Претражи овај блог

четвртак, 03. децембар 2009.

TANIOSOVA STENA - Amin Maluf


HILJADU I JEDNA NOĆ NA UKLETOJ PLANINI
by Ana Begović


Pre nego što započnemo priču o romanu Taniosova stena (u izdanju Lagune), valjalo bi da se ipak osvrnemo na čudnovatu povest samog pisca - zato što to ab ovo pripovedanje u njegovom slučaju itekako ima smisla.

Rođen je 1949. godine u Bejrutu u porodici Arapa katoličke veroispovesti, studirao je sociologiju i ekonomiju, a 1977. je izbegao u Pariz pred užasima što ih je u njegovu zemlju doneo građanski rat. Sada živi na malom ostrvu u Atlantiku, povezanim sa velikom francuskom lukom La Rochelle mostom dugim tri kilometra. Piše na francuskom jeziku, koji mu nije maternjji, a dobitnik je nekoliko prestižnih francuskih nagrada za književnost (između ostalih i Gonkurove nagrade 1993. za roman o kome govorimo). Malufovi junaci slični su njemu. Napuštaju svoje domove gonjeni nekom strahotom (kojih, naravno, na Bliskom istoku nikada ne manjka) i u nekoj dalekoj zemlji biju bitku sa nostalgijom sa jedne strane i sa osećajem nedefinisanosti sopstvenog identiteta sa druge.

On zapravo piše po krajnje jednostavnom receptu- imate naratora koji vam pripoveda o nečemu što ga je u mladosti intrigiralo, ali sve do svojih kasnijih godina nije saznao istinu o tome (kao što je slučaj u Taniosovoj steni) ili vam se sam glavni junak obraća direktno, pričajući svoju povest od „još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad“ do sadašnjeg trenutka. No, da razjasnim nešto odmah: jednostavni recepti nisu nužno i loši recepti; ponekad lista sastojaka vrhunskih gastronomskih delicija uopšte ne obećava, ali zato ukus pamtimo dugo. Takav je slučaj sa Malufom.

Kako to piše Amin Maluf? Da bismo to shvatili vi i ja moramo da pođemo na jedno kratko putovanje po Orijentu. Idemo tamo gde su dani pakleni, a noći ledene; gde je svaka pomisao na obavljanje posla u podne nezamisliva, pa se radno stanovništvo sa prvim naletom vrelog vetra, koji donosi sa sobom zrnca pustinjskog peska, te sićušne staklaste putnike u čijoj se strukturi reflektuje na hiljade priča i prepliće niz ljudskih sudbina, neprimetno povuče u kuće ili čajdžinice duž uzanih sukova i čeka da neki putnik namernik ili lokalna starina otrese ona zrnca peska sa svoje kape i započne novu pripovest. Uz zaslađeni čaj, ili kafu i ušećereno voće, u dimu nargila pomešanom sa mirisom jasmina i zumbula, pripovedač okupljenima, koji su posedali po svilenim šiljtetima, prenosi povesti koje je čuo od vetra- živote njihovih zemljaka obeležene zabranjenim ljubavima, tabuisanim znanjima, politikom i intrigama, ratovima, krvoprolićem i krvnim osvetama i tom, najstrašnijom od svih reči bliskoistočnih jezika: kismetom. I dok stari pripovedač ne završi svoju povest, u memljivoj prostoriji može se čuti samo njegov zvonki glas i zujanje poneke muve koja je doletela privučena slašću šećera. I kada varljivi vreli vetar pođe dalje, a sunce napusti zenit, pripovedač ispije poslednje kapi čaja ili kafe i ostavi začarane slušaoce da promisle o onome što im je govorio.




Amin Maluf nesumnjivo jeste jedno takvo čedo vetra i dostojan naslednik velike Šeherezade. U njegovim se pričama prepliću istorija i mit, i kao u Hiljadu i jednoj noći, sve je istinito jer se dogodilo u „vreme vladavine velikog halife Haruna-al-Rašida“ i istovremeno je jasno da leteći ćilimi i udaje princeza za prosjake mogu postojati samo u svetu mašte.

Malufov Harun-al-Rašid, ona surova, istorijska podloga svake priče u mnogome će vam pomoći da bolje razumete situaciju na Bliskom Istoku. Bezočna partija šaha koju velike sile igraju na postolju zvanom zemlje Levanta pionima od krvi i mesa tema je i Taniosove stene. Stanovnici planine koja se uzdiže nad Bejrutom našli su se početkom 19. veka u središtu sukoba unutar Otomanske imperije. Taj je sukob kao što to obično biva, privukao lešinare u vidu Britanske imperije i Francuske, koje su svoje nerazrešene račune donele u dva na mapi gotovo proizvoljno odabrana sela. Junaci Malufovog romana su upravo stanovnici tih sela, po veroispovesti katolici i druzi – dakle, ljudi koji ne pripadaju mainstream-u Otomanske imperije ni po veri, ni po običajima. U tom okruženju i u takvom istorijskom trenutku raste junak čiju sudbinu pokušava da dokuči naš narator, i sam rođen i odrastao u jednom od ovih sela. On je od ranog detinjstva opčinjen lokalnom legendom o jednoj steni - steni na koju se zabranjeno popeti jer bi onaj ko to učini netragom nestao...steni koja nosi ljudsko ime: Tanios – ime junaka o čijem ćemo kismetu saznati i više nego što bismo možda želeli.

Ovaj Malufov leteći ćilim polazna je tačka priče koja će se ipak svesti na Haruna-al-Rašida, jer život nije bajka, a mašta ne može da se nosi sa težnjom čoveka da nađe istorijski i razumski adekvatno rešenje za sve. Narator, kao i mnogi po britanskim metodama obrazovani stanovnici Levanta, gaji duboku nadu da će jednom u svesti čoveka sa Istoka nestati mehanizma za stvaranje mitova o ljudima i mestima, te da će se na taj način i oni jednom „civilizovati“. Zato sam i rekla da ćemo o Taniosu saznati i više nego što bismo želeli – do kraja nam neće otati ni tračak iluzije o moći lokalnog tabua, samo gorak ukus istorijski moguće, ali ne nužno i tragične priče o jednom neobičnom mladom čoveku.

Neosporno je, dakle, to da kroz Malufove redove provejava prezir prema istočnjačkoj sklonosti ka mitologizaciji i zatvaranju očiju pred istorijskim činjenicama. Narator Taniosove stene čovek je koga privlači to da otkrije pravu istinu o životu i nestanku lokalnog heroja, baš zato što je u njegovom detinjstvu to ime bilo tabu. Na taj način on želi da razreši konflikt između razuma i natprirodnog jer je to jedini način da pronađe sopstveni identitet. A identiteta je lišen jer je suštinski u sukobu sa „načinima“ svoje rodne grude, a daleko od toga da sebe može nazvati „Zapadnjakom“. Tek kroz identifikaciju sa svojim junakom, koji po svemu odgovara arhetipu izgnanika, narator može naći mir...ili barem privid mira. Tamo gde Taniosova priča završava, naratorovo lutanje može da počne.

Ako bih morala da svrstam Taniosovu stenu u neki žanr, to bi bio Bildungsroman. No, ne klasičan u tom smislu- koliko je to priča o Taniosovom sazrevanju, toliko je i o naratorovom i našem. Malufova magija je u tome što su čitaoci i narator uvek u istoj poziciji. Događaji nam nisu servirani tako da možemo odmah doneti sud o junaku- na Levantu toga nema, ne zaboravite...Tek kada pripovedač završi, možemo natenane razmišljati o vrlinama i manama, sudbinskoj predodređenosti, pogreškama i pravim potezima.

Pitanje je da li ćemo decidan sud uopšte moći doneti. Ako želimo da saznamo istinu, moramo proći ako ne kroz ista, onda barem kroz jednako teška iskušenja kao i ona koja se postavljaju pred glavnog junaka. To je tako zato što priče ne služe tome da nam daju formule za ispravno odlučivanje u životu, nego tome da nas navedu da počnemo donositi sopstvene odluke. A vreli pustinjski vetar jedini je koji zna kuda sve to može da nas odvede...i samo ponekad je voljan da srećnom izabraniku (poput Amina Malufa) otkrije delić neke od svojih nebrojenih tajni.

Нема коментара:

Постави коментар