Pravda

Pitali su me skoro šta mi je najdraže od svega što sam preveo...

463.    Gospođo Pravdo... Ovo je V.

464.    V... Ovo je gospođa Pravda.

465.    Zdravo, gospođo Pravdo.

466.    „Dobro veče, V.“

467.    Eto. Sada se znamo. Zapravo, već sam neko vreme vaš obožavalac. Oh, znam šta vam prolazi kroz glavu...

468.    „Jadno dete se zatreskalo u mene... Mladalačka opčinjenost.“

469.    Izvinjavam se, madam, ali uopšte nije tako...

470.    Odavno vam se divim... Mada samo izdaleka. Nekad sam, kao dete, sa ulice gledao ka vama.

471.    Rekao bih mome ocu: „Ko je ona gospođa tamo?“ A on bi odgovorio: „To je gospođa Pravda.“ A ja bih mu kazao: „Zar nije lepa!“

472.    Molim vas, nemojte misliti da žudim za vašim telom. Znam da niste takva devojka. Ne, voleo sam vas kao osobu. Kao ideal.

473.    Bilo je to odavno. Bojim se da je u mom životu sada neko drugi...

474.    „Šta? V! Stidite se! Izdali ste me zarad neke drolje, neke tašte profuknjače, napućenih usana i tajanstvenog osmeha!“

475.    Ja, madam? Protestujem! Vaša me je nevernost oterala u njeno naručje!

476.    A-ha! To vas je iznenadilo, zar ne? Mislili ste da nisam znao za vašu avanturicu. Ali jesam. Sve znam!

477.    Da budem iskren, nisam se iznenadio kada sam saznao. Oduvek ste voleli muškarca u uniformi.

478.    „Uniformi? Ma, ne znam o čemu pričate. Oduvek ste bili samo vi, V. Vi ste bili jedini...“

479.    Lažeš! Droljo! Kurvo! Poreci ako možeš da si mu dozvolila da ti radi šta god hoće, on sa svojim oznakama i visokim čizmama!

480.    Pa? Da ti nije maca jezik pojela?

481.    Tako sam i mislio.

482.    U redu. Napokon si razotkrivena. Više nisi moja pravda. Sada si njegova pravda. Obljubila si drugoga.

483.    Pa, i ja to umem!

484.    „Kuku! Lele! K-ko je ona, V? Kako se zove?“

485.    Ime joj je anarhija, i kao ljubavnica naučila me je mnogo više od tebe.

486.    Naučila me je da pravda nema smisla bez slobode. Ona je poštena. Ne daje obećanja, niti ih krši – za razliku od tebe, preljubnice.

487.    Nekad sam se pitao zašto me nikad nisi pogledala u oči. Sada znam.

488.    I stoga, zbogom, draga gospo. Rastužio bi me naš rastanak, ali više nisi žena što sam je nekad voleo.

489.    Evo... Pred stope ti polažem poslednji dar.

490.    Plamen slobode. Kako divno, kako pravedno. Ahh, draga moja anarhijo...

491.    „O lepoto, sve do sada znana mi nisi bila.“

Nightflier is FAQed

Proteklih dana i meseci primio sam omanju elektronsku hrpu mejlova, poruka na Fejsbuku, privatnih poruka na raznoraznim forumima, a i usputna pitanja maltene na ulici od ljudi koji su u datom trenutku saznali da sam a) prevodilac "Točka vremena" i b) Najtflajer. 

Rečeni protekli dani i meseci protekli su pola-pola u bolesti i prevođenju, pa nisam imao ni vremena ni volje da odgovaram na počesto nesuvisla pitanja, ali obećao sam i znatiželjnima i sebi da ću pokušati da na ona koliko-toliko suvisla dam nekakve odgovore. 

Pitanja se daju podeliti u nekoliko skupina: a) u vezi s prevođenjem; b) u vezi s Lagunom; u vezi sa mojim razvojnim putem (što baš i ne vidim zašto bi nekoga zanimalo, ali 'ajde) i d) razno. Pa da pokušam da odgovorim...

1) Kako si postao prevodilac?/Kako se postaje prevodilac? 

Prevodilac se, teorijski, postaje tako što se završi Filološki fakultet, a praktično tako što ti neko da posao, odnosno poveri knjigu na prevod. Formalno, da bi neko mogao da se predstavlja kao književni prevodilac potrebno je da mu neko objavi dva prevedena naslova, a za stručnog prevodioca potrebno je završiti kurs koji organizuje (valjda se tako zove) Udruženje prevodilaca Srbije (na primer - koga zanima, neka gugla).

2) Da li je tačno da su te u Lagunu primili preko veze?

Jeste. Nisam učestvovao ni na kakvom konkursu, niti sam radio ma kakav probni tekst. Dejan Papić, direktor i vlasnik Lagune, pozvao me je da prevodim "Točak vremena" Roberta Džordana, a ja sam to prihvatio, tako da jesam primljen preko veze i ta veza mi je bio Dejan. (Imbecilno pitanje zaslužuje jednako imbecilan odgovor.)

3) Da li si završio Filološki? Ako nisi, kako možeš da budeš prevodilac?

Nisam završio Filološki. I sam se pitam kako to da sam preveo ovolike knjige, pored silesije svršenih filologa. Mogu samo da pretpostavim da većina istih gleda kako da se zaposli po školama, umesto da actually rade za pare. Prevodilac mogu da budem sve dok mi nude posao.

4) A koliko si knjiga preveo?

Ne znam. To se stalno menja, a i diskutabilno je šta je knjiga. Neke imaju dvadesetak šlajfni (guglajte šta je šlajfna, ako ne znate) a neke preko hiljadu. Samo sam "Točka vremena" preveo preko 10000 šlajfni. Ako je prosečna knjiga reda veličine 300 šlajfni, računajte sami.

5) Da li ti sada radiš za Lagunu? Koliko te plaćaju? Da li možeš da me preporučiš da radim za njih?

Ja nisam stalno zaposlen u Laguni. Ako imam neki status, to je status spoljnog saradnika. Nekada sam bio isključivo Lagunin prevodilac, ali sam prešao u slobodne strelce i od tada sam najamnik. Laguna me plaća dovoljno da od toga mogu da živim. Plaća me više nego neke druge, a manje nego neke druge. U svakom slučaju, Laguna je poslodavac koji mi daje najvišu cenu rada u ovom trenutku (a radim za više poslodavaca). Ne mogu nikoga da preporučim. U Laguni nemam nikakvog uticaja ni na primanje saradnika, ni na to šta će da objave a šta neće. Svojevremeno jesam bio "savetnik" za epsku fantastiku, ali za to sada postoje urednici koji primaju platu.

6) Da li prevodiš samo fantastiku?

Prevodim sve. Ako mogu da biram šta ću da radim, prevodiću ono što mi je zanimljivo (što ne mora da bude fantastika). Ako ne mogu da biram, prevodim ono što mi daju. Vole se plavuše ili riđokose, a posao se radi (što je i jedini savet koji mogu da dam potencijalnim slobodnim umetnicima).

7) Da li je prevođenje umetnost?

Zvanično jeste. Prevod se smatra autorskim delom. Što se mene tiče, nikada se nisam osećao posebno umetnički.

8) Da li od prevođenja može da se živi?

Džebemliga. Valjda može; ja ne živim ni od čega drugog. 

9) Robert Džordan ti je omiljeni pisac, je li tako?

Nije. Voleo sam da čitam prvih 6 naslova u serijalu i smatram da je poslednjih pet sasvim solidno, dok je ono između antologija skribomanije. S druge strane, smatram ga izuzetno značajnim za razvoj žanra (Martin je izjavio da ne bi mogao da objavi "Igru prestola" da nije bilo Džordana) i smatram ga boljim piscem od mnogih drugih. Ali to ne znači da mi je omiljeni pisac. To se menja i zavisi od milion stvari.

10) A ko ti je omiljeni pisac?

U proteklih 15 godina to su bili - i to ovim redom: Zelazni, Martin, Lorel Hamilton, Erikson, Stiv Stirling.

11) Kada će Laguna da objavi "Sećanje na Svetlost"?

Do kraja ove godine.

12) Zašto Laguna objavljuje knjige raznih voditeljki, kada je to smeće?

Pretpostavljam zato što se prodaju. S druge strane, vi koji čitate fantastiku trebalo bi da znate da se taj žanr koji mi volimo smatra VEĆIM smećem od tih limunadica. Takođe, nešto nisam primetio da se ljudi lome da kupe novi roman Tarika Alija, Falkonesa ili Malufa, tako da ispade da visoku književnost i nema ko da čita. 

13) Kako te nije sramota što si došao u Beograd da kradeš posao Beograđanima koji su se školovali za to?

Opšte je poznato da smo mi, deca sa sela, nevaspitani. Videti mog zemljaka, Marčela, kao primer bRezobRazluka.

14) Zašto si otišao sa Znaka Sagite?

Nisam. Nemam vremena da pratim forum, niti da postujem, ali i dalje sam član. Nažalost, ili na sreću, imam toliko posla da ne postizavam da imam i društvene aktivnosti.

15) Ko je naš najbolji prevodilac?

Vinaver.

16) Ko je naš najbolji pisac fantastike?

To već ne znam. Meni najdraži domaći roman fantastike napisao je Predrag Urošević, a naslov mu je "Kaniga". Iskreno bih ga preporučio. Što se novije produkcije tiče, pratim je donekle, a i to kada me neko zamoli da napišem prikaz. Moj opšti stav je da su naši pisci fantastike lošiji od stranih, ali da je to zbog toga što nemaju tržište za svoje knjige. Pisanje je zanat i mora da se vežba, a pisac je sve bolji sa svakom svojom knjigom. Ako nema tržišta za te knjige, ni pisci ne mogu da se razvijaju.

17) Bitlsi ili Stonsi?

Dilan i Koen.

Kraj?

I bi u tim vremenima, kao što bejaše ranije i kao što će biti ponovo, da se Mrak spustio teško na zemlju i stegao srca ljudi, a sve što je zeleno venulo je i nada je umirala. I ljudi zavapiše Tvorcu, govoreći: „O, Svetlosti nebesa, Svetlosti sveta, neka Obećani bude rođen na planini, prema proročanstvima, kao što bejaše u dobima prošlim i kao što će biti u dobima budućim. Neka Princ jutra peva zemlji da bi se sve zelenilo i raslo i da bi se doline napunile jagnjadi. Neka nas ruka Gospodara zore zakloni od mraka i neka nas veliki mač pravde brani. Neka Zmaj jaše ponovo na vetrovima vremena.“

(iz Čaral Drijanaan te Kalamon,

Ciklus Zmaja.

Nepoznati autor, Četvrto doba)

Prošlo je trinaest godina otkad sam preveo prve redove "Točka vremena". Ovo su poslednji redovi.

Kao što nepoznati autor kaže,  "Neka Zmaj jaše ponovo na vetrovima vremena."

Devijantno prevođenje

Ne znam ni sam kako da napišem ovo. Dugo sam se nosio mišlju da li da uopšte pišem. Rešio sam da to ne radim, da neke stvari zadržim za sebe. A onda mi je stigao mejl od jedne devojke koja je završila književnost i razmišlja da se upusti u prevodilačke vode. Pita kako je to biti prevodilac, kako je raditi u Srbiji, kako je raditi za naše izdavače. Zapravo, mnogo me ljudi pita te ili slične stvari. Pokušavao sam da odgovorim i ranije, ističući sve lepe strane ovog posla. Ali ima i ružnih. Užasno ružnih. Jedna od tih ružnih stvari dogodila mi se tokom ove nedelje.

Naime, jedan izdavač u nastanku za kojeg sam prevodio odustao je od mog prevoda uz obrazloženje da sam nepismen. I još koješta. Sa jedne strane je mojih deset godina iskustva, više od sedamdeset objavljenih prevoda, saradnja sa najvećim srpskim izdavačem, jednim od uglednijih književnih časopisa u nas, izvanredan odnos sa svim lektorima sa kojima sam radio, najpoznatiji žanrovski prevodilac u Srbiji koji mi je ukazao poverenje da prevodim za njegovo izdavačku kuću - i da ne nabrajam dalje. Sa druge strane je čovek koji smatra da je moj prevod nepismen i neupotrebljiv i ničim ne potkrepljuje svoje mišljenje, sem pravom da ima svoje mišljenje.

Naravno, smesta sam taj prevod poslao nekolicini kolega i lektora, sa molbom da mi daju svoj stav o njemu. Svi su bili zbunjeni kao ja. Po njihovom mišljenju, prevod je dobar.

Izdavač je od mene tražio da vratim honorar, pa i da pokrijem administrativne troškove, što sam ja na početku odbio, ponudivši da vratim polovinu primljenih para. Onda mi je pretio.

Da se razumemo, veliki sam ja dečko. Ali nisam sam na ovom svetu. Ima ljudi koji me vole, ima ljudi koje ja volim. Kako god, pogazio sam svoju reč i nakon današnjeg sastanka poslao SMS poruke i mejl u kojima se kaže da ću vratiti novac. Na kraju me ne bi iznenadilo da se taj moj prevod u nekom prerađenom obliku pojavi bez mog znanja i dozvole.

Ovo možda zvuči kao kukanje, ali nije. Ovo je jedno iskustvo o poslovanju u zemlji Srbiji - kažem "zemlji", jer ne postoji država o kojoj možemo da govorimo. Ovo je iskustvo koje želim da podelim sa svima vama koji počinjete i koji (još) nemate iskustvo ili ugled iza koga da se zaklonite. Pokušajte da nađete posao u izdavačkoj kući sa nekakvim ugledom, iskustvom, poznatim poslovnim ponašanjem. To vas neće u potpunosti poštedeti šikaniranja - već u zavisnosti od poslodavca - ali bar ćete igrati po donekle poznatim pravilima. Insistirajte na potpisivanju ugovora pre početka posla, sa preciziranim obavezama obe strane i penalima u slučaju kašnjenja honorara, ali i u slučaju vašeg kašnjenja kada je reč o predaji prevoda. Ne brinite se, kasnićete i vi. Takva je priroda ovog posla.

Bilo kako bilo, trenutno sam u najstrašnijem i najgorem poslovnom iskustvu u svom životu. Nadam se da će na kraju ostati iza mene. Ne želim da ovo što sada osećam oboji moj naredni prevod. Ne želim da moj poremećeni spokoj naruši moju radnu sposobnost - u ponedeljak potpisujem ugovor za nastavak rada na Džordanovom "Točku vremena". Ne želim da budem ogorčen, uplašen, mrzovoljan... šta god.

Dakle, svi vi koji počinjete i ne znate kako izgleda raditi bilo kakav posao u Srbiji, pa i prevođenje - otvorite četvore oči. Nemojte dopustiti da vas entuzijazam ili ljubav prema knjizi povuku. Drugi savet nemam.

Izveštaj za kraj jula

Malo sam okasnio sa ovim unosom, ali valjda ćete mi oprostiti. Bilo je ovo paklenih dve nedelje. Ali zato sada imam da sa vama podelim lepe vesti.

Završio sam sav posao na prevodu preve polovine Džordanovog "Raskršća sumraka", inače desete knjige "Točka vremena". Takođe, završio sam grube radove na prevodu romana Tima Pauersa "Večera u Devijantovoj palati" i sada sledi peglanje. To će mi taman dobro doći da se malo odmorim od Džordana. Nakon te dve nedelje nastavljam rad na "Raskršću".

Tu sam dužan malo objašnjenje - Džordanovi romani biće objavljivani u jednom tomu, ali i dalje se u procesu proizvodnje dele na dva komada, radi lakšeg obračunavanja i isplata.

Da bih vam se malo odužio zbog čekanja, ekskluzivni odlomak iz prvog dela "Raskršća sumraka" sledi:


Pranje svile dugo traje. Vedra vode koja su dovlačile od pumpi bila su hladna kao led, ali vrela voda iz bakarnog kotla mlačila je ovu u koritima. U vreloj vodi svila ne može da se pere. Potapanje ruku u korita na toj hladnoći bio je divan osećaj, ali kada se opet izvuku – hladnoća je dvaput gora. Nije bilo sapuna, bar ne dovoljno blagog, tako da su svaka suknja i bluza morale da se jedna po jedna potope i nežno protrljaju. A onda da se rasprostru na peškir koji će nežno da se umota kako bi se iscedilo što je više moguće vode. Potom se vlažni odevni predmet ponovo potopi u drugo korito puno mešavinom vinskog sirćeta i vode – to smanjuje ispiranje boja i pojačava sjaj svile – pa se ponovo stavlja na peškir i umotava. Mokri peškir se onda snažno iscedi i raširi na suncu da se osuši gde god ima prostora za to, dok se svaki komad svile okači na vodoravnu motku, obešenu u hladu paviljona od grubog platna podignutog na rubu trga, a onda rukom izgladi da ne bilo nabora. Uz malo sreće, ništa neće morati da se pegla. Obe su znale kako se o svili valja starati, ali za peglanje je potrebno iskustvo koje ni jedna ni druga nisu imale. Niko od Sevaninih gai'šaina nije umeo da pegla, čak ni Maigdin, mada je ona bila gospodska služavka i pre ulaska u Failinu službu, ali Sevana nije prihvatala izgovore. Svaki put kada Faila ili Alijandra odu da okače drugi komad odeće da se suši, proveravale bi one već obešene i gladile nabore kada je to potrebno.

Redovni izveštaj

Ukoliko to već niste sami shvatili, ponedeljak je dan kada šaljem mejlove redakcijama - ili ih zovem (ili ih posećujem) - i obaveštavam urednike sa kojima sarađujem dokle sam stigao s prevodom, čitanjem knjige za koju su me zamolili da im dam mišljenje, korekturom ili šta god da već radim za tog izdavača, agenta, šta god da je.

Moram priznati, isprva sam na taj relativno novi poslovni običaj u izdavačkim vodama, te nedeljne izveštaje, gledao poprilično mrko i bio mi je mrzak. (Da sam hteo da imam redovne obaveze, radio bih u nekoj kancelariji, valjda). Međutim, veoma brzo sam promenio mišljenje. Naime, premda me je Bog prokleo pornografskim pamćenjem, teško se snalazim s danima, mesecima, godinama i ostalim prizemnim parčanjima vremena na zalogaje - a, vala, poslednjih godina mi je poprilično teško da primetim i kada se godišnja doba smenjuju, kakva nam je sada klima. Elem, budući tako kalendarski retardiran, dešava mi se da mi se dani (ili češće noći - ne zove se ovo za džabe "Nightflier's Bookspace") spoje u jedan i da ne primetim kada je rok za predaju teksta došao ili prošao.

I tako, svakog sedmog dana u sedmici ja sedim i češljam šta sam za prethodnih pet uradio (jeste, prethodnih pet; iz meni nepoznatih i najverovatnije krajnje opskurnih i metafizičkih razloga, ponedeljkom nikada ne uradim ništa pametno i vredno čuvanja), pripremajući se da pošaljem taj izveštaj o svojim aktivnostima.

Ako se ne varam, taj dan je sutra. (Bar ove sedmice. One tamo, ko zna kada će pasti nedelja.)

Da vas podsetim - trenutno radim na tri projekta za tri izdavača: prevod "Raskršća sumraka", desete knjige serijala "Točak vremena"; prevod romana Tima Pauersa, naslova "Dinner at Deviant's Palace - i naposletku prevod narednog trejda jednog od mojih omiljenih stripova, "Propovednik".

Izveštaj ide ovako: Džordan jako lepo napreduje. Za sada je prevedeno i sređeno negde oko četvrtine romana, a do kraja meseca trebalo bi da prva polovina "Raskršća sumraka" bude potpuno skockana. "Propovednika" još nisam krenuo da ozbiljno radim, pošto čekam poziv od urednika da mi kaže kada da krenem s tim. Pauers... E. Pauers mi je problem. Preveo sam nešto više od trećine romana - i nešto mi nedostaje, nešto mi fali, nečim nisam zadovoljan.

I zato ću baciti tih sedamdesetak stranica i prevesti ih ponovo.

Neki koji ovo čitaju verovatno se u ovom trenutku pitaju da li sam normalan. Odgovor je da najverovatnije nisam, ili bih u životu bio političar ili neki drugi vid kriminalca, a ne prevodilac. Ima logike u mom ludilu, ali o tome neki drugi put, u nekom drugom unosu.

Do tada (što će najverovatnije pasti u mrski ponedeljak), Najtflajer vam poručuje da nedelju - onaj dan koji pada sutra - iskoristite da zagrlite knjigu ili voljenu osobu, ili i jedno i drugo, i da pokušate da zaboravite na prekosutra.

Eto. A sad odoh da radim.

Sveže vesti

Krajnje je vreme da malo pažnje posvetim i blogu. Ovo će biti kratak unos, nakon onog dugačkog intervjua s Stivom Stirlingom, ali će zato biti pun nekakvih vesti i najava. Najpre, izveštaj o napretku korekture "Srca zime" - ide veoma sporo, ali nekako se borim. Za sada sam uradio oko trećine teksta koji sam dobio, što čini negde četvrtinu romana u celosti. Biće mi potrebno još najmanje dve nedelje da završim korekturu, pa da mogu da nastavim s prevodom.

On unrelated news, izdavačka kuća "Kompjuterska biblioteka" najavila je objavljivanje ovogodišnjeg dobitnika nagrade "Nebula" za najbolji žanrovski roman. Reč je o "Mehaničkoj devojci" Paola Baćigalupija. "Kombib" će pokrenuti čitavu ediciju naučne i epske fantastike, ali o tome nešto više nadam se naredne sedmice.

A biće i novih prikaza na blogu. Juče sam dobio Martinovu antologiju Warriors, koja sadrži i novu novelu iz sveta "Pesme leda i vatre", tako da ćete ubrzo dobiti blow by blow izveštaj o svim pričama koje sadrži.

Toliko za sada.

Izveštaj o radu

Znam, dugo me nije bilo. Nije bilo novih prikaza, a ni unosa iz mog pera. Ali to ne znači da sam lenstvovao - naprotiv, marljivo sam radio. Evo izveštaja:

Verovatno svi znate da me je "Laguna" angažovala da završim prevod serijala "Točak vremena" pokojnog Roberta Džordana. Isprva je trebalo da radim desetu knjigu - pa sam i preveo prvih stotinu i kusur stranica - ali je došlo do promene plana, tako da ću ja raditi i redakturu dela prevoda devete knjige, The Heart of Winter, i završiti taj prevod pa tek onda nastaviti s radom na desetoj knjizi.

Prvi roman Kima Njumena koji će se nakon duže vremena pojaviti na srpskom jeziku, "Povratak u SSAD", na polovini je lekture. Sjajne korice srpskog izdanja možete videti na sajtu izdavača - http://www.paladin-beograd.com/.

Kada je o stripovima reč, od ponedeljka ću verovatno raditi na "100 metaka 4", a potom na "Odmazdi Mraćnog Viteza".

Eto, toliko od mene. Bar za sada. Treba prevoditi.

Lost for Words, ili potraga za savršenstvom

U poslednje vreme ne bavim se ovde novim knjigama, novim naslovima kojima veliki izdavači iz dana u dan zasipaju tržište. Bavim se pitanjima koja se kriju iza kulisa izdavaštva, onim što podupire knjige na policama knjižara. Ne znam koliko je to čitaocima ovog bloga zanimljivo, ali pored sve dobre namere, jednostavno ne mogu da pišem o nečem drugom. Pokušaću da objasnim zašto.

U Srbiji postoji nekoliko sorti prevodilaca. Ima onih kojji smandrljaju prevod za malo para, pa gledaju da što pre naplate honorar i počnu novi posao. Ti prevodioci čitaocu pružaju sebe do krajnjih svojih mogućnosti. Samo što te mogućnosti najčešće nisu dovoljno velike. Sa druge strane, postoje oni prevodioci koji pozajmljuju od života da bi to uložili u prevod. Govorim o prevodiocima, mada to važi za ma koje umetnike.

To pozajmljivanje od života znači ostajanje do kasno u potrazi samo za jednom rečju; potraga za skrivenim značenjima i razlozima zbog kojih se pisac X odlučio da u svoje delo ugradi činilac Y, što ni čitalac ni urednik neće primetiti; to znači piljenje u tekst čekajući da se redovi na ekranu od umora izmešaju, pa da tako izmešani došapnu kakvo bolje rešenje.

Ne kažem da je hleb prevodilački sa sedam kora, ali kažem da je reč o poslu koji se loše radi ako se ne radi iz ljubavi.

Sad, povod za ovaj unos, neposredni povod, zapravo je roman kanadskog pisca Stivena Eriksona, Gardens of the Moon, ili "Mesečevi vrtovi". Svojevremeno sam taj roman preveo za jednu izdavačku kuću, ali ispostavilo se da su prava na izdavanje pripala jednoj drugoj. Ta druga kuća je godinama najavljivala ovaj roman - u prevodu nekoga drugog, ne mene - pripremila i korice... i ništa. Sada tog romana nema ni u najavi, niti ga iko igde pominje.

Da budem sasvim jasan, što bi rekao naš drug predsednik, žao mi je zbog toga što "Mesečevi vrtovi" nisu objavljeni, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je neki prevodilac zagrizao više nego što je mogao da sažvaće. Erikson je verovatno najbolji savremeni pisac epske fantastike, ali njegovi romani su neverovatno složeni, sa premnogo slojeva i metazapleta. Hoću da kažem da je to kako valja mogao prevesti samo neko ko je u sebi spojio surovog profesionalca i zaljubljenika.

Svaka nova knjiga, strip, svaki novi prevod trebalo bi da bude kao novo zaljubljivanje. Potrebno je da izvesno vreme prođe u udvaranju pre tog prvog poljupca, prve prevedene rečenice. Vremenom vam rad dojadi, postane dosadno, kao u dugoj vezi. Ali, ako je to zaista brak iz ljubavi a ne iz računa, ako vam nije bitan jedino honorar već i to da književno delo na kojem radite zablista na drugom jeziku - onda ne prestajete da tražite izgubljene reči dok ih ne pohvatate sve do jedne i ne složite u rečenice gde im je mesto.

Savršeni prevod ne postoji. Uvek je bolje čitati u originalu. Te dve maksime uvek imajte na umu. Ali ako čitate prevođenu književnost, pokušajte da između redova pronađete tragove vođenja ljubavi između prevodica i teksta koji je prevodio. Ako vam to ne pođe za rukom, prevarili su vas. Ostali ste uskraćeni za dobar prevod.

Vekovima kasnije, ili Povratak Nightflajera

Uf, evo me. Bilo je ovo paklenih nekoliko nedelja tokom kojih sam završio neke prevode, dogovorio neke nove poslove i polupreselio se. Najveća novina je završeni prevod prvog roman Džima Bučera, a pod naslovom "Olujni talas". Roman će objaviti IPS, skupa sa mojim prevodom "Kralja trnja", koji je napisao Greg Kiz. Sutra ću postaviti obimniji prikaz Bučerovog romana, da znate šta da očekujete. Inače, dogovorio sam i prevod četvoroknjižja "Legija Videsosa" majstora alternativne istorije, Harija Tartldava, kao i njegovog samostalnog romana (bar je do skora bio samostalan) Ruled Britania. Nakon toga čeka me jedan od najvećih japanskih pisaca svih vremena, Šusaku Endo i njegov "Samuraj", pa ćemo onda videti kuda ćemo. Inače, potpuno nevezano sa fantastikom i istorijom, prevešću za Stilos roman pod nazivom "Dnevnik večitog papućića". Ako se pitate zašto ja to prevodim... Pa, i ja moram bar povremeno da se manem fantastike. Onda mi je slađe da je prevodim. Za kraj, Goran Skrobonja je preuzeo za svoj sajt moj prikaz romana "Pacovi", što mi je naravno čast. Posetite www.paladin-beograd.com

Heron-Marked Sword

Ako ste očekivali da danas čitate o nekom od pisaca sa spiska koji sam postavio pre nekoliko dana, ne morate da čitate dalje. Ovo nema ama baš nikakve veze ni sa jednim od njih. Danas sam nešto depresivno raspoložen (verovatno stoga što me opet muči očinji vid - ovo pišem kroz pravu zavesu kapi za oči), pa sam se bacio na razmišljanje o tome kako nam pisci koje volimo i njihova dela menjaju život.
Recimo, nick koji uglavnom koristim u internet komunikaciji sa mnom je još od sredine devedestih, kada sam pogledao film "Nightflier", snimljen po istoimenoj noveli Stivena Kinga. Kasnije sam došao do zbirke Prime Evil, u kojoj je ta novela objavljena, pa sam je pročitao - ali zbog Stivena Kinga popriličan broj ljudi mene zna kao Najtflajera.
Kada sam preveo svoj prvi roman, "Zenicu sveta" Roberta Džordana, Noćnom Letaču pridružio se beli vuk na posetnici (vizit-karti), kao još jedan simbol onoga što radim. Džordanovi čitaoci znaju da je vuk kojim počinju poglavlja o Perinu crn, ali beli vuk je već decenijama jedan od najprepoznatljivijih simbola epske fantastike, da nije bilo ni govora da nešto druge čučne na vizitku.
Između ta dva simbola fantastike koji su me na neki način doveli i do ovog bloga zadesile su me godine igranja DnD-a, stotine (a verovatno i hiljade) pročitanih žanrovskih romana, ni sam ne znam koliko pogledanih filmova, serija i pročitanih stripova. Ukratko, imao sam sve preduslove da ne budem normalan. Samo što sam usput - neznano mi kako - postao upravo normalan.
Zarađujem za život čitajući i prevodeći fantastiku, a odskora sam tome dodao pisanje za Popboks (www.popboks.com). Pogađate - pišem o knjigama koje potpadaju pod odrednicu "fantastika". Radim, zapravo, ono što volim - a pošto još nisam na internetu naleteo na nekakav kult koji za cilj ima da me vidi prepariranog za života zbog nekog lošeg prevoda - i izgleda da sam dobar u tome. Međutim, nekako, romani koje prevodim pretvorili su se u mete koje valja odstreliti i pokupiti honorar, koji pak valja utrošiti na plačanje računa za raznorazne gluposti, za koje nisam ni siguran da su mi uopošte potrebne.
Na svu sreću, povremeno se desi nešto i trgne me iz sivila normalnog života. Danas me je upravo jedan i-mejl povratio među nenormalne. Naime, jedan moj prijatelj iz Kanade častio je sebe za Božić replikom majstorskog mača iz Džordanovog serijala "Točak vremena". Cena tog zadovoljstva bila je 250 američkih dolara. Možda neko od vas misli da je za prosečnog Kanađanina 250 ma kojih novčanica, pa sve i da su krugerandi, sića lova - ali nije tako. Tamo ljudi poprilično paze na svaku paru i potpuno su svesni vrednosti novca. Elem, taj čovek je izdvojio značajnu sumu za nešto što mu nikakav posao ne vrši u životu. Nije čak ni kendoka, tako da ne zna ni kako da zamahne tim metarskim čudom. Samo voli Džordana.
I tako je on meni poslao mejl da se pohvali svojom ludošću, a ja sam ponovo shvatio kako živim svoju. Iako me muče oči, završavam poslednju ruku "Poslednjeg Carstva", pre nego što ga pošaljem izdavaču, i uživam u tome što mi je posao da čitam knjige i stripove i da ih prevodim. Mogu sebi da priuštim nekoliko sati dnevno gubljenja vremena na internetu i to da otpišem na istraživanje za prevode. Kolege su mi zanimljivi i pametni ljudi. Svaki prevod je novi izazov i potpuno drugačiji od prethodnog i sledećeg, tako da sam primoran da neprestano menjam način razmišljanja, to jest - nije mi dosadno.
Šta hoću da kažem: povremeno nije loše udovoljiti svojoj ludosti. Mene je upravo to dovelo do toga da živim i zarađujem od svog hobija, da budem okružen onim što volim. Pokušajte i vi da se povremeno otrgnete normalnosti. Ko zna, možda ćemo jednog dana svi imati svoje mačeve sa čapljinim žigom.

Krvave oči

Najpre, srećna Nova godina svima koji je slave i ujedno posvećuju nekoliko minuta svog dragocenog vremena čitanju mojih pisanija. Ako se pitate zašto nije bilo novih unosa ovoliko dugo, odgovor je da su mi popucali kapilari u očima, pa nisam mogao da gledam u monitor duže od minut-dva, što nikako nije bilo dovoljno da napišem nešto pametno (mada, usuđujem se reći da ima ljudi koji su mišljenja da ni za sve vreme ovog sveta ne bih mogao da napišem išta pametno). Mislio sam da malo kukam (zbog nedostatka dobrih knjiga, zbog toga što mi se oči nisu dovoljno oporavile da bih ponovo čitao knjige koje već imam, zbog svetske ekonomske krize...) ali ponelo me je novogodišnje dobro raspoloženje, pa neću.
Jedan od razloga zbog kojih sam dobro raspoložen (pored špikovanog buta) jeste najava da će novi nastavak u Martinovoj Song of Ice and Fire biti objavljen krajem oktobra ove godine koje smo, da parafraziram Bilba Baginsa. Drugi je što se lagano bližim završetku rada na "Poslednjem Carstvu", nakon čega me čekaju Kiz, Bučer i još koješta nešto novo. Treći razlog za moje nekarakteristično dobro raspoloženje - možda i najvažniji - krije se u novogodišnjo-rođendanskom paketiću s knjigama koji mi je stigao krajem decembra. Džulijan Mej, Džastina Robson, Hari Tartldav, Kejt Forsajt i Robin Makinli neki su od pisaca iz tog paketića i ujedno neki od pisaca o kojima ću pisati na ovom blogu i na forumima koje posećujem.
Kada smo već kod pisaca, nekim ljudima ostao sam dužan pisanja o piscima - najviše Perinu, ali i nekima koji su mi slali mejlove. To ću ispraviti u najskorije vreme - obećavam.
Na kraju, hvala svima koji su postali čitaoci Nightflier's Bookspace-a. Nadam se da vam je zanimljivo. Ove godine baš i nije bilo preterano sadržaja, ali potrudiću se da sve to nadoknadim u januaru i februaru. Januar će biti posvećen bajkovitoj fantastici, da se tako izrazim, a februar vampirima i vukodlacima. Srećna Nova. Mae Gowanen.

Kako postati prevodilac?

Nakon pitanja: "Šta da čitam?", ljudi me najčešće pitaju kako se postaje prevodilac. Nekakav normalan odgovor bio bi: "Upišite Filološki", ali jako veliki broj tih radoznalaca već je završio Filološki - za razliku od mene, koji ga nisam ni upisao - tako da im taj odgovor i ne bi bio od neke koristi, zar ne? Onda me pitaju kako sam ja postao prevodilac. Slučajno i ničim izazvano, bio bi moj odgovor - mada, kada malo bolje razmislim - čini mi se da je neko odozgore ili odozdole odavno namestio da kockice tako padnu. Zapravo, postao sam prevodilac tako što sam mnogo čitao. Eto, jednostavno je. Prvi prevod u životu poveren mi je jer sam prestao da brojim nakon što sam "Gospodara prstenova" pročitao trideseti put. Ovo vam možda zvuči kao sumanuto veliki broj ponavljanja, ali verujte mi da ima i većih zamlata od mene. To što ih još niste upoznali ništa ne znači. Elem (ovo je reč koju ćete često sretati, ako vam ne dosadi da pratite ovaj blog), potrebno je da puno čitate sa jezika na koji prevodite - u mom slučaju, sa srpskog. Za početak, verovali ili ne, dovoljna vam je i školska lektira. (Ne znam kakva je današnja demokratska, ali ja sam odrastao besomučno iščitavajući osnovnoškolsku komunističku lektiru mojih roditelja, između ostalog, naravno.) Vremenom se pređe i na čitanje sa jezika sa kojeg ćete prevoditi. U mom slučaju, to se dogodilo u srednjoj školi, kada sam upoznao neke momke koji su imali nešto naslova na engleskom. Onda opet sleduje besomučno čitanje. Ako ste završili sa svim tim čitanjem (a nije ni zgoreg da završite fakultet), na redu vam je da pozovete nekog izdavača, da se pojavite na razgovoru i da prevedete probni tekst. Verujte, svim izdavačima, ma koliko veliki ili mali bili, stalno su potrebni prevodioci. Onda sledi razočarenje. Ako nemate iskustva - očajno ćete uraditi prevod. Neki zli lektor propustiće vas kroz mašinu za mlevenje. Prevod će se crveneti od zamerki. A onda - ako imate samo malo dara - dobićete da radite svoj prvi prevod. Češkate se po glavi, zar ne? Evo u čemu je stvar: prevođenje je zanat, koji se kao i svi zanati uči kroz rad. Izdavač će vam ukazati poverenje, znajući da ćete da zabrljate, a osloniće se na iskusne letkore da ispeglaju prevod i da vas usput poduče. Ono silno čitanje i učenje po školama i fakultetima samo je priprema za pravu stvar - natezanje sa lektorima i korektorima, trpljenje kritika od urednika i čitalaca, grickanje noktiju u iščekivanju druge ruke lekture... A onda - ako imate malo dara - uslediće novi prevodi. Eto, tako se postaje prevodilac. Potrebno je mnogo truda i strpljenja. Potrebno je i da vam se kockice sklope. A da biste ostali prevodilac - potrebno je da učite. Svaki novi prevod, svaka lektura vašeg rada znači da ste naučili nešto što ranije niste znali, samo ako ste obraćali pažnju na to što radite, pa makar to bila samo jedna do tada nepoznata reč.
Najlepša stvar u vezi sa prevođenjem je to što je svaki prevod jedinstven. Izazovi su uvek novi. A, naravno, nije loše ni to što radite kod kuće, pa vam se može - kao sada meni - da dok razmišljate o nezgodnoj rečenici napišete nešto za svoj blog.