ali s dosta primesa poznog Vejdera. Ženski likovi su zapostavljeni do nepostojeći i služe samo da bi se svetlo glavnog junaka odbijalo o njih. I tako dalje i tako redom.

No, sve to rekavši, ovo jeste iznenađujuće zabavno štivo. Kada bi ga neki dobar urednik propustio kroz šake, ili ga neki dobar pisac preradio, vredelo bi solidnih pet zvezdica. Ovako, sa stanovišta književne vrednosti, A Choice of Treasons zaslužuje 1*, dok sa stanovišta zabave koju pruža vredi celih 4*. Ukupni utisak mi se sve vreme vrteo oko 2*, iskren da budem, ali se roman ipak donekle izvukao u poslednjih 10%, tako da neka bude jedna trojka.

Through Fiery Trials (Safehold #10) by David Weber

With new alliances forged and old regimes fractured, Merlin--the cybernetic avatar of Earth's last survivor and immortal beacon to humanity--and the colonies of Safehold and have many adventures ahead in Through Fiery Trials, the continuation of David Weber's New York Times bestselling military science fiction series

Those on the side of progressing humanity through advanced technology have finally triumphed over their oppressors. The unholy war between the small but mighty island realm of Charis and the radical, luddite Church of God's Awaiting has come to an end.

However, even though a provisional veil of peace has fallen over human colonies, the quiet will not last. For Safefold is a broken world, and as international alliances shift and Charis charges on with its precarious mission of global industrialization, the shifting plates of the new world order are bound to clash.

Yet, an uncertain future isn't the only danger Safehold faces. Long-thought buried secrets and prophetic promises come to light, proving time is a merciless warden who never forgets.

dnf @ 50%

Nažalost, Veber je do kraja otišao u skribomaniju ovaplođenu u načelu "da vam prepričam šta se desilo" ispresecanom ne toliko zanimljivim dijalozima.

Čitanje ove knjige pretvorilo se u naporno prosejavanje rečenica u potrazi za retkim biserima onog starog Dejvida Vebera, a piščevi povremeni izleti u promovisanje brakova između mladih žena i "zrelih" muškaraca samo su mi dodatno išli na živce.

Iako sam pročitao sve prethodne knjige iz ovog serijala, kao i skoro sve što je Veber objavio u formi romana, došlo je vreme da ovaj serijal batalim. Možda će se u nekom novom jedan od meni veoma dragih pisaca s početka ovog milenijuma malo prenuti iz skribomanske kome u koju je upao. 1*

Priest of Bones (War for the Rose Throne #1) by Peter McLean

 It's a dangerous thing, to choose the lesser of two evils.

The war is over, and army priest Tomas Piety finally heads home with Lieutenant Bloody Anne at his side. When he arrives in the Stink, Tomas finds that his empire of crime has been stolen from him while at war. With his gang of Pious Men, Tomas will do whatever it takes to reclaim his businesses. But when he finds himself dragged into a web of political intrigue once again, and is forced to work in secret for the sinister Queen's Men, everything gets more complicated.

When loyalties stretch to the breaking point and violence only leads to violence, when people have run out of food, and hope, and places to hide, do not be surprised if they have also run out of mercy. As the Pious Men fight shadowy foreign infiltrators in the backstreet taverns and gambling dens of Tomas's old life it becomes clear; the war is not over.

It is only just beginning.

Priest of Bones je roman objavljen početkom 2018, ali usled nedostatka vremena a pomalo i volje, ali najviše zato što sam Maklina zapravo pobrkao s jednim drugim piscem, nisam ga pročitao sve do sada. A onim što sam pročitao zapravo sam prilično zadovoljan.

Piter Maklin je ponikao na terenu urbane fantastike, što se u ovom grimdark uratku i vidi. Roman počinje u duhu "Crne čete" i njenih duhovnih sledbenika, ali na tom putu se zadržava vrlo kratko - tek toliko da nam predstavi sve protagoniste - i prelazi u zapravo urbanu fantastiku, samo s oblandom nešto klasičnije fantazije.

Ovo nije posebna retkost u današnje vreme: Danijel Polanski je pokazao kako se to radi svojom trilogijom Low Town, a bilo je i ranije te urbane fantazije, doduše najčešće s elementima humora ili apsurda, kao u slučaju serijala o Traksasu itd. U skladu s novim običajima u novim vremenima, protagonista Priest of Bones je zapravo negativac. Ne tako sitni kriminalac, koji je pre nego što ga je rat odvukao iz njegovog grada držao pod svojom kontrolom jednu sirotinjsku četvrt, s manjim ili većim prećutnim odobravanjem korumpirane gradske vlasti.

U suštini, ovaj roman je Peaky Blinders u fantazijskom okruženju. Ni manje ni više od toga. Kvalitet pisanja nije ni blizu prve trilogije Polanskog, ali je sasvim solidan. Zaplet sam po sebi nije posebno originalan, ali je priča lepo izvedena i drži pažnju čitaocu. Suštinski, čitalac ništa neće propustiti ako naprosto preskoči Priest of Bones, ali ako želi da pročita pristojan grimdark i nema ništa svežije ili bolje na raspolaganju, ovo je vrlo dobra investicija vremena i novca.

Priest of Bones by Peter McLean 4*

Young Avengers, Volume 1: Style > Substance (Young Avengers (Collected Editions) #8) by Kieron Gillen
 

Legacy isn't a dirty word...but it's an irrelevant one. It's not important what our parents did. It matters what WE do. Someone has to save the world. You're someone. Do the math. The critically acclaimed team of Kieron Gillen and Jamie McKelvie reinvent the teen super hero comic for the 21st century, uniting Wiccan, Hulkling and Kate "Hawkeye" Bishop with Kid Loki, Marvel Boy and Ms. America. No pressure, right? As a figure from Loki's past emerges, Wiccan makes a horrible mistake that comes back to bite everyone on their communal posteriors. Fight scenes! Fake IDs! And plentiful feels! (aka "meaningful emotional character beats" for people who aren't on tumblr.) Young Avengers is as NOW! as the air in your lungs, and twice as vital. Hyperbole is the BEST! THING! EVER!

Collecting: Young Avengers 1-5, material from Marvel Now! Point One.1

 Style > Substance sam pročitao u okviru mog projekta čitanja celog All-New Marvela, što je nekih 200+ trejdova. YA sam upoznao nekoliko godina ranije, kada je Vikan bio u potrazi za identitetom svoje majke i moram priznati da mi se strip dopao. Dopao mi se i ovaj trejd, ali ipak se oseća prekid u kontinuitetu čitanja. Odnosno, čitalac bi valjalo da se upozna s prethodnim naslovima koji se bave ovim junacima. Da nije toga, verovatno bi Style > Substance dobio jednu zvezdicu više. Ovako, samo 4*

 Guardians of the Galaxy, Volume 1: Cosmic Avengers by Brian Michael Bendis

 There’s a new rule in the galaxy: No one touches Earth!

But why has Earth suddenly become the most important planet in the galaxy? That’s what the Guardians of the Galaxy are going to find out!

Join Star-Lord, Gamora, Drax, Rocket Raccoon, Groot and--wait for it--the Invincible Iron Man as they embark upon one of the most explosive and eye-opening chapters of Marvel NOW! The secrets these galactic Avengers discover will rattle Marvel readers for years to come! But while London deals with a brutal invasion by the Badoon, the fate of the Guardians may have already been decided millions of miles away! Why wait for the movie? It all starts here!

Collecting: Guardians of the Galaxy 0.1, 1-3; & Guardians of the Galaxy Infinite Comic

Zaista ništa posebno od stripa. Crtež je više nego pristojan, što se i može očekivati od Marvela, ali je zato Bendis zakazao kao scenarista. Iako "volume 1", ovo nikako nije dobra početna tačka za čitanje GotG, pa se komotno može i preskočiti, pošto niti pruža dobro polazište za praćenje pustolovina ekipe proslavljene u filmovima, niti je zabavan ili zanimljiv sam po sebi.

2* i to jedva.

Dampyr n. 27: Vukodlaci by Mauro Boselli, Aleksandra Milovanović

Nakon novogodišnje pauze, vraćam se "Dampiru". Najbolja stvar u vezi s ovim stripom je što je doneo nužnu svežinu umornom Boneliju, nesputan standardima koji su važili (a možda i dalje važe) kada je reč o etabliranim junacima SBE. "Dampir" je utoliko otvoren za rizikovanje i eksperimentisanje s drugačijim uglovima pripovedanja, koji danas možda i deluju pomalo izlizano, ali su svakako bili sveži kada je ovaj strip imao svoju premijeru u italiji.

U svakom slučaju, u ovom broju imamo na delu transponovanje protagoniste, tako da je pravi junak ove epizode zapravo otac naslovnog lika. Iako čisto usputna, ova priča nije filer već igra svoju ulogu u širem serijalu i čitaocu približava Draku, jednog od najmoćnijih vampira u serijalu, oslikavajući ga ljudskim bojama i dodatno pripremajući čitaoca na to da je Harlanov otac ipak možda pozitivac.

Iako se može i preskočiti bez ikakvih posledica po čitaoca u smislu praćenja radnje serijala, "Vukodlaci" su vrlo dobra epizoda, koja je ujedno i odličan primer zrelosti "Dampira" kao serijala i u crtačkom i u scenarističkom smislu.
4*

 New Avengers, Volume 1: Everything Dies by Jonathan Hickman

 To prevent the collision of our universe with another, the Illuminati must reassemble...NOW!
It's the most powerful and brilliant team in the Marvel Universe: the Black Panther, Iron Man, Doctor Strange, Black Bolt, Mister Fantastic, Namor the Sub-Mariner and the Beast against an infinite legion of parallel realities. Armed with the six Infinity Gems, the Illuminati gather to plan for the death of everything...but their task is complicated by old wounds, lies and secret agendas. But when the Illuminati experience their first dimensional incursion, can this loose brotherhood of end times trust each other enough to use the Infinity Gems in unison? And what new member will join the group? Jonathan Hickman and Steve Epting revamp The New Avengers in a multiverse-spanning saga!

Collecting: New Avengers 1-6
Ovaj trejd Avendžersa, tačnije Iluminata, bi lako mogao da posluži kao odskočna daska za uvođenje čitalaca u Marvel Now! eru, ali i za potonje događaje kojima smo svedočili u Marvelovoj verziji Infinity krize.

Istini za volju, Everything Dies ne bih mogao da preporučim čitaocima inače neupućenim u Marvelove junake i njihove međusobne odnose, premda i može i treba da se čita samostalno. To rekavši, crtački i scenaristički ovo je vrlo solidno izveden strip, čak toliko da njegova zanatska upeglanost nadilazi njegovu neinspirativnost i 4* koje od mene dobija tu su pre svega zato što je Everything Dies pokazna vežba kako treba pisacti i crtati superherojski strip u doba MCU nego zato što mi je bio toliko zanimljiv ili užitak za čitanje.

Sve u svemu, ovo je jedan od onih stripova za koje nećete pogrešiti ni ako ga pročitate ni ako ga ne pročitate. 4* 

 Embers of War (Embers of War #1) by Gareth L. Powell

The warship Trouble Dog was built and bred for calculating violence, yet following a brutal war, she finds herself disgusted by conflict and her role in a possible war crime. Seeking to atone, she joins the House of Reclamation, an organisation dedicated to rescuing ships in distress.

But, stripped of her weaponry and emptied of her officers, she struggles in the new role she’s chosen for herself. When a ship goes missing in a disputed system, Trouble Dog and her new crew of misfits and loners, captained by Sal Konstanz, an ex-captain of a medical frigate who once fought against Trouble Dog, are assigned to investigate and save whoever they can.

Meanwhile, light years away, intelligence officer Ashton Childe is tasked with locating and saving the poet, Ona Sudak, who was aboard the missing ship, whatever the cost. In order to do this, he must reach out to the only person he considers a friend, even if he’s not sure she can be trusted. What Childe doesn’t know is that Sudak is not the person she appears to be.

Quickly, what appears to be a straightforward rescue mission turns into something far more dangerous, as Trouble Dog, Konstanz and Childe, find themselves at the centre of a potential new conflict that could engulf not just mankind but the entire galaxy.

If she is to survive and save her crew, Trouble Dog is going to have to remember how to fight.

Embers of War je jedna od izvikanijih SF knjiga objavljenih u 2018. To je delimično i razlog zašto sam izbegavao da je čitam sve do sada, budući da sam se opekao s većinom hajpovanih naslova.

No, mora se reći da je Embers of War isporučio, što se kaže, vrlo solidnu spejs operu koja vešto balansira između militarističke fantastike i takozvane nove spejs opere. Vidno je autorovo koketiranje s nekim temama i motivima vrlo popularnim u naučnoj fantastici tokom poslednje dve decenije - pre svega estetikom koju je svojevremeno nametnuo Firefly, a poslednjih nekoliko godina razradio serijal Expanse, koji se kod nas može čitati u Laguninom izdanju i prevodu Gorana Skrobonje. Embers of War, doduše, nije ni izbliza sadržajan i nakrcan informacijama koliko pomenuti serijal, već vrlo usporeno i lagano uvodi čitaoca u priču i upoznaje ga s likovima. Ovo upoznavanje traje dobrih 20% knjige, dok se tek negde na polovini nazire poenta cele priče.

S druge strane, vidna je ambicija da ovaj roman preraste u obiman serijal, pa se u neku ruku Embers of War čita više kao prvo poglavlje jednog pogolemog romana, u kojem se pisac bavi worldbuildingom i karakterizacijom protagonista više nego radnjom, dok će intenziviranje zapleta biti ostavljeno za potonje delove serijala.

Kako god, čitanje mi je vrlo prijalo, premda sam ga razvukao na deset dana i preporučujem Embers of War kao vredan ulaganja vremena u njega.

4* 

 Empire of Silence (Sun Eater #1) by Christopher Ruocchio

Hadrian Marlowe, a man revered as a hero and despised as a murderer, chronicles his tale in the galaxy-spanning debut of the Sun Eater series, merging the best of space opera and epic fantasy.

It was not his war.

The galaxy remembers him as a hero: the man who burned every last alien Cielcin from the sky. They remember him as a monster: the devil who destroyed a sun, casually annihilating four billion human lives—even the Emperor himself—against Imperial orders.

But Hadrian was not a hero. He was not a monster. He was not even a soldier.

On the wrong planet, at the right time, for the best reasons, Hadrian Marlowe starts down a path that can only end in fire. He flees his father and a future as a torturer only to be left stranded on a strange, backwater world.

Forced to fight as a gladiator and navigate the intrigues of a foreign planetary court, Hadrian must fight a war he did not start, for an Empire he does not love, against an enemy he will never understand.

 Empire of Silence by Christopher Ruocchio je pravi ne tako mali dragulj spejs opere stare škole, pun entuzijazma i ljubavi ka žanru i odličan pokazatelj da SF u koji smo se zaljubili kao klinci nije mrtav. Ako bih morao da u jednoj rečenici pičujem ovu knjigu nekom NN čitaocu, rekao bih da je Empire of Silence melanž "Dine", Whm40k i Fading Sunsa kada je po sredi worldbuilding i Vulfovog "Novog sunca" izmešanog s Rotfusovim "Imenom vetra" kada je reč o karakterizaciji i pristupu protagonisti, pri čemu na sve to valja dodati prstohvat Star Warsa.

Roman je obiman, ali ne previše. Nešto manji od "Igre prestola", recimo. Sasvim dovoljno da pisac ima prostora da se razmaše, a opet ne preobiman da navede čitaoca da posumnja kako je autor skriboman, što u današnje vreme nije retkost.

Iako napisan vrlo ambiciozno, poigravajući se motivima toliko ikoničnim za SF da se za autora čak može reći da premda vrlo vešto ipak igra na ivici plagijata, Empire of Silence ne zamara čitaoca, već ga upoznaje s piščevim univerzumom tako što ga uvlači u njega, umesto da mu prepričava dešavanja faktografski ili istoriografski, što je takođe relativno odskora rasprotranjena mana kako među naučnim tako i među epskim fantastima. Štaviše, Empire of Silence je školski primer dobrog pisanja, koji Kristofera Ruokija (recimo da mu se tako izgovara prezime) izdvaja kao vrlo verovatno najsnažniji novi glas na polju vaskolike fantastike koji se čuo inače slabunjave 2018. godine, ali i kao pisca koji je već prvim romanom pokazao da je u najmanju ruku ravan trenutno vodećim i najpopularnijim žanrovskim piscima, kakvi su Rotfus i Sanderosn, ako ih nije i prevazišao.

Prva trećina romana je najuzbudljivija, što bi se moglo smatrati manom u izvesnom smislu. Nakon te prve trećine, dramatičnost opada i ton romana se menja, zauzimajući jednu ravnu pripovednu liniju koja čitaoca vodi sve do jednog blagog uspona na kraju knjige, ali opet ne do onakvog uranjanja u knjigu kao što je to bio slučaj sa samim početkom. U neku ruku, razumljivo mi je zašto se pisac odlučio da tako gradi priču. Iako je prvu trećinu knjige komotno mogao da razvuče na čitav roman za sebe, autor se rešio da ga spoji s ravnijom i smirenijom pričom, koja zapravo služi da uravnoteži i izbrusi protagonistu.
Spomenuo sam kakav je Empire of Silence roman po worldbuildingu i po pripovednom stilu, ali ne i kakav je protagonista. Iako bi se moglo očekivati da je Hadrijan Marlou, junak Empire of Silence-a, mešavina Pola Atreida i Kvota, zapravo nije tako. Površna sličnost s Muad'Dibom je tu (i ovi ne tako sitni "omaži" Herbertovom remek-delu su možda i najveća zamerka ovoj knjizi), ali ona je telesne prirode, dok je protagonista po svojoj naravi više Kardov Ender i Vulfov Severijan, kada bi njih dvojica bili zadojeni tolkinovskom ljubavlju prema jezicima.

Zaista, poslednje naučnofantastično ili fantazijsko književno delo kojim se na ma koji način bavio a da je ovoliko pažnje pridavalo jezicima bio je "Točak vremena" pokojnog Roberta Džordana, a pre njega - naravno - "Gospodar prstenova". Empire of Silence čitaocu predstavlja nekoliko izmaštanih jezika - protagonista govori pet a služi se s još dva-tri - koji su dovoljno uverljivi i dovoljno promišljeni da čitalac u ne baš ni retkim izletima iz "standardnog" jezika pripovedača jasno vidi strukturu, nazire gramatička pravila, čak i promenu reči kroz padeže. Ovo me je ozbiljno iznenadilo i bogami impresioniralo.

Zamerki ima. Moglo bi se reći da je Empire of Silence galimatijas plagiranih motiva - ali isto bi se moglo reći za žanrovsku književnost u celini. Na kraju krajeva, čak je i Tolkin nalazio nadahnuće u Edama i Bibliji. Ove zamerke ostaju na nivou cepidlačenja, pre svega jer je izuzetno očigledno da nikako nisu posledica piščeve svesne namere da jaše na skutima davnih žanrovskih veličina, već pre svega iskaz ljubavi prema žanru i odavanje počasti kako autorima koji su ga nadahnuli, tako svojim mladalačkim maštarijama poniklim iz čitanja tih kultnih dela.

Ukratko, ovo je roman koji sam s uživanjem čitao i koji bih slasno preveo, iako bi me to koštalo živaca i vremena za tri druge knjige. Ipak, isplatilo bi se jer ovo je prava žanrovska poslastica, kakve odavno nije bilo na tržištu. Spejs opera stare škole, koja istovremeno uspeva da bude sasvim relevantna u današnje vreme a da se ne prlja jednokratnom politikom za svakodnevnu upotrebu, što je inače postalo rak-rana modernog SF-a.

5* i Nightflier's Seal of Approval

Dilan Dog #132: U službi haosa

Nemam dovoljno reči hvale za ovu epizodu. Pomerila me je kao najbolje epizode iz "Dnevnikovog" vremena izvanredno osmišljenom i vođenom pričom. Omažira meni najdražu epizodu DD-a, "Njujork, Njujork" (u starom prevodu), a plejada asocijacija i omaža na popularnu kulturu uvlači čitaoca u dijalog sa stripom i samim sobom, budeći ushićenje ravno onome koje smo verujem svi osećali kao deca kada bismo u stripu nabasali na nešto što inače volimo.

Priča je ne samo aktuelna, već i angažovana i izuzetno snažna kritika svetskog poretka, konzumerizma, kolonijalizma i kapitalizma. Epilog epizode, sadržan u poslednje dve stranice, izuzetno je jak i učinkovit.

Ponavljam, za priču nemam dovoljno reči hvale.

Omaži poznatim ličnostima popularne i gikovske kulture ne izostaju. Naravno, Gordon Remzi i Alan Mur su vizuelno prepoznatljivi likovi, iako promenjenih imena (premda u Remzijevom slučaju ime ni u jednom trenutku ne saznajemo), ali Rekioni je u ovoj epizodi predstavio čitaocima i arhetipski lik telohraniteljke-sekretarice po imenu Elizabet Mun, inače vrlo poznatoj spisateljici naučne i epske fantastike, čiji je lik ratnice Paksenarion po izgledu veoma sličan glavnom ženskom liku u ovoj epizodi.

Možda grešim, ali slutim da nas u Dilanovoj budućnosti čeka svojevrsni emotivni konflikt između tople Ranije i arijevske Elizabet. Čudilo bi me da Rekioni ne iskoristi taj dualitet za ispredanje novih angažovanih storija. No, to ćemo videti.

Nekoliko stranica posvećenih očito Alanu Muru završavaju se ne samo pomenutim omažom epizodi u kojoj Dilan upoznaje Lavkrafta, već i omažom Marvelovom Kirbiju, kao i kratkim kursem iz magije haosa i uopšte su toliko nabijene ezoterijom i okultnom simbolikom da u potpunosti nadomešćuju relativnu nebitnost natprirodnih elemenata u prethodne tri epizode. 

Ne samo po tome, ali "U službi haosa" i po tome stoji rame uz rame s najboljim epizodama iz osamdesetih.

Ostavljajući sporedne likove po strani, "U službi haosa" je svakako najznačajniji po uvođenju novog glavnog negativca u Dilanov život, famoznog Džona Gousta, koji očito predstavlja svojevrsnog antibetmena, milijardera koji svoje bogatstvo i uticaj koristi za širenje zla po svetu.

Goust je crtan kao nešto mlađi i hipsterastiji Elajdža Snou iz "Planetarija", a predstavljen kao oličenje konzumerizma i pomame za tehnologijom, te sinteza Eplove estetike i Guglove sveprisutnosti, skupa pretočenih u krajnje zlo savremenog doba, neizbežno i neizostavno čak i iz junakovog života - što je predstavljeno Dilanovom epopejom s mobilnim telefonom i njegovim konačnim prihvatanjem te đavolje naprave pred kraj epizode.

Mada inače ne obraćam previše pažnje na crtež, moram napomenuti da ne pamtim bolje nacrtanu epizodu "Dilana Doga". Crtež vuče na najbolje radove Džona Kasadeja i uopšte više podseća na probrane naslove DC ili Image Comicsa nego na ono što bismo očekivali od Bonelija.

Zaista, svaka čast i autorima ovog stripa, ali i Veselom četvrtku na objavljivanju ovog naslova.

Ne mogu a da ne pomenem odličan prevod i adaptaciju, kao i sjajan uvodnik iz pera Marka Šelića, koji se čita kao najbolji književni esej.

5/5 i Nightflier's Seal of Approval

Dilan Dog - Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu i Dobro došli u Vikedford

Poslednja dva broja "Dilana Doga" u izdanju Veselog četvrtka nekako zaslužuju zajednički osvrt, što nisam ni slutio dok danas nisam pročitao "Vikedford".  U dva uzastopna broja, scenaristi su nam pokazali lice i naličje savremene zapadne civilizacije, odnosno veliki grad i malu varoš (ako već ne selo).

"Anarhija" u širu priču uvodi Blokove naslednike, prikladno nazvanog Tajrona (jer kako bi se crnac drugačije zvao, pa makar u Engleskoj) Karpentera (što je za epizodu koja je u velikoj meri omaž čuvenom filmu režisera Karpentera već malo previše otužno) i narednicu neodređeno islamskog (najverovatnije pakistanskog) porekla Raniju Rakim. Bloka nije lako zameniti - premda (kako ćemo videti u "Vikedfordu") nije da je zanavek otišao iz serijala; čak bi se moglo naslutiti da zapravo dobija na značaju i ima sve više vremena pred kamerama, so to speak - pa stoga odobravam što je u suštini zamenjen dvojcem likova, koji prema Dilanu gaje izrazito antagonistički odnos s jedne (Karpenter) i neutralno-blagonaklon (Rakim) s druge strane.

Nakon Blokovog odlaska u penziju, ova epizoda je trebalo da posluži kao drugi i odlučniji korak u Dilanovom uvođenju u stvaran svet i aktuelni trenutak, sa sve društvenim mrežama, socijalnim raskolima, pa i referencama na savremenu popularnu kulturu. Tako smo u epizodi o Blokovom odlasku u penziju imali strip "Okružen mrtvima" na tabletu, dok u ovoj epizodi u liku Tajrona Karpentera imamo klona drugog londonskog policajca crne puti, inspektora Lutera, sve do dezena njegovog sakoa od tvida. Doduše, Karpenter je malo plahovitiji od Lutera, mora se priznati.

U svakom slučaju, "Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstu" već na samom početku predočava da je Dilanovom idiličnom odnosu s bivšim kolegama došao kraj, pa i da su ga godine sustigle - što će on posredno i priznati u razgovoru s Blokom u narednoj epizodi.

U tu matricu se uklapa motiv nemira koji potresaju London i tokom kojih ova epizoda zapravo prerasta u rimejk ne "Lutera" već "Napada na policijsku stanicu 13", međutim upravo na tom delu scenaristin napor donekle biva... nedovoljan, u nedostatku bolje reči.

Bez obzira na to što će se kasnije ispostaviti da su demonstranti vođeni nečim drugim a ne sopstvenim buntom protiv sistema, onako prikazani nemiri jednostavno nisu zamislivi u settingu, da upotrebim tu tako zgodnu srpsku reč, kakav je uštogljeno i ustrojeno Ujedinjeno prebregzitovsko Kraljevstvo, već bi se pre smestili u neku plahovitiju zemlju evropskog juga, kakva je Grčka ili Rumunija.

Stiče se utisak da scenarista baš i nije znao šta će da radi s kritikom zapadnog društva koje zapada u totalitarizam, pa je ceo taj inače pozamašan element stripa prikazao nekako maglovito i neodređeno, bez jasne poruke na kraju, pa neka čitaoci zaključuju svako prema svom nahođenju šta je pisac hteo da kaže. Ne može se čak reći ni da je društveno angažovani deo epizode samo mizanscen koji služi da istakne nove likove u serijalu i nastanak Dilanovog odnosa s njima; očito je da je autor namerio da to ima veću i bitniju ulogu. Samo što u tome nije uspeo.

Ako će čitalac u Srbiji biti ironičan, čak bi se u zaluđenim demonstantima koji naoružani štanglama i dobrom voljom srljaju na policiju samo da bi se prenuli iz opšte manije nakon što Dilan ukloni uzrok njihove opčinjenosti, mogla videti sličnost s nekadašnjim "otporašima" u Srbiji i njihovim buđenjem u postpetooktobarskoj Srbiji.

Enivej, uz sve svoje mane, ova epizoda je pripovedački vrlo solidna, uklapa se i s prethodnom i s narednom i premda joj se čitalac neće nužno vraćati kao nekim klasičnim epizodama "Dilana Doga", odličan je korak u pravom smeru, te stoga i 4/5 kao konačna ocena.

"Dobro došli u Vikedford" je u velikoj meri logičan nastavak "Anarhije", pa čak i počinje sukobom blažeg intenziteta između Karpentera i Dilana.

Dilanova potonja poseta Bloku u mestu koje je odabrao za uživanje u penziji zadržava duh savremenosti zacrtan u "Nikad više, inspektore Blok". U "Nikad više" Dilan prvi put koristi Vikidpediju (mada nije mi jasno zašto na palmtopu i ko je to 2012. još koristio), dok u "Vikedfordu" Blok plaća lokalnog maloletnog delikventa da u suštini gugla, odnosno pretražuje internet, pa se čak i tačno određuje godina u koju je radnja stripa smeštena.

I u ovoj epizodi scenarista pokušava da bude angažovan i da se bavi "sjw" temama, kao što je imigracija, rasizam - pritajeni i otvoreni - ali glavna priča je opet najmanje zanimljiva, jer se lako da svesti na Kingovu rečenicu "zlo se taloži u malim mestima" i uopštenu opasku da su čudovišta ponekad zaista čudovišta, a jedino dogovskije od toga je "pakao su drugi ljudi".

Ključni element "Vikedforda" je zapravo otkrivanje Blokovog punog imena (koje nekim čudom ni njegove kolege u policiji nisu znali; yeah, right, što bi rekla moja baba), iz kojeg proizilazi slatka paralela s njegovim književnim imenjakom, takođe detektivom.

Socijalno angažovani aspekt priče jednako je trapavo i nedosledno izveden kao u "Anarhiji", ali sve u svemu i ova epizoda je zanatski solidna, iako se ni njoj nećemo vraćati, pa je zapravo još jedan korak u novoj epizodičnosti "Dilana Doga", odnosno naglasku na tok šire priče umesto na epizode svaku za sebe.

Shodno tome, opet 4/5 zvezdica.

Na kraju, valja pohvaliti Veseli četvrtak na tome što ćemo se u Vikedford vratiti već u drugom broju "Zlatne serije", koji nas očekuje krajem ovog meseca, a koji je izvorno objavljen u Dylan Dog Magazine n. 1: Nuovo Cinema Wickedford - Il saldo, takođe u martu mesecu, samo 2015. godine.

Nikad više, inspektore Blok - Dilan Dog #129 (#338)

Posetioci knjižara, bilo opipljivih bilo virtuelnih, često imaju prilike da nabasaju na naslove koji prate formu "Život posle...", a umesto te tri tačke dolaze "tridesete", "četrdesete", "smrti" i tako dalje i tako redom. Kombinacije su beskonačne. I jednako besmislene. Ponekad mi se čini da bi ta rečenica trebalo da glasi "Život posle detinjstva", ma koliko ono trajalo, a valjda svakome traje drugačije.

U neku ruku, ova epizoda označava i kraj detinjstva Dilana Doga, kraj osamdesetih, kraj zlatnog doba.

Naravno, konsenzus je da se zlatno doba "Dilana Doga" okončalo epizodom 100, ali ono što važi za ediciju možda ne važi za njenog protagonistu. A možda ni za čitaoce.

Čitaoci "Doga" su specifična sorta ljudi, posebnog mentaliteta i senzibila. Više nego ma koji drugi sloj društva, doživljavam ih poslednjim i možda najautentičnijim krikom generacije X, naročito na području "regiona" (da ne kažem, vilajeta). To su vam oni što su nosili teksas jakne, slušali Balaševića i Flojde, zaglavili negde u '88. kao VHS kaseta u plejeru. Večni tragači za onim ushićenjem prvog poljupca, prvog gledanja Star Warsa, prve pročitane epizode "Dilana Doga", poklonici Kastanede i Danikena, čitaoci Klarka i Herberta, potajni degustatori Tolkina u opskurnom vremenu između "Nolitovog" i "Ezoterijinog" izdanja, između koliko-toliko uređene zemlje i razuzrane piraterije.

Iako mlađi od te ekipe, rođen u pretposlednjem hropcu godine kada je umro Tito, ni ja ne mogu da pobegnem iz tog kraja osamdesetih, valjda zato što ih predobro pamtim. Kao i mnogima, to je i meni zlatno doba, samo što svi mi kolektivno nismo dočekali taj famozni stoti broj, već zaglavili na 59. Da je makar bio 69.

Moje redovno čitanje DD-a a i drugih stripova prestalo je s prestankom osnovne škole. S polaskom na fakultet počeo sam da se srećem s nekim novim izdanjima "Dilana Doga", što piratskim, što hrvatskim, ali do pojave "Veselog četvrtka" na našem izdavačkom nebu nisam se ozbiljno vraćao ovom stripu, pa ni domaćim publikacijama, iako sam ne samo učestvovao u njihovom stvaranju, već i uredno kupovao.

Enivej, te epizode koje su mi povremeno padale šaka bile su kao ponovni susret sa starim znancem, koji se promenio bezmalo do neprepoznatljivosti, ali opet ne dovoljno, a istovremeno ostao isti i u međuvremenu ustajao i ubuđao se dok sam ja otišao negde dalje, jureći za nekim novim svežijim i blistavijim "frendovima".

I tako do ovog broja. 

Paola Barbato je napisala najbolji dijalog koji sam ja u "Dilanu Dogu" u životu pročitao. Duhovit, vispren i pametan, zaista je poslovičan dašak svežeg vazduha u dugo zatvorenoj sobi s teškim draperijama navučenim na balkonske prozore, u šta se DD pretvorio. Zaplet kao zaplet nije ništa posebno, osim koketiranja s "Disksvetom" i raznoraznim drugim franšizama koje su ranije rabile tu ideju, ali poslednjih nekoliko stranica stripa tu staru ideju, sada već razvučenu kao premalo maslaca preko previše hleba (brownie svakome ko prepozna citat) okreće naglavačke i pretvara u vrlo jasnu poruku da je vreme za novi početak, ma koliko to otrcano zvučalo, da se nakupilo posla koji valja završiti i da je dosta više ponavljanja starih grešaka i vreme da se naprave neke nove.

Za trista i kusur epizoda jednog evropskog stripa, puna kapa.

Ovo čitanje nije donelo ushićenje prvog poljupca, supernove prvog orgazma, kafansko divljanje sa starim prijateljem. Ovo je slučajni usputni susret sa osobom koju retko viđate jer vas je život odveo drugim bogazama, propraćen dijalogom:
"Kakav si mi, matori?"
"E, da znaš da sam dobar."
I onda sledi klimanje glavom i razilaženje svako na svoju stranu, ali sa nagonskim dubokim poimanjem da se za mesec dana garant viđate na kafi.

Ogledalce, ogledalce moje, Ili prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #4

Četvrto kolekcionarsko izdanje „Doga“, a u izdanju Veselog četvrtka, počinje naslovom „Iza ogledala“. Kao i u slučaju svih ostalih epizoda sabranih u kolekcionarskim izdanjima i ovu sam najpre čitao kao mlađahni white trash boy from the part of SFRJ gde „svi mi plutamo“. Rečenu epizodu iščitavao sam i iščitavao bezbroj puta tokom osnovne škole i više joj se nisam vratio do prošlog leta, kada sam seo i u cugu pročitao tridesetak epizoda DD-a, sakupljenih u prvih desetak knjiga kolekcionarske serije. 

Moram priznati da kao klinac nisam preterano razmišljao o porukama raznih sadržaja koje sam konzumirao. Nešto mi se dopadalo ili mi se nije dopadalo. Tokom srednje škole i fakulteta mozak kao da mi je otišao na produženi godišnji odmor, dok sam se rvao sa onim što sam ja očekivao od sebe i što je društvena mašina očekivala od mene. Konzumacija sadržaja se nastavila, ali je skrenula u drugom pravcu – ka proizvodima anglo-američke kulture i engleskom jeziku najviše. Tek kada sam počeo da zarađujem, završio sa fakultetom, našao ljubav ovog i svih ostalih života – tek tada sam se našao u prilici da razmišljam o onome što me je u prvoj polovini života učinilo ličnošću kakva sam sada.

„Iza ogledala“ je jedan od tih ključnih elemenata i to, pre svega, zato što me je ta epizoda – I shit you not – ozbiljno frikautisala. 

Ne znam koliko sam godina mogao da imam kada je objavljena kod nas, ali svakako ne više od devet. Jedna od simpatičnih nuspojava mog čitanja rečene epizode bilo je i to što sam neko vreme pokrivao ogledala po kući raznim ćebadima i krpama. 

Danas, kao matori tridesetčetvorogodišnjak, duboko sam svestan da je vrlo verovatno „Iza ogledala“ oblikovala moju predstavu o prolaznosti života, ali i o prolaznosti ljubavi. Dok sam je čitao prošlog leta, nisam mogao a da u glavi ne puštam soundtrack koji se uglavnom sastojao od Best of Pink Floyd.

Prve stranice epizode bile su propraćene sa In the Flesh, a negde pri kraju odzvanjala je Wish You Were Here. Tek tada sam shvatio koliko me je Sklavi majndfakovao i usadio mi u podsvest svoje poruke: Ljubav je prolazna i neumitno smrtna, smrt je neminovna, gresi se ne praštaju i ne puštaju nas sve dok nas konačno ne odvuku pod vodu. I tek na kraju, kada je prekasno, sve postaje jasno. Jer, kako Sklavi kaže kroz usta Smrti: „Ja sam ona koja sve objašnjava“. 

Naravno, pitanje je kako će i u kojoj meri čitalac prihvatiti Sklavijeve poruke.

Ocena: 5/5

Sa druge strane, „Veliki Dijabolo“ je osrednja, ako ne i lošnjikava epizoda, kojoj sam se retko vraćao. Sklavi se malo-malo pa vraća svojim mommy issues, što ume da ispadne dobro – ali „Veliki Dijabolo“ zapravo nije takav slučaj. U neku ruku, čitava epizoda svodi se na ne preterano originalni komentar na frojdovsku psihologiju, što je dosadno već u najavi.

Protagonista je mađioničar, koji pri tom ima drvenog lutka. Sama premisa jeste creepy enough, kao uostalom i klovnovi, karnevali i tome slično, ali kada se taj mizanscen rasprostre po pozornici kojom obično tumaraju veštice, zombiji, vukodlaci i po koji vampir – mađioničarsko-lutkarska jezivost jednostavno se pretvara u „Mnjeh, kad će već naredna epizoda?“

Već u standardnom maniru, epizoda se završava daškom natprirodnog, sa između redova provučenim komentarom da smo svi mi sinovi svojih majki, a zapravo njihove marionete koje umesto da žive svoje živote igraju u njihovim predstavama. 

Kao da to nismo znali i bez Sklavija. 

Sve u svemu, filer epizoda između dva reda natprirodnog.

Ocena: 2/5

Dvanaesta epizoda „Dilana Doga“, po originalnoj numeraciji, kod očito ima tradiciju kreativnog prevođenja njenog naslova. (Ovo mi je, inače, izuzetno draga epizoda – iako je u suštini rip off „Terminatora“, čak do te mere da „negativac“ fizički liči na Švarcenegera iz T1.)

Naime, epizoda u originalu nosi naslov „Killer!“ (sa sve uzvičnikom). Kod nas je prvobitno prevedena kao „Emet“, dok je u izdanju Veselog četvrtka prevedena kao „Ubica“. S obzirom na fabulu radnje, stari prevod je imao daleko više smisla. Držim da je VČ u ovom slučaju dropped the ball, simply zato što je originalni naslov epizode dat na engleskom. Nemam predstave kako bi se „ubica“ reklo na italijanskom, ali svakako ne „Killer!“ (pa još i sa uzvičnikom). Dakle, trebalo je ili ostaviti izvorni naslov – pošto je scenarista očito želeo da engleskom rečju (i uzvičnikom) ukaže na nešto (sad možemo da razglabamo na temu – na šta tačno?) – ili da ostavi „tradicionalni“ prevod naslova, koji je em ukorenjen u narodu, em ukorenjen u priči.

Priča je sama po sebi kopija „Terminatora“, samo što je u ulozi Sare Konor mali Jevrejin, koji izgleda kao brat od strica Vudija Alena, koji nije stigao da oćelavi (verovatno zbog toga što nije kresao sve što mu je palo pod ruku i druge organe). Taj... akhm... postmodernistički pristup zapletu, tako čest u Bonelijevoj produkciji, mogao bi da bude razlog da se epizoda oceni daleko surovije nego što ću je ja oceniti – međutim, ja je gledam očima klinca koji je najpre čitao „Emet“, pa onda gledao „Terminatora“, a gledam je i sa tačke njene završnice, koja nagoveštava neke stvari koje se valjaju iza brda. Nažalost, ta natuknica nije iskorišćena tokom serijala – makar tokom šestdesetak epizoda koje su objavljene u SFRJ i koje sam ja čitao.

„Killers!“ mi je i danas jedna od najdražih epizoda „Dilana Doga“, između ostalog i zato što funkcioniše potpuno samostalno od ostatka serijala – (uh, što volim ove povlake) ali i zato što je ovo jedna od retkih epizoda DD-a koja funkcioniše kao akcioni strip i to akcioni strip po mnogo čemu bolje osmišljen i realizovan od dobrog dela tadašnje ponude američkog stripa.

Ocena: 5/5

Sajam 2014 - strip

Ako je ovogodišnji Sajam zakazao sa strane književne fantastike, nije sa strane fantastike u stripu. Zapravo, poslednjih nekoliko godina stripovski pregaoci uveliko šiju strogo književne. 

Ove godine posetioci Sajma knjiga suočeni su sa ozbiljnim poteškoćama u slučaju da su rešeni da odjednom kupe sve što bi ih moglo zanimati od stripovske ponude.

Kao po običaju, Darkwood je najplodonosniji - ali i zaslužan za to što ovaj Sajam neće proći a da se na njemu ne nađe moj novi prevod. 

Reč je o četvrtom tomu "Hronika Konana (Varvarina)", sa naslovom "Balada o Belit i druge priče". Iskren da budem, meni je Belit manje bitna od Crvene Sonje, ali dobro. 

Pored četvrtog toma "Hronika", Darkwood me je veoma obradovao i prvim tomom "Stvorenja iz Močvare". Ova knjiga sadrži epizode koje su kao autori potpisali Len Vin, Berni Rajtson i Nestor Redondo, a domačim čitaocima poznate su iz nekadašnjeg "Horrora", koji su izdavale Dečje Novine iz Gornjeg Milanovca. 

Iskren da budem, iako je Darkvudovo "Stvorenje iz Močvare" daleko impresivnije od gornjomilanovačkog "Čudovišta iz Močvare", meni na prvi pogled i ne godi baš previše. Naime, ovo izdanje je u koloru, koji me potpuno odbija od izvarednog crteža iz mog detinjstva (que ciganske violine). Bilo kako bilo, ovo čudovište od "Stvorenja" (see what I did there? Oh, I'm so fabulous!) čitaocima nudi 326 stranica u koloru za tričavih 1250 dinara - što je cena koja će važiti samo tokom trajanja Sajma. Isplati se. Što se mene tiče, taman ću imati izgovor da sakupim "Horrore" koji mi nedostaju i da ih lepo ukoričim, pa stavim pored ovog izdanja.

Darkvud se očito ne ustručava od koprodukcija, pa je tako čitaocima predstavio novu ediciju, ako ne i imprint, pod nazivo Čarobna šuma. Već je po imenu jasno da je reč o saradnji Darkvuda i izdavačke kuće Čarobna knjiga. Doduše, mogli su da rečeni imprint nazovu i Crna knjiga - ali verovatno bi u tom slučaju privukli malčice drugojačiju publiku. No, to i nije loš naziv za nekakvu ediciju horora i mračne fantastike, pa se nadam da makar neko iz ovih izdavačkih kuća prati moja pisanija.

Enivejz, perjanica Čarobne šume je prvi integral "Torgala". Za razliku od sumanute izdavačke politike Belog puta, nekadnjeg izdavača ovog stripa, Čarobni šumari su počeli kako Morana i Hel zapovedaju, odnosno - od prve epizode. Naravno, očekivano su pokvareni pa su njihovi integrali ustrojeni tako da sadrže po tri epizode, čime se na fin način izbeglo apsolutno preklapanje sa integralima Belog puta (koji su imali po pet epizoda). Iskren da budem, više volim obimnije stripove, pa makar i koštali više - ako ni zbog čega drugog, a ono zbog uštede prostora na policama. No, bitno je da se sa "Torgalom" nastavilo, pa u kakvoj god konstelaciji, a obaška što je na kraju krajeva reč o pametnom poslovnom potezu, na koji niko normalan ne može da se ljuti. Na izvedbu imam primedbe, ali te dve primedbe koje imam u biti su - nebitne. Primedba prva: kolor mi je prejak; boje su mi previše jarke. Primedba druga: reč "skald" se pojašnjava rečju "trubadur", a ta dva pojma - premda srodna - udaljena su parsecima. Čisto da se ogradim, još nisam pročitao čarobnošumskog "Torgala", pa ću možda zakerati zbog radi koječega nečega još.

 Makondo je duhovni - a i materijalni - naslednik Belog puta. Nastavili su tamo gde je BP stao kada je reč o Murovoj "Ligi", ali započeli su i neke nove projekte. Ono što mene duboko zanima & impresionira, a tematski se savršeno uklapa u ovaj tekst zapravo su dva trejda "Kralja Kula". 

Kul je, inače, takođe jedan od meni dragih stipova koje sam čitao kao mladunac u SFRJ - i često je znao da mi bude bolji od Konana. Iskren da budem, uvek mi je smetalo njegovo ime. Nekako me je podsećalo na crnca sa afro frizurom, maljavih grudi i u kožnim gaćama sa leopardskim printom. Decenijama docnije - gledajući film - saznao sam da se čovek zapravo zove KAL, isto kao što se Hulk zove HALK, ali to ni bog otac Jehosafat ne bi mogao da dokaže lokalnim stripoljupcima, pa ni ja neću da se pačam u ćorava posla, osim, you know - rekao sam vam!

Akhm. 

Dakle, imamo čak DVA toma "Kralja Kula", u istom formatu u kojem je Beli put objavjlivao svoje trejdove, tako da mogu da vam stanu na policu odmah uz prve dve "Hronike Konana" (ako ih niste prodali kada je Darkvud preuzeo taj serijal). Ako sam dobro shvatio, ovih "Kulova" (rimuje se sa "džulova") biće ukupno 4, nakon čega ide nekoliko trejdova u boji. Zapravo, ove epizode KK-a (fali jedno K, pa da ugođaj bude potpun... hm, I'm on the roll here!) ekvivalent su Konanovom "Divljem maču", a "hronike" će posle. Whatever. Kul među Srbljem je predivna stvar, a Makondo nije Beli put i ovaj izdavač zaslužuje našu zdušnu podršku.

Za kraj ovog unosa ostavio sam Veseli četvrtak. Sajamski novitet je dvadeset treći tom kolekcionarske edicije "Dilana Doga", ali i prvi naslov u biblioteci "Dragonero". Malo je čudno to što se prethodni "Dragonero" računa kao singlić, ili one-shot (kao što moja baba voli da kaže), ali Ktulu moj...

Enivejz, na Sajmu ima još tušta i tma raznoraznih stripova raznoraznih izdavača. Ne budite lenji, već ostavite svoje teško zarađene pare na njihovim štandovima.

 

Zona sumraka, ili You gotta be kidding! I’m living in Serbia! (Prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #3)

Neko će me već ispraviti ako grešim, ali ono što bi se sada u srpskom narodu zvalo overarching story line u gikovskoj kulturi postalo je opšteprihvaćeno tek sa televizijskom serijom „Dosije X“. Do tada su epizode bile svaka za sebe, uz povremene dvostruke ili trostruke epizode, kada je postojala potreba da se ispriča duža storija, obično na početku ili na kraju neke sezone, kao i uz povremen povratke arhinemeza naših protagonista ili protagoniste – što je za cilj imalo da potakne usahlo interesovanje publike. Štono bi rekli u mom selu, Everybody loves a good villain. 

Potpuno je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će se kao kičma protezati kroz čitav serijal.

„Zona sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak epizoda serijala.

Sa druge strane – zombiji. 

Kao što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste. 

Iako mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego što je „Zona sumraka“.

Ocena: 4/5

„Povratak čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ – utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa – postoji „međutim“.

Nakon izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim (drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.

Treće „međutim“ bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti, pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,

Ocena: 4/5

Treća epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla – već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo, mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.

Ocena 5/5