Dragon Keeper by Robin Hobb, ili povratak zmajevima?

Odmah na početku da se razumemo: Hobova je među meni omilljenim piscima. Međutim, njeni romani su mi uvek budili svojevrsnu setu prilikom čitanja. Njen stil pisanja i ne baš sasvim srećni krajevi uvek bi budili neku nelagodu skopčanu s užitkom. Da priznam veliki greh, nisam čitao trilogiju Liveships. Naravno, imam te knjige, ali iz nekog razloga nisam stigao da ih pročitam pre objavljivanja trilogije Tawny Man, a onda nekako nisam video svrhe da im se vraćam, kad me već čeka toliko novih knjiga i serijala. Onda je usledila trilogija Soldier's Son, koju sam pročitao ponajviše iz osećaja moranja. Na kraju krajeva, smatram sebe dobrim poznavaocem fantastike, na čemu sam i karijeru izgradio, te kako onda da ne pročitam najsvežije romane jednog od najznačajnijih glasova epske fantastike? Tada mi je preovlađujući utisak bio - dosada. Soldier's Son je užasno zanimljiva trilogija na užasno dosadan način. Naime, worldbuilding je sjajan, likovi su izvanredno dobro osmišljeni i realizovani - ali jezik je zamoran a stil pripovedanja težak. Glede toga saglasila se i publika i kritika.



Dragon Keeper delimično boluje od istih boljki. Naimer, u ovoj knjizi vraćamo se u svet Elderlinga i živih brodova. Roman počinje nešto pre završnih događaja trilogije Tawny Man, a završava se negde nakon njih. Poznavanje trilogija Farseer i Tawny Man uopšte nije potrebno da bi se Dragon Keeper čitao, pošto se ključna dešavanja iz druge pomenute trilogije pominju tek u prolazu.

Roman počinje jednako dosadno kao Soldier's Son i ta dosada teče sve do poslednje trećine knjige, tek povremeno ovlaš razbijana prikazima Rain Wildsa. Hobova opet brilijira u karakterizaciji, ali takođe se guši u zamornom načinu pripovedanja i nepotrebnim digresijama. Pred sam kraj romana počinje nešto da se dešava - i tu se ogleda najveća boljka Dragon Keepera. Naime, ovo je roman koji je tek uvod u neku dalju priču i o njemu se teško može suditi bez čitanja nastavka ili nastavaka. Koliko će ih biti, ne bih znao da kažem. Verujem da nas čeka nova trilogija.

U svakom slučaju, osvrnuću se na Dragon Keepera kada Rain Wild Chronicles budu završene. Kako stvari za sada stoje, ovo preporučujem samo i isključivo nezajažljivim obožavateljima Robin Hob - i onima kojima je posao da čitaju sve što im padne pod ruku.

Novi saradnik - High Duke

Cenjene dame i gospodo, od danas se ovome blogu kao saradnik pridružio moj mladi ali persperktivni (ljubomoran sam - i ja sam nekada bio perspektivan!) kolega, Srđan Ajduković, aka High Duke. Poželimo mu dobrodošlicu gromoglasnim aplauzom (ili makar mlakim tapšanjem)...

Warbreaker, by Brandon Sanderson - a review, ili Džordanov naslednik? - deo prvi

Već i vrapci na granama - bar oni vrapci kji čitaju epsku fantastiku - znaju da je Senderson odabran da završi serijal "Točak vremena" pokojnog Roberta Džordana. To je za njega bila poslovična sekira u medu, jer se preko noći od pisca koji obećava pretvorio u mladu zvezdu u sumanuto brzom usponu. Danas među mlađom generacijom pisaca epske fantastike nema istinskih velemajstora, koji su obeležili ovaj žanr tokom devedesetih. Ti velikani (bar u komercijalnom smislu) odavno su se umorili od publike, ako ne i od pisanja, i sada su posvećeni svojim projektima i pisanju onoga što oni žele i kako oni žele. Primer tome nije samo GRRM, koji uporno oteže "Ples s zmajevima", a štancuje sf. Robin Hob se slično ponaša, pišuči i objavljujući fantastiku koja po stilu i brzini odvijanja radnje ponajviše podseća na romane sestara Bronte. To je očevidno u trilogiji Soldier's Son, a sada i u Rain Wild. Sve u svemu, ti su ljudi omatorili i kao i svi stariji ljudi uvukli su se u svoje svetove i mrsko im je da se prilagođavaju promenjenom tržištu, koje sada obiluje fantastikom znatno više nego u vreme njihove najveće popularnosti.


Sad, očekivalo bi se da ih zamene pisci mlađih generacija, ali to se nije desilo. Razlozi tome su raznorazni. Prevashodno je problem u tome što je ta izuzetno jaka generacija autora uveliko stvarala dok su se mlađi pisci još razvijali, tako da ti mlađi nisu mogli da dođu do publike. Čitaoci su njihove romane mahom doživljali kao privremenu zamenu za glavni fiks koji predstoji s novim Džordanom ili Martinom. To je zadesilo Grega Kiza, Džona Marka, Šona Rasela i druge autore. Neki su se probili zahvaljujući britanskom tržištu, pa su tek naknadno postali popularni u Sjedinjenim Državama. Primer tome je Stiven Erikson. Zapravo, u toj - nazovimo je srednjom - generaciji pisaca jedino je Eriksonu pošlo za rukom da se domogne statusa istinskog velemajstora žanra. Čak bi se moglo reći da smo u njegovom liku i delu dobili GRRM-ovog naslednika. Tu dolazimo do najmlađe generacije pisaca, koju za sada sačinjavaju Dejvid Entoni Darhem, Džo Aberkrombi, Danijel Ejbraham, Patrik Rotfas, Skot Linč i - Brendon Senderson. Naravno, sada znamo da je Senderson ubedljivi pobednik. (Dobro, ja sam znao još pre dve godine...)

Kako se to mlađani Brendon nametnuo kao alternativa za matorog Džordana? Delimično originalnim pristupom u dizajniranju magijskog sistema u svojim romanima, kao i predanoj posvećenosti i najsitnijim detaljima. Taj worldbuilding bio je karakterističan i za Džordana, a Senderson uz to ume i da osmisli zanimljivu priču, sa dramatičnim preokretima. To se videlo već u "Elantrisu", a sa trilogijom "Deca magle" uveliko je zablistalo.

So much death, so little time - the voice cried...

The Course of Empire by Eric Flint and K. D. Wentworth

Najpre, hvala svima koji su slali mejlove. Živ sam, hvala na pitanju. Koliko ću još biti, ne zna se. Elem, malo sam pisao o novoj spejs operi i najavio prikaz druge po redu zbirke koja se bavi ovim podžanrom sfa - ali ni reč nisam prozborio o staroj spejs operi. Ovo je malo zbunjujuće, zar ne? Površna pretraga guglom pokazuje da je The Course of Empire relativno frišak roman. Kakve veze sad pa ima sa starom spejs operom? Zar to nisu pisali tamo neki Andersoni i kojekakvi takvi? Da, jesu. Ali u ovom kontekstu staro i novo ne odnosi se na godinu proizvodnje, već pre na pristup. Nova spejs opera trudi se da se izvuče iz žanrovskog budžaka i počesto se bavi intimnim i psihološkim temama. Kod nas poznat primer svakako je Hainski ciklus ili Vrabac. Stara spejs opera bavi se mahom brojem vanzemaljskih leševa po stranici i obljubljenih plavuša po poglavlju... ili beše obratno... Nevermajnd.

Jedna izdavačka kuća, Baen Books, odbila je da digne ruke od te stare spejs opere i prepusti se talasu političke korektnosti u naučnoj fantastici. Zahvaljući tome imamo serijale Vorkosigan, Onor Harington, pa i The Course of Empire. Zemlja koju su porobili vanzemaljski zavojevači kako bi je spasili od druge vanzemaljske rase postaje političko i kulturološko poprište, a ljudi su svedeni na tek sporedne likove - kako na planeti, tako i u romanu. Tipično za Bejnove pisce, Flint i Ventvortova služe se Džaoima (dobrim vanzemaljcima) kako bi suptilno (što baš i nije tipično za Bejnove pisce) ukazali na grdobu savremene ljudske naravi i civilizacije, ali kako je ipak reč o vanzemaljcima čitalac komotno može da zažmuri nad tim i da se fino zabavlja, ne zamarajući svoju lepu glavicu.

Elem, ovaj unos zapravo je odgovor na pitanje pristiglo mejlom a u vezi s starom spejs operom. Taman sam čitao The Course of Empire po neki deseti-petnaesti put, pa nisam morao da bunarim po malom mozgu u potrazi za primerima.

Inače, razlog zbog kojeg sam čitao ovaj roman jeste njegov najavljen nastavak, i to za sledeću godinu. Čitaoci su, naime, kukali i kukali tražeći da se stand alone pretvori u najmanje duologiju da je izdavač na kraju popustio. U današnje vreme, kada čitaoci mahom kukaju da se serijali skrešu, to je valjda neka preporuka.