Krv vilenjaka - treći deo Sage o vešcu

Datum objavljivanja: 13.4.2012

Ljudi, patuljci i vilenjaci već više od jednog veka žive u napregnutoj slozi i miru. Ali, vremena se menjaju i rase ponovo ulaze u sukob. U ova nemirna vremena rađa se Ciri, dete čije je postojanje zabeleženo u proročanstvu pod imenom Nenadnost, i koja poseduje izuzetnu moć da promeni svet, nabolje ili nagore.

 Geralt iz Rivije, lukavi ubica čudovišta, poznat kao Beli Vuk, zadužen je da štiti Ciri i vodi je na put kako bi je sklonio od ratovanja i brojnih neprijatelja koji je proganjaju.

 Uskoro postaje jasno da Ciri nije kao ostali. Umesto da se podvrgne procesu mutacije, koji bi je obdario natprirodnim sposobnostima, ali i lišio ljudske osećajnosti, Ciri svoju jedinstvenu moć upreže u službu onih koji nisu na strani zla.

 Kako se rat sve više pokazuje kao neminovnost, Ciri i Geralt otkrivaju da ih prati neko ko tačno razume značenje proročanstva i zna šta Cirine moći mogu da učine.
 Želeći da zaštiti sebe i svoje prijatelje, Geralt se trudi da ostane neutralan u pomahnitalom svetu, iako mu skoro svi ponavljaju da je to nemoguće...

 Krv vilenjaka je treća od sedam knjiga Sage o vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igrica The Witcher.

 Ova saga je donela radikalne promene u žanru epske fantastike. U svetu punom čudovišta i ličnosti bujnog karaktera, komplikovanih intriga i burnih strasti, mitologija se prepliće sa današnjicom, a junaci su obdareni savremenim gledištima. Krv vilenjaka je 1994. nagrađena nagradom Januš A. Zajdel za najbolji poljski roman, a 2009. joj je dodeljena britanska nagrada Dejvid Džemel Ledžend.

 Saga o vešcu je prevedena na sedam jezika, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igrica.

 „Čudesni svet koji je stvorio Sapkovski istinski podseća na Gospodara prstenova. Roman sadrži sve tradicionalne detalje žanra, ali i poljskog folklora, i predstavlja pravo osveženje. Obavezno pročitati!“
 www.totalscifi.com

 „Biser epske fantastike satkan od odličnih zapleta, političkih intriga i nasilnih ratova.“
 Fantasy Fan

OLUJA NA OBZORJU - predgovor

Dakle, ulazimo u završnicu jednog od najvećih serijala epske fantastike svih vremena i svakako najprodavanijeg i najčitanijeg nakon "Gospodara prstenova". Možda će vremenom "Pesma leda i vatre" prestići "Točak vremena". Možda će se negde i nekad pojaviti pisac koji će preteći i Džordana i Martina. Nadam se. Ali i kada se to bude desilo - jer jednom će se desiti - Robert Džordan će ostati jedan od velikana ovog žanra. Možda ne po stilu, možda ne po originalnosti, možda ne po karakterizaciji ili umešnosti pripovedanja - ali svakako po ljubavi svojih čitalaca.

Za mene je "Oluja na obzorju" značajna i zbog jednog drugog razloga. Naime, za mene je sve počelo sa Džordanom. Kada sam radio prvi probni tekst za Lagunu, bio je to odlomak iz "Helikonije" Brajana Oldisa; kada sam prevodio drugi probni tekst za Lagunu, bio je to prolog "Igre prestola" Džordža Martina. Da su se stvari drugačije odigrale, možda bih svoju karijeru započeo upravo Martinom - ali ispalo je da je prvi roman koji sam u životu preveo baš "Zenica sveta" Roberta Džordana. Na kraju sam taj posao dobio ne zahvaljujući umeću koje sam pokazao ili nisam pokazao prevodeći Oldisa ili Martina. Posao sam dobio tako što je Dejan Papić, vlasnik i direktor Lagune, postavio zadatak izvesnom broju ljudi: "Prevedite Eye of the World, a da pri tom izbegnete dvosmisleno rešenje koje glasi Oko sveta." Moje rešenje mu se najviše dopalo. Tada sam studirao prava i nisam se ni u najluđim snovima nadao da ću postati prevodilac. Međutim, danas te dve reči - zenica sveta - smatram jednim od najznačajnijih u svom životu. 

Vremenom sam došao do toga da prevodim Rodžera Zelaznija, Stivena Kinga, Alana Mura - mnoge druge vrhunske (i manje vrhunske) žanrovske i glavnotokovske pisce. U trenutku dok ovo kucam, čini mi se da imam stotinak prevoda za sobom. Ali kuda god da pođem i šta god da prevedem, čini mi se da me nikada niko neće pamtiti drugačije no do čoveka koji je prevodio Roberta Džordana. 

Možda to i nije tako loše.

*****

Robert Džordan i Brendon Sanderson

Oluja na obzorju

Preveo Ivan Jovanović

PREDGOVOR

Novembra 2007, primio sam telefonski poziv koji mi je promenio život. Harijet Makdugal, žena i urednica pokojnog Roberta Džordana, pozvala me je da me pita da li bih bio voljan da završim poslednju knjigu Točka vremena.

Za one koji ne znaju da je gospodin Džordan preminuo, žao mi je što ja to moram da im saopštim. Sećam se kako sam se ja osećao kada sam – besposleno prelistavajući stranice na internetu 16. septembra 2007. godine – otkrio da je on preminuo. Bio sam zgranut, zatečen i obeshrabren. Taj predivni čovek, koji je za mene bio pravi heroj kada je reč o mojoj karijeri pisca, preminuo je. Svet se iznenada promenio.

Zenicu sveta prvi put sam kupio 1990, kada sam kao tinejdžerski ovisnik o epskoj fantastici ušao u knjižaru na uglu u koju sam odlazio. Smesta sam postao zaljubljenik i željno iščekivao Veliki lov. Tokom godina, mnogo puta sam pročitao te knjige, često iznova iščitavajući čitav serijal kada bi neka nova knjiga u njemu izašla. Vreme je prolazilo i ja sam poželeo i rešio da postanem pisac epske fantastike – na šta je u velikoj meri imala uticaj moja ljubav prema Točku vremena. Ali nikada mi ni na kraj pameti nije bilo da ću jednoga dana primiti taj telefonski poziv od Harijet. To me je u potpunosti iznenadilo. Nisam tražio tu priliku, nisam se prijavio za nju – niti se usuđivao da je priželjkujem. Ali kada mi je to pitanje bilo upućeno, smesta sam odgovorio. Ovaj serijal volim kao nijedan drugi, a likovi u njemu su za mene kao stari i dragi prijatelji iz detinjstva.

Ne mogu da zamenim Roberta Džordana. Ovu knjigu niko ne bi mogao da napiše tako dobro kao on. To je jednostavna činjenica. Srećom, ostavio je mnogo beležaka, crtica, završenih scena i diktiranih objašnjenja svojoj ženi i pomoćnicima. Pre nego što je preminuo, zamolio je Harijet da nađe nekoga ko će da serijal privede kraju, zarad njegovih obožavalaca. Sve vas je silno voleo i poslednje sedmice svog života proveo je diktirajući događaje koji će se odigrati u poslednjem tomu. Taj tom je trebalo da se zove Sećanje na Svetlost.

I evo nas, osamnaest meseci kasnije. Gospodin Džordan je obećao da će poslednja knjiga biti obimna – ali rukopis je ubrzo postao ogroman; videlo se da će taj tom biti trostruko obimniji od obične knjige u Točku vremena, pa su Harijet i Tor doneli odluku da Sećanje na Svetlost podele na tri dela. Bilo je nekoliko izvrsnih prelomnih tačaka koje su omogućavale da se svaka trećina zaokruži kao celovita priča. Oluju na obzorju i dva naslova koji će uslediti za njom možete posmatrati kao tri toma Sećanja na Svetlost, ili kao poslednje tri knjige Točka vremena. I jedno i drugo je tačno.

U trenutku kada ovo pišem, napola sam završio drugu trećinu. Radimo onoliko brzo koliko je to razumno i ne želimo da čekate predugo na završetak koji nam je svima obećan pre skoro dvadeset godina. (Gospodin Džordan je lično napisao taj završetak serijala pre nego što je preminuo i ja sam ga pročitao. Fantastičan je.) Nisam pokušao da oponašam stil pisanja gospodina Džordana. Mesto toga, prilagodio sam svoj stil tako da bude prikladan Točku vremena. Moj glavni cilj bio je da ostanem veran dušama likova u serijalu. Potku je najvećim delom postavio Robert Džordan, mada su mnoge reči moje. Zamislite ovu knjigu kao delo novog režisera koji radi na nekim scenama u filmu, pri tome zadržavajući iste glumce i scenario.

Ali ovo je veliki projekat i biće potrebno mnogo vremena da se privede kraju. Molim vas za strpljenje dok mi tokom narednih nekoliko godina ovu priču dovodimo do savršenstva. U našim rukama je završnica najveće fantazijske epopeje našega doba i moja je namera da se to uradi kako treba. Nameravam da budem veran željama i beleškama gospodina Džordana. Moj umetnički integritet i ljubav prema knjigama ne dopuštaju mi ništa drugo. Na kraju, neka ove reči budu najbolje opravdanje onoga što radimo.

Ovo nije moja knjiga. Ovo je knjiga Roberta Džordana – i u manjoj meri, ovo je vaša knjiga.

Hvala vam na čitanju.

Brendon Sanderson

jun 2009.

GOLEMOVO OKO - Džonatan Straud

Još jedan prikaz napisan za Popboks. Ovde ga ponavaljam kao najavu srpskog izdanja prikvela trilogije o Bartimeju, "Solomonovog prstena".

*****

Povratak duha iz lampe

Druga knjiga trilogije o Bartimeju obiluje visprenim humorom i cinizmom koji su krasili prvi naslov Amajliju iz Samarkanda, i istovremeno uspeva da umakne senci sage o Hariju Poteru koja se nadvila nad Amajliju, i da ponovo ponudi alternativu prostodušnim pripovestima kojima književnost za decu u poslednje vreme obiluje.

Godinu dana nakon prvog naslova u trilogiji o Bartimeju beogradska izdavačka kuća Odiseja predstavila je srpskom čitalaštvu drugu knjigu u nizu – Golemovo oko.

Kao i u prethodnom delu trilogije, Golemovim okom dominira dualitet između đinija Bartimeja i njegovog mladog gospodara Natanijela. Naravno, Bartimej je beskrajno ciničniji, vispreniji i duhovitiji od Straudovog dečaka čarobnjaka, mada je i dalje više narator nego neposredni protagonista.

U Golemovom oku London i magokratija koja njime vlada našli su se pod napadom neuhvatljivog golema, kojim može da upravlja samo neverovatno moćan čarobnjak, a i to pomoću davno izgubljenih čini i magičnih predmeta. Mladi Natanijel smisleno postaje deo Vladine istrage, s jasnim ciljem da iz čitavog tog zamešateljstva ostvari korist za sebe. Natanijel više nije neiskusni dečačić koji ne ume da odgovori na iskušenja čarobnjačkog sveta kojim vladaju odrasli, već svesni učesnik u tlačenju običnih ljudi koji ne vladaju magijom i deo korumpiranog sistema vladavine.

Džonatan Straud je i dalje beskopromisni antiapologeta novog svetskog poretka i savremenog ustrojstva sveta, nastalog na plećima potlačenih civilizacija, i Bartimej je ponovo prikriveni glasnogovornik piščevog stava. Mada potčinjen volji svog gospodara, Bartimej sve vreme iznalazi načine da se pokaže moralnijim i iskrenijim od Natanijela, koji je sastavni deo društva što počiva na neiskrenosti, iskvarenosti i tlačenju slabijih. Straud umešno postavlja pitanje da li bi osoba nadarena koliko Natanijel pod nekim drugačijim okolnostima izbegla zamku sistema, ali odgovor na to pitanje ne daje u ovom romanu.

Upravo je zbog toga Golemovo oko pomalo frustrirajuće za čitanje. Gotovo da je nemoguće poistovetiti se na pravi način s protagonistom. Ma koliko čitalac želeo da voli Natanijela i da navija za njega, opet je delimicno zgađen i razočaran njegovim postupcima.

Čini se da je Straud upravo stoga više pažnje posvetio liku koji se u Amajliji iz Samarkanda javlja tek u prolazu. Naime, Kiti je u Golemovom oku skoro važniji činilac od Natanijela. Njeno suprotstavljanje tiranskom režimu i gotovo raskalašni idealizam predstavljaju jasnu suprotnost Natanijelovom učestvovanju u vlasti.

Za razliku od Amajlije iz Samarkanda, ovaj roman namenjen je nešto starijim čitaocima, što se vidi i po nešto prljavijem jeziku kojim se pisac služi. Opet, i na ovo se može gledati kao na Straudov otklon od klasične prestave književnosti za decu, sasvim u skladu s njegovim očiglednim stavom da su deca daleko zrelija nego što to odrasli umišljaju.

Battlestar Galactica: Blood and Chrome

by High Duke

Posle podužeg vremena uglavnom opravdanog lenstvovanja, vraćam se blogu. Izdešavalo se svašta, a ja nisam ispratio i napisao gomilu stvari koje je trebalo, što o serijama, što o knjigama. No, planiram da uskoro ispravim što više mogu stvari, a počeću od jedne od omiljenih mi serija, Galaktikom. Pre tri godine Galaktika je završena (film The Plan koji je emitovan kasnije i ne računam) i od onda smo imali blede pokušaje prikvela, i svi su, izgleda, doživeli propast.
Prvo je išla Kaprika, priča o nastanku veštačke inteligencije Sajlonaca, smeštena u detinjstvo Vilijama Adame. Prva i jedina sezona je bila podeljena kao i četvrta sezona Galaktike, na dva dela, što gledanosti nikako nije pomoglo, a sjajan potencijal koji je imala priča, sa sve virtualnom realnošću i jakim kiberpank motivima nije ostvaren i dobar deo serije je pretvoren u razvlačenje i palamuđenje, bez konkretnog teranja radnje. Čak ni prva sezona nije odmah do kraja emitovana na SyFy-ju, a na samom kraju nas je dočekao jedan Shape of the Things to Come u kojem vidimo smer koji je serija trebalo da ima, što je izazvalo opravdano pitanje: zašto koji moj niste malo brže krenuli na tu stranu.

Još nismo ni zakopali Kapriku kako valja, kada se pojavila druga ideja za još jedan prikvel. BSG: Blood and Chrome koja je trebalo da nas sa Kaprike digne nazad u svemir i ratove sa Sajloncima, naime, ovde pratimo opet Viliama Adamu, ali kao Haskera, mladog i talentovanog vajper pilota koji je u desetoj godini rata sa Sajloncima došao da služi na najmoćnijem brodu u flotu, Galaktici. Mnogi su se radovali povratku na staru (tada zapravo još uvek mladu) curu, iako su bili skeptični u pogledu kastinga mlađanog Luka Paskvalina kao Adame, koji je imao valjda za cilj da privuče još mlađaniju žensku publiku.

Ali o seriji, osim činjenice da se pilot radi, godinu i kusur dana nije bilo nikakvih vesti. Do juče. Na internet je procureo trejler za pilot, namenjem izgleda za internu upotrebu, a koji je emitovan na WonderConu. Probaću da okačim neki snimak u nadi da će bar neko vreme ostati online, pošto NBC ide redom i sklanja ga sa svih sajtova.


Battlestar Galactica Blood and Chrome : premier... by PureCine

Neki su nastavili da budu skeptični, kao i potpisnik ovih redova, kojem se nimalo nije dojmio CGI enterijer Galaktike (koji je, naravno, rasturen i rasprodat, što fanovima, što za potpalu), naročito nakog godina gledanja pravog seta u originalnoj seriji. O ostatku nisam previše sudio, zato što se u trejlerima svašta namontira da izgleda sjajno. U svakom slučaju, euforiju i nade, ali i strahovanja, okončala je izjava Marka Sterna, glavnog čoveka za originalni program SyFy kanala, koji je rekao da iako je pilot za „Krv i hrom“ snimljen, da serija nije prihvaćena i da je neće biti u formatu TV programa. Navodno, to i ne znači da će biti potpuno ubijena, već će možda (što je ustvari i od početka pominjano), ugledati svetlost dana kao web serija. To, već pretpostavljate, znači drastično manji budžet, manju isplativost, tako da na već sumnjivu budućnost serije baca dodatnu senku. No, barem će pilot biti emitovan, izgleda na jesen, pa ćemo videti da li je u pitanju bilo nešto što je moglo da zaživi i svidi se fanovima originalne serije, ili nakaza koja je sa punim pravom abortirana.

Објави пост

Povratak DnD-u - Bogovi, deo prvi

Pre nekog vremena, najavio sam da ću povremeno zloupotrebljavati ovaj blog za promociju mog najdražeg hobija - FRP-a. Moj prvi post na tu temu bio je posvećen rasama koje će biti dostupne igračima u jednoj od mojih predstojećih kampanja. Ovoga puta, predstaviću zainteresovanim čitaocima - ako ih ima - najznačajnijeg od pet ljudskih bogova prisutnih u toj potencijalnoj kampanji.

*****

Sol Invinctus – The Conquering Sun, the Divine Father

Alignment: LN

Areas of Concern: The Sun, Law, Justice, War, Rulership

Domains: Law, War, Sun, Glory, Nobility

Favored Weapon: Flamberge

Holy Symbol: Golden Circle or Sun-in-Glory (Oriflame)

Sol is the divine embodiment of the actual celestial body, the center of the solar system and the greatest power amongst Elder Gods. During his struggles with his divine dark twin, Chton, he has created the 14 planets of the solar system and he has created planet Gaia as a cage for Chton, therefore creating in time other Elder Gods. That is the reason why he is called both the Conquering Sun and the Divine Father.

Sol's body is the actual Sun, and he fully dwells on the Prime Material Plane. His divine power is enormous, especially inside the orbits of the planets that circle around his body. He is as patient as he is powerful and he is the deity that puts most value on responsibility. That is the primary reason why he created anthropomorphic image and sent it to first humans who started to worship the Sun on the Gaya's surface. He feels responsible for creating the planets and for the other divine minds who emerged aeons after he imprisoned his brother, so he has taken an active role in the lives of the life forms on the planets that orbit around him. His goal is to spread and support the rule of law and to support the civilization and all its achievements. His primary worshipers are rulers, lawbringers, judges and aristocrats – but also everyone that toil and work under the sun and those who benefit from the rule of law and stability, so he is equally worshiped by kings and peasants. His worshipers are also those who are wronged, poor – who are hoping for mercy – merchants and even warriors, since Sol has waged the first war in the known history – the war against his mad brother. Although, he is more worshiped by officers and military leaders in his aspect of the warrior, than by common soldiers. He is the principle deity of the pantheon and is recognized as preeminent of the Elder Gods, as well as the god who keeps the ultimate destruction of the world at bay. He expects from his followers to abide by the laws, although not foolish, contradictory or meaningless laws, and to promote order and peace.

Sol is usually shown as well-formed golden-haired man, with blinding light that shines from his eyes. He usually wears golden breastplate and cloak, with two-headed eagles and lions as motifs.

AMAJLIJA IZ SAMARKANDA - Džonatan Straud

Pre četiri godine za Popboks sam napisao prikaz romana "Amajlija iz Samarkanda", iz pera pisca po imenu Džonatan Straud. U međuvremenu, Straudov srpski izdavač - Odiseja - objavio je sve tri knjige izvorne trilogije o Bartimeju, Straudovom protagonisti, te nakon toga objavio drugo izdanje sa novim naslovnicama, čiji je autor D. Bob Živković (pun intended). Odiseja trenutno privodi kraju radove na objavljivanju prikvela trilogije o Bartimeju, a pod naslovom "Solomonov prsten", tako da je pravi trenutak da se podsetimo šta sam to pre četiri godine pisao o romanu koji je sve to započeo, "Amajliji iz Samarkanda". 

Prenosim tekst pisan za Popboks, uz ogradu da je neuobičajeno kratak baš zbog toga što je izvorno pisan za taj portal, koji insistira na tekstovim krajnje ograničenog obima.

*****

DŽONATAN STRAUD – Amajlija iz Samarkanda

Mračnije od Potera

Amajlija iz Samarkanda je namenjena deci, ali ne samo njima. Očigledno usmerena ka čitaocima sedmoknjižja o Hariju Poteru, dobar razlog postojanja nalazi u činjenici da Džonatan Straud po zanatskom umeću uveliko prevazilazi Roulingovu. A ukoliko se zanemari poterovski prizvuk, ovaj roman može da se čita kao sumorna alternativna istorija i antiutopija, te kao pripovest o zloupotrebi moći 

Beogradska izdavačka kuća Odiseja tokom jesenjašnjeg Sajma knjiga u Beogradu predstavila je srpskom čitalaštvu prvi roman trilogije Bartimej Džonatana Strauda (Jonathan Stroud) Amajlija iz Samarkanda. Reč je o romanu namenjenom deci i očigledno nadahnutom uspehom serijala o Hariju Poteru, pa je samim tim izvesno poređenje ova dva serijala neizbežno.

Ipak, Straud već na samom početku trilogije uspešno stavlja do znanja kako ne preza od hvatanja u koštac s tmurnim i teskobnim temama, što Roulingova čini tek u docnijim naslovima svog serijala. Svakako bi se moglo reći i da pisac Amajlije iz Samarkanda po zanatskom umeću daleko prevazilazi Džoan Rouling, ali i da u pisanju i obraćanju čitaocu ima sasvim drugačiji pristup od ove spisateljice.

Amajlija iz Samarkanda je osvežavajuće cinična, a njeni protagonisti egoistični, samoživi i životni. Mladi čarobnjak-šegrt Natanijel sušta je suprotnost dobrice Potera, i Straud se njime umešno služi kako bi istakao sve mane društva u kojem živimo, naravno uvijenog u oblandu alternativne Britanije u kojoj je magija zamenila industrijsku revoluciju, a magokratija plutokratiju.

Straud se u svom delu poziva na srednjovekovnu okultnu tradiciju, nadahnutu pitagorejstvom i Dalekim istokom, pa je njegova magija mračnija, demonska i onostrana. U Amajliji iz Samarkanda nema vedrih čarobnjačkih igara, ali zato roman obiluje zamršenim obredima i činima čija je jedina uloga sticanje moći.

Dvojica protagonista Straudove trilogije su mladi čarobnjački šegrt Natanijel, koji u Amajliji tek počinje svoje školovanje, i pet milenijuma star duh – đini iz arapskih legendi – po imenu Bartimej, koji je ujedno glavni pripovedač. U neku ruku, ova dva lika jedan drugom predstavljaju antipod: turoban i tmuran, Natanijel je opsednut žudnjom za svetovnom i magijskom moći; iako drevan po merilima smrtnika, Bartimej je pun života i duhovitosti.

Dapače, upravo delovi Amajlije iz Samarkanda kojima Bartimej suvereno vlada daju pečat čitavom delu. Doduše, to bi se već dalo zaključiti i po tome što je trilogija nazvana po njemu. Tu se, između ostalog, i ogleda svo Straudovo spisateljsko umeće. Naime, on se potpuno svesno okreće od protagoniste s kojim bi se čitaoci najpre poistovetili, dečaka čarobnjaka, i u prvi plan stavlja stvorenje po biti i naravi neljudsko, štaviše oštrog kritičara svih naših vrednosti.

Veoma je prijatno susresti se s romanom koji se pre svega obraća deci, a ne potcenjuje svoje čitaoce. Iako već od prvih stranica duhovita i zabavna, Amajlija iz Samarkanda ima smelosti da bude mračnija i brutalnija od ma koje druge knjige napisane i objavljene na talasu popularnosti čarobnjačića iz Hogsvorta. Straud s tim, na svu sreću, ne preteruje. Iako amoralni, njegovi likovi uspevaju da prenesu čitaocima osećaj potrebe za dobrotom i plemenitošću, što predstavlja izvrsnu ravnotežu počesto teskobnoj priči koja na trenutke ume i da optereti.

Nightflier's Best ov d Best 2011 - razočarenje godine

Najznačajniji domaći izdavač fantastike - Laguna - objavila je početkom ovog meseca dugo iščekivani roman Džordža Martina, "Ples sa zmajevima". 

Već sam se osvrnuo na ovaj - peti po redu - nastavak u serijalu "Pesma leda i vatre", ali red je da se podsetimo šta je to bilo jula prošle godine i da li se nešto promenilo u mom utisku tokom turobnih zimskih meseci.

Najpre, da vidimo šta sam to pisao sredinom 2011:

*****

Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.

Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.

Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.

E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.

Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.

Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.

I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.

Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.

Nije pomoglo.

Eh, pa da krenemo...

"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.

Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.

Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.

Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.

Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.

U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.

Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...

Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.

Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.

Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.

Eh.

Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).

Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja. 

*****

Moram priznati da mi se mišljenje zaista promenilo. Nažalost, ne kao u slučaju "Gozbe za vrane". Danas, devet meseci nakon što sam pročitao "Ples sa zmajevima", moja ocena ovog romana bila bi 7/10 - uz uvažavanje stava da je ta ocena pre svega zaslužena od strane prethodnih naslova u serijalu.

Doduše, jednu stvar ne mogu a da ne napomenem - "Pesma leda i vatre" najpre je bila "Zmajeva krv". Odnosno, Martin je najpre napisao i objavio priču o Deneris, koja tvori njena poglavlja u romanu "Igra prestola", pa tek onda oko toga izatkao ostatak Vesterosa i Esosa. "Ples sa zmajevima" se donekle može posmatrati kao povratak tim korenima. Međutim, bojim se mogućnosti da je on jednostavno izgubio žar i polet koji su ga terali da prati glavnu priču u ovom serijalu. Gotovo sve što je nakon "Gozbe za vrane" objavio sadrži daleko više duha i maštovitosti od onoga što je čitaocu ponuđenu u "Plesu sa zmajevima". 

Ovo je možda nepopularn stav, ali "Ples sa zmajevima" je u suštini - nezanimljiv roman. Od krajnje dosade spasava ga samo Martinovo vanredno zanatsko umeće, ali uvek je očigledno kada se posao tek odrađuje, čak i kada to čini velemajstor.