Претражи овај блог

среда, 21. септембар 2011.

THE DOCTRINE OF LABYRINTHS - Sarah Monette


 Danas imamo gosta na blogu. Cenjenu koleginicu Jevtropijevićku i njen osvrt na serijal Sare Monet.



Sara Monet – Doktrina o lavirintima (Melusine, Virtu, Mirador, Corambis)

by Jevtropijevićka



Kako bi bilo da pokušamo sa sažetkom od jedne rečenice, nečim podesnim za blurb?
U tom slučaju, ovaj niz od četiri romana mogao bi se opisati ovako: Avanture zlog gej čarobnjaka kome se sviđa njegov polubrat, čovečni lopov i bivši ubica.
...
Stanite! Vratite se! Nije sve tako crno!

Zašto, reći ćete? Pa, samo zato što je Sara Monet izuzetno talentovana spisateljica i briljantan stilista, sa krajnje originalnim pristupom koji uspeva da spase čak i najoveštalije motive. 

Ova tetralogija u stvari bi se bolje mogla opisati kao trilogija jer prve dve knjige – Melusine i Virtu – čine celinu koju treba čitati odjednom; treći i četvrti roman, iako i dalje delovi istog niza, ipak pokazuju priličnu meru nezavisnosti. Ako želite da proverite kvalitet pisanja ove autorke, a ne bojite se da počnete od nastavka, preporučila bih da krenete od Miradora, koji ne pati od prvenačkih mana donekle prisutnih u Melusine/Virtu celini, uglavnom na planu strukture.

Opšti podaci:

Elem, Doktrina je žanrovski čist fentezi smešten u sekundarni svet, bez dodira sa našim; kulturno-istorijski, prve tri knjige se odvijaju u nekom neodređenom ekvivalentu renesanse a bogme i baroka (štampa postoji, barut ne postoji) dok četvrta knjiga uz ozbiljan geografski pomak čini i kulturni skok ka nekom... ne znam ja šta je to... recimo, fentezi stimpanku. Jedan od tri aduta koje Monetova može da ponudi čitaocima jeste upravo opsenjujuća i omamljujuća gustina i verodostojnost sveta koji stvara. 

Bez obzira na to što ne zagušuje čitaoce informacijama, i što ne postoji dosledno razrađena-pa-odjednom-izložena istorija prikazanog sveta (Meduze), niti nekakvo koherentno učenje o magiji i čarobnjaštvu koje bismo mogli prepričati (ili književnosti, ili religiji, ili geografiji, ili flori i fauni), jasno je da je autorka ozbiljno osmislila koncept ovog sekundarnog sveta i tokom pripovedanja njeni junaci često pominju – sa krajnje prirodnim podrazumevanjem – detalje iz kojih se može, u neophodnoj meri, naslutiti nadređena celina. E sad, činjenica je da ćemo saznati više o, recimo, ustrojstvu, funkcionisanju i legalnosti prostitucije u dva ili tri različita društva u Meduzi, kao i o društvenim implikacijama iste, ili o nepomirljivim teorijskim razlikama između dve škole čarobnjaštva, nego o agrikulturi Kekropije ili vojnoj strategiji Korambisa – ali ako preferirate vojnički orijentisan fentezi, verovatno niste ni stigli do ovog dela prikaza. Meni je najdraža činjenica da saznajemo dosta o pozorišnoj tradiciji Maratata pošto je jedan od pripovedača uspešna glumica – ako se negde tokom knjiga razotkriva da je Sara Monet doktorirala na renesansnoj tragediji, to je ovde. ;) Samo, ako mislite da će kvalifikacija „He would have been perfectly cast as Uriel Glabney in The Siege of Kerchesten“ ikad biti objašnjena, grdno se varate.

Dobro, reći ćete, a radnja? Ima li ovo radnju, ili se ta dva zlikovca samo šetkaju unaokolo i dive složenim detaljima norvenske mitologije i trojanske veštine lečenja, izloženim za našu razbibrigu?


Melusine/Virtu


Pa, zapravo, radnja postoji, ali tu počinju razlozi zbog kojih Sara Monet nije onoliko popularna koliko bih ja to volela. Prva dva romana su u suštini jedan roman koji pokazuje određene strukturne probleme karakteristične za prvence; odnosno, blagu nasumičnost radnje (ovo nije roman potrage, iako se skoro sve vreme negde putuje). Idemo negde, pa se vratimo, pa onda opet idemo negde samo iz drugog razloga, pa onda opet kući. To funkcioniše dok roman(e) posmatramo kao usredsređene na razvoj i sazrevanje likova dva brata koji treba mentalno i emotivno da stignu od tačke A do tačke B, ali radnja je tu samo prilika da to i postignu, i povremeno narativni mehanizmi prilično škripe da bi sve išlo u željenom pravcu. Uglavnom, zaplet je sledeći: čarobnjak Malkar Genadion je uništio Virtu, čarobni artefakt koji štiti grad Meluzinu, a u tu svrhu iskoristio Feliksa i na njega prebacio svu krivicu. Feliks ne može da se brani jer je sišao s uma od siline oslobođene magije. Igrom slučaja, otkriva da ima polubrata koji ga uzima pod svoje, i njih dvojica kreću u bekstvo, usput tražeći leka za Feliksovo ludilo i način da dokažu njegovu nevinost i poprave Virtu.

Sara Monet je, da li svesno ili nesvesno, odabrala vrlo hrabro tj. rizično polazište – postoje dva pripovedača, od kojih jedan ubrzo nakon početka Meluzine siđe s uma, tako da tokom dobrog dela romana zbivanja vidimo kroz dve različite prizme – ludog čarobnjaka koji je tek donekle svestan šta mu se dešava, tako da iz njegovih (raskalašno poetičnih) halucinacija moramo da filtriramo ono što mu se zapravo događa, i vrlo trezvenog provalnika koji bogatim uličarskim jezikom bez ustezanja priča o svom životu među polusvetom Meluzine. To može biti veoma naporno za manje strpljive čitaoce, naročito dok se ta dva toka pripovedanja ne spoje, ali je isplativo – i bar za mene je bilo veliko uživanje da pratim kako Monetova bez muke prelazi sa jednog glasa na drugi.

Njen najveći domet, zapravo, i treba tražiti u izgradnji likova: prilikom svakog prepričavanja neumitno dolazimo do zaključka da su u pitanju šabloni – zaboga, Mildmej je provalnik i ubica zlatnog srca, traumatizovan nesrećnim detinjstvom, pa još problemi sa devojkama, a ovamo voli decu i ume sa njima... hajte, molim vas... Ili, čarobnjak Feliks, Meri Sju kakve se nijedan fanfikšn ne bi postideo (različite oči! Egzotična boja kose! Neviđene magijske moći! Šarm pred kojim svi padaju na kolena! Traumatično nesrećno detinjstvo, na kvadrat!) ALI, autorka to radi tako dobro, pripovedački glasovi su tako uverljivi, svaki čas se poneki kliše podrije, iskoristi za nešto peto i originalno ili naprosto zaobiđe uz lak udarac nogom... psihološka produbljenost likova samo piči. I tako, na kraju, vi poverujete u šablon: okrnjen je, ispresavijan, crtano je preko ivica... jednom rečju, više nije šablon.

Mirador

Treći roman Monetove, Mirador, koji ima zaokružen i pristojno napet zaplet sa špijunsko-detektivskim natruhama, svakako je najbolji u nizu već po tome. Takođe, u prvi plan ovde stupa fenomenalan ženski lik, glumica Mehitabel Par – pronicljiva, duhovita, oštrog jezika, proračunata ali i čovekoljubiva, kad sebi to može da dozvoli. Iako se pojavila u drugoj knjizi, ovde postaje i treći pripovedački glas, neophodan da bismo imali celovitu sliku o zbivanjima, i vrlo osvežavajuć uz to.
U romanu ima i dosta strejt seksa, za one koji to vole. Doduše, ako ste gadljivi na scene gej seksa, pa još u BDSM verziji, nećete se daleko probiti kroz ovu knjigu, ali s druge strane – važi isto što i za vojnički fentezi, a sem toga, Monet u svim erotskim scenama drži dosta visok nivo neeksplicitnosti i nagoveštaja umesto mehaničkih uputstava za upotrebu (meni je to plus) pa ako nemate živu maštu, možda će ovde za vas biti mnogo manje seksa nego za mene, šta ja znam.
Roman je odličan primer kako treba pisati o dvorskim spletkama tako da bude i zanimljivo i pregledno i verodostojno: ukrštaju se političke intrige, lične omraze, problem opstanka pozorišta kad ode glavna zvezda, problemi sa upokojavanjem duhova, špijunaža i kontrašpijunaža na čarobnjački način, mračna prošlost glavnih junaka, njihovi zanati i traume iz detinjstva... i na kraju se čvor pretvori u mašnicu. Da tako kažem. Što ne znači da je kraj iole veseo, ali je uverljiv i upečatljiv.
Značajno je i to što je odnos između dva brata u ovoj knjizi znatno napetiji nego u prve dve; naime, odnos moći je silno izmenjen u Feliksovu korist, a pošto je Feliks po prirodi skot, on to strahovito i nezahvalno zlorabi. Uopšte uzev, ako postoji nešto što čitaoca može da odbije od ovog serijala, to je glavni lik.

Korambis

Eh, eto dokaza kako se dobri pisci brzo umore kad treba razvlačiti istu priču u nedogled. Monetova je u četvrtoj knjizi Doktrine napravila ozbiljan iskorak u stimpank – čarobni vozovi i čarobni mehanizmi u stilu onog sa Antikitere, ali za uništavanje pola sveta, društvo mnogo srodnije viktorijanskim Englezima nego ona do sada viđena, i sve u tom stilu. To je donekle dovelo do čitalačkog padanja na nos, posebno jer je pokušala i da ponovi het trik sa traumiranim pripovedačem (ovog puta oslepljeni i zarobljeni vojskovođa Kej), ali opet, treba ceniti i hrabrost da se eksperimentiše. Nažalost, traumirani pripovedač je toliko traumiran da prvih pola knjige maltene samo kuka, što u kombinaciji sa samoubilačkim Feliksovim ponašanjem može da natera manje otporne čitaoce da odustanu pre – znatno bolje i svetlije – druge polovine knjige.

Korambis je pošten pokušaj da se razreše glavni problemi protagonista i priča dovede do koliko-toliko smislenog, a opet ne klasično srećnog kraja. Meni nije toliko uspeo kao prethodne knjige – recimo, u njemu dolaze do izražaja mane Monetove, kao što je činjenica da joj scene akcije ne idu od ruke i da su stoga dve ključne scene sa više aktera i dosta radnje – jedno grupno silovanje i napad džinovskog robota-manijaka na voz – ispričane sa stanovišta slepe osobe, odnosno čoveka vezanih očiju. (Da, džinovski robot-manijak. Što vas silovanje nije iznenadilo?)

Zaključak: nije ovo štivo za svakoga, ali jeste za mene, definitivno; pa tako, ako i vi volite knjige o knjigama, teoriji čarobnjaštva i tu-i-tamo seksu, pisane zahtevnim i raznovrsnim jezikom, i niste alergični na odstupanje od klišea i zaplete bez potpune zaokruženosti – romani Sare Monet bi vam se možda, nekad, nekako, mogli dopasti.

4 коментара:

  1. Kako dobro napisan tekst! Ne znam hocu li naci vremena da procitam te knjige, ali bar sam uzivala u duhovitom prikazu.
    Veliki pozdrav,
    Dacko

    ОдговориИзбриши
  2. Nisam uspela da upratim, da li ovo postoji (ili da li će postojati) na srpskom?

    ОдговориИзбриши
  3. Ne postoji na srpskom, niti postoje izgledi da će biti prevedeno i objavljeno.

    ОдговориИзбриши