Uvod
koji slobodno možete da preskočite, pošto nema veze ni sa čim
Iz
današnje tranziciono-kapitalističke tačke gledišta, Socijalistička Federativna
Republika Jugoslavija osamdesetih godina u priličnoj meri podseća na raj na
zemlji. Naravno, nije tako bilo. Ta zemlja i ljudi u njoj bili su svojevrsno
čudo kako demografije tako i hronologije, pa su tako osamdesete potrajale sve
do sredine devedesetih – makar u manjim mestima diljem srpskih restlova od
države i u glavama onih čuvenih generacija iz pedeset i neke. Sećam se da je devedeset
prve-druge izbio skandal kada sam u školu
otišao sa košuljom koja nije bila upasana u farmerke. Negde tih godina je
lokalna bibliotekarka zabrinuto zvala moju majku da je pita zna li šta joj dete
čita, a čitalo je „Gospodara prstenova“. Tih istih godina vukao sam četvorku iz
matematike, zato što sam tri puta nedeljno odlazio u tu biblioteku. Nastavnik
je neprestano pretio da će me propitati „o čemu se radi“ u tim knjigama koje ja
navodno čitam, a zapravo ih vucaram da bih se pravio pametan. Nikada nije.
Razne nastavnice su se sablažnjavale zato što čitam stripove. Odlični đaci
valjda čitaju samo školske udžbenike; stripove su osamdesetih godina čitali
samo loši. Tako je to bilo u žabokrečini učmalih umova i sitnih duša. Naravno,
odvojeni je problem to što danas odlični učenici možda čitaju poneki strip, a
knjige sačuvaj me bože, dok loši đaci diluju drogu i duboko žale što nisu rođeni
na vreme da glume sami sebe u „Ranama“. Demokratski kapitalizam na
južnoslovenski način doneo je sa sobom neke nove izazove, koje su razna
pokoljenja srbijanskih građana prihvatila na raznorazne načine. One rečene
generacije iz pedeset i neke, mahom raskantane usled ratova, gladi i napora da
makar svoju decu iščupaju iz bede naučile su da ih kroz život prati saundtrek „...otac
mu je bio sitni paor...“, oni stariji su u nekom trenutku shvatili da leže na
nekretninama, ako su u gradovima, ili da će crći od gladi u selima – a oni koji
ne pamte pionirsku zakletvu su nesvrstani na najgori mogući način: Svoji su,
ali nisu ničiji.
Bilo
kako bilo, osamdesete su takođe bile godine trzaja iz učmalosti. Kao i u
prethodnim decenijama, trafike su obilovale stripovima, koji su na naše tržište
dolazili sa tada meni skandaloznim kašnjenjem od desetak godina, ali tada se
pojavilo i nekoliko izdanja koja su u velikoj meri promenila moj pogled na
svet, pa su može biti i delom odgovorna za moj sadašnji mentalni sklop (ili
rasklop). Mislim na „Horror“ i „Konan sagu“ Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca –
i na „Dilana Doga“.
Zanimljivo,
ali „Dilan“ je zapravo prvi strip koji sam u životu sam kupio. Bilo je to na
inače loše snabdevenoj trafici ispred moje zgrade i bila je to treća epizoda
serijala, „Noći punog meseca“. Naravno, kao sedmogodišnjeg klinca – ili već
tako nešto po godinama – privukla me je i za današnje pojmove sjajna naslovnica
sa vukodlakom koji napada Dilana, a nisam ni slutio na kakav ću sadržaj
nabasati između korica. Naviknut na relativno jednostavne storije u redovnoj
ponudi „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“, uz povremene izlete ka
relativno naivnom i neposrednom američkom stripu objavljivanom u „Eksu“, moj
pretpubertetski um nije bio spreman na donekle nasilno, da ne kažem – pajsersko
– subverzivno razvaljivanje i poigravanje sa meni tada nepoznatim žanrovskim i
postžanrovskim klišeima. Moje očijukanje sa „Dogom“ potrajalo je sve do
devedeset druge, kada mi je jedan stariji prijatelj pozajmio kompletne
kolekcije „Doga“ i „Misterije“ i tada, sa već dvanaest godina, konačno sam se
našao u prilici da sklopim čitavu priču o „detektivu strave i užasa“. U
narednih nekoliko godina, do polaska u srednju školu, oba serijala iščitao sam
na desetine puta, vraćajući se nekim epizodama, neke preskaćući. Kasnije, kako
se „Dog“ povremeno vraćao na kioske i ja sam se vraćao epizodama koje bi mi se
učinile zanimljivim, ali praskozorje novog milenijuma za mene je bio period
otkrivanja svih širokih obzorja književne fantastike, koja mi je napokon
postala dostupna u željenoj meri, a ono malo vremena što mi je ostalo za strip
posvećivao sam američkoj produkciji. U međuvremenu, moj astrološki podznak –
hrčak – nije mi davao mira sve dok nisam sakupio svih 59 brojeva Dnevnikovog „Doga“,
ali sve je to stajalo na policama i u kutijama dok nisam prodao. Od šesnaeste
godine života nisam pročitao nijednu od tih prvih, crno-crvenih epizoda.
I tako
je bilo do Veselog četvrtka.
Naime,
Veseli četvrtak je pre nekog broja godina započeo sa objavljivanjem nekoliko
edicija posvećenih Dilanu, a za mene
najznačajnija bila je upravo kolekcionarska, sa po tri redovna broja u
tvrdom povezu. Bila mi je to prilika da svoju kolekciju vaskrsnem i ponovo
oformim, ali nekako i dalje nisam imao želju da čitam te stripove, već sam ih
samo skupljao i ređao po policama.
Kolekcionarska
edicija Dilana Doga nedavno je prešla onih mističnih 59 originalnih svezaka i u
Srbiji je prvi put legalno objavljena kultna epizoda „Frankenštajn“ – i to je
za mene bio znak da se opet bacim na čitanje.
Prikaz, ili Ono zbog čega smo vaskrsli blog
Kolekcionarsko
izdanje Dilana Doga #1 objedinjuje prve tri storije o naslovnom istraživaču
natprirodnih pojava, odnosno „Zoru živih mrtvaca“, „Džeka Trboseka“ i „Noći
punog meseca“.
„Zora
živih mrtvaca“ je u velikoj meri odredila ton čitavog serijala, ne mazeći
čitaoca nimalo, već ga odmah suočavajući kako sa Dilanovim problematičnim
seksualnim životom, koji već na prvi pogled zrelom čitaocu telegrafiše da
protagonista ima some serious issues, kako se to kaže u mom selu, tako i sa
može biti ključnim Dilanovim antagonistom, čija pojavljivanja u raznim
epizodama donekle stvaraju pripovedačku nit Dilanovog života i sprečavaju da se
serijal rasturi u niz nepovezanih slučajeva, koji su zanimljivi svaki za sebe,
ali opet bez nekog većeg značaja. Kroz interakciju protagoniste i antagoniste, što
će se na posve drugi način ponoviti u „Džeku Trboseku“, scenarista nam sasipa u
lice svoju obuzetost smrću i besmrtnošću. Ovo je tema kojom će se docnije često
baviti i to uvek na setno-melanholičan način, ponekad se trudeći da izbriše
granicu između života, smrti i sna, čak možda pokušavajući da kaže da je smrt
svojevrsno utočište od života. Opet, njegov junak ni u jednom trenutku ne bira
smrt, već se – iako koketira sa njom – grčevito drži života. To se ponajviše
očitava u seksu, koji predstavlja krajnju pobedu nad smrću. Međutim, kako ćemo
ubrzo saznati, Dilanova ljubavna veza je prolazne vrste, baš kao što je i život
prolazan. Štaviše, čak i tada apsurdno mladoliki Dilan kao da je komentar na
prolaznost života. Tu dolazimo do scenarističkog začaranog kruga, koji je
zatvoren već u prvoj epizodi i po suptilnosti daleko prevazilazi većinu
književnih dela koje sam imao u rukama.
Logično,
glavni motiv – makar na površini – „Zore živih mrtvaca“ upravo su zombiji. U današnje
vreme nameće se poređenje sa serijalom „Okružen mrtvima“ (The Walking Dead). U
tom dvoboju, ako se ta dva dela uopšte mogu porediti, pobedu odnosi Dilan,
makar po mom sudu. Razlog za ovaj stav ponajviše je to što se scenarista
opredelio da zombije koristi kao preciznu alatku, dok su u „Okružen mrtvima“
oni tek scenografija kojom se ističe karakterni razvoj likova. Srećom, „Dilan
Dog“ i „Okružen mrtvima“ su dva pola fantastike i ništa ne oduzimaju jedan
drugome, ali valja naglasiti da „Dilan“ čak i nakon toliko godina od
objavljivanja uspeva da izađe na kraj sa
mlađim i aktuelnijim pretendentom, makar na poene.
Ocena:
4/5
„Džek
Trbosek“ je druga sveska serijala i veliki pomak u drugom smeru u odnosu na
prvu – premda, sa današnje tačke gledišta, očekivan pomak. „Dilan Dog“ je –
slobodno se može reći – postavio temelje urbane fantastike pre nego što je ona
u SAD bila čak i u zametku, a urbana fantastika se u velikoj meri oslanja na
tradiciju detektivskih romana. Tako i „Džek Trbosek“ počinje naizgled u
okultnom ključu, da bi vrlo brzo prerastao u prilično dobro osmišljenu
detektivsku priču. Sećam se da je u ono vreme kraj ove epizode bio ubitačan (in
more ways than one), dok mi je danas daleko manje upečatljiv i bio bih u
iskušenju da kažem „Već viđeno“, samo da ga nisam upravu tu prvi put video.
Naravno, ne govorim o konkretnoj završnici epizode, već o tom tipu završnica.
Uostalom, shvatićete kada budete pročitali,
ako „Džeka Trboseka“ niste već čitali u nekoj inkarnaciji.
Zreli scenaristički
tonovi i u ovoj epizodi okrenuti su Dilanovom odnosu prema ženama i pažljiv
čitalac već sada može da nasluti kakav će to odnos biti. Površnom čitaocu –
kakvi smo svi bili – može se učiniti da Dilan Dog vodi savršen život i da, baš
kao pravi noar detektivi, menja ljubavne veze bezmalo jednakom brzinom kao
klijente, ali u „Džeku Trboseku“ pristup seksu pomalo je izmenjen u odnosu na
prvu epizodu, pa je Dilan gurnut u nezrelu vezu sa nezrelom osobom, što dovodi
do toga da njegovi postupci zapravo deluju zrelo i odgovorno. Međutim, ovo je
samo scenaristički trik kojim se obmanjuje kako nevešti čitalac, tako i sam
Dilan Dog.
Na
stranu prilično solidna detektivska storija, mislim da je ova epizoda
trenutak kada je Dilan zacementiran na
pola puta između Petra Pana i Dorijana Greja. Ovo je takođe epizoda u kojoj se
odnos Dilana Doga i njegovog sajdkika, Gruča, produbljuje i razrađuje, a
Dilanova ljubav prema muzici prerasta iz namenski korišćenog motiva jeze,
pokazanog u „Zori živih mrtvaca“ u stalno prisutan motiv u serijalu, koji će
postati jedna od ključnih karakternih odrednica Dilana Doga, u istoj ravni sa
violinom Šerloka Holmsa – recimo. Takođe se u serijal uvodi i očinska figura u
Dilanovom životu, inspektor Blok, koji se konstantno kreće na liniji mentor-saveznik.
Ocena:
4/5
Poslednja
epizoda u trobroju meni je jedna od omiljenih – i to ne samo stoga što je to
prva epizoda „Dilana Doga“ koju sam kupio. Za mene je „Noći punog meseca“
upravo ono što me privlači urbanoj fantastici. Protagonisti su izmešteni iz
gradskog okruženja na koje su navikli i njihovo nesnalaženje u divljinama
nemačkih šuma ne može a da ne bude simpatično. Za promenu, u ovoj epizodi se sa
seksom samo koketira – bar kada je o protagonisti reč – dok se opšti ton čitave
epizode vrlo brzo iz detektivske priče o nestaloj osobi pomera ka primalnoj i
divljoj fantaziji, koja bi sasvim lagodno mogla da se nađe na stranicama Tomasovog
„Konana“. Nakon jedne pop-kulturne i jedne urbane epizode, „Noći punog meseca“
su podsetnik na divlje izvorište fantazije i horora, pa i na to da je priroda
ovako ili onako u suštini nesavladiva, a čovek ne može a da ne bude potčinjen
njoj čim se nađe van sigurnosti svojih betonskih zidina.
U
suštini omaž bajkama braće Grim, ili makar epizoda nadahnuta tim bajkama, specifična
je po svojevrsnoj dvostrukoj završnici i odlično urađenim epilogom, naizgled
naivnim ali tako osmišljenim da nakon fantazi-festa kod čitaoca tek post festum
budi osećaj jeze i podseća ga da je „Dilan Dog“ u suštini ne fantazijski već horor
strip.
Ocena:
5/5
Нема коментара:
Постави коментар