Džordž Martin je najavio nekoliko novih naslova. Tu su pre svega tri nove antologije, pod naslovima Rogues, Old Mars i Old Venus. Rogues će biti rađena po uzoru na Warriors, što me čini poprilično zadovoljnim. Premda Warriors nisu baš remek-delo kao The Way of the Wizard by John Joseph Adams, ta antologija je sadržala više nego dovoljan broj odličnih priča da bi mogla da se okarakteriše kao dobra kupovina. Još ako u Rogues uđe neka novela o Danku i Egu, ihaj. Posebno sam uzbuđen zbog dueta Old Mars i Old Venus, pošto je očigledno da će ove dve antologije biti posvećene palpičnim predstavama o Veneri i Marsu, po uzoru na SF zlatnog doba i fantastiku koja mu je prethodila. Siguran sam da to znači da će se Stiv Stirling za potrebe ovih antologija vratiti svojoj duologiji Lords of Creation, što me neizmerno raduje, pošto mislim da je reč o izvanrednom pustolovnom SF-u, kakav danas nedostaje. Martin je ujedno najavio i da će antologija Dangerous Women kasniti, što verovatno povlači da će kasniti i antologija koja na jednom mestu okuplja novele o Danku i Egu.
Što se Wild Cards tiče, najavljeno je da se Lowball, nastavak odličnog Fort Freak-a, privodi kraju, te da je potpisan ugovor za još četiri reprinta i još jedan novi roman u ovom serijalu od sada već 22. knjige. Nadam se da će film, koji će biti sniman u produkciji SyFya, podići interesovanje za ovaj - po meni - zapostavljeni biser fantastike.
U pripremi su i The Lands of Ice and Fire, kao i The World of Ice and Fire - odnosno knjiga sa kartama i knjiga sa enciklopedijskim opisom Martinovog sveta. Nadam se da će ove dve izaći u tvrdom povezu.
Kao što vidite, Martin je poprilično zauzet ovih dana.
Nešto malo vremena deli nas od druge epizode druge sezone serije "Igra prestola" - bar one koji nisu skinuli i pogledali epizodu koja je procurila na internet. Moj mladi i perspektivni saradnik, High Duke aka Srđan Ajduković, čije vreme tek dolazi, već je dao svoj komentar na prvu epizodu ovogodišnje sezone, te se ja ne bih preterano bavio njom. Jedino ću sa zadovoljstvom napomenuti da je produkciona vrednost u svakom smislu porasla i da serija sazreva i u većoj meri živi svoj zaseban i poseban život u odnosu na književne predloške. Po meni, to je dobra stvar - pošto u takvim okolnostima niko ne gubi, već svi dobijaju. Poklonici Martinovih knjiga imaju prilike da vide ili neke nove stvari, ili stare stvari iz potpuno novog ugla, dok fanovi serije imaju prilike da sebi otkriju književno izvorište spektakularnih prizora sa svojih malih i nešto većih ekrana (pri čemu ne mislim na nasumično ubačene sise i dupeta, da budem vulgaran, na čemu HBO izgleda insistira u svim svojim proizvodima).
Prošle godine prepustio sam Srđanu da se bavi mikroanalizama pojedinačnih epizoda, dok sam ja pisao o širem društvenom značaju koji ova serija ima. Tada sam mislio da sam rekao sve što je imalo da se kaže i da će premijera druge sezone "Igre prestola" proći bez zajedljivih napada glavnotkovskih kritičara, koji su na govnjiv nož dočekali prvu sezonu.
Ispalo je da sam pogrešio.
Njujork tajms je u svojoj kritici prve epizode druge sezone opet pokazao krajnje nerazumevanje vremena u kojem živimo. Snishodljivi komentar da "je "Igri prestola" potrebno da proširi svoju bazu poklonika van tipova koji igraju Dungeons & Dragons" uvredljiv je toliko da sam ja ostao bez reči. I to čitavih nedelju dana.
Srećom, neko je odgovorio umesto mene. Ne neposredno. Ne u direktnoj vezi sa "Igrom prestola". Dapače, uveren sam da je samo moj migrenozni mozak doveo te dve stvari u vezu. Ali odgovor je dat.
Stiven Hoking je gostovao u The Big Bang Theory.
Ako se pitate kakve to veze ima sa Game of Thrones - objasniću vam. The Big Bang Theory je serija koja slavi geekovštinu. To je serija koja jasno i glasno kaže It's Good to Be a Geek! Tokom pet sezona koliko traje, BBT se dotakla kompjuterskih igara, tipa World of Warcraft i Old Republic, televizijskih serija poput Star Trek, društvenih igara kao što je pomenuta Dungeons & Dragons, pa na kraju i Game of Thrones. Ali to je takođe serija o međuljudskim odnosima i o prijateljstvu, o tome šta znači biti čovek, o tome koliko nauka doprinosi svakodnevnom životu svih stanovnika ove planete - od žitelja beogradske Silikonske doline, pa do matorih drtina (makar mentalnih matorih drtina) koji za novine koje imaju sve manje kredibiliteta i koje se sve manje čitaju pišu o nečemu što ne razumeju, niti žele da razumeju. E - u toj seriji gostovalo je više nobelovaca po ispisanoj reči scenarija nego što je pristojno i na kraju je gostovao i najbrilijantniji um današnjice, a verovatno i jučerašnjice i sutrašnjice. Svojim gostovanjem, Stiven Hoking je dao eksplicitan blagoslov na humor, na vedrinu, na ushićenje duha i mašte - što je jedina stvar kojom će ovo bedno čovečanstvo moći da se ponosi kada se Bog jednog dana vrati sa službenog puta i povuče vodu po izlasku iz WC-a.
Niko nema prava da se sprda sa time; niko nema prava da ponižava te silne ljude za koje je Game of Thrones uzlet mašte. Niko nema prava da ženi od pedeset godina koju sam video u gradskom prevozu kako čita "Igru prestola" zabranjuje da to čini, samo zato što ona nije D&D geek, ili pak direktoru jednog od sektora jedne od naših velikih banaka da hvali "Gospodara prstenova". Svođenje miliona ljudi na stereotip je prvi korak ka fašizmu - i to ne želim da prihvatim.
Cenjena gospodo, da vam pojasnim neke stvari: Živite u milenijumu koji su oblikovali ljudi koji se prezivaju Gejts, Džobs, Pejdž - pa i Hoking - ali i Klark, Asimov, Herbert. Živite u društvu čije košmare beleže King i Gejmen, čije bajke piše neko ko se preziva Rouling. Sve vaše mastilo postalo je bezvredno, ništavo, beznačajno. Vi ste jalov ostatak neandertalskog doba u kojem ženku dobija buzdovan sa buzdovanom. Žao mi je, ali u današnje vreme najbolje ribe jure geekove koji umeju da čitaju binarni kod.
Vaše leto je prošlo. Zima je došla - a novine služe za potpalu.
Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.
Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.
Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.
E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.
Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.
Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.
I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.
Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.
Nije pomoglo.
Eh, pa da krenemo...
"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.
Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.
Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.
Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.
Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.
U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.
Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...
Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.
Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.
Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.
Eh.
Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).
Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.
Kako u kojem delu sveta, prva sezona HBO-ove serije "Igra prestola" završila se pre tri-četiri dana. Nakon što smo odgledali i poslednju epizodu, sačekali da se utisci donekle slegnu, došlo je i vreme da promislimo o svemu što smo tokom proteklih deset nedelja videli.
Pre nego što dam svoj osvrt na prvu sezonu GoT, međ' Srbljem poznatu kao "Igra prestola", voleo bih da se najpre pozabavim njenim gledalištem, u suštini dvojakim. GoT gledali su ljudi koji su a) čitali književni predložak i b) koji nisu čitali književni predložak. Naravno, imamo i podskupove, ali budući da sam danas prevodio, te da je u trenutku pisanja ovog bloga prošlo ravno 47 minuta iza prvog sata po ponoći, a i lenj sam - neću vam crtati podskupove. Dovoljno je reći da su GoT gledali i ljudi koji su fanatici i oni koji su... fanatici u manjoj meri. (Ima i drugih podskupova, na primer - kritičarke usahlih materica, koje pišu za Njujork Tajms, ali ti nam nisu zanimljivi.)
Naime, "Igra prestola" je prvi put nakon "Gospodara prstenova" podelila čitalaštvo fantastike. Bilo je onih koji su nadasve bili zadovoljni zbog toga što su konačno dočekali da se njihov san pretvori u televizijsku stvarnost, te su bili više nego voljni da pređu preko odstupanja u odnosu na knjigu - dok su se u drugom taboru, može biti većinskom, okupili tvrdokorni poklonici književnog serijala, ponekad veći Martini i od samog Martina, koji su seriju mahom gledali ne bili očajavali nad svim razlikama u odnosu na knjige.
Moram reći da su mi oba stanovišta bliska. Doduše, istini za volju, krivo sedi a pravo besedi, drugo pomenuto stanovište mi je malo bliskije hvornovskom srdašcu (Brzo! Gikovski kontrolni na blic! Šta mu dođe to "hvornovski"?) Pomni čitaoci mog bloga nisu mogli a da ne primete kako je moj cenjeni mladi saradnik Visoki Vojvoda takođe debelo zašao na tamnu stranu.
Međutim, gledanju GoT pristupio sam potpuno spreman na to da ću se razočarati. To mi je valjda pomoglo da se - ne razočaram.
U jednom od svojih prethodnih unosa bavio sam se svegikovskim značajem serije, kalibrom glumaca u njoj i tako dalje i tako bliže. Ne bih da se ponavljam (više nego što vi to možete da čitate), već ću samo opet naglasiti produkcijske vrednosti "Igre prestola".
Da, "Rim" je beskrajno bolje i bogatije urađen, bar kada je reč o statistima. Isto važi i za "Dedvud". Ne, to ne znači ama baš ništa. "Igra prestola" je i dalje prva fantazijska serija koja je dobila takav tretman i opet je prevazišla sve standarde produkcije, čak i one primenjene na BSG. HBO je veoma rizikovao uloživši novac u nešto što se na primarnom tržištu i dalje doživljava kao zabava niže vrednosti. Nakon uspeha prve sezone, razumno je očekivati da će za drugu angažovati više od dvadeset statista. Bar dvadeset pet, majku mu!
Gledajući reakcije mojih najbližih koji nisu čitali književni predložak (da, ima i takvih; ništa me ne pitajte), shvatio sam da ja baš i nisam primarna ciljna grupa kojoj je serija namenjena. Ova serija je trebalo da privuče širu publiku, a ne idiote koji gledaju "Ajkuloktopod protiv ultrapirane", ili kako se već zove trenutna glupost koja se emituje na Saj-Faj kanalu. Upravo zahvaljujući tome, Martinove knjige su se pojavile na listama najprodavanijih i postignut je značajan korak ka ozbiljnom vrednovanju fantastike kao žanra i društvene pojave.
Pripremivši se da seiju gledam kao samo još jedan šamar mojim snovima, zapravo sam omogućio sebi (gotovo) nepristrasno sagledavanje tih , koje sam čekao prethodnih deset ponedeljaka.
Šta da vam kažem - serija je uspela. Već od prve epizode, suptilno se udaljavala od knjiga težeći da uspostavi unutrašnju ravnotežu i da u svoj svet uvuče gledaoca neopterećenog predznanjem koje je stekao iz knjiga. U tome je, da ponovim, uspela.
Svi elementi koje knjige čine sjanim sadržani su u seriji - bar kada je reč o krupnim stvarima. Bezbroj sitnica je omašeno, ali režiseri i scenaristi su nam koliko u prologu prve epizode jasno stavili do znanja kako su više nego svesni da ne mogu da odgovore visokim gikovskim standardima, te da nemaju namere ni da pokušavaju. Upravo mi je taj prolog omogućio da seriju "Igra prestola" posmatram kao nezavisno umetničko delo.
Moram priznati da se nadam da će već druga sezona biti radikalnije različita od knjiga koje pokriva. Ako ništa drugo, to će mi samo još više omogućiti da seriju doživljavam kao dopunu knjigama, mesto kao jeres. Možda je HBO pogrešio što se odlučio za deset epizoda po sezoni, umesto uobičajenih trinaest, ali ostaje mi nada da će druga sezona pokrivati samo pola "Sudara kraljeva", inače druge knjige "Pesme leda i vatre".
Na kraju, utisak je više nego pozitivan. Uspeo sam da seriji oprostim gotovo sve mane. Jeste da je vukova bilo na kašičicu, ali nisu ispali loše; jeste da je valirijski čelik crn, ali razumem da to na prvi pogled izgleda kao sveprisutni jeftini fantazijski motiv; jeste da se zmajevi vide na sekundu i po, ali nisu loše urađeni.
Sve se to može više nego popraviti u potonjim sezonama.
Samo, nije mi jasno zašto Targarjeni nemaju ljubičaste oči, zašto Barateoni nemaju izrazito plave i zašto Tirion nema dvobojne?
Dadoše onolike pare na sisate statistkinje, a štekali su na sočivima?
Kako god, sex sells, right?
Na kraju krajeva, seriju je u proseku gledalu više nego dvostruko ljudi nego što ih ima koji su kupili knjige. That counts for something.
EDIT: Jedna mala dopuna by High Duke koji opet davi o rejtingu. Koliko god da brojke bile nezanimljive, u televizijskom svetu su presudne jer označavaju novac, a samim tim i mogućnost protezanja serije na više sezona. Finale Igre prestola je je premašilo brojku od 3 miliona, tako da bih rekao da se gledaocima dogodilo isto što i čitaocima. Nervirali su se oko Nedove smrti, besno vikali kako neće više gledati seriju, a onda su se svi naredne nedelje vratili da vide šta se dalje događa. Kao poređenje ćemo navesti drugu nedavnu debitantsku hit seriju HBO-a, Boardwalk Empire, čije je finale sezone imalo tek nešto više gledalaca. Istina, sezona BE je kada se sve sabere gledanija od Igre prestola, ali gledanost je bila u padu posle prvih par epizoda, za razliku od Igre koja je konstatno rasla. Predviđam će popularnost sve više rasti i da će druga sezona biti još uspešnija.
Ovih deset nedelja je proletelo i ispratili smo prvu sezonu Igre prestola. Prethodna epizoda se održala na 2.7 miliona gledalaca, ali biće zanimljivo videti koliko i da li je broj opao nakon što je Šon Bin kao Ned ostao bez glave. Iako je deveta epizoda sa sjajnim uvodom osme po meni bio vrhunac sezone, deseta dovršava priču i postavlja temelje za zaplete iz Sudara kraljeva. Čak je par scena iz Sudara već pomereno na kraj prve sezone, i veoma se lepo uklopilo u završetak, osim jedne scene koju bih radije voleo da je ostala na svom mestu, ali je bila neophodna da bi se jedan lik pojavio u epizodi.
Epizoda se otvara par sekundi nakon dekapitacije Neda Starka. Vidimo Led sa kojeg se cedi krv, obezglavljeno telo koje biva odvučeno, Sansu kako pada u nesvest i Jorena koji odvlači Arju i seče joj kosu da bi mogao da je provuče kao dečaka. Sledeća scena je Brenov san koji prepričava Oši. Iako skraćena, scena leži, mada bih voleo da je ostala koja rečenica meštara Luvina. Takođe vidimo i vuka (samo jednog, verovatno nisu mogli da naprave uverljiv sukob između dvojice). A onda imamo i dodatu scenu sa Kejtlininom i Robovom reakcijom na vesti o Nedovoj smrti. Kao što je i rečeno, iz prve sezone je izbačeno Brzorečje, tako da vojska koju je vodio Džejmi u seriji verovatno nije ni opsedala, niti je Rob uspesnom taktikom pobedio impulsivnog Kraljeubicu. Nikakvog daljeg pomena bitke, ishoda i strateške situacije nema, tako da možemo pretpostaviti da je sve to za potrebe serije drastično uprošćeno. Scena kao scena je sjajna, pošto je to nešto što je meni možda nedostajalo u knjigama, direktan prikaz reakcije na smrt, ali ne bih se baš složio sa Kejtlininim: onda ćemo ih sve ubiti, mada to ću pripisati trenutnom osećaju gneva, povređenosti i želje za osvetom.
Sledeća je prestona dvorana u kojoj je Sansa prinuđena da prisustvuje sprovođenju kraljeve pravde. Lep detalj je cela pesma koju peva bard, mada bi bilo lepo da je nekako pomenuto ili ubačeno da je Džofri donosio slične monstruozne presude čitav dan. Nažalost, takođe ni jednom rečenicom nije pomenuto kako je Pseto postao član kraljeve garde, tako da mi je žao što u seriji uopšte nemamo taj osećaj legendarnosti belih plaštova, najboljih od najboljih, koji je prisutan i opipljiv. Konačno vidimo i prve začetke nekakvog odnosa između Pseta i Sanse i u svemu je scena sa glavama na šiljcima prilično slična kao u knjizi. Sansa u jednom trenutku razmišlja da gurne Džofrija, ali je Pseto sprečava, što je veoma lepo prikazano.
Budući da je Brzorečje izbačeno, proglašenje Roba za kralja Severa se odigrava u ruševinama i sve scene koje bi se ticale Tulijevih su izbaćene i time skraćen materijal koji je ostao iz knjige za ovu sezonu (taj prostor su nažalost popunili dodatim scenama). Ono što mi veoma smeta je to što su Kejtlinin razgovor sa Džejmijem pomerili u prvu sezonu (zapravo ga podelili) i jednu od najboljih Džemijevih replika uspeli da unište. „Ne postolje ljudi kao ja. Postojim samo ja“, treba da bude izgovoreno sa punom arogancijom i nadmenošću Džejmija Lanistera, a ovde deluje gotovo posramljeno. U želji da i njega učine ljudskijim i dopadljivijim izgleda da su njegove kasnije promene ubacili od samog početka, što u seriji kao seriji može odlično da funkcioniše, ali ipak mislim da je prerano. I Kejtlinin stav mi je previše ratoboran, tako da bih rekao da su odlučili da istaknu njenu impulsivnu stranu ličnosti, umesto smirene zabrinute majke.
Jedna stvar koja me je iznenadila je prikazivanje Sersej kako nastavlja da incestuoznim vezama, ovaj put koristeći mladog Robertovog štitonošu Lansela Lanistera umesto Džejmija, što vidimo tek u drugoj knjizi. Plašio sam se da će to biti izbačeno u cilju pozitivnijeg prikazivanja Sersej, tako da je ovo iako požureno zapravo prijatno iznenadilo.
Tajvin je odličan kao proračunati despot čak i kad dobija vesti da mu je sin zarobljen. Čarls Dens potvrđuje da je jedan od najbolje odabranih glumaca u seriji, pa nosi celu scenu u kojoj i Tirionov solidan perfomans deluje bledo. Izmučena Deni uspeva da ubedi gledaoce u svoj bol zbog gubitka deteta, mada mi tu scenu kvari Miri Maz Dur, tačnije njen izgovor Razumem da su želeli da prikažu kako je to za nju stran jezik, pa joj je pogrešna intonacija rečenice, što bi bio lep detalj, ali mislim da se ne uklapa sa njenim rečnikom i tečnošću govora, a ponajviše uništava dramatiku momenta koji bi ovde trebalo ipak da bude primaran.
Šae još jednom iritira svojim kučkastim nastupom jedne dominatrix, ali ću odmah da pređem dalje i pomenem verovatno najgoru scenu epizode, a u pitanju je naravno još jedna sekspozicija sa jednim od glavnih likova u seriji, kurvom Roz, čija je izgleda uloga da opsluži sve likove u seriji, pošto to ovde radi sa velemeštarom Piselijem. Ona šeta gola dok pomalo senilni starac trabunja o kraljevima, da bismo, nakon što ona ode, bili počašćeni i Piselijevim protezanjem u tankoj providnoj košulji. Cela scena traje bespotrebno dugo, kao i sledeća gde opet vidimo razgovor Maloprstića i Varisa koji za razliku od prvog nema nikakvu posebnu funkciju i rekao bih da je još jednom protraćeno vreme koje je moglo da bude upotrebljeno makar da se objasni kako je Pseto postao jedan od Belih plaštova i da se produže skraćeni dijalozi.
Zatim se vraćamo na Arju prerušenu u dečaka u sceni koja je zapravo iz Sudara kraljeva, gde ona upoznaje ostatak regruta za Zid. Rordž izgleda da ima nos, samo ožiljak na njemu, Grizačevi zubi se ne vide baš najjasnije, dok je izgleda Džaken pokrivena prilika pošto glumac još nije odabran. Arja nema brutalnu scenu kojoj sam se radovao, kada premlati Pituljicu drvenim mačem koji ovde iz razumljivih razloga nije zadržala. Naime, zbog konstitucije glumice malo je teško zamisliti da nosi i drveni mač koji je debeo kao njena ruka i ne privlači pažnju apsolutno svih. A onda stižemo i do sjajne završnice. Mormontov govor na zidu je sjajno izgovoren, montaža odlična i iako sam čitao knjige, povuklo me je da se zapitam šta će da nađu iza zida. Sam kraj sezone se poklapa sa krajem knjige i Deneris koja ulazi na pogrebnu lomaču Kala Drogoa. U govoru koji je održala mi nije bila baš uverljiva, nedostajalo je nekog detalja. Na samom kraju nešto što me je prijatno iznenadilo a oko čega su mnogi strepeli: zmajevi. Iako očekivano Denina kosa nije izgorela u vatri, zmajevi su fenomenalno urađeni kao i cela završna scena dok Deni gola stoji u pepelu sa tri zmajčeta na sebi.
Mislim da konačno mogu da dam i punu ocenu sezone. Bilo je sjajnih momenata, naročito u drugoj polovini, ali i mnogo gluposti. No, iako knjiga ostaje u mom umu nedodirljivo superiorna, mora se priznati da je ovo sjajna serija i da je HBO postigao pun pogodak. Još uvek mislim da su serije kao što su Rome, Deadwood i Band of Brothers bolje, ali Igra prestola od mene dobija visoku ocenu 8/10. Za kraj, evo i par kratkih intervjua. - sa producentima serije u kojoj nagoveste par stvari za sledeću sezonu: http://insidetv.ew.com/2011/06/19/game-of-thrones-season-finale/ - sa Džejsonom Momoa, kalom Drogom: http://insidetv.ew.com/2011/06/20/game-of-thrones-jason-momoa/ - sa Emiljom Klark, Deneris: http://www.mtv.com/news/articles/1666003/game-of-thrones.jhtml
Budući da gledam aktuelne serije iz žanrova razih fantastika, odlučio sam da ubuduće komentarišem na blogu i njih. To ću početi sa novom visokobudžetnom serijom The Falling Skies o vanzemaljskoj invaziji, koju je napravio TNT kanal u produkciji Stivena Spilberga:
Možete očekivati to za koji dan, a već sledeće nedelje počinje i nova sezona druge HBO fantastične hit serije True Blood. Za ove serije možda neću tako redovno postavljati unose, osim ako me epizode baš ne navedu na to i neću biti opterećen knjigom (True Blood je odavno raskrstio sa praćenjem knjiga) kao izvornim materijalom za poređenja, tako da ću se koncentrisati samo na tv seriju.
Konačno stižemo do epizode po kojoj će da se vidi kako će ova serija zaista biti primljena i kakva je budućnost čeka. Posle dvonedeljnog pada gledanosti serije (možemo da pretpostavimo da je uzrok za to kraj televizijske sezone i poslednje epizode raznih rijaliti programa i slično) osma epizoda beleži rekord od 2.77 miliona gledalaca. Nadam se da to nije samo zbog toga što su ljudi gledali epizodu koju je sam Martin režirao i da će i deveta prikupiti i veću gledanost. Za one koje zanima, HBO je kao i uvek stavio komentar autora za osmu epizodu, mada njihovi Inside the episode najviše služe da se producenti eksponiraju, budući da niti imaju nekakvu posebnu analizu, i više se svode na prepričavanje situacije koja je gledaocu već jasna i možda ponekada pomenu nešto o motivaciji likova što ne vidimo seriji.
Deveta epizoda je prelomna naravno zbog onog šuta u nezgodno mesto (barem sam ga ja čitajući tako doživeo) na samom kraju, za koji je diskutabilno kako će biti prihvaćen, i moram priznati da mi će mi biti najzanimljivije da vidim recepciju koju će imati kod široke publike. Da li će mnogi biti zgroženi i oterani smrću lika koji se smatra „glavnim junakom“ nenaviknuti na takve obrte u serijama.? Čak i kada glavni likovi umiru, to je uglavnom zato što glumci odlaze iz serije i retko kada se to radi na takav način i tako neočekivano. Koliko sam pričao sa ljudima koji nisu čitali knjige, svi su uvereni da će Ned da završi na zidu sa Džonom (kao verovatno i većina čitalaca knjige), i da će tamo da nastavi borbu za Vesteros. Jedini način da se pretpostavi je da se uzme u obzir koliko često Šon Binovi likovi umiru (ako se ne varam našao sam neki članak sa statistikom da je to u 80% posto slučajeva). Ja se naravno nadam da će gledaoci da prihvate to kao nešto neuobičajeno što će pomenutim šutom u testise da ih natera da gledaju dalje kada shvate da kod Martina važi pravilo da bilo ko može da umre i da niko nije bezbedan. Za sada nisam video negativne komentare na twitteru i na forumima, ljudi su još uvek ošamućeni i šlogirani i prva reakcija je uglavnom da mrze Džofrija i Lanistere više nego što su mislili da je moguće i nerviraju se što je deseta epizoda tek za nedelju dana.
Najavljuju se veliki planovi za seriju Američki bogovi koja bi trebalo da se radi po romanu Nila Gejmana. U pitanju je opet HBO i po ovom tekstu to za sada meni zvuči malo previše ambiciozno (planirati šest sezona toliko unapred)i pomalo nalikuje priči za Mračnu kulu Stivena Kinga koja je bila planirana kao bioskopski film i serija koja bi ga nastavila, ali finansijski ima problema da krene sa radom. Pročitajte članak pa procenite sami , Tom Henksovo ime donosi mnogo ozbiljnosti i u svakom slučaju raduje što se razmišlja dalje o ekranizacijama fantastike, ali ovu seriju i do uspešne prve sezone još uvek deli veliki put.
Epizoda je najbolja do sada. To kažem i posle prošlonedeljne Martinove epizode, koja nažalost nije imala toliko akcije. Izmene su minimalne i uglavnom se tiču rata i prikaza rata, tj. nemogućnosti da se napravi uverljiva bitka velikih razmera, čak ni u seriji sa takvim budžetom, ali o bitkama kasnije. Mislim da su svi glumci ovde dosegli vrhunac, svi su me uverili. Opet moram da pohvalim Ričarda Madena koji sjajno dočarava Roba, Piter Dinklidž me je konačno uverio da je Tirion, Mišel Ferli je takođe odlična, pa i Džon i veteran Piter Von kao Emon iako imaju kratko pojavljivanje. Pomenuću i odličnog Valdera Freja, koji bi mogao da deluje malo starije za moj ukus, ali sve ostalo stoji na mestu. Sama epizoda počinje i završava se Nedovim pogledom, a i prisutan je samo na početku i kraju, i potpuno je preneta atmosfera iz knjige, u kojoj se vidi da je Ned završio na mariginama. On je završio svoju partiju Igre prestola i izgubio je, nebitan je osim za taj poslednji čin potpunog priznavanja poraza i povinovanja volji pobednika, odricanju svoje časti i imena zarad života svoje ćerke. Kao i mnogi drugi likovi u serijalu, Ned je na određeni način hendikepiran, bar za potrebe sveta i igre u kojima se našao. Starkovi su previše časni i pošteni, nimalo naviknuti na spletke i igre u kojima generacijama učestvuju svi južno od njihovog Severa. I kao potpuno nepripremljen za ono što ga čeka, Ned štrči zbog svoje časti i svog pristupa problemima i zato pada. U ovom kontekstu njegova čast i poštenje su njegova tragična krivica, i mislim da je serija sve to verno prenela.
Kao što rekoh, sve se odigrava gotovo preslikano kao iz knjige, mada mi fali par rečenica koje bi objasnile neke događaje. Jedina dodata/debelo modifikovana scena je igra koju igraju u šatoru Bron, Šae i Tirion. Kao i većina izmena, nepotrebna mi je i nekako mi se ne dopada kako je predstavljena Šae. Fizički zapravo odlično odgovara mojoj zamisli, ali nekakav francuski akcenat engleskog mi bode oči, a pomalo i ponašanje. No to je sitnija stvar koju možemo prenebegnuti, pošto nema nekakvog previše bitnog uticaja na priču, ali činjenica da je Bron bio severno od Zida i to poslom mi je veoma zanimljiva i ne mogu da se ne zapitam da li je to možda neki Martinov dodatak sa dobrim objašnjenjem iza toga, pošto bi mi sve ostalo zvučalo neuverljivo. Najžalije mi je onih par sitnih likova koji su izostavljeni kao što je Tirionov dečak štitonoša Podrik Pejn i još jednom Brinden Tuli i Rus Bolton bez čijeg prisustva je Robova ratna strategija pomalo nejasna i izmenjena. Brinden je u knjizi jedan od glavnih vojnih savetnika Robovih i praktično čovek zaslužan za pobede severnjaka. I umesto da Rob razdvoji svoju vojsku i pošalje pešadiju pod Boltonom da napadne Tivina (Tajvina), Rob samo šalje 2000 vojnika u smrt, žrtvujući ih kao diverziju. Ne mogu da kažem da mi se sviđa izmena, ali se nadam da će u drugoj sezoni bezbolno inkorporirati te likove, budući da su bitni za kasniji razvoj raznih događaja.
Jedinu bitku zaista prikazanu u knjizi sam se nadao da ćemo videti iz Tirionove perspektive u ograničenom izdanju (kako je zapravo i sam Martin prikaza0) ali izgleda da mesta u budžetu stvarno nije bilo čak ni za to. Tirionov izlazak u oklopu iz šatora i pogled na vojni kamp iz njegove perspektive (ovaj put samo visinske) je odličan i veoma mi se svideo, ali uskraćeni smo za bilo kakav pogled na bitku time što Tiriona ovde pregaze sopstveni klanovci. Sa praktične strane, uklapa se, ali mi žao što nismo videli da Tirion nije kukavica i da može da stoji sa svojim ljudima u borbi, makar dovoljno dugo da ga neprijaljski udarac onesvesti, mada pretpostavljam da Piteru Dinklidžu nije lako ni da to odradi. Kao i za mnogo stvari, moglo je i bolje, ali elegantno rešenje je ne prikazati bitku uopšte umesto da izgleda bedno i jeftino kao što je to slučaj sa turnirom i Drogovim kalasarom.
Drugu bitku ne vidimo ni u knjizi, nego je Kejtlin samo sluša. Ovde bi mi bilo drago samo da su ubacili malo više zvuka bitke koji dopiru do nje, mada bilo bi nezgodno pokazati protok vremena, a da ne oduzme previše epizode koja je već nabijena dešavanjima. Takođe bi mi bilo drago da je Sivi Vetar barem pomenut, mada to možda vidimo u sledećoj epizodi. Lepo je prikazano Robovo sazrevanje i odlučnost, kao i Džejmijeva arogancija čak i kad je zarobljen i prepušten na milost i nemilost neprijatelja.
Sa druge strane mora, prostranstvo je upečatljivo, ali opet nedostaje veličina kalasara koji, kao što mi neko pre neki dan reče, izgledaju više kao čergari i putujući cirkus nego horda od 40 hiljada ljudi. Deneris mi se ovde dopala, iako je po mnogima imala neubedljive performanse u prethodnih par epizoda, ali sve je glatko teklo i praktično identično kao u knjizi, osim što će mnogi gledaoci steći pogrešan utisak o Drogovoj rani, zato što nijednom rečenicom nije objašnjeno zašto mu se rana inficirala. Ovako izgelda kao da je Miri Maz Dur ta koja ga nije dobro zalečila, dok je u knjizi Drogoa njen melem pekao i smetao mu, pa ga je skinuo i dao svojim isceliteljkama da mu pokriju ranu nekom mešavinom trava prekrivenih blatom. Tako da je to skoreno blato ono što Džora skida sa rane. Osim toga, nemam nikakvih zamerki, osim možda pomalo na borbu dva različita stila koja mi deluje pomalo apsurdno, no gledaoci žele spektakl, a ne istorijsku tačnost borbenih tehnika. Poslednja scena sa Deni, kako biva unošena u šator u kojem „plešu mrtvi“ u nameri da se pomogne u porođaju pogađa metu, ostavlja neizvesnu situaciju za sledeću epizodu i prenosi gledaocu utisak nekakve sudbonosne greške ili čina.
Na zidu konačno saznamo da je Emon Targarijen, i žao mi je zbog njegovog skraćenog dijaloga sa Džonom u kojem bi trebalo da pominje kako je tri puta njegov zavet bio iskušan, ali i ovako prenosi dovoljno jasno poruku.
Tako stižemo i do poslednje i najbitnije scene koja je zaista kruna epizode. Šon Bin u tako kratkom periodu uspeva da nam pokaže sve ono što nam je u knjizi bilo nedostupno pošto je pogled na dešavanja bio ograničen na ono što Arja uspeva da vidi, time uspevši da nam donese na određeni način još mučniju sliku. Meni koji sam u knjizi par puta pročitao poglavlje bilo je naporno da gledam, možda baš zbog toga što sam znao šta će da se dogodi. Reakcije onih koje je Nedova smrt iznenadila na velikom ekranu mogu samo da pretpostavim, tako da bih vas zamolio da ostavite komentare ispod posta.
Blaga izmena scene je u tome što je u seriji Nedu dat barem jedan poslednji smisleni čin kojim Jorenu skreće pažnju na Arju, time je spasavajući. Nisam siguran još uvek šta da mislim o tome. Donekle mi je drago što je Nedovoj smrti dato neko značenje, ali me pomalo razočarava što je ovo jedan od teških udaraca one Martinove bede kojom nas često tako silovito mlatne, osećaja beznađa i ponekad besmisla. Reakcije svih na Džofrijevu naredbu su primerene i konfuzija koja vlada u svima, i pokušaji da se zaustavi su veoma verno i uverljivo preneti, kao i sekund pre pada Leda kada mislim da Šon Bin uspeva da dočara Nedovo pomirenje sa svojom sudbinom, ali u isti mah zabrinutost za sve njegove voljene koji će ostati bez njega u opasnosti ili bez odgovora, kao što je to slučaj sa Džonom. Ne mogu reći da sam ja tako zamišljao Neda, ali dopada mi se. Takođe aplaudiram na odluku da se ne napravi od toga krvava scena gde krv prsti na sve strane, nego je ograničeno kao u knjizi na ono što Arja čuje, pošto više ne može dobro da vidi šta se događa. Grafički prikaz smrti bi možda doprineo nekoj vizuelnoj šokantnosti, ali bi odvukao pažnju sa pravog šoka koji pogađa na mnogo dubljem nivou, možda baš zato što nam ostaje tik izvan domašaja vidnog polja, ali bolno prisutan. Za one kojima je taj detalj promakao, mač kojim ser Ilin Pejn odseca Nedovu glavu je Led, porodično nasledstvo Starkovih i isto sečivo koje sam Ned koristi da iseče glavu dezerteru na samom početku serije/serijala. Neki su mislili da će poslednja scena biti još neizvesnija, da kao ni u knjizi nećemo znati da li je Arju uhvatio prijatelj ili neprijatelj, i da li će je izvađenim nožem ubiti, ali sada mislim da bi to možda u seriji u tom trenutku bilo i previše, pored činjenice da bi moralo da se sakrije Jorenovo lice da gledaoci koji znaju ko je on ne bi videli da opasnosti od njega najverovatnije nema. Ovako, scena ostaje potresna bez dodatka neizvesnosti koja bi na ekranu možda delovala pomalo usiljeno. Arja je još jednom sjajna, samo bi bilo bolje da vidimo kako se svađa sa drugima i brani oca, odbijajući da poveruje da je on zaista izdajnik kao što svi pričaju. Nedovo priznanje bi onda njoj imalo dodatni udarac, jer, ne znajući istinu, njoj tu u trenutku biva skršena i plemenita, časna i poštena slika oca, da bi joj samo par sekundi kasnije on u potpunosti zauvek bio oduzet. Mejsi je još jednom pokazala da je najbolje dete glumac u seriji.
Dok pišem ovaj tekst, čitam sve više reakcija na internetu i mislim da su u priličnoj meri slične kao i prilikom čitanja. Ljudi su preneraženi, neki su u isti mah time i oduševljeni, a neki odbijaju dalje da gledaju seriju, što se nadam da će ih proći budući da sam mislim i pri prvom čitanju bacio knjigu o zid i sočno opsovao Martina, da bih nakon pola sata gunđanja i nerviranja uzeo da čitam dalje. Verujem da će tako biti i sa mnogim gledaocima i desetom epizodom.
I konačno smo stigli do epizode koju sam dugo čekao, ona za koju je scenario pisao Martin lično. Ocena je izuzetno pozitivna i Martin je ostao dosledan sam sebi, ali nažalost do osme epizode je nasledio brojne probleme koji su neispravljivi. Zbog sijaseta dodatih scena u prvih nekoliko epizoda, plašim se da će završnica serije biti previše zbrzana i da ćemo opet videti skraćene scene pošto više jednostavno nema dovoljno prostora da se nagura sve što bi trebalo i propušteni momenti serije su verovatno zauvek izgubljeni, kao što je odnos Sanse i Pseta. U najavi epizode se videlo da se njih dvoje konačno sreću nasamo, pa sam se ponadao da će Martin da pokuša da spase stvar, ali vremena prosto nije bilo, tako da se taj susret sveo na jedva nešto više od jezivog osmeha Pseta.
Dodatih scena ovde više baš i nema, samo je nekolicina dogadjaja modifikovana da traje kraće, rekao bih. Jedina scena koje mislim da nema u knjizi jeste u severnjačkom logoru, kada u komandni šator dovedu špijuna, ali budući da je izašla iz Martinovog pera, nije prazan dijalog, nego zaista deluje kao da je obrisan momenat iz knjige (što bi u ovom slučaju i moglo da bude tačno).
Jezovuci su konačno prisutni i konačno rade ono što treba da rade, iako se vidi da su psi nevešti, ali prisutni su i njihov značaj konačno dolazi do izražaja, i epizoda pruža prilično prostora Robu koji je odlično uradio posao i uspeo da me ubedi da je on Rob i uspeva da ispuni rupu koja je ostala od manjka screentime-a Šona Bina, pošto u ovoj epizodi Neda vidimo samo na kratko u tamnici. Zanimljiva je odluka da se izgleda izostavi Sansina izdaja oca. Koliko sam uspeo da primetim, ni u jednom trenutku nije pomenuto da je ona otišla do kraljice i rekla joj za očev plan, što bih rekao da je dobra odluka u ovom trenutku, zato što bi i onako već degradirani lik Sanse otišao u nepovrat. Sansu ovde konačno vidimo onako kako treba, kao poslušni ptičicu, koja uspeva da bude mlada dama, a ne buntovna razmažena tinejdžerka.
Sirio Forel je još jednom sjajan, scena odlična, i drago mi je što je njegova sudbina ostala jednako neizvesna kao u knjizi. Drogo je takođe konačno onakav kakav treba da bude, iako je njegovo zadobijanje rane malko izmenjeno, Martin je verovatno borbom želeo da ubaci malo više dinamike i akcije u epizodu, plus imamo divno brutalnu scenu čupanja grkljana i jezika golim šakama. Golotinje na svu sreću nema. I pored toga da često optužuju Martina da je matori perverznjak, serija je uspela da zatrpa priču bepostrebnom golotinjom, ali to ovde nije bio slučaj. Jedina golotinja koju vidimo pripada Hodoru, kao što je i u knjizi. Klanovci su odlični, mada sam od Timeta sina Timetovog očekivao da bude jeziviji i mlađi, mada mada jos ima vremena da se pokaže, nažalost i broj klanovaca je redukovan, tako da pored njega imamo još samo Šaga, sin Dolfov i Čela. Među Robovim ljudima, Veledžon je odličan, ali nažalost samo za njega i imamo vremena, svi ostali su u pozadini, pretpostavićemo prisutni, kao recimo Bolton za kojeg se još nadamo da će biti tu u sledećoj epizodi.
A sada da pomenem i par stvari koje mi smetaju. To su ovde, kao što sam već rekao, bolno skraćene i izmenjene scene. Scena opraštanja Roba od Brena je izmenjena, ali nimalo ne škodi, naročito pošto je Martin iskoristio priliku da ubaci Rikona, jedno od njegovih retkih pojavljivanja, praktično da podseti publiku da on zapravo postoji i da Bren nije najmlađi Edardov sin, kao što sam video da mnogi ljudi koji su komentarisali seriju misle.
Najžalije mi je ipak što je isečena poslednja scena u prestonoj dvorani. Baristan Selmi je odličan, ali nedostaje Džofrijevo naređenje da za njim krenu ljudi i ubiju ga, kao i imenovanje Pseta za novog člana kraljeve garde, pošto je to trenutak koji najbolje pokazuje koliko će Džofri da degradira krunu i sve ono što je okružuje. I jedna od slabijih mesta je napad ustalih mrtvih rendžera kod Zida. To je u knjizi jeziva scena, gde se vidi Martinov dar da dočara pravu horor atmosferu, a ovde je scena slabašna, a bucmasta utvara em nije pocrnela, em nije mnogo zastrašujuća. Ali to ovde nije greška scenarija, već režije, loše šminke i pogrešnog odabira glumca. Na kraju epizode sam očekivao bitku, pošto sam se nejasno sećao da je Martin dobio da režira baš bitke, kao što trenutno i radi na scenariju za devetu epizodu druge sezone, ali kako je odmicala, bilo mi je jasno da ne mogu nikako da je uglave, tako da nam ostaje deveta epizoda koja bi veoma moguće mogla i da počne bitkom, a verovatno se i završi, kao što se može videti iz najave sledeće epizode:
Za one koji su izdržali da na internetu ne pronađu snimak sedme epizode prikazane na HBOGO i koji su hteli da gledaju u visokoj definiciji ili na domaćem HBO kanalu, epizoda je stigla tek danas. Za početak, kao i uvek malo priče o recepciji. Gledanost je po prvi put bila u padu za šestu epizodu i vratila se na 2.44 miliona, ali to veoma verovatno bilo zbog poslednjih epizoda raznih tv programa. Većina ljudi koji pišu kritike po internetu (a koji uglavno nisu čitali knjige) su oduševljeni serijom, karakterizacijom i zapletom. Jedino što imaju pogrešne percepcije glavnih likova. Producenti su se naravno iz petnih žila potrudili da Sersej bude dopadljiva i viktimizirana tako da je mnogi gotovo pa opravdavaju i ne shvataju je kao zlikovca. Sa druge strane, za Neda i Džona većina ljudi misli da su glupaci i idioti koji zaslužuju praktično sve što im se dogodi. To je došlo do toga da je Ned Stark postao novi internet meme za glupost: http://www.buzzfeed.com/donnad/introducing-stupid-ned-stark
Donekle je pisanje krivo za to jer ponekada u želji da se istakne nešto što možda nije 100% jasno gledaocima, dok čitaoci odavno znaju, kao što je Maloprstićev komentar u prestonoj dvorani kada izbegli lordovi istresu džak ribe. Ispada kao da Maloprstič mora da mu napomene da je riba grb porodice njegove žene, jer to glupavi Edard sam ne bi shvatio.
Sedma epizoda počinje dodatom scenom u kojoj prvi put vidimo Tivina (Tajvina) Lanistera kako simbolično dere jelena (da rizikujem da budem Maloprstić i napomenem da je to grb Barateona). Sama simbolika je možda preterana, i možda to Tivin iz knjiga ne bi radio, ali meni nije smetalo. A Čarls Dens je slika i prilika Tivina. Ni trunka izveštačenosti, neubedljivosti i grčenja da se izvuče lik, kao da je rođeni Tivin, dominira i komanduje, a Džejmi kraj njega deluje kao posramljeni klinac. Čarls Dens je, kako kažu, i veliki fan knjiga, tako da sigurno ulaže i ekstra truda u lika. Čista desetka za Tivina.
Sledeća scena je kada se Ned suočava sa Sersej i saopštava joj da zna istinu i da će je reći kralju. Tu su me opet iznervirale izmene koje idu Sersej u prilog. Kao prvo, u seriji Sersej definitivno nije abortirala sa Robertovim detetom zato što nije htela njegov porod, nego je rodila dečaka koji je umro, pa ona tu ispada kao brižna i ucveljena majka. Kao drugo, nedostaje trenutak kada Sersej gotovo da pokušava da zavede Neda i nudi mu da vlada sa njom kao kraljeva Desnica. Kako mi kažu ljudi koji nisu čitali knjige, većina se saoseća sa Sersej i gotovo staje na njenu stranu spram glupog i časnog Neda. Ako serija bude zaživela do Gozbe za vrane, pitam li se kako će uspeti da prikažu Sersej onako kako treba, kao arogantnu glupaču koja se uplete u sopstvene mreže.
Onda ide najnepotrebinija scena do sada. Imamo petominutnu scenu lezbejskog seksa između dve kurve u Maloprstećevom bordelu, od kojih je jedna, slučajno, novopristigla crvenokosa Roz iz Zimovrela. Potpuno preterana scena, koja čak nema ni nekog posebnog erotskog ukusa, nego samo služi za jednu stvar koja je i više nego jasna. A tu je onda i Maloprstić, taj majstor spletki koji otvara svoju dušu i priča o svojim pogledima pred dve njemu još uvek nepoznate kurve. Koliko god da to pomaže shvatanju njegovog lika i motivacije, moglo je da se uradi daleko ukusnije, elegantnije i na kraju krajeva smislenije.
Onda još jedna dodata scena u kojoj Oša uspeva da posrami naduvenog mladog Teona. Ovo mi i nije toliko smetalo, jer ne menja ništa značajno, ali je moglo da prođe i bez te scene. Dalje sve ide manje-više kao po knjizi, uz otvorenije špijunstvo Džore Mormonta prema Deni. Na Zidu je veoma lepo urađeno polaganje zakletve, i raspoređivanje po službama pre toga, gde konačno vidimo nešto prirodnijeg Emona a i Sema koji objašnjava Džonu zašto je završio kao posilni lorda zapovednika Noćne straže. Vidimo i Duha u funkciji u kojoj i treba, kako donosi ruku leša. Tu je i druga zakletva, kala Drogoa, da će svom sinu obezbediti Gvozdeni presto i napasti Vesteros, koja bi opet bila daleko bolja da imamo ceo kalasar koji to sluša i hiljade ljudi koji kliču njegovo ime, ali šta ćemo, ograničenja produkcije.
"Gozbu za vrane" (Feast for Crows) pročitao sam 2005. godine, istog dana kada se pojavila. Naravno, skinuo sam piratski primerak sa interneta. I tada, pre šest godina, novi Martinov roman bio je toliko iščekivan da su ga skenirali i postavili na internet svega nekoliko sati nakon objavljivanja. Pre i posle toga to je važilo samo za romane o Hariju Poteru. Naravno, Martinove knjige su prodate u nekih 6 miliona primeraka, dok je Dž. K. Rouling svoje naprodavala u 116 miliona, te se baš i ne mogu porediti - ali u našoj maloj zajednici poklonika fantastike, "Pesma leda i vatre" je kudikamo značajnija nego pustolovine popularno zvanog dečaka čarobnjaka.
Elem, nekih desetak sati nakon objavljivanja knjige, proveo sam čini mi se osam sati sedeći za računarom - tada nisam imao laptop iz nekog razloga, biće da sam tadašnji službeni vratio izdavaču - i u dahu pročitao "Gozbu za vrane". Negde oko pet ujutro - osećao sam se izneverenim. Od knjige nisam dobio ništa što sam tražio. Poglavlja sa Džonom gotovo i da nije bilo; zapravo, poglavlja sa bilo kojim likom koji me zanima gotovo da nije bilo. Tiriona nije bilo uopšte.
Doduše, i tada se znalo da je "Gozba" zapravo nesvršeno delo - tek polovina jednog romana, čiji će drugi deo biti "Ples sa zmajevima". Tako formulisana najava ponukala me je da pretpostavim kako taj drugi deo samo što nije, da ga neću čekati duže od godinu dana... Sada svi znamo da je to bila više nego pogrešna pretpostavka.
Od dvehiljadite godine, kada sam otrkio Martina, sve romane u serijalu pročitao sam po nekoliko puta - do 2005. Tada sam poslednji put dohvatio te knjige, da se pripremim za naredni nastavak. Nakon "Gozbe za vrane" bio sam toliko razočaran da nisam želeo da stavljam sebi so na ranu čitajući ponovo "Igru prestola" ili "Sudar kraljeva".
A onda, kada je datum objavljivanja "Plesa sa zmajevima" konačno utvrđen, rešio sam da obnovim gradivo. Prve tri knjige pročitao sam u cugu, jednu za drugom, pa sam napravio pauzu od mesec dana, pripremajući se da budem ponovo razočaran, i krenuo da čitam "Gozbu za vrane".
Našao sam se iznenađenim - nisam se razočarao.
Kako su poglavlja odmicala, sve više sam se unosio u roman, saživljavajući se sa likovima, navikavajući se da posmatram svet iz Serseine ili Džejmijeve vizure, zaljubljujući se u likove koje sam nekada - pre samo mesec dana - prezirao.
Nevoljno sam shvatio da je "Gozba za vrane" zapravo najbolje napisan deo u serijalu. Da odmah pojasnim to što hoću da kažem - nije najbolji; to mesto svakako pripada neverovatnoj "Oluji mačeva". Međutim, po umešnosti pisanja i karakterizacije, načinu na koji opisuje Džejmijev prelazak od antagoniste u antiheroja, po tome kako otvara Sersein unutrašnji život čitaocu Martin je prevazišao sebe. Ovu knjigu bi trebalo izučavati kao školski primer kako naterati čitaoca da se saoseća sa likom kojeg zapravo mrzi.
Naravno, ništa ne može da popravi činjenicu da u knjizi gotovo i da nema Džona, a Deneris, Tiriona i Brena nema uopšte, ali "Gozba za vrane" nam ipak otkriva veoma mnogo novih stvari u vezi sa Vesterosom, pa čak i drugim krajevima Martinovog sveta. Čitalac prvi put dobija konkretne informacije o Valiriji, a i završno poglavlje knjige otkriva veliku zaveru koja traje vekovima i koja će se vrlo verovatno pokazati izuzetno značajnom na kraju serijala. Dapače, "Gozbu za vrane" više nego vredi čitati makar samo zbog tog završnog poglavlja.
Neću posebno isticati konačno razotkrivanje Maloprstića (ili kako je već preveden) kao zločinačkog uma koji se krije iza čitavog raspada sistema i građanskog rata, ili uvođenje proročanstva koje je Sersei dobila o svojoj deci, a koje vrlo verovatno opet nagoveštava neke stvari u vezi sa završnicom serijala.
Ukratko, uživao sam čitajući po drugi put "Gozbu za vrane". Potpuno rasterećen i lišen impulsa "A šta će sad biti?", koji obično tera čitaoca da guta stranice, pročitao sam knjigu za nekih nedelju dana, upijajući svaki zarez - i neizmerno uživao u njoj.
"Gozba za vrane" ne stoji kao roman za sebe. Doživljavam je kao ogroman prolog za ostatak serijala, svojevrstan intermeco koji je tu da razjasni stvari i omogući čitaocu da predahne. Naravno, potpuno je drugi problem to što smo toliko čekali na "Ples sa zmajevima".
Međutim, ne sme se zaboraviti koliko je "Ples" obiman. Za sada ima oko 1600 stranica teksta. Ako se uhvati prosek, svakih 800 stranica "Pesme leda i vatre" čekali smo po dve do dve i po godine, tako da se pet godina čekanja na "Ples" sasvim uklapa.
Nemam sumnje da će čekanje vredeti.
Dvanaestog jula u rukama će mi konačno biti peti nastavak "Pesme leda i vatre". Ne znam da li ću ga pročitati za osam sati - ne verujem, omatorilo se - ali znam da ću ga sasvim sigurno pročitati za manje od nedelju dana.
Brojka od prethodne epizode je 2.58 miliona u Americi. U Americi je svima koji su pretplatnici HBO kanala omogućeno da online gledaju odmah i sedmu epizodu preko HBO Go servisa. Možda o popularnost najbolje govori činjenica da je HBO server imao muke da opsluži sve posetioce sinoć i, kako se po komentarima sa twittera može zaključiti, pao je. Kasting za drugu sezonu je takođe otpočeo i čeka se samo da vidimo ko će biti Stanis, Melisandra, Davos i nadajmo se Brinden Tuli.
U međuvremenu prodaja knjiga Martinu ide nikad bolje, Amazon prodaje Igru prestola kao lud, a porast je primetan i kod nas gde se na Laguninoj listi najtraženijih knjiga Igra prestola popela na treće mesto. Za to vreme Martin na svom neblogu priča o višegodišnjem ponekad mučnom putu do završetka Plesa sa zmajevima.
A sada da pređem na komentar šeste epizode. Ovo je ono što sam sve vreme čekao da vidim, što je više moguće veran prenos knjige na ekran, a ova epizoda to konačno donosi. Nema više vremena za duge ekspozicije i tupave dijaloge, samo još pola serije do kraja i gomile stvari da se strpaju u pet epizoda. Ovaj komentar će za razliku od ostalih biti kraći, budući da nikada nisam imao manje zamerki (Mada sam prilično siguran da bih imao fanovskih zamerki čak i da sam ja napravio seriju onako kako sam ja zamislio).
Epizoda je u priličnoj meri preslikana iz knjige, sa svega par dodatih scena koje ne guše kao ranije, iako i ovaj put preskačemo Džona i Zid, ali bar vidimo bitne stvari u Vaes Dotraku sa Deni. Epizodu je pisala Džejn Espenson, veteran brojnih fantastika (Star Trek, Battlestar Galactica, Caprica) sa malih ekrana i dugogodišnja saradnica Josa Vidona, tvorca Bafi i Enjdžela, na praktično bilo kojoj seriji koju je radio.
Još uvek ne mogu reći da mi je najjasnije kako su to zamislili da Eyrie (Gnezdo sokolovo) funkcioniše ako je zaista podignuto na onakve stubove kao što se moglo na sekund videti u prethodnoj epizodi. Onda Mesečeva kapija valjda gleda na stenu ispod zamka. U svakom slučaju, kružna priroda prestone dvorane mi ne odgovara, kao ni Mesečeva vrata u podu. Jasno je da su tako napravili usled nedostatka prostora. Nisam siguran da bi bilo šta osim holivudskog blokbastera moglo da priušti veće scenografije. Bron je odličan, kao i ćelije Gnezda sokolovog, a Lisa uspeva da me ubedi iako je mršava umesto punačka. Glumci skoro svi odlični, osim Džofrija koji mi je još uvek neubedljiv, dok me potenciranje Renlijeve homoseksualne prirode još uvek iritira. U epizodi je primetno i odsustvo seksualnih scena (ima samo par sekundi kurve Roz, ubačeno valjda tek da bi bilo neke golotinje).
Najveće mane nalazim u nepoštovanju detalja daju čar priči iz knjige, a koje su u seriji izostavljene: Na samom početku, kada se Ned budi uskraćeni smo za njegov san o odlasku do Lijene i bilo kakav nagoveštaj da se nešto komplikovano i sumnjivo dogodilo uopšte u prošlosti. Zatim fali trenutak kada kralj upita Neda šta je radio u bordelu i Ned odgovori da je otišao da vidi njegovo najnovije kopile. Ono što me i ovaj put strahovito boli je nedostatak vukova. U šumi sa Robom i Brenom nema nijednog vuka, pa samim tim i ne učestvuju u borbi. Da su nekako ubacili vukove, oprostio bih promenu scene i dodatu raspravu Roba i Teona, ali ovako nisam baš voljan :D Takođe, kada Ned šalje Berika Dondariona da izvrši pravdu nad Planinom, nije mi jasno zašto nisu mogli da ubace još 20 sekundi više da vidimo i Lorasa Tirela koji traži za čast da to uradi, da vidimo i Torosa od Mira, kao i gnevan odlazak Ilina Pejna, kraljeve pravde čiji bi zapravo posao trebalo da bude ono što je Ned naložio Beriku da učini.
Denine scene su po običaju drastično umanjenih razmera, skraćene, ali to se u seriji može razumeti i prenebegnuti. Izbačeno je i Denino kupanje nakon što pojede srce, i moram priznati da me čudi odluka da se ne iskoristi prilika za još golotinje, ali najviše nedostaje Drogovo pitanje oko imena njihovog sina i Denino objašnjenje i pomen Regara. Scena krunisanja Viserisa osim što je trebalo sve na gozbi da bude grandioznije, odlično odrađena i prenosi odlično trenutak kada gledalac na trenutak možda i sažaljeva Viserisa, pre nego što shvati kakvu će krunu dobiti. Tirion je odličan i scene su smešne i zabavne, mada su nabrajanje greha i izraza za masturbaciju mogli biti malo kraći, a Mord je previše komičan, a nimalo zastrašujuć i nedovoljno nasilan. Uvek sam se mislio da nije moguće načiniti iritantnijeg lika od Sanse, ali serija je to uspela i nastavlja da je prikazuje praktično samo kao razmaženog idiota, bez trunke olakšavajućih okolnosti i pravog uvida u njenu ličnost. Za to krivim nedostatak njene prave prijateljice Džejn Pul u seriji, a i nepostojeći odnos sa Psetom. Sansa je u seriji jednostavno nezanimljiv i potpuno glup lik bez posebnih interakcija sa bilo kim.
Od dodatih scena imamo Teona sa Roz, najboljom kurvom u Zimovrelu koja je simpatičan detalj, mada ne baš potreban osim kao opravdanje da je malo kasnije ubace u Kraljevu luku iz nekog razloga i ubace bar malo golotinje u epizodu. Kraljev lov je patetičan. Četiri pešaka koji šetaju kroz šumu i Renli kuka protiv nasilja. Ni traga od velike hajke u kojoj je učestvovao dobar deo dvora. Fejl od scene, sa jednim plusem u obliku Lansela koji naliva kralja vinom. Scena sa Sirijom i Arjom je odlična, uklapa se sjajno, ali još bolja je scena sa Džorom Mormontom i Viserisom koja u potpunosti deluje kao da je mogla da bude u knjizi. U njoj prvi put ima indikacija da Džora posmatra Deneris kao nešto više od osobe kojoj je zaklet na vernost. Dodata scena sa bezobraznom Sansom i septom Mordejn i kasnije romantičnim Džofrijem je potpuni promašaj po meni, iako verovatno treba da pripremi tle za kasnije Sansine postupke.
Sve u svemu, najbolja epizoda do sada, sa najviše direktno preuzetih scena iz serije i najmanje nepotrebno dodatih. Na kraju, preview sedme epizode:
Gledanost serije i dalje polako raste i u Americi a i u drugim zemljama u kojima se prikazuje. Posle ove epizode će sigurno i još više. Slobodno mogu da kažem da je ovo najbolja epizoda do sada, i da ovaj put nikako ne može da se kaže da je dosadna. Izmene su još uvek tu, neke scene dodate, mnogo preskočeno, ali opet ne bodu oči kao ranije. Peta epizoda ima krvi, borbe i seksa više nego sve dosadasnje zajedno (a svi znamo da je to nerazdvojni deo Martinovih knjiga, ali i imidža HBO-a), ali ovaj put su uspeli da ubace i seksa i krvi više nego što ih ima u knjigama.
Glumci su dostigli vrhunac, pa čak i Tirion zvuči prirodnije i verovatno mu je ovo do sada najbolji performans, ali njegovo vreme tek dolazi u sledećih par epizoda. Dinamika je postignuta tako što ova epizoda ne širi mnogo radnju. Uglavnom se prate samo likovi iz Kraljeve luke, i Kejtlin i Tirion na putu do Kejtlinine sestre i imamo dve kratke scene u Zimovrelu. Džon i Targerijeni su potpuno preskočeni, sa čime se slažem. Oko njih događaji trenutno nisu toliko napeti, a ono sto ima da se dogodi bi u televizijskoj seriji razvodnilo pažnju i akciju oko Starkovih. Kao peta epizoda, polovina serije, morala je da razdrma publiku i pokaže da ovo nije samo priča o spletkarenju, kao što bi neko neupućen do sada mogao da misli.
Hvale za Šona Bina opet ne mogu da pronađem. U svim aspektima je sjajan i više nego uverljiv. Scena sa kraljevim malim savetom je skoro pa preslikana iz knjige, jedina stvar koja boli je nedostatak ser Baristana Selmija. Nikako mi nije jasno zašto uloga za koju je uzet gluma konstantno biva redukovana. Prvo ne upoznajemo Baristana na putu do Kraljeve luke kada se Ilin Pejn i Renli pridruže kraljevom karavanu. Ne vidimo njegovo učešće kao trezvene osobe u raspravi nakon što Nimerija napadne Džofrija. U potpunosti je izbačen iz kraljevog malog saveta ostavljajući Edarda bez ikakvog časnog saveznika tamo. Kada kralj pokušava da obuče oklop, opet nije prisutan i reči koje odgovore kralja od namere da se bori su u seriji prenete na Neda. Zapravo nisam siguran ni da li se igde i pominje da je on Lord zapovednik kraljeve garde. Ovako deluje samo kao jedan glorifikovani stražar koji ima isti oklop kao Džejmi, što me tera da se zapitam da li će kasniji događaji imati takvu težinu kakvu bi trebalo da imaju. Jedino što znamo o njemu jeste da je sjajan mačevalac, i to saznajemo samo na početku ove epizode. Inače Džordž Martin je pre dva dana na svom neblogu objavio da će u Plesu sa zmajevima Baristan biti jedan od novih likova koji dobijaju svoje poglavlje. Nastavljajući sa pokudama (kao i uvek) jednog fana idemo od krupnijih stvari ka manjim. Drastična promena karaktera Sersej mi je još uvek jedan od najvećih trnova u oku. Ovde nema ni trunke zavodljive, prevrtljive kraljice iz knjiga. Mnogi koji nisu čitali knjige se možda ne bi složili, ali to što vidimo je tek senka onoga kakva Sersej treba da bude. Jedna od dodatih scena je njen razgovor sa Robertom koji ima za cilj da doda još malo dubine likovima. Roberta po prvi put vidimo kao kralja, koji iako donosi nečasne odluke ipak brine za kraljevstvo i nije samo kurvar i pijanica kao što je do sada prikazano (iako se ne bi protivio tome da se pobije sa nekim). To je plus, dok sa druge strane imamo Sersej, kojoj je ovde izgleda isto stalo do dobrobiti kraljevstva, koja smatra svog brata nedovoljno sposobnim da bude kraljeva desnica, i sva je osećajna. Pride je Lina Hedi glumi previše smireno i brižno, tako da nema ni varnice one njene vatrenosti. I još jednom su izbačene njene mahinacije protiv Roberta, kao što je njena „zabrana“ kralju da učestvuje na turniru, to jest, najsigurniji način da ga natera da baš to uradi i dovede se u opasnost. Siguran sam da će oni koji nisu čitali knjigu da tu dodatu scenu između njih dvoje da hvale i da će im biti fantastična za karakterizacije, ali bojim se da ću ja biti uskogrudi fanatik i reći da mi je ostavila gorak ukus. Od turnira nismo videli ništa više nego u prethodnoj epizodi. Veliko razočarenje, pošto vidimo samo jednu jedinu borbu između Lorasa Tirela i Planine. Iako mi je jasno da bi ih verovatno skupo koštalo, i da bi morali da prave mnogo više oklopa, veoma žalim zbog nedostatka svega toga, jer taj turnir u knjigama daje duh viteštva (ili odsustva istog) koji i pored toga što je zapravo prljav, prikazan kroz Sansinu tačku gledišta čitaocu daje osećaj arturijanske legende ili nečega izašlog iz pera ser Valtera Skota. Tu vidimo i Sansinu opčinjenost bajkama i želju da ima svog princa, čega ovde nema. Koliko je Sersej opravdana u seriji, toliko je Sansa ocrnjena i pretvorena u potpunu praznoglavu glupaču koja za sada nema nijedan jedini argument na svojoj strani. Čak je lišena i interakcije sa Psetom, sa kojim nakon komentara o Ilinu Pejnu nema više nikakvog kontakta (a nećemo pominjati što njen odabrani princ ni najmanje ne liči na lepotana iz pesme). Na turniru ne učestvuju ni Pseto, ni Renli, ni Džejmi, tako da imamo utisak da je to gotovo nebitan sporedni događaj, a ne centralni dvorski (a bogme i pučanski) događaj godine koji su hiljade došle da gledaju. Barem Planina i Pseto izgledaju prilično impozantno sada kada se vide da stoje pored Lorasa, mada ne mogu da prežalim što nema više nijednog viteza, kao što je recimo Berik Dondarion.
Polako stižemo do Renlija i Lorasa za koje je blago rečeno da su eksplicitni u seriji. U knjigama je njihova homoseksualna veza nagoveštena, ali može i da promakne. Ovde su se tvorci serije postarali da to nikako ne može da nam pobegne. Toliko da su ih gotovo iskarikirali do nekakvih gej stereotipa (mada naglašavanje odlika skoro svih karaktera je nešto što postoji na nivou cele serije, samo je ovde još izraženije). Renli umesto da i sam bude vitez, možda ne najbolji, ali dobar primer muževnog viteza (paravana iza kojeg se uspešno krije u knjigama) ovde je praktično pacifista koji ne zna ni da koristi mač baš najbolje i plaši se/gadi se krvi. Scena između njih dvojice osim eksplicitnosti i tsunamija homoerotičnosti, služi i da pokaže da bi i Renli u budućnosti mogao imati pretendencija na presto. Scena se završava offscreen zvucima felacija kojim Loras zadovoljava svog ljubavnika. Ali iako taj čin nije tako grafički, imamo drugi koji jeste i penisa ne manjka u punom frontalu. Još jedna od dodatih scena je između Teona i sada već čuvene prostutitke Roz (neko bi mogao pomisliti da drugačije poze od onih od pozadi nisu poznate u svetu Igre prestola), i ta scena takođe ima za cilj da nam da možda uvida u Teonovu ličnost i buđenje Grejdžoja u njemu. U Zimovrelu vidimo Brenov čas sa meštarom koji služi da čujemo za grbove i porodične slogane plemića po Vesterosu, kao i Brenovo preispitivanje majčine odluke. I da ne bude da završavam prikaz uvek samo kritikom, dodata scena verbalnog duela Varisa i Maloprstića je pun pogodak i izgleda kao da je mogla da potekne iz knjige. Sad, ako bismo cepidlačili (više nego što to ja već činim) verovatno bismo našli i tu zamerki u dijalogu, ali ostavićemo ga sa visoko pozitivnom ocenom.
Od promenjenih scena imamo razumljivo skraćene borbe na putu do Dola i Tiriona koji koristi samo štit umesto sekire, što je verovatno učinjeno zato što bi Piter Dinklidž verovatno izgledao loše u pravoj borbi. Takođe je Kejtlin oduzeta borbenost, pošto se ponaša kao stereotipna dama u opasnosti, krije se ječeći od straha dok je muškarci brane, naspram odlučne Kejtlin iz knjige koja bodežom lično ubija jedno od klanovaca. Sama borba je prilično brutalna, naročito smrti za koje je odgovoran Bron (koji mi se sve više dopada). Orlovo gnezdo (Eyrie) je kao i Crvena tvrđava u Kraljevoj luci urađena možda malo previše fantastično, pošto počiva na nekakvim stenovitim stubovima i do njega se pruža kameniti most preko provalije. Malo previše teatralnosti i puštanja mašti na volju. I uskraćeni smo za bilo kakvo objašnjenje odbrana zamka tokom ovde nepostojeceg uspona gore, kao i jednog od meni voljenih likova koji će se verovatno pojaviti tek u drugoj sezoni serije: Brindena Tulija, Crne Ribe.
U sceni u kojoj Arja završava u podrumu Crvene tvrđave, lobanje zmajeva su bele umesto da budu crne, ali to se da progutati. Ono što je narušeno u seriji je to da se gledaocima odmah da vide ko su dva čoveka koje Arja čuje da pričaju o njenom ocu, dok u knjigama ostajemo u neizvesnosti u pogledu identiteta bar jednog od njih.
I stižemo do završne scene i duela Neda i Džejmija. Ovo me nije iznenadilo i u potpunosti sam očekivao ovako nešto, što zbog par detalja iz trejlera za seriju, što iz pretpostavke da za seriju neke stvari treba da budu teatralnije. Dok u knjizi u borbi sa Džejmijevim ljudima Ned padne sa konjem i polomi nogu, ovde konja uopste nema (mada to i nije gubitak, shvatam poteškoće rada sa životinjama). Razmena udaraca između Džejmija i Neda je kao što sam rekao očekivana, potrebno je da vidimo junaka u akciji da može i sam da zamahne mačem, i Džejmi je odgovarajuće nadmen, mada možda za nijansu hladnokrvniji nego što bi trebalo. Ono što mi ovde smeta je to što je pak sada Džejmi unižen u svojoj definišućoj veštini: on je verovatno najbolji mačevalac u celom kraljevstvu, ali ovde Ned uspeva da se bori sa njim na ravnoj nozi. Naravno, Ned je daleko od lošeg borca, ali ne pije vodu da Džejmi ne može da ga pobedi (a ne izgleda u seriji kao da se poigrava sa njim), kao i Džorijeva smrt, pribegavanje bodežu, što teško da bi Džejmi morao da uradi. Stičemo utisak da može da pobedi protivnika samo ako pribegne prljavim trikovima. Koplje kroz Nedovu butinu na kraju mi je adekvatna zamena za pad sa konjem i lomljenje noge u ovoj situaciji.
Bilo kako bilo, Igra se zahuhtava, i svi koji nisu čitali knjige će nesumnjivo biti oduševljeni, iako seriji nedostaje štošta iz knjige, kao nebrojeni polovični dijalozi sa sjajnim završecima. Pozdravljam vas do sledeće nedelje uz preview za šestu epizodu:
Prve dve epizode Igre prestola su imale gotovo istu gledanost, dok treća epizoda beleži porast sa 2.2 miliona gledalaca u Americi, na 2.4. Nažalost, za četvrtu epizodu još nema podataka, tako da ćemo morati da sačekamo koji dan dok ne dobijemo brojku.
Četvrta epizoda malko ubrzava stvari i nije tako spora kao treća. Glumci su sve bolji, i scene prenesene direktno iz knjige su odlične. Džonova ličnost napokon počinje da liči više na onu iz knjige, a Deneris tj. Emilija Klark je sve bolja i jedna od najboljih glumaca, a ni Viseris nije daleko iza nje. U sceni u šatoru su oboje odradili fantastičan posao. Neda i Arju više ne vredi hvaliti i komentarisati, pošto mi ponestaje reči hvale za njihove izvedbe, kao i za Kejtlin na čiji sam se izgled već navikao, pa vidim samo dobre strane. Tirion još uvek nekako čudno govori, kao da deklamuje, i to se izgleda neće mnogo promeniti. To je moguće posledica toga što je Piter Dinglidž američki glumac kome možda baš ne ide od ruke da emulira britanski izgovor. Konačno imamo i Brenov san sa trookom vranom, iako drastično redukovan. Ali videćemo kako će to kasnije da se razvija, možda će iz epizode u epizodu ubacivati nove delove. I konačno vidimo bar nešto od vukova, bar su prisutni. Leto leži sa Brenom, dok se duh roguši. Nažalost, vidi se da je pas nedovoljno dresiran i da ne može da bude u sceni sa glumcima nego da je samo dodat. Takođe, moram da se ispravim i da kažem da se Duh vidi i u drugoj epizodi na delić sekunde u ovom kadru:
Uvedeno je i par novih likova, kao što su Sem i Gregor Kligejn, Planina koja jaše i zanimljive intervjue sa njima možete pročitati na westeros.org, ali bih ja istakao kao zanimljiv intervju sa Konanom Stivensom, glumcem koji igra Gregora i koji je u priličnoj meri geek, a čak mu ni oklopi i mačevanje nisu strani, što iz pravog života, što iz igranja frpa. Nažalost Planina bi trebalo da bude visok 240 cm, što je prilično nemoguće pronaći, ali i Konan je sa svojih 214 i brdima mišića prilično impresivan. Za sada se tek na kratko pojavio, ali u sledećoj epizodi ćemo ga videti više.
A sada deo sa zamerkama. Dodate scene mi još uvek izuzetno bodu oči budući da uglavnom prate šablon: Osoba A dođe iz nekog banalnog razloga (ako je razlog uopšte dat) i popriča o nečemu sa osobom B. Shvatam da su ti dijalozi ubačeni da bi gledaocima koji nisu čitali knjige objasnili neke istorijske detalje, ali mislim da je to moglo da bude rešeno mnogo elegantnije, sažetije, smislenije i da zauzima daleko manje prostora. Ova epizoda vrvi od takvih scena koje zapravo jedu dobar komad vremena koje je moglo da bude upotrebljeno bolje da se produže sve one isečene i skraćene scene iz knjige. Sem mi se u principu sviđa, ali su ga možda malo prebrzo učinili slobodnijim, dok je ser Alister Torn ublažen, tako da zapravo više deluje kao strogi ali dobronamerni veteran, a ne kao sujetna i pakosna spodoba. Saznali smo i koja je najbolja prostitutka u Zimovrelu, da se zove Ro(u)z i da je prigodno crvenokosa. Ali verovatno najgore scene u epizodi su Sansa i septa Mordejn koje valjda u turističkoj šetnji došetaju do prestone dvorane i vode glup razgovor:
Dok je potpuni promašaj Viseris u kadi sa robinjom koja voli priče o zmajevima. Jedna od najdosadnijih scena seksa ikada, verovatno. Od dodatih scena su tu: razgovor Tiriona sa Teonom, kroz koju saznajemo zašto je Teon tu i koja je dobra prostitutka; razgovor Sema i Džona koji je zapravo najbolji od svih dodatih; Džori koji donosi pismo kralju zauzetom u haremu, dok Džejmi čuva stražu i odbija da primi poruku od Edarda (uošte mu i ne pada na pamet da proviri u svitak), i Ned i Sersej koja je izgleda smišljena samo da bi se obavila razmena: Ned: Ja sam obučen da ubijam svoje neprijatelje. Sersej: Kao i ja. Jedno od razočaranja mi je bio i turnir. Ovde se vidi kako ni HBO produkcija ne može da napravi seriju koja bi ispratila veličinu scena iz knjige. Od početne priče kako su hiljade ljudi nagrnule u grad da gledaju borbe vidimo možda stotinak ljudi koji posmatraju. Tako da po oskudnosti ovo podseća na venčanje Deni i Drogoa. I na turniru je zbog nekakvog objašnjenja uništen jedan sjajan momenat, budući da Sansa saznaje za Psetove ožiljke od Malopristića, a ne od samog Pseta, što me malko zabrinjava za kasnije scene između njih dvoje.
Na kraju ostaje nada da će drugi deo u sledećoj epizodi popraviti utisak i da će se ispostaviti da producenti čuvaju pare za kasnije veće masovne scene u seriji.
