Neko
će me već ispraviti ako grešim, ali ono što bi se sada u srpskom narodu zvalo
overarching story line u gikovskoj kulturi postalo je opšteprihvaćeno tek sa
televizijskom serijom „Dosije X“. Do tada su epizode bile svaka za sebe, uz
povremene dvostruke ili trostruke epizode, kada je postojala potreba da se
ispriča duža storija, obično na početku ili na kraju neke sezone, kao i uz
povremen povratke arhinemeza naših protagonista ili protagoniste – što je za
cilj imalo da potakne usahlo interesovanje publike. Štono bi rekli u mom selu,
Everybody loves a good villain.
Potpuno
je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u
socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi
put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam
imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će
se kao kičma protezati kroz čitav serijal.
„Zona
sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo
ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora
živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip
sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje
zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove
likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu
serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da
uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu
tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o
do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti
ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak
epizoda serijala.
Sa
druge strane – zombiji.
Kao
što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne
mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da
nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja
rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone
sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste.
Iako
mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih
vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam
pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego
što je „Zona sumraka“.
Ocena:
4/5
„Povratak
čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ –
utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj
detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na
samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je
ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često
slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa –
postoji „međutim“.
Nakon
izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi
prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim
razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje
odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim
(drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko
poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno
anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih
stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan
način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno
radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se
priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj
stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.
Treće „međutim“
bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti,
pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim
stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,
Ocena:
4/5
Treća
epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog
četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom
sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih
SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak
čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla –
već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko
humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti
i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo,
mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog
gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom
overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.
Ocena
5/5
Нема коментара:
Постави коментар