Претражи овај блог

среда, 07. јануар 2009.

Heron-Marked Sword

Ako ste očekivali da danas čitate o nekom od pisaca sa spiska koji sam postavio pre nekoliko dana, ne morate da čitate dalje. Ovo nema ama baš nikakve veze ni sa jednim od njih. Danas sam nešto depresivno raspoložen (verovatno stoga što me opet muči očinji vid - ovo pišem kroz pravu zavesu kapi za oči), pa sam se bacio na razmišljanje o tome kako nam pisci koje volimo i njihova dela menjaju život.
Recimo, nick koji uglavnom koristim u internet komunikaciji sa mnom je još od sredine devedestih, kada sam pogledao film "Nightflier", snimljen po istoimenoj noveli Stivena Kinga. Kasnije sam došao do zbirke Prime Evil, u kojoj je ta novela objavljena, pa sam je pročitao - ali zbog Stivena Kinga popriličan broj ljudi mene zna kao Najtflajera.
Kada sam preveo svoj prvi roman, "Zenicu sveta" Roberta Džordana, Noćnom Letaču pridružio se beli vuk na posetnici (vizit-karti), kao još jedan simbol onoga što radim. Džordanovi čitaoci znaju da je vuk kojim počinju poglavlja o Perinu crn, ali beli vuk je već decenijama jedan od najprepoznatljivijih simbola epske fantastike, da nije bilo ni govora da nešto druge čučne na vizitku.
Između ta dva simbola fantastike koji su me na neki način doveli i do ovog bloga zadesile su me godine igranja DnD-a, stotine (a verovatno i hiljade) pročitanih žanrovskih romana, ni sam ne znam koliko pogledanih filmova, serija i pročitanih stripova. Ukratko, imao sam sve preduslove da ne budem normalan. Samo što sam usput - neznano mi kako - postao upravo normalan.
Zarađujem za život čitajući i prevodeći fantastiku, a odskora sam tome dodao pisanje za Popboks (www.popboks.com). Pogađate - pišem o knjigama koje potpadaju pod odrednicu "fantastika". Radim, zapravo, ono što volim - a pošto još nisam na internetu naleteo na nekakav kult koji za cilj ima da me vidi prepariranog za života zbog nekog lošeg prevoda - i izgleda da sam dobar u tome. Međutim, nekako, romani koje prevodim pretvorili su se u mete koje valja odstreliti i pokupiti honorar, koji pak valja utrošiti na plačanje računa za raznorazne gluposti, za koje nisam ni siguran da su mi uopošte potrebne.
Na svu sreću, povremeno se desi nešto i trgne me iz sivila normalnog života. Danas me je upravo jedan i-mejl povratio među nenormalne. Naime, jedan moj prijatelj iz Kanade častio je sebe za Božić replikom majstorskog mača iz Džordanovog serijala "Točak vremena". Cena tog zadovoljstva bila je 250 američkih dolara. Možda neko od vas misli da je za prosečnog Kanađanina 250 ma kojih novčanica, pa sve i da su krugerandi, sića lova - ali nije tako. Tamo ljudi poprilično paze na svaku paru i potpuno su svesni vrednosti novca. Elem, taj čovek je izdvojio značajnu sumu za nešto što mu nikakav posao ne vrši u životu. Nije čak ni kendoka, tako da ne zna ni kako da zamahne tim metarskim čudom. Samo voli Džordana.
I tako je on meni poslao mejl da se pohvali svojom ludošću, a ja sam ponovo shvatio kako živim svoju. Iako me muče oči, završavam poslednju ruku "Poslednjeg Carstva", pre nego što ga pošaljem izdavaču, i uživam u tome što mi je posao da čitam knjige i stripove i da ih prevodim. Mogu sebi da priuštim nekoliko sati dnevno gubljenja vremena na internetu i to da otpišem na istraživanje za prevode. Kolege su mi zanimljivi i pametni ljudi. Svaki prevod je novi izazov i potpuno drugačiji od prethodnog i sledećeg, tako da sam primoran da neprestano menjam način razmišljanja, to jest - nije mi dosadno.
Šta hoću da kažem: povremeno nije loše udovoljiti svojoj ludosti. Mene je upravo to dovelo do toga da živim i zarađujem od svog hobija, da budem okružen onim što volim. Pokušajte i vi da se povremeno otrgnete normalnosti. Ko zna, možda ćemo jednog dana svi imati svoje mačeve sa čapljinim žigom.

2 коментара: