Već i vrapci na granama - bar oni vrapci kji čitaju epsku fantastiku - znaju da je Senderson odabran da završi serijal "Točak vremena" pokojnog Roberta Džordana. To je za njega bila poslovična sekira u medu, jer se preko noći od pisca koji obećava pretvorio u mladu zvezdu u sumanuto brzom usponu. Danas među mlađom generacijom pisaca epske fantastike nema istinskih velemajstora, koji su obeležili ovaj žanr tokom devedesetih. Ti velikani (bar u komercijalnom smislu) odavno su se umorili od publike, ako ne i od pisanja, i sada su posvećeni svojim projektima i pisanju onoga što oni žele i kako oni žele. Primer tome nije samo GRRM, koji uporno oteže "Ples s zmajevima", a štancuje sf. Robin Hob se slično ponaša, pišuči i objavljujući fantastiku koja po stilu i brzini odvijanja radnje ponajviše podseća na romane sestara Bronte. To je očevidno u trilogiji Soldier's Son, a sada i u Rain Wild. Sve u svemu, ti su ljudi omatorili i kao i svi stariji ljudi uvukli su se u svoje svetove i mrsko im je da se prilagođavaju promenjenom tržištu, koje sada obiluje fantastikom znatno više nego u vreme njihove najveće popularnosti.
Sad, očekivalo bi se da ih zamene pisci mlađih generacija, ali to se nije desilo. Razlozi tome su raznorazni. Prevashodno je problem u tome što je ta izuzetno jaka generacija autora uveliko stvarala dok su se mlađi pisci još razvijali, tako da ti mlađi nisu mogli da dođu do publike. Čitaoci su njihove romane mahom doživljali kao privremenu zamenu za glavni fiks koji predstoji s novim Džordanom ili Martinom. To je zadesilo Grega Kiza, Džona Marka, Šona Rasela i druge autore. Neki su se probili zahvaljujući britanskom tržištu, pa su tek naknadno postali popularni u Sjedinjenim Državama. Primer tome je Stiven Erikson. Zapravo, u toj - nazovimo je srednjom - generaciji pisaca jedino je Eriksonu pošlo za rukom da se domogne statusa istinskog velemajstora žanra. Čak bi se moglo reći da smo u njegovom liku i delu dobili GRRM-ovog naslednika. Tu dolazimo do najmlađe generacije pisaca, koju za sada sačinjavaju Dejvid Entoni Darhem, Džo Aberkrombi, Danijel Ejbraham, Patrik Rotfas, Skot Linč i - Brendon Senderson. Naravno, sada znamo da je Senderson ubedljivi pobednik. (Dobro, ja sam znao još pre dve godine...)
Kako se to mlađani Brendon nametnuo kao alternativa za matorog Džordana? Delimično originalnim pristupom u dizajniranju magijskog sistema u svojim romanima, kao i predanoj posvećenosti i najsitnijim detaljima. Taj worldbuilding bio je karakterističan i za Džordana, a Senderson uz to ume i da osmisli zanimljivu priču, sa dramatičnim preokretima. To se videlo već u "Elantrisu", a sa trilogijom "Deca magle" uveliko je zablistalo.
Нема коментара:
Постави коментар