Epska fantastika vs. Mač i magija - žanr ili marketing

Da li je mač i magija legitiman podžanr epske fantastike, ili samo marketinška kategorija? Da li je možda reč o američkom odnosu prema fantastici i američkom fetišu prema usamljenom heroju koji neočekivano dolazi i rešava stvar, naspram evropske fantazijske tradicije, koja se zasniva na družini i potrazi? Na kraju, ko danas piše epsku fantastiku, a ko mač i magiju - i da li su žanrovi i podžanrovi uopšte bitni ili služe samo da bi izdavači lakše privukli čitaoce?

Ovo je tema kojom će se baviti predavanje zakazano za 10. oktobar, ove godine koje smo, u Domu omladine Beograda (ulaz iz Makedonske ulice), sa početkom u 19 h. Predavači će biti moja malenkost i cenjeni kolega High Duke.

Razgovaraćemo o tome da li Džordž Martin zaista piše epsku fantastiku, razgovaraćemo o Murkoku i Bruksu, pa i o rivajvalu mača & magije, koji trenutno sa one strane Atlantika predvode Pyr i Paizo.

Svi ste više nego dobrodošli i radujemo se što ćemo vas videti.

Nova TV sezona i Žena mačka

by High Duke

Kako stigne septembar, tako kreće i sezona u Americi. Serija ima raznih, neke su povratničke, neke debitantske, ali može da se probere. Ja ću da pomenem nekoliko nama geekovski najzanimljivijih koje nas čekaju i par iz letnje sezone koja je upravo prošla, tako da će ovaj unos biti šaren od raznih fotografija i videa.

Ali prvo par vesti o najvećoj seriji prošle sezone, Igri Prestola. Već i vrapci na grani znaju da je Piter Dinklidž koji igra Tiriona dobio Emi za najbolju sporednu ulogu. Lično mislim da je to više iz dobre propagande, da se seriji da nešto osim nagrade za najbolju špicu, ali ne preveliko, dok je dobija glumac koji igra patuljka. Sjajan potez da se pokaže koliko nema diskriminacije. No, ne slažu se svi sa mnom, pošto je mnogima bio odličan u portretisanju Tiriona, no ostavljam vama da procenite.

Lista glumaca za drugu sezonu je skoro pa završena, o nekima smo već pričali, neki su novi, no dobri ljudi na internetu su napravili kompletnu listu novih lica koju možete pogledati ovde. Takođe se govorka da će Konan Stivens biti zamenjen u ulozi Gregora Kligejna „Planine koja jaše“, što nije nemoguće, budući da verovatno ima obaveza na snimanju Hobita gde igra orka Azoga. No, nadamo se da će ipak da se vrati, pošto je osim zamene glumca, što je uvek loše, čovek koji je predložen da ga zameni je možda visok, ali ne deluje toliko masivno kao Konan. Takođe, imamo i glumca za Emorija Lorča.

HBO je stavio tizer za novu sezonu koja će početi u aprilu 2012. http://hbo.com/video/video.html/?autoplay=true&vid=1208397&filter=game-of-thrones&view=null a Martin je najavio da će njegovu epizodu da režira Nil Maršal
I još jedna vest koja je letos mnoge uzbudila, Dubrovnik je odabran kao lokacija za snimanje dela Kraljeve luke, pretpostavljam baš samog lučkog dela grada. Evo i reportaže o početku snimanja:




True Blood po knjigama Šarlin Haris je završila četvrtu sezonu i to rekao bih najslabiju. Bilo je svetlih tačaka, no imao sam utisak kao da malo previše mlate praznu slamu ne baš najboljim zapletom. Veštica Marni mi ni na koji način nije prijala kao lik, bila je dosadna i nezanimljiva, a osim sto je otkrivena Tarina biseksualna strana i da su vile zle, ništa se posebno nije dogodilo. Bil Kompton je kralj vampira i kao takav je bio daleko bolji lik dok Erik i on nisu ponovo počeli da se prenemažu oko Suki. Suprotno očekivanju koje su fanovi imali na osnovu knjiga, Džejson se nije pretvorio u panterodlaka, ali mi i dalje ostaje jedan od najzanimljivijih likova zajedno sa Džesikom i Hesusom. Prva epizoda počinje sa Suki u vilinskom svetu i preti da postane previše ogavno, no do kraja sezone osim povremenih bljeskova njene moći i saznavanja istine o vilama nemamo baš neki razvoj priče u tom smeru, tako da mislim da se taj deo priče previše razvlači. Razrešenje glavnog zapleta ove sezone mi je bilo prilično nezanimljivo, ali sam kraj obećava bolju sledeću sezonu (ima povratnika iz ranijih sezona, par zanimljivih smrti, no neću ništa da konkretno govorim da ne bih slučajno spojlovao). Naravno, to ništa ne mora da znači, mada kao i većina serija koja prevale trecu sezonu previše stvari se sada ponavlja i potrebno je malo sveže krvi i ideja, no cenim da će serija biti tu još par godina, ako je sudeći po gledanosti sezone koja nikada nije bila veća.




Falling Skies je debitantska SF serija koja pokušava da napravi novi pristup staroj temi invazije vanzemaljaca na Zemlju, koje su poslednjih par godina postale baš popularne. No, Falling Skies pokušava da prikaže invaziju kao survival dramu, gde grupa preživelih ljudi pokušava da se suprotstavi napadačima organizovanim otporom. Glavnu ulogu igra Noa Vajli, poznat našoj publici kao Džon Karter iz serije E.R. Seriju producira Stiven Spilberg za kablovski kanal TNT tako da imaju veći budžet od serija kao što je recimo novi V (Visitors) gde je dobar deo serije sniman ispred zelenog platna i posle montirani efekti. No efekta ima manje u Falling Skies i urađeni su bolje, no ipak mora da se ima na umu da je to televizijski budžet, pa ništa neće izgledati tako uverljivo kao u holivudskim blokbasterima.

No, da se vratim onome što je bitnije u seriji. Protagonista je Tom Mejson, profesor istorije, koji je u napadu vanzemaljaca izgubio ženu, dok mu je srednji sin otet i spojen sa nekakvom vrstom parazita preko kojih šestonogi vanzemaljci kontrolišu decu. Sa najstarijim sinom, njegovom devojkom i najmlađim sinom, deo su grupe pokreta otpora koja nastoji da u isto vreme zaštiti preživele civile i porazi osvajače. Karakterizacija i gluma su solidni, zaplet zanimljiv i dosta se bavi ljudskim odnosom prema vanzemaljcima, mržnjom, besom, nemoći, strahom ali i pokušajima da se bolje upozna neprijatelj i njegovi motivi. U tom pogledu ima više SF elemenata i to često vuče priču, ali nalazim da iako mnogo bolje napravljena serija od nesretnog Visitors-a koji je brzo ukinut, ima manjkavosti u pisanju. Ne uspeva uvek da se dočara baš ta atmosfera napetosti i neizvesnosti, a gluma Vila Patona koji je zapovednik grupe preživelih mi je neuverljiva i monotona, tako da ne uspeva da me ubedi.



Pored toga se mogu naći i neke logičke manjkavosti (koje će možda nekako biti objašnjene u narednim sezonama) no, videćemo da li će se taj trend nastaviti i biti stalna boljka serije. No vanzemaljci umeju da budu prilično intrigantni i jezivi, i nisu baš humanoidni, što je nakon mnogih drugih depikcija plus. Za sada Falling Skies stavljam u kategoriju serija koje vredi pogledati i koje imaju potencijala, no taj potencijal nije ispunjen, tako da mislim da je moguće da se dogodi ista stvar kao i hronološkoj prethodnici Galaktike, Kaprici, koja je imala odličnu polaznu tačku, ali je previše rastegnuta i nije uspela da ispuni isčekivanja. Ali za sada se nakon prve sezone od deset epizoda Falling Skies vraća sa još deset epizoda sledećeg leta, pa ćemo da vidimo kojim putem će krenuti.



Red je da pomenem i nedavno završenu drugu polovinu povratničke sezone Futurame. Još jedna od nepravedno ukinutih kultnih serija sa Foxa, vratila se nakon par filmova i nekoliko godina pauze. Za neupućene, ovo je delo tvoraca Simpsonovih, ima sličan stil crteža (fotografija iznad je iz epizode koja parodira anime) ali je daleko svežija, zabavnija i smešnija od Simpsonovih koji su odavno prevalili granicu posle koje jedna serija treba da se emituje. Pride je prepuna raznih omaža iz geekovske kulture, kao što su druge serije, filmovi, knjige... Topla preporuka ako želite da se zabavite.




Kada smo već kod Foksa i nepravedno ukinutih kultnih serija, kapetan Serenitija, Malkom Renalds, aka Nejtan Filion se vratio u komično-kriminalističkoj seriji Castle u kojoj tumači naslovnog Ričarda Kasla pisca krimića koji u tandemu sa mladom detektivkom Kejt Beket rešava zločine. Jedna od serija koja mi je sjajna po tome što nije pretenciozna i ne puca na nešto više od onog što daje, a to je dobra zabava uz povremene geek reference, zanimljive priče i zapleti i više nego šarmantni likovi. No, pritom uspeva da bude i dovoljno mračna, morbidna i brutalna da sve lepo izbalansira, naročito posle onakvog završetka treće sezone. Počela je četvrta sezona i nadajmo se nikako i poslednja. No da ne kvarim doživljaje onima koji još nisu gledali, još jedna topla preporuka.

Od drugih povratničkih serija tu su: Big Bang Theory - geek sitkom, Sons of Anarchy, Boardwalk Empire, nova inkarnacija Nikite, Vampirski dnevnici, Breaking Bad, Uvod u anatomiju, Fringe i razne inkarnacije NCIS i CSI serijala, Supernatural, Mad Man, Star Wars: Clone Wars o kojima ćemo možda pisati nekom drugom prilikom.
Nestrpljivo se čeka drugog oktobra nastavak Spartaka sa novim glavnim glumcem, iako je na seriju pala senka zbog vesti o smrti Endija Fitfilda, prvog Spartaka koji je 11. septembra izgubio bitku sa rakom zbog kojeg je i bio prinuđen da napusti seriju.

Dexter ponovo ide od sledeće nedelje. Ovo je jedna od najmorbidnijih i mračnijih serija koja sam ikada gledao, a ove sezone je postavka pojačana za legendu Edvarda Džejmsa Olmosa. Iako priznajem da će posle Galaktike biti neobično gledati ga drugde, siguran sam da će nakon mirnije i dosadnije prethodne sezone doneti novog života u seriju.



Tu je nova i izgleda poslednja sezona Hausa koja će ići umanjena za lik Lise Kadi. No Haus je u većim problemima nego ikada, ako ste pratili njegovo parkiranje automobila na kraju prethodne sezone. Iako je bila zanimljiva primarno zbog Hju Lorijevog portretisanja Hausa, serija je počela da gubi na čari i mislim da bi i trebalo da se završi ove sezone. No, evo trejlera za novu sezonu:





Uskoro nam se vraća i još jedan od hitova prošle sezone The Walking Dead koji je imao velikih poteškoća budući da je producent Frenk Darabont hteo da otpusti sve scenariste, što se na kraju završilo otpuštanjem samog Darabont. Još uvek je nejasno šta se dogodilo, no izgleda da se poznati reditelj nije najbolje složio sa načinom rada na televiziji, a i izgleda drastično smanjenim budžetom za drugu sezonu. No, kako izgleda, serija će biti daleko inferiorna u odnosu na Kirkmanov strip (iako je sam Kirkman ostao jedan od producenata serije) a po svemu sudeći u drugoj sezoni će se još više odaljiti od izvornog materijala, tako da sam se već pomirio sa tom činjenicom. Ostaje samo da vidimo da li će i tako izmenjena biti gledljiva. Evo i dva promotivna videa:






Stižemo i do novih serija kao što su:
Ringer: triler sa Sarom Mišel Gelar, nekadašnjom Bafi, ubicom vampira.
Čarlijevi Anđeli: rimejk kultne serije
Person of Intrest:akciona drama iz kuhinje tvorca Losta, Džej Džej Abramsa.
Secret Circle: tinejdžerska drama o magiji i vešticama
Gifted Man: priča o pomalo bezosećajnom vrhunskom hirurgu kojeg prati duh bivše žene
Once Upon a Time: u gradiću Storibruk likovi iz bajki su zarobljeni u stvarnom svetu...
Grimm: poslednji potomak braće Grim otkriva da su skoro sva bica iz bajki stvarna i da može da ih prepozna.
Trejlere za nove serije možete pogledati ovde.




I na samom kraju imamo najpompeznije najavljivanu novu seriju, čiji je početak odlagan. Terra Nova je naučnofantastična serija o propasti ljudske civilizavicije i šansi za novi početak. Godine 2149. svet je prezagađen i prenaseljen. Prirodne hrane više skoro da nema, disanje vazduha bez maski izaziva bolesti, a planeta je prenaseljena pa su na snazi strogi zakoni o broju članova porodice. No nadu umirućoj planeti daje vremenski procep koji su naučnici otkrili i koji vodi do alternativnog vremenskog toka Zemlje, 85 miliona godina u prošlost. Glavni likovi pripadaju porodici koja je napravila grešku i dobila treće dete, malu ćerku, što je strogo zabranjeno. Kada bivaju otkriveni Džim Šenon, policajac pobesni i pretukavši drugog policajca završava u zatvoru. Njegova supruga Elizabet je lekar specijalizovan za razne oblasti i biva odabrana da sa preostala dva deteta, sinom i ćerkom, ode kao deo desetog kontigenta naseljenika u prošlost. Džim uz njenu pomoć beži iz zatvora, otima najmlađu ćerku koja im je bila oduzeta, i ilegalno prolazi kroz portal.
Sa druge strane zatiče ih praistorijski raj, neiskvarena čista planeta na kojoj ima svega par hiljada naseljenika koji su dolazili na svakih nekoliko godina. No, život u svetu punom ogromnih krvožednih dinosaurusa nimalo nije lak, naročito ako su u to umešani i ljudski neprijatelji.



Na prvi pogled serija lepo izgleda (iako se ograničenja budžeta odražavaju na realističnost kompjuterskih efekata), ali mi se za sada čini da joj nedostaje originalnosti, barem kada se pogleda postavka. Deluje kao skup pozajmljenih ideja i motiva, prilično lepo sklopljenih, no ipak već viđenih stvari. Prvo je tu porodica koja se sastoji od oca koji je prirodni policajac, inteligentne doktorke majke, odgovorne tinejdžerke ćerke, buntovnog tinejdžera sina i najmlađe radoznale ćerke. Džim Šenon bi prirodno učinio apsolutno sve za svoju porodicu, što nam je više nego jasno već stavljeno do znanja u samom pilotu, ali je pomalo grup kao otac i ne zna kako da priča sa decom, prvenstveno sinom. Cela ta formula mi za sada deluje kao reciklirani sablon za zanimljivu porodicu u američkoj seriji.

Planeta Zemlja iz budućnosti i po izgledu i po atmosferi neodoljivo podseća na Mars iz Totalnog opoziva, dok je nemoguće ne povući paralelu između naseobine Terra Nova u prošlosti i kampa na Pandori, iz Avatara. Čak je isti glumac Stiven Lang odabran da glumi zapovednika kampa (mada su likovi malko drugačiji po senzibilitetu, bar u pilotu). Sa druge strane, neizbežno je poređenje sa Parkom iz doba jure po tematici dinosaurusa (mada je serija izbegla upotrebu iste vrste dinosaurusa, budući da je u Terra Novi period krede, a ne jure). Kada se u obzir uzme i frakcija naseljenika koja se odvojila i praktično vodi rat sa Terra Novom, ne mogu ni da se otmem utisku atmosfere slične onom iz Izgubljenih (Lost), samo što je Lost u svom pilotu delovao mnogo bolje i zanimljivije nego Terra Nova. Čak i kada je radnja drastično usporena, karakterizacija je to što je seriju održalo na nivou, a to ovde još uvek nije vidljivo.
No, kako su originalne ideje i postavke već retkost, ovo nije neophodno ni toliko loša stvar, ali kako se radi o mreži Fox mislim da je serija u startu u ozbiljnim opasnostima. Za sada deluje kao nešto što bi se moglo gledati i nadati se da će likovi biti zanimljiviji, a zaplet dovoljno snažan da pokrije sve klišee. No, pošto sve što pričam jeste samo na osnovu dvočasovnog pilota, tako da ću sačekati da vidim bar veći deo sezone od planiranih 13 epizoda pre nego što donesem nekakav konkretniji zaključak, ali stav mi je da se uvek nadam sjajnoj fantastičnoj seriji.

I još na kraju samo par fotografija koje su procurele sa snimanja The Dark Knight Rises, trećeg i poslednjeg dela Nolanove sjajne vizije Betmena. Detalji o samom filmu, pa čak i nekim likovima su još uvek tajni i više od zvaničnih trejlera teško može da se nađe. Pre nekog vremena je objavljena fotografija En Hatavej kao Catwoman (Žene mačke)

Fotografija je izazvala mnoge negativne reakcije zbog toga što kostim nema uši, pošto je to svima prepoznatljiv motiv ovog lika. No, ljudi previše imaju na umu viziju Tima Bartona i Mišel Fajfer kao Catwoman. Činjenica je da je Barton uzeo mnogo više slobode i da je Nolan mnogo verniji stripu u praktično svakom pogledu. Tako da mnogi ni ne znaju da je Žena mačka u mnogim inkarnacijama kostima bila bez ušiju i samo sa domino maskom ili u novije vreme, naočarima.
Ali pre nekoliko dana se pojavio i novi set fotografija koji će da umiri i sve one koji su zahtevali uši.

Kao što se može videti uši su tu, a izgleda da kada se spuste preko maske stvaraju naočare sa prve fotografije. Kostim iako nije od sjajne kože, vuče inspiraciju od više kostima Catwoman, uključujući i kostim iz serije Betmen iz šezdesetih godina.

Kao što se može primetiti, blog malko širi delatnost i na druge geeky teme i stvari. Ali iako deluje da smo malo zapostavili književnost, to je samo privremeno budući da su nas razne obaveze privremeno okupirale. No, za manje od mesec dana počinje Beogradski sajam knjiga i kao i uvek, pre sajma ćemo najaviti neke nove naslove koji izlaze oko vremena sajma, kao i izveštaj sa sajma, naročito mali vodič posle prvog dana sajma, a do tada i prikazi par novijih naslova kojima nikako da posvetimo pažnju koju zavređuju.

Predsajamska groznica u Čarobnoj knjizi

Predsajamska groznica u Čarobnoj knjizi se nastavlja. Još dva nova naslova urbane fantastike:



GRAD PEPELA - Kasandra Kler (INSTRUMENTI SMRTI II)

Kleri Frej bi najviše volela da joj se život vrati u normalu. Ali kako da vodi običan život kada je Senolovac koji ubija demone, kada joj je majka zatočena i u komi, a osim toga poseduje i moć da vidi bića podzemnog sveta? Magični, mračni i opasni univerzum u kojem se našla sve dublje je uvlači u svoju zamršenu mrežu. Pored svega, rastrzana je osećanjima koja gaji prema najboljem drugu Sajmonu, kao i prema Senolovcu, zgodnom i opasnom Džejsu. Sve bi možda bilo drugačije da se Sajmon ne preobražava u vampira i da Džejs nije njen novopronađeni brat! A Klerina jedina šansa da spase majku jeste da pronađe nitkova Senolovca Valentina, koji je, osim toga što je po svemu sudeći lud i zasigurno zao, istovremeno i njen otac!

Gotski detalji i klasični elementi tradicionalne horor-fantastike sjajno se uklapaju sa modernom, gradskom atmosferom Njujorka. Egzotično i misteriozno podzemlje ovog grada nikada ne spava, a kada se u njemu, pored ljudskih bića, nađu još i vukodlaci, vampiri, anđeli, vile i lovci na demone, nema vremena ni za predah.



Živeti mrtav u Dalasu - Šarlejn Haris (Drugi deo serijala Prava krv)

Nakon što je u prvom delu priče, romanu Mrtav do mraka, srela Bila, vampira svog života, i postala predmet obožavanja ostalih krvopija, Suki Stakhaus počinje da radi za vampire koji žele da iskoriste njen dar čitanja misli. Među njima je i Erik, zgodni vampirski šerif Petog okruga i Bilov šef, koji bi rado prigrabio Suki za sebe. Po starom dobrom običaju, gde god se lepa Suki pojavi, iskrsnu i nevolje, te će njen odlazak na zadatak u Dalasu pokrenuti čitav niz kobnih i dramatičnih dešavanja, uz opasne verske fanatike, prepredene zanosne vampire, bića koja menjaju oblik i raskalašne šumske vile. Da li će iz društva živih mrtvaca Dalasa Suki izaći živa, zavisi jedino od njene hrabrosti i spretnosti.

Šarlejn Haris ponovo među Srbima

Mrtav do mraka, Šarlejn Haris - Prvi deo serijala Prava krv

Suki Stakhaus, konobarica iz gradića u Luizijani i devojka koja ume da čita tuđe misli, oduvek je maštala o tome da upozna nekog vampira. Svet se mnogo promenio u poslednje dve godine i vampiri su počeli neskriveno da žive među ljudima. Takvu koegzistenciju je omogućio nov proizvod, sintetička krv, zahvaljujući kojoj vampiri više ne moraju da love ljude.

Kada u kafanu u kojoj radi bude ušetao Bil, vampir iz njenih snova, Suki će dobiti možda i više nego što je tražila. Postaće predmet obožavanja nekoliko zanosnih i moćnih vampira i nekih drugih natprirodnih bića, ali će biti uvučena u čitav niz krvavih ubistava koja će zadesiti njen gradić. Utrkujući se s vremenom i natprirodnim silama u pokušaju da reši mnogobrojna ubistva, Suki će se i sama naći na meti opasnog zločinca i shvatiće da odabir vampira za momka možda i nije jedna od najpametnijih stvari koje je u životu uradila...

Izdavač Čarobna knjiga

THE DOCTRINE OF LABYRINTHS - Sarah Monette

 Danas imamo gosta na blogu. Cenjenu koleginicu Jevtropijevićku i njen osvrt na serijal Sare Monet.

Sara Monet – Doktrina o lavirintima (Melusine, Virtu, Mirador, Corambis)

by Jevtropijevićka

Kako bi bilo da pokušamo sa sažetkom od jedne rečenice, nečim podesnim za blurb?

U tom slučaju, ovaj niz od četiri romana mogao bi se opisati ovako: Avanture zlog gej čarobnjaka kome se sviđa njegov polubrat, čovečni lopov i bivši ubica.

...

Stanite! Vratite se! Nije sve tako crno!

Zašto, reći ćete? Pa, samo zato što je Sara Monet izuzetno talentovana spisateljica i briljantan stilista, sa krajnje originalnim pristupom koji uspeva da spase čak i najoveštalije motive. 

Ova tetralogija u stvari bi se bolje mogla opisati kao trilogija jer prve dve knjige – Melusine i Virtu – čine celinu koju treba čitati odjednom; treći i četvrti roman, iako i dalje delovi istog niza, ipak pokazuju priličnu meru nezavisnosti. Ako želite da proverite kvalitet pisanja ove autorke, a ne bojite se da počnete od nastavka, preporučila bih da krenete od Miradora, koji ne pati od prvenačkih mana donekle prisutnih u Melusine/Virtu celini, uglavnom na planu strukture.

Opšti podaci:

Elem, Doktrina je žanrovski čist fentezi smešten u sekundarni svet, bez dodira sa našim; kulturno-istorijski, prve tri knjige se odvijaju u nekom neodređenom ekvivalentu renesanse a bogme i baroka (štampa postoji, barut ne postoji) dok četvrta knjiga uz ozbiljan geografski pomak čini i kulturni skok ka nekom... ne znam ja šta je to... recimo, fentezi stimpanku. Jedan od tri aduta koje Monetova može da ponudi čitaocima jeste upravo opsenjujuća i omamljujuća gustina i verodostojnost sveta koji stvara. 

Bez obzira na to što ne zagušuje čitaoce informacijama, i što ne postoji dosledno razrađena-pa-odjednom-izložena istorija prikazanog sveta (Meduze), niti nekakvo koherentno učenje o magiji i čarobnjaštvu koje bismo mogli prepričati (ili književnosti, ili religiji, ili geografiji, ili flori i fauni), jasno je da je autorka ozbiljno osmislila koncept ovog sekundarnog sveta i tokom pripovedanja njeni junaci često pominju – sa krajnje prirodnim podrazumevanjem – detalje iz kojih se može, u neophodnoj meri, naslutiti nadređena celina. E sad, činjenica je da ćemo saznati više o, recimo, ustrojstvu, funkcionisanju i legalnosti prostitucije u dva ili tri različita društva u Meduzi, kao i o društvenim implikacijama iste, ili o nepomirljivim teorijskim razlikama između dve škole čarobnjaštva, nego o agrikulturi Kekropije ili vojnoj strategiji Korambisa – ali ako preferirate vojnički orijentisan fentezi, verovatno niste ni stigli do ovog dela prikaza. Meni je najdraža činjenica da saznajemo dosta o pozorišnoj tradiciji Maratata pošto je jedan od pripovedača uspešna glumica – ako se negde tokom knjiga razotkriva da je Sara Monet doktorirala na renesansnoj tragediji, to je ovde. ;) Samo, ako mislite da će kvalifikacija „He would have been perfectly cast as Uriel Glabney in The Siege of Kerchesten“ ikad biti objašnjena, grdno se varate.

Dobro, reći ćete, a radnja? Ima li ovo radnju, ili se ta dva zlikovca samo šetkaju unaokolo i dive složenim detaljima norvenske mitologije i trojanske veštine lečenja, izloženim za našu razbibrigu?

Melusine/Virtu

Pa, zapravo, radnja postoji, ali tu počinju razlozi zbog kojih Sara Monet nije onoliko popularna koliko bih ja to volela. Prva dva romana su u suštini jedan roman koji pokazuje određene strukturne probleme karakteristične za prvence; odnosno, blagu nasumičnost radnje (ovo nije roman potrage, iako se skoro sve vreme negde putuje). Idemo negde, pa se vratimo, pa onda opet idemo negde samo iz drugog razloga, pa onda opet kući. To funkcioniše dok roman(e) posmatramo kao usredsređene na razvoj i sazrevanje likova dva brata koji treba mentalno i emotivno da stignu od tačke A do tačke B, ali radnja je tu samo prilika da to i postignu, i povremeno narativni mehanizmi prilično škripe da bi sve išlo u željenom pravcu. Uglavnom, zaplet je sledeći: čarobnjak Malkar Genadion je uništio Virtu, čarobni artefakt koji štiti grad Meluzinu, a u tu svrhu iskoristio Feliksa i na njega prebacio svu krivicu. Feliks ne može da se brani jer je sišao s uma od siline oslobođene magije. Igrom slučaja, otkriva da ima polubrata koji ga uzima pod svoje, i njih dvojica kreću u bekstvo, usput tražeći leka za Feliksovo ludilo i način da dokažu njegovu nevinost i poprave Virtu.

Sara Monet je, da li svesno ili nesvesno, odabrala vrlo hrabro tj. rizično polazište – postoje dva pripovedača, od kojih jedan ubrzo nakon početka Meluzine siđe s uma, tako da tokom dobrog dela romana zbivanja vidimo kroz dve različite prizme – ludog čarobnjaka koji je tek donekle svestan šta mu se dešava, tako da iz njegovih (raskalašno poetičnih) halucinacija moramo da filtriramo ono što mu se zapravo događa, i vrlo trezvenog provalnika koji bogatim uličarskim jezikom bez ustezanja priča o svom životu među polusvetom Meluzine. To može biti veoma naporno za manje strpljive čitaoce, naročito dok se ta dva toka pripovedanja ne spoje, ali je isplativo – i bar za mene je bilo veliko uživanje da pratim kako Monetova bez muke prelazi sa jednog glasa na drugi.

Njen najveći domet, zapravo, i treba tražiti u izgradnji likova: prilikom svakog prepričavanja neumitno dolazimo do zaključka da su u pitanju šabloni – zaboga, Mildmej je provalnik i ubica zlatnog srca, traumatizovan nesrećnim detinjstvom, pa još problemi sa devojkama, a ovamo voli decu i ume sa njima... hajte, molim vas... Ili, čarobnjak Feliks, Meri Sju kakve se nijedan fanfikšn ne bi postideo (različite oči! Egzotična boja kose! Neviđene magijske moći! Šarm pred kojim svi padaju na kolena! Traumatično nesrećno detinjstvo, na kvadrat!) ALI, autorka to radi tako dobro, pripovedački glasovi su tako uverljivi, svaki čas se poneki kliše podrije, iskoristi za nešto peto i originalno ili naprosto zaobiđe uz lak udarac nogom... psihološka produbljenost likova samo piči. I tako, na kraju, vi poverujete u šablon: okrnjen je, ispresavijan, crtano je preko ivica... jednom rečju, više nije šablon.

Mirador

Treći roman Monetove, Mirador, koji ima zaokružen i pristojno napet zaplet sa špijunsko-detektivskim natruhama, svakako je najbolji u nizu već po tome. Takođe, u prvi plan ovde stupa fenomenalan ženski lik, glumica Mehitabel Par – pronicljiva, duhovita, oštrog jezika, proračunata ali i čovekoljubiva, kad sebi to može da dozvoli. Iako se pojavila u drugoj knjizi, ovde postaje i treći pripovedački glas, neophodan da bismo imali celovitu sliku o zbivanjima, i vrlo osvežavajuć uz to.

U romanu ima i dosta strejt seksa, za one koji to vole. Doduše, ako ste gadljivi na scene gej seksa, pa još u BDSM verziji, nećete se daleko probiti kroz ovu knjigu, ali s druge strane – važi isto što i za vojnički fentezi, a sem toga, Monet u svim erotskim scenama drži dosta visok nivo neeksplicitnosti i nagoveštaja umesto mehaničkih uputstava za upotrebu (meni je to plus) pa ako nemate živu maštu, možda će ovde za vas biti mnogo manje seksa nego za mene, šta ja znam.

Roman je odličan primer kako treba pisati o dvorskim spletkama tako da bude i zanimljivo i pregledno i verodostojno: ukrštaju se političke intrige, lične omraze, problem opstanka pozorišta kad ode glavna zvezda, problemi sa upokojavanjem duhova, špijunaža i kontrašpijunaža na čarobnjački način, mračna prošlost glavnih junaka, njihovi zanati i traume iz detinjstva... i na kraju se čvor pretvori u mašnicu. Da tako kažem. Što ne znači da je kraj iole veseo, ali je uverljiv i upečatljiv.

Značajno je i to što je odnos između dva brata u ovoj knjizi znatno napetiji nego u prve dve; naime, odnos moći je silno izmenjen u Feliksovu korist, a pošto je Feliks po prirodi skot, on to strahovito i nezahvalno zlorabi. Uopšte uzev, ako postoji nešto što čitaoca može da odbije od ovog serijala, to je glavni lik.

Korambis

Eh, eto dokaza kako se dobri pisci brzo umore kad treba razvlačiti istu priču u nedogled. Monetova je u četvrtoj knjizi Doktrine napravila ozbiljan iskorak u stimpank – čarobni vozovi i čarobni mehanizmi u stilu onog sa Antikitere, ali za uništavanje pola sveta, društvo mnogo srodnije viktorijanskim Englezima nego ona do sada viđena, i sve u tom stilu. To je donekle dovelo do čitalačkog padanja na nos, posebno jer je pokušala i da ponovi het trik sa traumiranim pripovedačem (ovog puta oslepljeni i zarobljeni vojskovođa Kej), ali opet, treba ceniti i hrabrost da se eksperimentiše. Nažalost, traumirani pripovedač je toliko traumiran da prvih pola knjige maltene samo kuka, što u kombinaciji sa samoubilačkim Feliksovim ponašanjem može da natera manje otporne čitaoce da odustanu pre – znatno bolje i svetlije – druge polovine knjige.

Korambis je pošten pokušaj da se razreše glavni problemi protagonista i priča dovede do koliko-toliko smislenog, a opet ne klasično srećnog kraja. Meni nije toliko uspeo kao prethodne knjige – recimo, u njemu dolaze do izražaja mane Monetove, kao što je činjenica da joj scene akcije ne idu od ruke i da su stoga dve ključne scene sa više aktera i dosta radnje – jedno grupno silovanje i napad džinovskog robota-manijaka na voz – ispričane sa stanovišta slepe osobe, odnosno čoveka vezanih očiju. (Da, džinovski robot-manijak. Što vas silovanje nije iznenadilo?)

Zaključak: nije ovo štivo za svakoga, ali jeste za mene, definitivno; pa tako, ako i vi volite knjige o knjigama, teoriji čarobnjaštva i tu-i-tamo seksu, pisane zahtevnim i raznovrsnim jezikom, i niste alergični na odstupanje od klišea i zaplete bez potpune zaokruženosti – romani Sare Monet bi vam se možda, nekad, nekako, mogli dopasti.

Konan is Back!

Eh, dođe kraj i letnjoj pauzi.

Blog duže vremena nije radio. To jest, nije bilo novih tekstova - ali zato su saradnici na blogu bili više nego vredni.

Ne mogu a da se ne pohvalim uspešno završenim prevodom "Bodeža snova", inače 11. knjige "Točka vremena" pokojnog Roberta Džordana. Po broju autorskih kartica (u narodu poznatih kao "šlajfne") ovaj roman je za sada najobimniji u serijalu. Obično biva da prevod ima nekih deset odsto manje teksta nego original (to je zbog svih onih određenih i neodređenih članova), ali u slučaju "Bodeža snova" ispostavilo se da prevedenog teksta ima značajno više nego što ima stranica mekokoričenog američkog izdanja.

Tako smo dobili potvrdu podatka da izdavači smanjuju font i prored u mekim povezima, kako bi uštedeli na štampi. Zaista, meki povezi postali su gotovo nečitljivi.

"Bodež snova" će biti objavljen za predstojeći oktobarski sajam knjiga, kao i drugi nastavak trilogije "Red magle", pod naslovom "Zdenac uspenja".

U slučaju da ste pomislili kako ću na sajmu imati samo dva naslova, moram da se pohvalim povratkom u stripovske vode. Naime, izdavačka kuća i striparnica Darkvud nastavila je sa objavljivanjem stripova o Konanu tamo gde je Beli put nažalost stao. Tokom leta preveo sam podosta materijala za njih, tako da postoji više nego ozbiljna mogućnost da se tokom sajma knjiga pojavi i neki moj prevod "Konana".

Pre nego što sam seo da napišem ovaj unos, završio sam brušenje teksta sjajne epizode "Konana", objavljene u četvrtom broju magazina Strange tales. Reč je o epizodi "Noć tamnog boga", koja bi trebalo da se pojavi u trećem tomu Darkvudovog veličanstvenog izdanja "Hronika Konana".

Naravno, predstojeći sajam je sjajna prilika da se nakupuje raznorazna fantastika. Pored Džordana i Sandersona, Laguna će svoje čitaoce svakako obradovati prevodom romana Revelation Space, iz pera Alistera Rejnoldsa - jednog od najznačajnijih hard SF pisaca današnjice. Sajam je inače tradicionalno vreme za predstavljanje novog romana Terija Pračeta. Ove godine će to biti The Fifth Elephant, inače meni najdraži roman koji se bavi Noćnom stražom.

Što se ostalih izdavača tiče, stvari ne stoje najsrećnije. Jedina svetla tačka je Čarobna knjiga, koja nastavlja da posvećuje pažnju pre svega tinejdžerskim poklonicima fantazijske književnosti.

Najpre valja napomenuti romane Amande Hoking, "Podmetnuta" i "Rastrzana", a potom i roman "Darovita" iz pera Kristin Kešor. Svakako ne smemo zaboraviti već objavljene naslove: "Pandora" En Rajs - novi roman u njenim "Vampirskim hronikama", "Grad kostiju" Kasandre Kler, prvi roman u serijalu "Instrumenti smrti" - koji zaista preporučujem - kao i "Prvi zakon magije" Terija Gudkajnda, koji je podeljen u dva dela. Drugi deo ovog romana trebalo bi da se pojavi za sajam. Gudkajnd je poslednji veliki pisac epske fantastike iz vladajuće petorke devedesetih godina minulog stoleća koji nije objavljivan kod nas (ostali su Džordan, Martin, Fajst i Vilijams), tako da je veoma značajno što konačno imamo prilike da ga čitamo na srpskom.

Svakako valja spomenuti da je Čarobna knjiga preuzela prava na romane o Witcheru, to jest "Vešcu", te da će se prva dva romana - koja je ranije objavljivao IPS - pojaviti tokom sajma, a preostala dva do Nove godine.

Sjajno je videti da su popularno zvani "Čarobnjaci" otpočeli toliko serijala, pošto je reč o poprilično ažurnom i agilnom izdavaču.

Toliko za sada.

Sutra vas očekuje tekst o jednom od fenomena savremene "fem fantastike". Ali ne iz pera redovnih saradnika ovog bloga.