THE NAME OF THE WIND - Patrick Rothfuss

by High Duke

U pitanju nije novi naslov, zapravo knjiga je izašla pre skoro četiri godine, ali verujem da zaslužuje da joj posveti pažnja budući da je postala u neku ruku fenomen.
Ovo je prvi deo trilogije The Kingkillers Chronicle i za sada i jedini deo. Zbog tog četvorogodišnjeg čekanja na nastavak, koji napokon izlazi u martu ove godine, neki su ga stavili sa Martinom u isti koš prokrastinatora. Ali da krenemo od početka.



Zašto je Patrik Rothfuss fenomen? Zato što je u moru novih mladih pisaca fantastike, novih naslova, i novih nastavaka starih serijala uspeo da se istakne već debitantskim romanom i za kratko vreme dobije jak fanbase na internetu. To je u dobroj meri uzrokovano i njegovim otvorenim statusom prema čitaocima, budući da često odgovara na njihova pitanja i piše prilično posećen blog: http://blog.patrickrothfuss.com/



Pat (kako ga svi od milošte zovu) je rođen 1973. u Viskonsinu i oduvek voleo da čita, on krivi nedostatak kablovske televizije za to, ali obrazovanje ga nije povelo u pravcu književnosti pošto je prvo hteo da se bavi hemijom, pa psohologijom da bi tek '99 završio englesku književnost. Tokom studiranja je imao razne poslove, između ostalog je pisao kolumnu "Your College Survival Guide" za univerzitetske novine i pisao svoj poduži fantazi roman koji je nazvao: The Song of Flame and Thunder

Kada ga je završio, slao je mnogim izdavačima i bio odbijan sve dok za odlomak iz svoje knjige nije osvojio nagradu. Tada je napokon uspeo da proda roman, za koji je odlučeno da je preobiman da bi bio jedna knjiga i da mora da bude pretvoren u trilogiju uz izmenu naziva da ne bi ličilo previše na A Song of Ice and Fire. Tako se izrodio The Kingkiller Chronicle
Nekoliko godina kasnije prvi tom konačno izlazi iz štampe pod nazivom The Name of the Wind, postaje bestseller i dobija The Quill Award



Mnogi danas očekuju od novih serijala da budu nova Pesma leda i vatre, i Ime vetra to nikako nije, ali ne zbog nedostatka kvaliteta, već zbog toga što pripada potpuno drugoj kategoriji. Ime vetra bih nazvao fantazi bildingsromanom i u tom pogledu me pomalo podseća na Farseer trilogiju Robin Hob, ali izvedeno modernije, spretnije, zanimljivije i realističnije. Takođe, meni kao dugogodišnjem FRP igraču se čini da nosi u sebi poruku: nisu svi bardovi nesposobni :D

Protagonista je Kvot ( Kvothe), za kojeg na samom početku saznajemo da je legenda, ali je nejasno zbog čega i kako je do toga došlo. Zato roman ima dva narativna toka. Sadašnjost u kojem je sveznajući pripovedač onaj koji nam iznosi priču i prošlost gde je pripovedač sam Kvot. On sada živi povučenim životom običnog seoskog krčmara Kotea u gradiću Nevare (implicira Nowhere) u kojem se ništa ne događa i koji je udaljen od glavnih svetskih tokova. Ali to se menja pojavljivanjem čudnog bića za koje samo taj ćutljivi krčmar zna šta je i jednog putujućeg pisara koji je došao u potragu za legendom.
Kvot pristaje da mu ispriča svoju priču, ali pod uslovom da bude zabeležena baš onako kako je on ispriča tokom tri dana.


Tako saznajemo priču o radosnom detinjstvu Kvota u trupi putujućih zabavljača, naroda Edema Ru, nalik na Rome, koju predvodi Kvotov otac, veliki bard Arliden, tvorac mnogih čuvenih balada. Kvot je izuzetno talentovan za muziku, ali ispostavlja se i za druge stvari kada se trupi pridruži putujući arkansit Abenti koji postane Kvotov mentor i prijatelj. Ali Kvotovo detinjstvo naglo biva prekinuto zato što je njegov otac pokušao da napravi baladu zasnovanu na izgubljenoj legendi, sa ciljem da zaseni sve predhodne. Ali postavljao je pogrešna pitanja, a sile zla iz legende, po imenu Čandrijani, još uvek postoje i ne žele da se sazna istina o njima. Kvot ubrzo biva prepušten samom sebi i preživljava kao prosjak i lopov, često strahujući za život i stalno prolazeći kroz velike muke, dok mu se uspaveni deo uma ne probudi i ne odluči da ode da postane arkanist.

Tu tek počinje pravi zaplet kroz spletke i probleme koje Kvot prolazi, što finansijske, što ljubavne, i sve nevolje koje uspeva da izazove na svom putu do žive legende.
Na prvi pogled, sve ovo bi moglo da izgleda već viđeno i nimalo inovativno, ali za razliku od drugih knjiga koje imaju slične teme Ime vetra teče glatko, spontano i prirodno. Ništa ne deluje usiljeno, a Rotfus uspeva izuzetno realistično da nam dočara svoj svet, naročito iz vizure jednog dečaka koji ima ograničeno poimanje istog, i kako mu se vidici odrastanjem i sazrevanjem proširuju. Rotfus čini da to sve izgleda lako, izuzetno pitko i sa sjanom i uverljivom karakterizacijom likova. Ako mislite da ovo znači da je knjiga nekog umerenog nasilja i brutalnosti, varate se. Nisam siguran da li mogu da se setim jednog lika koji za samo jednu knjigu uspeo više puta da bude povređen ili prebijen. Kvot će možda jednog dana postati heroj, ali on nije samo uzeo mač/magiju i odlučio da spase svet. Od malih nogu je to platio krvlju i patnjom.
Takođe je vidljivo da je trilogija nekada bila planirana kao jedna knjiga, jer iako se roman završava bez prevelike napetosti i ima celovitost priče, život Kvota se odmah nakon toga nastavlja dalje i ostavlja čitaoca žednim nastavka.



Ako bismo je poredili sa nekim drugim knjigama novije generacije pisaca, stavio bih je malko ispred Sandersonovog Mistborna i Bejekerovog The Prince of Nothing, što samo po sebi treba da bude dovoljna preporuka.
Nažalost, ne mogu da se posvetim knjizi mnogo dublje, bez otkrivanja previše radnje, ali ubrzo će i naši čitaoci biti u prilici da se upoznaju sa ovim delom budući da je Laguna najavila da će je uskoro izdati. Za sve nas koji samo želimo nastavak, ostaje nam da čekamo još koji mesec za drugu knjigu u serijalu The Wise Man's Fear i da se nadamo da je Rotfus tokom četvorogodišnjeg čekanja originalnu knjigu preradio dovoljno da održi nivo prvog toma i oduševi publiku.