Oluja na obzorju - Razgovor sa Zmajem, odlomak

            „Kada sam bio mnogo mlađi“, tiho poče on, „Tam mi je ispričao jednu priču koju je čuo dok je putovao svetom. Pričao mi je o Zmejevoj planini. Tada nisam znao da ju je zapravo video sopstvenim očima, niti da me je tamo pronašao. Bio sam samo mali čobanin, a Zmajeva planina, Tar Valon i Kaemlin za mene su bili skoro bajkovita mesta.

            Tada mi je ispričao za planinu tako visoku da je naspram nje naš Dvorogi vrh običan kepec. Po Tamovim pričama, niko se nikada nije popeo na vrh Zmajeve planine. Ne zato što je to nemoguće – već zato što bi čovek morao da utroši i poslednji tračak snage da bi stigao do vrha. Toliko je visoka ta planina da bi borba sa njom u potpunosti iscrpla čoveka.“

            Zaćuta.

            „Pa?“, naposletku upita Ninaeva.

            On je pogleda. „Zar ne shvataš? Priče tvrde da se niko nikada nije popeo na tu planinu jer onda ne bi imao snage da se vrati. Planinar može da je pobedi, može da se popne do vrha i vidi ono što nijedan čovek nikada nije video. Ali onda bi umro. Najsnažniji i najmudriji istraživači to su dobro znali – i zato nikad nisu ni pokušali da se popnu na nju. To su oduvek želeli, ali čekali su i čuvali taj put za neki drugi dan. Jer, znali su da će im biti poslednji.“

„Ali to je samo priča“, kaza mu ninaeve. „Legenda.“

„Ja sam baš to“, odgovori joj Rand. „Priča. Legenda. Nešto što će se godinama nakon ovog dana šapatom pričati deci.“ Odmahnu glavom. „Ponekad, ne možeš da se vratiš. Moraš da teraš dalje. A ponekad znaš da je uspon pred tobom tvoj poslednji.

Svi vi tvrdite da sam previše očvrstnuo, da ću se neumitno skrhati i pući ako nastavim. Ali pretpsotavljate kako postoji potreba da od mene ostane nešto. Da moram da se spustim sa planine nakon što jednom stignem do njenog vrhunca.

U tome je stvar, Ninaeva. Sada mi je to jasno. Ja ovo neću preživeti – i zato ne moram da brinem šta će biti sa mnom nakon Poslednje bitke. Ne moram da se suzdržavam, ne moram da čuvam ovu moju napaćenu dušu. Znam da moram da umrem. Oni koji želi da budem mekši, da budem spreman da popustim – to su oni koji ne mogu da prihvate ono što će mi se desiti.“

Opet pogleda Min. Ninaeva je ranije u njegovim očima često viđala ljubav dok je gleda, ali oči su mu ovoga puta bile bezizražajne, na istovetno bezosećajnom licu.

„Rande, naći ćemo neki izlaz“, kaza mu Ninaeva. „Zacelo postoji način da pobediš i da ostaneš živ.“

„Ne“, tiho procedi on. „Ne mami me da opet pođem tim putem. To samo vodi do bola, Ninaeva. Ja... nekada sam se nosio mišlju da ću za sobom ostaviti nešto da pomogne da svet preživi nakon moje smrti, ali to je bila borba da ostanem živ. Više ne mogu da udovoljavam sebi. Popeću se na vrh ove krvave planine i pogledati u sunce. Vi ćete se postarati za ono što će uslediti nakon toga. Tako mora biti.“