Ne znam šta da kažem o ovom romanu, iskren da budem. Darhem je pre svega pisac istorijskih romana, tako da ga pomalo doživljavam kao uljeza u epskoj fantastici. Očigledno je da je svoje zanatsko umeće spisatelja istorijskih romana iskoristio da uobliči jako zanimljivu priču.
Moglo bi se reći da je osnovna postavka Darhemovog romana originalna, međutim nisam mogao da se otrgnem utisku kako previše pokušava da bude kao Martin. To je česta boljka među novim piscima fantastike, tako da sam se već izveštio da je prepoznajem već u prvih stotinak stranica. Problem je u tome što Darhemu ne polazi za rukom da čitaoca saživi sa protagonistima. Brutalni opisi sukoba i pokolja, dostojni Martina i Eriksona nimalo me nisu dotakli. Nedaće protagonista ostavile su me ravnodušnim. Darhem se bavi mnogim pitanjima koja je pokušao da istraži i u svojim istorijskim romanima – ropstvom, narkomanijom, šovinizmom – ali to čini nekako ravno i bezosećajno. Gotovo kao da piše članak za nekakav istorijski žurnal, a ne roman. Martin i Erikson do čitaoca dopiru na ličnom nivou, uspevajući da monumentalne događaje učine beznačajnim naspram malih sudbina čak usputnih protagonista. Darhem to nije savladao. Neću da vam pričam o čemu se u „Akaciji“ (to jest, „Bagremu“) radi – to možete pročitati na Amazonu. Mene je roman razočarao. Možda stoga što sam mu se previše nadao.
Нема коментара:
Постави коментар