Kao što sam u prethodnom postu pomenuo, teško je izdvojiti ko je prošle godine bio na drugom, ko na trećem a ko na desetom mestu. Međutim, sasvim je očigledno ko je bio prvi među romanopiscima čija sam dela čitao.
Čisto da znate - nije Martin.
Što se mene tiče, najbolji roman koji sam prošle godine pročitao istekao je iz pera mladog pisca po imenu Deril Gregori, inače nepravedno zapostavljenog i od strane kritike i od strane publike.
Dakle, Nightflier's Best ov d Best 2011 - mesto prvo:
Ako ste zbunjeni zbog ovolikog naslova romana, biće vam (valjda) lakše kada pojasnim da nije reč o jednom, već o tri dela. Gregorijevi romani su inače samostalni; nisu smešteni čak ni u isti univerzum, ne dele likove, pa čak ni motive. Ne postoji ni nekakav univerzalni negativac koji spaja potke različitih romana u jedan magnum opus. Dakle, tri potpuno različita romana, koja dele autora, a pored toga kao zajedničku odliku imaju samo to da su sva tri remek-dela.
Dapače, Gregori je jedan od retkih žanrovskih pisaca koji je u stanju da izađe na crtu ma kom savremenom prozaisti i da ga komotno dobije. Spreman sam da odem i tako daleko da kažem kako je - što se mene tiče - reč o anglosaksonskom Markesu.
Gregori se čita kao vanbračno dete Filipa K. Dika i Rodžera Zelaznija u najboljem izdanju.
Sada dugujem objašnjenje zašto sam ova tri nezavisna romana strpao na prvo mesto, premda su nezavisni.
Najpre, zbog toga što sam ih pročitao u dahu, što mi se sve ređe dešava. Potom, prva tri Gregorijeva romana bave se potpuno suprotnim temama, ali opet na komplementaran način.
"Pandemonijum" je roman koji se u biti bavi stanjem duha. Uz veoma mnogo referenci na klasike SF-a, poglavito na Filipa K. Dika, "Pandemonijum" je ujedno omaž jednom od najvećih SF pisaca svih vremena i fascinantno i provokativno delo o stanju duha, svesti i ličnosti. Na kraju, u svom ambicioznom prvencu Gregori je otvorio pitanje kojim će se baviti i u narednim romanima - šta je osnovna značajka čoveka? Šta nekoga čini ljudskim bićem?
Godinu dana nakon "Pandemonijuma", Gregori objavljuje "Đavolju azbuku" ( The Devil's Alphabet). Sviknut na serijale i nastavke, očekivao sam nastavak priče iz "Pandemonijuma" - i u prvi mah se razočarao kada sam shvatio da je reč o samostalnom romanu. (Doduše, ne gubim nadu, pošto je kraj "Pandemonijuma" pomalo otvoren.) Međutim, smesta sam se navikao na protagonistu, koji je gotovo odraz u ogledalu glavnog junaka "Pandemonijuma". Dakle, reč je o skrajnutom čoveku, koji za svoje životne neuspehe ima da krivi samo sebe. Suočen sa delanjem više sile, protagonista se ne snalazi najbolje i donosi ne baš najbolju odluku, koja će mu obeležiti život i neumitno dovesti do suočavanja sa prošlošću.
Već na prvi pogled, očigledno je da "Pandemonijum" i "Đavolja azbuka" dele više nego slične protagoniste i više nego slične početke. Međutim, vrlo brzo nakon uvodnih stranica priča skreće u potpuno drugačijem smeru i obrađuje u suštini istu temu kao u prethodnom romanu, ali na svež i maštovit način.
Razočarenje je vrlo brzo bilo zamenjeno vanrednim zadovoljstvom i užitkom u čitanju.
Ako se "Pandemonijum" bavi duhom i stanjem svesti, "Đavolja azbuka" se bavi telom, razlikama u ljudskim telima, rasama, spoljašnošću koja nas čini drugačijim i koja je - da se ne lažemo - prvo što nas predstavlja i prvo po čemu druge osobe donose sud o nama.
Ako se "Pandemonijum" čita kao lav čajld Dika i Zelaznija, "Azbuka" se čita skoro kao Morisonovi X-Meni ukršteni sa Lavkraftovim mitosom. Premda je "Azbuka" u suštini SF, i to tvrđe sorte, elementi horora naglašeni su iz perspektive protagoniste, koji se vraća u gradić svog detinjstva, među rođake i komšije, koji su izmenjeni kao da ih je sve do jednog Dagon posetio.
"Odgajati Stonija Mejhala" je treći roman u ovom nizu. Gregorijev prvenac bavi se duhom, drugi roman telom, dok se treći roman bavi smrću i šta biva posle smrti. Neću vam mnogo spojlovati ako otkrijem da je protagonista - zombi. Doduše, not your typical zombie. Stoni je uljudan, načitan, vispren, pametan - i još svašta nešto na -an.
Nisam neki stručnjak za romane o zombijima. Mahom su mi dosadni. Stoga, sledeća izjava možda i neće imati neku posebnu snagu - ali "Odgajati Stonija Mejhala" je najbolji roman o zombijima koji sam u životu pročitao.
Originalan pristup temi, sada već poslovično izvrsno pisanje i karakterizacija, kao i okretanje naglavačke žanrovskih klišea i očekivanja ovaj roman čini najboljim "hororom" koji se u poslednjih nekoliko godina pojavio - za nekoliko kopalja boljim od Del Torovog "Pada" ili Kroninovog "Prolaza".
Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija. Ovaj pisac je - čini mi se - predobar da bi služio kao jeftina zabava & eskapizam, a sa druge strane nosi taj kaljavi pečat žanrovskog pisca, tako da je a priori odbačen od poklonika kobajagi ozbiljne književnosti.
Bilo kako bilo - ovaj pisac ne da ima Nightflier's Seal of Approval, ovaj pisac je budućnost fantastike.
Ovu godinu započeo sam novogodišnjom odlukom, da ne kažem - rezolucijom, kako već Boginja zapoveda da se nove godine započinju. Doneo sam odluku da svakoga meseca pročitam najmanje deset naslova koji spadaju u nekakvu fantastiku.
Nažalost, u tome nisam uspeo. Ni izbliza. No, to ne znači da nisam baš ništa čitao. Pošlo mi je za rukom da pročitam solidan broj naslova, premda među njima i nema nešto mnogo solidnih.
Evo kako taj spisak izgleda po mesecima:
januar
Winter's Heart, Robert Jordan
Crossroads of Twilight, Robert Jordan
Back in the USSA, Kim Newman
Final Empire, Brandon Sanderson
The Well of Ascension, Brandon Sanderson
The Hero of Ages, Brandon Sanderson
Whitechapel Gods, S.M. Peters
Corvus, Paul Kearney
March in Country, E. E. Knight
1632, Eric Flint
1633, Eric Flint and David Weber
februar
Zoo City, Lauren Beukes
A Game of Thrones, GRRM
A Clash of Kings, GRRM
mart
A Storm of Swords, GRRM
The Native Star, M. K. Hobson
Dragonfly Falling, Adrian Tchaikovsky
Blood of the Mantis, Adrian Tchaikovsky
Salute the Dark, Adrian Tchaikovsky
The Scarab Path, Adrian Tchaikovsky
The Sea Watch, Adrian Tchaikovsky
River Marked, Patricia Briggs
april
The Name of the Wind, Patrick Rothfuss
The Wise Man's Fear, Patrick Rothfuss
The Horns of Ruin, Tim Akers
The Dragon's Path, Daniel Abraham
maj
The Iron Thorn, Caitlin Kittredge
A Feast for Crows, GRRM
Suicide Kings, GRRM
Eon, Alison Goodman
The Half-Made World, Felix Gilman
jun
Pandemonium, Daryl Gregory
Devil's Alphabet, Daryl Gregory
Magic Slays, Ilona Andrews
Ghosts of Manhattan, George Mann
1635: The Eastern Front, Eric Flint
1636: The Saxon Uprising, Eric Flint
Kings of the North, Elizabeth Moon
jul
Spectyr, Philippa Ballantine
Kings of the North, Elizabeth Moon
A Dance with Dragons, GRRM
Leviathan Wakes, James S. A. Corey
Sasha, Joel Shepherd
Ghost Story, Jim Butcher
Raising Stony Mayhall, Daryl Gregory
avgust
Rivers of London, Ben Aaronovitch
Prince of Thorns, Mark Lawrence
Under Heaven, Guy Gavriel Kay
Into the Storm, Taylor Anderson
The Whitefire Crossing, Courtney Schafer
Deryni Rising, Katherine Kurtz
Ostrvo prokletih, Đorđe Bajić
Maskerade, Terry Pratchett
septembar
The Tears of the Sun, S. M. Stirling
Honor's Paradox, P. C. Hodgell
How Firm a Foundation, David Weber
Dragon Prince, Melanie Rawn
The Well of Ascension, Brandon Sanderson
The Hero of Ages, Brandon Sanderson
Crossroads of Twilight, Robert Jordan
The Knife of Dreams, Robert Jordan
Ice, Iron and Gold, S.M. Stirling
King's Dragon, Kate Eliott
Into the Storm, Taylor Anderson
oktobar
Cast in Ruin, Michelle Sagara
Low Town, Daniel Polansky
Snuff, Terry Pratchet
Heirs of the Blade, Adrian Tchaikovsky
The Steel Remains, Richard K. Morgan
The Cold Commands, Richard K. Morgan
The Iron Jackal, Chris Wooding
novembar
Tinker, Wen Spencer
Wolf Who Rules, Wen Spencer
Heart of Steel, Meljean Brook
To Die in Italbar, Roger Zelazny
Among Thieves, Douglas Hulick
Alloy of Law, Brandon Sanderson
Monstrocity, Jeffrey Thomas
The Fifth Elephant, Terry Pratchett
A Rising Thunder, David Weber
Debris, Jo Anderton
decembar
Dead Reckoning, Charlaine Harris
Ako sam dobro sračunao, to mu izađe na 84 naslova, među kojima je prilično ponavljača - odnosno, knjiga koje sam čitao po ko zna koji put.
Pošto kraj godine samo što nije zakucao na vrata, a sasvim je očigledno da neću stići da pročitam ništa više dok 2012. ne bane, red je da dam sud & ocenu o kakvoći tih 84 naslova koje sam pročitao.
Uobičajeno je da se liste najboljeg ovog ili onog sastoje iz deset mesta, od najboljeg ovog ili onog, ka najgorem ovom ili onom - ili pak obratno. Međutim, meni počesto teško pada da činim uobičajene stvari, pa ni ovoga puta neću odstupiti od tog nepravilnog pravila. Naime, prvo mesto na Top Ten listi (na kojoj je, zapravo, trinaest naslova - videćete o čemu je reč malo kasnije) baviće se onim najboljim što sam ove godine pročitao, dok će ostalih devet naslova bratski podeliti drugo mesto.
Evo, toliko za sada - tek da vam zagolicam zenice. Nastavak u sutrašnjem broju.
Svaki fantazijski svet ima svoja magijska pravila. Sajt io9.com nedavno je objavio tabelu u kojoj su prikazani najpoznatiji fantazijski serijali, kao i njihovi magijski sistemi.
U poslednje tri godine posle sajma jedva čekam da dohvatim novi nastavak serijala o Noćnoj straži, pa ni sada nisam nista drugačije postupio. Poslednju stražu sam bukvalno progutao i opet ostao gladan želeći još. Ali koliko god voleo serijal, nekako nalazim da je teško da pišem prikaze za njega, iz straha da ne uništim spojlerima nekome čitanje. Sama forma romana je u mnogome kriva za to. Kao i uvek i Poslednja straža se sastoji od odvojene, ali opet nerazdvojivo međusobno povezane priče. Mogu da pomenem kako počinje prva, što je u ovom slučaju odlazak Antona Gorodetskog da pomogne u rešavanju bizarnog slučaja napada vampira u Edinburgu. Ali drugu priču već ne mogu da pominjem tako, a naročito ne treću, budući da sama njihova postavka otkriva kraj prethodne priče. Zato ću knjigu da hvalim onako izokola, bez rizika od spojlera.
Kao što sam već rekao, zbog ubistva u Edinburgu Anton (sada viši mag) putuje u Škotsku da nezvanično pomogne tamošnjoj Noćnoj straži, tako da ovaj roman počinje misterijom ubistva praktično kao krimić, što nikako nije strano ni ovom serijalu, a ni contemporary/urban fantasy uopšte. U pitanju je roman brzog tempa, koji ni u jednom trenutku ne davi, niti pak ide prebrzo i ostavlja stvari previše nejasne, što mu uglavnom dozvoljava pogled iz prvog lica, što pak omogućava sjajnu karakterizaciju samog glavnog lika, a i mnogih drugih gledanih kroz njegove oči.
Jedna od stvari koje su me naročito oduševile ovde jesu reference na fantastiku uopšte raštrkane kroz ceo roman, uključujući i pomalo šaljive pomene događaja iz filmova o Noćnoj straži koji se poprilično razlikuju. Anton je neke od događaja iz filmova sanjao i smatra da je to možda bio njegov pogled u neku paralelnu stvarnost. Kontinuitet je jedna od veoma bitnih stvari u Lukjanjenkovom serijalu, pošto događaj iz prvog romana još uvek može da ima bitne posledice, a talasi koje je napravio se još uvek osećaju. Divno je videti da autor ceni svog vernog čitaoca i sopstvenu priču i ne pravi od nje svaki put novu priču, već sve deluje kao povezana celina više nego mnogi drugi serijali, a opet uspeva da održi temu jednog toma.
Tema je uglavnom ista, Antonovo preispitivanje pojmova morala i razlike između dobra i zla, što ne odgovara uvek podeli na svetle i tamne, kao i pitanje ljudskosti i da li ih zapravo posedovanje moći i dugovečnosti/besmrtnosti uopšte čini iole drugačijima od ljudi po bilo kom pitanju. A što se same priče tiče, recimo da se Lukjanjenko konačno dotiče nečega što sam čekao još od kada je počeo da se poigrava mitovima i legendama: Artur i Merlin. I mislim da više ništa ne smem da kažem o samo delu a da se ne ponavljam ili ne otkrijem previše.
Samo ću reći da Poslednja straža nije i poslednja straža. Iako je do sada smatran tetralogijom, serijal je u međuvremenu dobio jednu priču po imenu Mala straža, a uskoro bi trebalo da dobije i peti nastavak Nova straža, koji bi trebalo da izađe do kraja ove godine. A kako je ovo serijal koji mi je ostao svež i posle četiri knjige, a početni kvalitet mu nije opadao, radujem se i petom delu i iskreno se nadam da će Alnari i njega da izda.
Na ovom blogu retko se viđaju prikazi dela domaćih autora. Na tome mi mnogi zameraju, ali svejedno nisam imao namere da se preterano upuštam u pisanje o listovima naših gora.
Razloga za to imam u izobilju, pa ću pokušati da ih objasnim pre nego što nastavim da pišem o Đorđevom romanu.
Pre svega, vrlo mi je teško da odvojim delo od pisca - ako tog pisca poznajem. A sticajem raznoraznih prilika i neprilika, poznajem poprilično domaćih stvaralaca fantastike. Stoga je moj utisak o nekom romanu počesto obojen ne mišljenjem koje imam o nekom piscu, već pre poznavanjem njegovih manerizama ili jezičkih obrazaca, recimo.
Potom, potpuno prozaičan razlog, većina prikaza objavljenih na ovom blogu, a iz mog pera, prikazi su dobijenih knjiga. Premda su u poslednje vreme i strani izdavači prestali da budu velikodušni sa deljenjem knjiga za prikazivanje, domaći izdavači se nisu posebno isticali u tom pogledu, bar kada je o blogovima reč. A daleko od toga da mogu da priuštim da kupim sve što bih voleo. Stoga, sem u slučaju retkih pisaca koje izuzetno volim & cenim, poslednjih jedno dve godine čitam samo onu fantastiku do koje mogu da dođem besplatno - a toga svejedno ima više nego što mogu da pročitam. (Čisto ilustracije radi, na tabletu mi je trenutno negde oko 110 aktuelnih naslova iz raznoraznih žanrova fantastike.)
"Ostrvo prokletih" sam dobio iz ruku samog pisca, čime sam neizmerno počastvovan. Budući da ga poznajem, premda ne onoliko dobro koliko bih voleo, daću sebi za pravo da ovaj prikaz pišem u nešto intimnijem tonu nego što mi je običaj. Nažalost, iz raznoraznih razloga nije mi pošlo za rukom da prikaz objavim pre ovogodišnjeg Sajma knjiga, ali s obzirom na to da je prodaja "Ostrva prokletih" prevazišla prodaju romana nekih drugih - i to starijih i poznatijih - domaćih fantasta, očigledno da moja pomoć "Ostrvu" nije ni bila potrebna.
Premda je uvod i ovako predugačak, ne mogu a da ne počnem od izdavača.
Naime, izdavač "Ostrva prokletih" je izdavačka kuća Paladin, pod vlasničko-uredničkom palicom Gorana Skrobonje, našeg kultnog pisca, prevodioca, urednika - pa i strip-scenariste. Već to što je Goran odabrao "Ostrvo" za prvi domaći roman u svom izdanju mnogo toga govori i o delu i o njegovom tvorcu.
Iskren da budem, utisci o romanu o kojem je reč poprilično su mi izmešani.
Sa jedne strane, piščeva maštovitost i ono što se na engleskom vika "world-building" na razini su zadaće, što bi se ono reklo. Sa druge strane, roman pati od izvesnih boljki, od kojih doduše pate i neki drugi, znatno iskusniji pisci, te mu se na tome može oprostiti.
Žanrovski mi je veoma teško da "Ostrvo" smestim u određenu fioku. Pretpostavljam da po mnogo čemu spada među dela urbane fantastike, kakva je recimo "Mrtva si, veštice" Kim Harison ili "Grešna zadovoljstva" Lorel Hamilton. Međutim, roman je dosta filmičan (ma šta to značilo, ali ovaj izraz mi je nekako čučnuo) i jednostavno vapi da se po njemu snimi nekakav B horor, sa mnogo kečapa... ovaj, krvi. To nikako ne znači da je reč o lošem proizvodu. "Ostrvo prokletih" je krajnje zabavno i duhovito u svom bezmalo satiričnom prikazu žanra, pa i ljudi koji su konzumenti žanra, te bi se moglo reći da se pomalo i izruguje svojim čitaocima, što mi je bilo beskrajno simpatično. Međutim, stiče se utisak da je ovaj roman ipak posvećen relativno uskom krugu čitalaca, da ne kažem žanrovskih posvećenika, što mislim da je greška. No, čak i za umerenog poklonika žanrovske fantastike, "Ostrvo prokletih" je eskapistička pilula koja se veoma lako guta i nije nimalo gorka.
Primedbe koje imam na roman mahom se neposredno nadovezuju na uvod u ovaj prikaz.
Naime, Đorđa poznajem, pa znam i kako govori. Jezik kojim se pisac "Ostrva prokletih" zapravo je jezik Đorđa Bajića. Autor progovara iz usta svih likova i, premda je to meni možda očiglednije nego čitaocu koji nije upoznat sa piscem, nakon izvesnog broja stranica biva očigledno i čak ometa čitanje. Počesto se dešava da porno-glumica govori kao profesor književnosti koji pokušava da govori kao porno-glumica, ali mu to ipak ne polazi za rukom, zato što je predobro vaspitan. Ovo u velikoj meri kvari suspense of disbelief i meni je predstavljalo najveću prepreku u čitanju.
Takođe, moglo bi se reći da je urednik zakazao. Ima delova koji su stilski pomalo rogobatni. To se najviše ogleda u tendenciji likova da kažu više nego što bi trebalo, ali i u pomalo usiljenim dijalozima.
No, premda ove kritike zvuče preoštro, "Ostvo prokletih" je ipak za preporuku - uz izvestan disclaimer: Da biste u potpunosti uživali u ovom romanu, morate biti bar u izvesnoj meri posvećenik & zaluđenik za kinematografiju, fantastiku i (u manjoj meri) strip. "Ostrvo" je sjajna dvoslojna priča, koja funkcioniše kao eskapizam, ali i kao samokritika pisca prema sebi i žanru koji je odabrao za iskazivanje svog talenta.
U poređenju sa starim žanrovskim vukovima, Bajić uspeva da se održi poprilično dobro. Premda mu ne bi škodila disciplinovanost stila kakvu imaju Anđelković i Knežević, recimo, Đorđe to nadomešćuje odličnim palpičnim melanžom, koji je daleko prijemčiviji savremenom čitaocu fantastike.
Dok na sajmu kupujete nova čeda za vaše police, sasvim sigurno se nervirate zašto nema nekih naslova koji su vam dragi.
Većina izdavača svu svoju pažnju posvećuje oktobarskom sajmu knjiga, ali retko ko pazi na to da kupci imaju šta da pazare i kada sajam prođe.
Srećom, Laguna je poprilično agilan izdavač kada je o fantastici reč, tako da će dragi naši čitaoci (od kojih živimo, te ih stoga volimo i više nego što bismo inače) več nakon sajma biti u prilici da kupe drugi tom "Bodeža snova", a do nove godine bi trebalo da iz štampe dospe treći deo Eriksonovog serijala "Malaška knjiga palih". U januaru nas očekuje The Wise Man's Fear, nastavak romana "Ime vetra" jedne od najvećih mladih zvezda epske fantastike, Patrika Rotfusa.
Kao i uvek, overio sam prvi dan sajma i evo me sa izveštajem gde se šta može naći, uglavnom od fantastike. Sajam knjiga je ove godine konačno imao dobar i pregledan sajt na kojem su mogle lepo da se vide sve informacije. Za sve one koji žele unapred da se obaveste i tačno znaju gde je koji štand koji ih zanima tu su detaljan rasporedi svih izdavača/knjižara koji se u pdf formatu mogu preuzeti sa sledeće stranice: http://www.beogradskisajamknjiga.com/active/sr-latin/home/glavni_meni/za_izlagace/opste_informacije/raspored_po_halama.html
Na samom ulazu u sajam nas ove godine čeka jedna promena. Karte se ne kupuju više gore, kod autobuske stanice, niti kada se sidje niz stepenice, već su na svakom ulazu postavljene kućice sa salterima za prodaju. Za one koji ne posećuju previše sajmova (kao što sam ja) ceo novi sistem ulaska na sajam je bio novina. Sada je izložbeni prostor koji obuhvata Halu 1,2 i 4 potpuno ograđen i odvojen od ostatka sajma. Parking nije ograđen, tako da su ulazi praktično svuda duž parkinga. To je obeleženo jednom tablom na samom početku sajma, ali nije baš najjasnije na šta se tabla odnosi, tako da ako dođete na sajam i ugledate gomilu ljudi koja čeka na dva saltera na početku puta koji ide od hale 3 do hale 1, zaobiđite ga. Odmah krenite ka parkingu sa desne strane, iza reklamnih panoa i kupite kartu na nekom od ulaza duž parkinga. Karte važe samo za jedan ulazak i sada se stampaju sa bar kodom koji se očitava na ulaznim punktovima.
No da pređem na sam sajam. Velike knjižare su kao i prethodnih godina u hali 4 (bivšoj 14), ali sada se nalaze na samom kraju sale. Evro Đunti, Delfi i Vulkan su tik jedan do drugih i teško da ih bilo ko može promašiti. Rekao bih da najbolju i najraznovrsniju ponudi imaju Delfi, kod kojih se može naći praktično sve što i u knjižari, plus još nove knjige na engleskom. Delfi takođe imaju razne popuste, 15% za jednu knjigu, 20% za tri knjige, 25% za pet knjiga i 30% za deset. Imaju lep izbor stripova i fantastike na engleskom, naročitno nekih novijih izdanja tako da nemojte da propustite da pogledate šta je ostalo neobršteno. Cene se kreću od 600 do 1000 dinara za većinu izdanja u mekom povezu.
Vulkan ima slabiji izbor i uglavnom sveden na popularne stvari kao što je Twilight i neka već utvrđena poznata imena fantastike, no veoma malo toga novijeg.
Evro Đunti se baš i nije proslavio ove godine kao knjižara, budući da uglavnom ima slične stvari kao i na njihovom izdavačkom štandu u Hali 1, sa dodatkom od nešto tuđih izdanja i nešto knjiga na engleskom. No, iako nemaju toliki izbor kao Delfi, mislim da može da se probere više zanimlijvih i novijh stvari nego u Vulkanu. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste njihova edicija klasika koji se mogu naći u tvrdom povezu po prilično pristupačnim cenama od 200 do 500 dinara. Ima svega i svačega od domaćih klasika do klasika svetske književnosti i nadam se da će ih biti još u budućnosti. Na samom kraju hale 4, u njenom levom uglu se nalaze štandovi strip izdavača, a negde na sredini sa iste te leve strane, skroz do zida, nalazi se štand Čudne knjižare gde se mogu naći starija izdanja Znaka Sagite, Monoliti i izdanja Tardisa.
Malko bliže hali 1 je i veliki štand The English Book-a, za koji mi se čini da je ove godine bolje snabdeven stručnom literaturom, a manje beletristikom, tako da im i izbor fantastike nije neki, a i cene su veće nego u drugim knjižarama. Ali ima i tu da se probere, pa tako imamo divna izdanja sabranih dela nekolicine velikih autora koja su dostupna i u mekom povezu u sjajnom tvrdom povezu (mislim da je tvrdi povez oko 1200 dinara). Ja sam oko bacio na Edgara Alana Poa, ali izgleda da ga ni na ovom sajmu neću kupiti.
U istoj hali se nalazio i hrvatski Algoritam koji ima brojna izdanja fantastike u tvrdom povezu, od kojih neka dela nisu još ni objavljena u Srbiji.
Galeriju hale 4 ne treba posebno pominjati, tu ima svega i svačega od religijskih sekti do obimne ponude antikvara. Tu se uvek može naći neko iznenađenje, ali izdvojiću štand Amber na kojem se prodaje najviše fantastike i koji ima veliki izbor raznoraznih izdanja, što novih, što starih, što domaćih, što stranih.
U velikoj hali 1 izdavači i par štandova koji dominiraju. Lagunin u areni sa vetrenjačom pada u oči, kao i uobičajena gužva na tom štandu. O Laguninim novim izdanjima fantastike je Ivan već pričao na blogu, tako da ću ja samo pomenuti Enter Night, biografiju Metalike, i serijal Pekićevih romana koji će se nadam se nastaviti i dostići Solarisovu stariju ediciju dela istog autora. Tu su i novi Pračet, novi Džordan, a uskoro možemo očekivati i drugu knjigu Patrika Rotfusa o kojoj sam pisao pre par dana, Mudračev strah. Možda i bude do kraja sajma, ne zna se. Oni koji ne žele da kupuju po sajamskom popusti, već imaju karticu kluba Laguninih čitalaca, mogu i po knjižarskim cenama da kupuju knjige, sa svojim standarnim popustom i popustom na 3 kupljene, pošto mnogima sa maksimalnim popustom tako ispadne povoljnije od sajamskog popusta.
Čarobna knjiga se ove godine spustila u arenu i nudi raznorazne naslove. Rekao bih da su uz Lagunu ove godine bili najplodonosniji. Imamo prve četiri knjige iz serijala o Suki, Šarlejn Haris, sedam knjiga Vampirskih dnevnika i još dva dela Vampirskih hronika En Rajs: Vitorio i Pandora. Osim vampira, tu su i SF klasici, šest knjiga Isaka Asimova, od čega pet iz ciklusa zadužbine, Svemirski Vojnici Roberta. A. Hajnlajna i Večiti rat Džoa Haldmena. Od epske fantastike su izdali Prvi zakon magije, prvu knjigu Mača istine Terija Gudkajnda, nažalost podeljenu u dva toma, i par debitanata: Kristin Kešor - Darovita i jedna domaća autorka, Katarina Skokin - Slobodne zemlje. Kako imam tendenciju da se uvek nadam nečemu dobrom od domaćeg autora, kupio sam Katarininu knjigu i verovatno ću napisati prikaz uskoro. Tu su i starija izdanja, pa i izdanja Okeana od kojih se mnoga jos uvek mogu naci na rasprodaji.
Alnari i ove godine slab sa fantastikom. Dobili smo Poslednju stražu, četvrti i konačni deo Lukjanenkove tetralogije (koja je sada dostupna kao komplet u kutiji) i nešto što bi verovatno moglo da se klasifikuje kao urban fantasy/romansa Debora Harknes - Otkriće veštica .
A red je i da istaknem i novog Peljevina u izdanju Platoa. Sok od Ananasa za divnu damu.
Na galeriji hale 1 je i štand Skrobonjinog Paladina koji ima par zanimlijvih stvari. Imamo dva romana izmišljenih pisaca iz TV serija Bog nas sve mrzi, Henka Mudija i Talas vreline Ričarda Kasla. Reka bogova Iana Mekdonalda bi trebalo da se pojavi u toku sajma, ali je zato tu dugo očekivani reprint Skrobonjinog Nakota.
Ove godine sam kod više izdavača u prolazu primetio nova izdanja Šerloka Holmsa, a kako je godina Ive Andrića, mnogi su se i njemu posvetili, uključujući i Lagunu sa kolekcijom od šest tematskih zbirki priča, ali najveću pažnju privlači izdanje Štampara Makarija i do sada najpotpunija kolekcija Andrićevih dela u 20 tomova. Može da se pazari za 15000 dinara.
No, toliko za sada. Sigurno sam puno stvari propustio, neke nisam smatrao dovoljno zanimljivih da pomenem, a neke knjige će verovatno tek izaći u toku sajma, no o tome posle nightflierove ili moje sledeće posete sajmu.
Braća Bugari su inače veoma agilni izdavači fantastike i u susednoj nam bratskoj državi, sa kojom smo ratovali nešto manje nego sa ostalim susednim bratskim državama, objavljeno je podosta naslova koji su nekim potpuno sumanutim logikama u potpunosti i u širokom luku zaobišli Srbiju.
Kao što se nekada srpska izdavačka scena ponosila svetskom premijerom Klarkove "3001.", tako sada Bugari mogu da se ponose svetskom premijerom novog Sandersonovog romana MISTBORN: THE ALLOY OF LAW, koji je objavljen pre nekih pet dana.
Sem što me je ova naslovnica podsetila na to koliko sam pogrešio kada sam popustio bivšoj urednici i pustio da se Mistborn prevede kao "maglar", a ne "maglorodan", podsetila me je i na to da su Hrvati dobili tekst Martinovog "Plesa sa zmajevima" drastično pre nego što je knjiga objavljena u SAD, pa su i mogli da ga objave vrlo brzo, kao i na činjenicu da Laguna, kao srpski izdavač Brendona Sandersona i Roberta Džordana, nije mogla da dobije advance reading copy "Legure zakona" kada sam tražio, za potrebe prevoda poslednjeg nastavka izvorne trilogije.
Naravno, "Legura zakona" će biti dostupna u obliku e-knjige za nekih mesec dana, ili manje, tako da ću moći da unesem odgovarajuće izmene u prevod, ako ih bude - ali ovo je, bojim se, pokazatelj tužne činjenica da naši agenti koji zastupaju velika svetska imena jednostavno nisu ni izbliza ažurni i agilni kao njihove kolege iz susednih zemalja, sa kojima jesmo ili nismo ratovali.
Nažalost, stanje u našem društvu takvo je da se knjigama posvećuje tek površna pažnja, sem možda tokom poslednje nedelje oktobra i Sajma knjiga u Beogradu, koji mahom služi da bi se političari pravili kulturnima. Našim izdavačima, takvi kakvi su, mora se odati priznanje na onome što rade. Pokazalo se da je onoliko hvaljeni duh privatnog preduzetništva i profesionalizma pustio dubok koren kod bar nekih izdavača u Srbiji - ali dok se država oko knjiga, izdavaštva, tržišta knjiga i koječega sličnog ne potrudi makar za promil više nego što to sada čini, imaćemo svetske premijere epske i ostale fantastike u Bugarskoj i Hrvatskoj, dok će naše čitalaštvo morati da čeka.
U svom uvodu za antologiju Swords and Dark Magic (Pyr, 2010), njeni priređivači - Lu Enders i Džonatan Strejhen kažu:
Ako se visoka (epska) fantastika bavi ogromnim vojskama, razdvojenim linijom koja se proteže između očiglednog dobra i krajnjeg zla, kao i epskim borbama kako bi se porazio mračni gospodar koji se namerio da ovlada čitavim svetom - onda je mač i magija suprotnost njoj. Protagonisti mača i magije su manje značajni u svetskim razmerama i počesto su sumnjivog morala, dok se njihovo junaštvo najčešće ogleda u spasavanju sopstvene kože iz zamke u koju su upali tokom potrage za kakvim lakim plenom... Ako je epska fantastika potomak Ilijade, onda je mač i magija naslednik Odiseje.
Ovih nekoliko rečenica su možda najbolji sažetak sličnosti i razlika između ova dva podžanra onoga što se na engleskom jeziku zove fantasy. Međutim, videćemo da su epska fantastika i mač & magija dve kategorije koje su u velikoj meri slične, koje se prepliću, pa čak i stvaraju neke nove kategorije.
U poslednjih nekoliko godina, počevši od 2005. godine, recimo, zanimanje za mač & magiju među urednicima američkih izdavačkih kuća veoma raste. Svedoci smo sve većeg broja reprinta dela iz palp ere fantastike, kao i iz peridoda tzv. "zlatnog doba".
Razloga tome ima mnogo. Pre svega, na uredničkim položajima trenutno su ljudi koji su odrastali uz te romane i priče, ali ne može se zanemariti ni to da su trenutno najčitaniji pisci fentezija upravo oni na čije je pisanje mač & magija kao sistem žanrovskih orijentira ostavio presudan uticaj.
Kada je o našem izdavaštvu reč, pa i jeziku uopšte, stanje stvari je malo konfuznije. Naime, kod nas se fantastika već decenijama svodi na dva termina: naučna fantastika i epska fantastika. Jedno vreme horor je pokušavao da se izbori za mesto žanra, pre svega kroz pregalaštvo Gorana Skrobonje i Dejana Ognjanovića, ali sve i da mu je u tome pošlo za rukom, opet nije prihvaćen u širokom čitalaštvu - sa izuzetkom novijih romama koji uzimaju klasične motive horora i prilagođavaju ih potrebama jedne specifične čitalačke populacije, na taj način stvarajući nove žanrove fantastike.
U srpskohrvatskom jeziku, izraz "epska fantastika" skovan je pre svega da bi se opisalo nešto što nije "naučna fantastika". Prvi fantasy romani objavljeni su u ediciji "Plava ptica", na samom kraju osamdesetih godina prošlog veka, Naravno, reč je o Bruksovom "Maču od Šanare" i Murkokovom "Elriku od Melnibonea". Čuveno Nolitovo izdanje "Gospodara prstenova" svetlost knjižara ugledalo je 1981. i to je otprilike bilo to što se fentezija tiča. Tokom narednih dvadeset godina jugoslovensko izdavaštvo fantastike oblikovale su čitalačke i uredničke sklonosti dve osobe: Zorana Živkovića i Bobana Kneževića. Zoran je u svom Polarisu posvećivao veoma malo pažnje fenteziju, ali su čitaoci ipak dobili izvanredno "Zemljomorje" Ursule Legvin, dok je Boban u Znaku Sagite zaokružio prvih pet knjiga Zelaznijevih "Hronika Ambera". Međutim, sve do početka novog milenijuma, naučna fantastika u raznim oblicima i ukusima suvereno je vladala knjižarama i bibliotekama.
U drugoj polovini devedesetih, izdavaštvo fantastike skoro da je zamrlo. Tek pred kraj te decenije jedan one man show od izdavačke kuće upustio se u objavljivanje britanskog pisca Terija Pračeta i njegovih romana o Disksvetu. Taj one man show vremenom je prerastao u verovatno najvećeg izdavača u Srbiji, a svakako najznačajnijeg kada je o fantastici reč.
Kao i u slučaju Živkovića i Kneževića, i Dejan Papić je pokrenuo izdavaštvo da bi objavljivao ono što voli da čita. Tako je Laguna u prvoj deceniji novog veka i novog milenijuma počela da objavljuje tada vodeće pisce fentezija, nakon čega su tim putem pošle i druge izdavače kuće, dok je naučna fantastika pala u zapećak.
Vremenom je izdavaštvo fantastike i kod nas sustiglo svetske trendove, pa se i na našem tržištu pojavilo mnoštvo pisaca i romana koji baš i ne mogu da se svrstaju pod "epsku" fantastiku. Elementi magije i mitoloških bića su tu, ali pristup tim motivima jednostavno je drugačiji nego kod Tolkina, recimo.
Da li se romane o Hariju Poteru može reći da su epska fantastika? Pa, naučna svakako nisu. Fantastika jesu. Ali epska?
A šta je sa "Sumrakom"?
Dakle, sa razvojem izdavaštva i u našem jeziku se pojavil potreba za novim odrednicama i preispitivanjem starih.
Engleski jezik je ovu potrebu uočio odavno. Premda su danas žanrovske etikete pre svega u službi izdavača i knjižara, jer se u najvećoj meri koriste kako bi kupcu skratile put do knjige koju želi da kupi, ili bolje reći do knjige koju izdavač želi da kupcu proda, izvorno su nastale iz potrebe pisaca da objasne šta to pišu.
Izraz "epska fantastika", odnosno epic fantasy, skovao je britanski pisac Majl Murkok godine 1961, dok je termin sword & sorcery iste te godine tada čuveni i uticajni pisac Fric Lajber predložio kao rešenje kojim bi se opisalo stvaralaštvo Roberta E. Hauarda, tvorca čuvenog Konana.
Šezdesete godine bile su vreme oživljavanja zanimanja za fantastiku u svim oblicima. Tome je doprinela široka društvena revolucija koja je zahvatila Sjedinjene Države, ali i prelazak Tolkinovog stvaralaštva na drugu stranu Atlantika. U tom bujanju ideja, mnogi pisci okrenuli su se autorima uz čija dela su odrasli, baš kao što se sada dešava. U slučaju Amerikanaca, to su mahom bili Hauard i Lavkraft. U suštini, na tada mlade kovanice "epska fantastika" i "mač i magija" presudan uticaj imala su upravo dela Tolkina, sa jedne, i Hauarda sa druge strane, te se oni sasvim komotno mogu smatrati začetnicima ova dva podžanra.
Dalji razvoj fentezija uopšteno, a epske fantastike i mača & magije konkretno, tekao je krivudavo. Međutim, analizirajući najznačajnije predstavnike ova dva podžanra može se dođi do nekih osnovnih crta koje ih određuju i po kojima se međusobno razlikuju.
Epska fantastika:
Osnovna potka je od suštinske važnosti za svet u kojem se radnja odvija, a možda i za sve svetove.
Priča ima svoj kraj i obično se na kraju razrešava pitanje magije kao sile i osnovnog elementa sveta: Magija ili nestaje (ili se smanjuje, kao u slučaju "Gospodara prstenova"), ili biva pročišćena od pređašnjeg zagađenja i vraća se u svet ("Točak vremena").
Priča ima jedan narativni tok. Svi tomovi u nizu, bez obzira da li je reč o trilogiji ili obimnijem serijalu, zapravo su jedan roman, odnosno jedna priča.
Protagonisti su obično časni i herojskog kova.
Radnja se obično odigrava na velikom prostranstvu, širom nekog kontinenta ili pak čitavog sveta, koji je predstavljen tako da prirodne lepote dolaze do izražaja kod čitaoca.
Mač & magija:
Potka tesno prati protagonistu ili nekoliko njih i čvrsto je povezana sa njihovim ličnim sudbinama i najčešće samo njima bitnim stvarima. (Odmazda, osveta, otmica itd.)
Priča često počinje od sredine, odnosno - protagonista je već uključen u neka dešavanja, kada se događa nešto što ga odvlači u stranu, tako da i kada priči dođe kraj, ona se zapravo nastavlja tamo gde je roman i počeo.
I kada neki serijal ima više romana, oni su delimično nezavisni, to jest - predstavlju celine, tako da kroz njih čitalac prati razvoj i izgradnju ličnosti protagoniste, a ne sveta u kojem se radnja dešava.
Protagonisti su najčešće antiheroji, a počesto i neskriveni zlikovci. U najboljem slučaju, reč je o osobama koje su načinile kompromise zarad možda i opšteg dobra, ali kompromise koji na kraju njih iskvaruju.
Pozornica na kojoj se radnja odvija često je urbana, bez obzira da li je reč o živom ili uništenom gradu, ali i gotovo intimna - jedan ukleti zamak, nekoliko ulica, krčma: sve su to glavna poprišta radnje, umesto usputnih svratišta.
Naravno, ova podela je veoma uslovna. Doduše, za epsku fantastiku u najvećoj meri važi, ali u slučaju mača & magije ume da bude manje ili više netačna, pošto je ipak reč o podžanru koji nema toliku potrebu za jasno određenim smernicama.
Sem ovih osnovnih odlika, dva podžanra kojima se sada bavim mogu se i dalje razgraničiti:
Epska fantastika:
Izvornik: Tolkin - "Gospodar prstenova" (1954-55)
Dela nastala u prvom talasu i začetnici komericijalnog podžanra: Teri Bruks - Šanara (1977-85); Dejvid Edings - Belgarijada (1982-84).
Drugi talas i najveći popularizatori: Robert Džordan - Zenica sveta (1990); Teri Gudkajnd - Prvo pravilo čarobnjaka (1994) i Džordž Martin - Igra prestola (1996)
Mač & magija:
Izvornik: Hauard - Konan (1933-1935)
Dela nastala u prvom talasu i zameci podžanra: Lajber - Fafrd i Sivi Mišolovac (1939-1988); Anderson - Slomljeni mač (1954)
Danas smo svedoci trećeg talasa i potpune komercijalizacije ovih podžanrova, ali i svojevrsnog spajanja ove dve fantazijske tradicije. Pre svega, danas dominantan serijal epske fantastike sve više zalazi u vode mača & magije - naravno, mislim na Martinovu "Pesmu leda i vatre". Takođe, mnogi pisci koji stvaraju u naizgled potpuno zasebnom žanru military fantasy-a uzimaju elemente i jednog i drugog podžanra i stvaraju nešto sebi svojstveno i novo. Tu pre svega mislim na Stivena Eriksona, ali taj trend postoji odranije, još od Kukove "Crne čete" ili Zelaznijevog "Ambera".
Na kraju, valja pomenuti da je sve ovo trenutno važeća teorija, kojom se bave pre svega američki izučavaoci žanra.
Što se mene tiče, sa većinom stvari se slažem, ali sa nekima se pak ne slažem. Tribina održana početkom ovog meseca u Domu omladine Beograda, na kojoj se o ovome pričalo, bila je povod da sažmem niz razgovora sa urednicima Pira, Bejn Buksa i Paizoa, kao i sa piscima koji se bave i stvaraju unutar ovih odrednica, ali i da pokušam da unesem izvesno razlikovanje termina u našu teoriju fantastike, koja je do sada potpuno zanemarivala fentezi.
Tokom tribine, jedna mlada dama iz publike postavila mi je pitanje koje se u suštini svodi na sledeće: "Ako je epska fantastika zapravo epic fantasy a sword & sorcery zapravo mač i magija, šta je onda pa fantasy? Kako ćemo to da prevedemo?"
Odgovor koji se nameće je - fantazija, a ako vam to zvuči glupo, onda samo fentezi.
Bar na još neku godinu, dok se svi podžanrovi i žanrovi ne pretope i stope u jednu nadmarketinšku kategoriju.
DISCLAIMER: Tokom tribine govorili smo ne samo o ovome što vam sada predstavljam, već i raznoraznim drugim stvarima. Pomnije smo pratili istoriju fentezija uopšte i mača & magije konkretno i bavili smo se pojedinostima kod nekih pisaca, kao što su Murkok, Zelazni, Džordan i Martin. Blog baš i nije medij koji omogućava preveliko meandriranje, pa stoga dođite na sledeće predavanje. :)
Konačno stižem do prikaza drugog romana Rotfusove planirane trilogije Letopisa Kraljeubice (The Kingkiller Chronicle) , koji je možda bio jedan od najočekivanijih ove godine od strane žednih fanova koji su čini se vekovima čekali na nastavak serijala. O prvom romanu sam pisao ovde http://nightfliersbookspace.blogspot.com/2011/01/name-of-wind-patrick-rothfuss.html.
Nakon tog višegodišnjeg čekanja nastavka, Patrik je pokazao da je barem u nečemu sprema da krene stopama Džordža Martina.
Kritike su podeljene, neki su bili oduševljeni, neke je knjiga na smrt udavila, neki nisu sigurni šta da misle. Prvo što pada u oči je obim knjige. Gotovo da je postala stvar nezvaničnog takmičenja mlađe generacije pisaca fantastike ko će napisati duži roman, imamo skribomana Stivena Eriksona i čudovišta od poslednjih par knjiga, a Brandon Sanderson i Patrik su se i šalili na konto dužine. Kada je Rothfuss rekao na koliko stranica je stigla knjiga, Sanderson je napisao: It's on.
No, drugi problem je pauza od četiri godine između knjiga gde imamo simptom sličan Martinovom.
Ljudi imaju određena očekivanja od sledeće knjige, određenu ideju kuda bi trebalo da ide priča dalje, a čekanja sve frustriraju i teraju da misle: Ako sam godinama čekao knjigu, bolje bi joj bilo da bude fantastična (što mnogima znači da bi trebalo barem u dobroj meri da ispuni njihova očekivanja.) Od te boljke pati i Wise Man's Fear. Prvi deo su mnogi shvatili kao prolog, uvod u akciju koja će da usledi (između ostalih i ja), i od drugog dela su prirodno očekivali da ubrza radnju i da konkretizuje glavni tok i glavnu potragu Kvota. No, Patrik Rotfus nije tako zamislio svoju trilogiju. Čitaoci su očekivali da Kvot u drugoj knjizi dobrano uhvati trag Čandrijanima i da se polako priča vodi ka završnici. Ali to nije ono što su dobili, tako da su mnogi bili razočarani sa tih hiljadu novih strana davljenja i sporednih Kvotovih avantura, kako su to mnogi nazvali.
Wise Man's Fear je nastavak priče o Kvotu. To je ono što je Patrik želeo da napiše, priču o Kvotu, čoveku koji iako još mlad, postaje živa legenda. I to nije tajna, neka skrivena namera autora, već je samo delo tako koncipirano. Kvot priča priču svog života od početka pa do kraja, ne samo priču o Čandrijanima i kako je stekao nadimak Kraljeubica. Tako da dobijamo skoro sve što sam Kvot smatra bitnim za samu priču i razvoj njegove ličnosti, a toga nikako ne nedostaje u ovom romanu. Kao što sam rekao i ranije, ovo je fantazi bildugsroman. Iako nemam neku posebnu želju da guram u kalupe, mislim da je to najbliža odrednica. Imamo odrastanje i razvoj jednog lika koji će postati heroj, ali na daleko drugačiji način od većine heroja iz standardnih epskih fantastika koji će jednog dana spasiti svet, njegovo odrastanje je toliko detaljno i sjajno napisano da Rotfus nagoni čitaoca da se saživi sa Kvotom, da deli njegove patnje, nadanja, grcanja u novčanim problemima dok se bori da preživi, radi ono što voli i ostane na stazi svog sna.
Kvot je kao lik izašao iz tradicija mača i magije više nego epske fantatike. On možda jeste plemenit na svoj način, hrabar, pametan i hitrog uma, hipersposoban za skoro sve, ali kao osoba je mnogo opipljiviji i stvarniji, sa svim svojim manama: burnom naravi, ne baš uvek najpoštenijim ponašanjem i raznim drugi sitnijim odlikama koje dodaju meso njegovom karakteru.
Knjiga počinje odmah nakon završetka prve, drugog dana pripovedanja priče Hroničaru, koja se pak nastavlja na njegov život na Univerzitetu. Ja sam iskreno očekivao da već pri samom početku, možda u prvoj četvrtini Kvot bude izbačen sa svojih studija da postane arkanist, no to se ne dešava. Ovaj prikaz će sadržati možda koji spojler više nego što to inače stavljam, budući da radnja teče poput lagane spore reke, bez nekih brzaka i obrta koje bih pomenom par stvari mogao da pokvarim čitaocu, već pre da podstaknem radoznalost.
Dok se nastavljaju Kvotove studije, nastavlja se i njegov društveni život i ljubavne igre ili želje sa odabranicom njegovog srca, Denom. I to je možda najslabiji i najneuverljiviji deo romana, ta njegova ljubav koja se oteže, i koliko god moram da se složim da je zapravo sjajno predstavljena nesigurnost jednog zaljubljenog tinejdžera, ume da pretera i bude malko naporna, naročito sa razvojem događaja u kojima sudbina izgleda stalno navodi Kvota na Denu i obrnuto, u kom god delu sveta se nalazili. No, čak i to je prelepo napisano, bez preterane patetike koja bi mogla da ogadi doživljaj i umanji užitak čitanja.
Dok je u prvom delu Kvot tražio samog sebe, on ovde traži mesto u svetu. Ranije je poznavao samo dva grada i neke fragmente kojih se sećao, ali sada Kvot konačno ide van Univerziteta i tog ograničenog prostora širinom sveta u kojem živi. Sa njim prirodno idemo i mi i Kvotovim saznavanjem, konačno saznajemo ponešto više o samom svetu, veri i mitosu. No, za razliku od Eriksonovog sveta Malazana gde čitalac takođe skoro sve saznaje kroz same likove i često otkriva neke istine tako što i protagonisti saznaju, tamo preovlađuje osećaj da ta istorija i univerzum već postoje na tom mestu, dok ovde zbog specifičnosti pripovedanja u prvom licu, kao da se istine i činjenice ispredaju oko samog Kvota.
Kako ovo nije roman koji će da se čita zbog nekog osećaja neizvesnosti ili sjajne akcije, obiluje digresijama na način koji ne mogu da ne uporedim sa Kamenom moći Hansa Bemana, gde većina poglavlja predstavljaju segment za sebe, priče unutar priča. Tako i Wise Man's Fear obiluje pričama, legendama i mitovima na koje Kvot nailazi u svojim putovanjima i pokušajima da sastavim slagalicu istine izgubljene prošlosti i često nastanka značajnih stvari i pojava.
Gde god da se pojavi, Kvot je stranac i autsajder, ali njegova prilagodljivost mu omogućava da se u gotovo svakoj situaciji snađe, i iako sam kao čitalac uživao često u njegovoj pronicljivosti i sposobnosti da izvuče najbolje iz situacije, ume pomalo da bude zamorno. Tako se Kvot snalazi savršeno na dvoru stranog visokog plemica kod kojeg dolazi u potrezi za mentorstvom, snalazi se u ulozi vođe male grupe plaćenika, pa i kao uljez u potpuno drugačijoj kulturi ljudi, čije se samo poimanje civilizacije razlikuje od onoga što Kvot poznaje (što je, naravno, primarno zasnovano na našoj sopstvenoj). Ademi su, siguran sam, kreacija na koju je autor posebno ponosan, sa sve ratničkom disciplinom Sparte i veštinama borbe koje mogu biti inspirisane samo dalekim istokom. No, za razliku od mnogih drugih autora kod kojih bi se između naroda u fiktivnom svetu i stvarnom svetu mogle povući paralele ili bar uvideti inspiracije autora, ovde su sve kulture prilično drugačije ili neodređene, osim Edema Ruha koji su gotovo lutajući motiv i čiji nomadsko-zabavljački način života vodi samo do jednog zaključka (iako su im fizičke odlike izmenjene).
No, kod Adema Kvot se uči da postane ratnik, ali Rotfus i to radi drugačije i teži nekoj realističnosti (koliko je to moguće) tako da njegove veštine iako drastično unapređene ne prevazilaze granice logike i ljudskih sposobnosti , kao što to ume u epskoj fantastici da bude slučaj. On je za uslove kulture koja ga naučila veštinama možda prosečan, ali ne više od toga i nadam se da će tako ostati.
Posebno mi se dopada Rotfusov pristup magiji i način na koji je u isto vreme objašnjava i čini mističnom. Magija arkanista se uglavnom svodi na osnove i principe magija koji zaista postoje, dok tu još uvek postoji ona magija koja po meni priče čini zanimljivim; onostrana, misteriozna i nedokučiva, neobjašnjiva, ali prirodna nekim stvorenjima. U ovom romanu Kvot će spoznati ljubav, ali i nova natprirodna bića, ceo novi svet. Feluriani su Rotfusovi vilovnjaci koji su zapravo bliži tradicionalnim poimanjima vilinskog soja od većine drugih interpretacija. Nisu zli, nisu ni dobri, moral je za njih drugačija kategorija nego ljudima, rasa gotovo potpuno strana, u isti mah i superiorna u odnosu na ljude, ali na druge načine infantilna, poput razmaženog deteta. Svet u kojem žive nije naš i vreme tamo drugačije protiče i samo pod određenim okolnostima se može preći iz jednog u drugi. No, ovakva depikcija je bliža britanskoj tradiciji i verovanjima nego čak i Tolkinova, a magija koju poseduju izmiče racionalnom objašnjenju, čineći je pravom suprotnošću arkanističke naukolike magije.
I pored svih digresija i otezanja, složiću se sa Brandonom Sandersonom i njegovom tvrdnjom da je knjiga divna za čitanje. Dokle god joj se pristupi otvoreno i prepusti Rofusovom peru, uživanje je neminovno.
Ali spori tempo može da nas dovde do još jednog problema. Gde je tu onaj zaista legendarni deo o Kvotu i hoće li uspeti sada da privede kraju to u jednoj knjizi i za jedan dan pripovedaja? Ja nisam tako siguran. Pored praktično glavnog dela priče koji tek treba da bude ispričan, tu je i priča u sadašnjosti sa Hroničarem i Bastom i svetom koji je u previranju. U 1000 strana može mnogo toga da se dogodi, ali će verovatno zahtevati bar deo promene ritma i možda preskakanja određenih sitnijih avantura (toga ima i u ovoj knjizi kada Kvot potpuno preskače niz, kako izgleda, strahovito zanimljivih avantura zato što su manje-više nebitne za njegovu priču i lika).
U svakom slučaju knjiga ima moju toplu preporuku, a mislim da će možda za koji mesec i Laguna izbaciti prevod na srpski, pa će biti dostupniji.
Laguna je naš konstantno najagilniji izdavač fantastike i već petnaestak godina - najznačajniji. Na kraju krajeva, ma šta Laguna danas objavljivala, ne smemo zaboraviti da je ova izdavačka kuća i nastala sa ciljem i namerom da objavljuje romane Terija Pračeta.
Tokom prethodne decenije bilo je i drugih izdavača koji su se petljali u objavljivanje fantastike, ali to je mahom bilo sporadično, bez vizije i bez razumevanja žanra. U poslednjih nekoliko godina izdvojili su se IPS i Čarobna knjiga - pre svega po odabiru naslova i fokusiranoj uredničkoj politici. Nažalost, IPS je neslavno propao, ali ostala nam je Čarobna knjiga, koja veoma dobro pokriva fantazijsku književnost namenjenu deci i mladima. Kako sam već predstavio nova naslove Čarobne knjige, red je da se detaljnije pozabavim sajamskom ponudom našeg najvećeg izdavača.
Tradicionalno, oktobarski sajam knjiga je vreme za predstavljanje novog romana Terija Pračeta. Ove godine reč je o romanu "Peti slon", po mom mišljenju najzabavnijem romanu koji prati Noćnu stražu i jednom od najboljih romana u serijalu o Disksvetu, zapravo je dvadeset četvrti roman o Disksvetu i šesti o Noćnoj straži. Već je činjenica da je jedna izdavačka kuća objavila dvadeset četiri romana u jednom ne tako komercijalnom serijalu u neprekinutom nizu za veoma veliku pohvalu.
Naravno, Laguna je pre svega poznata po svojoj nekomičnoj fantastici. Premda je pre nekoliko godina ovaj izdavač zapao u svojevrsno zatišje kada je o objavljivanju fantastike reč, u međuvremenu je to više nego nadoknadio. Poklonici epske fantastike će na predstojećem sajmu imati prilike da kupe popriličan broj vrhunskih dela ovog žanra. Pre svega, tu je novi roman u serijalu "Točak vremena" - poslednji koji je tvorac serijala, Robert Džordan, napisao od početka do kraja - "Bodež snova". Ovo je do sada najobimniji roman u serijalu, tako da će biti objavljen u dva toma. Na svu sreću, neće biti dugog čekanja između tomova, već će jedan za drugim izaći iz štamparije, verovatno tokom trajanja sajma.
Još jedna sajamska premijera je i drugi nastavak trilogije "Red magle", pod naslovom "Zdenac uspenja". Autor ove trilogije, Brendon Sanderson, ujedno je i nastavljač Džordanovog rada na "Točku vremena" i, premda mlad, sasvim je sigurno najveća zvezda među piscima epske fantastike - izuzevši "drugog R.R - a", naravno.
Sandersonovi romani pre svega se odlikuju svežim i originalnim pristupom žanru i kreaciji sveta koji je pozornica za protagoniste i antagoniste. To je samo po sebi veoma veliki uspeh, naročito ako se uzme u obzir to da je epska fantastika žanr u kojem je ispričano gotovo sve što ima da se ispriča.
U svakom slučaju, Sanderson je već drugi po značaju autor u žanru i sasvim je izvesno da će sve više i više dobijati na značaju, budući da je reč o mladom i nadarenom piscu.
Zanimljivo je da je Brendon Sanderson zapravo predstavnik čitave jedne generacije mladih pisaca, koji su upali u prazan prostor stvoren velikim razmacima između objavljivanja novih naslova u serijalima "Točak vremena" i "Pesma leda i vatre".
Naime, američki izdavači su nekoliko godina gotovo očajnički tragali za naslednicima pisaca kao što su Džordž Martin i Robert Džordan. To je dovelo do prevelikog isticanja određenih pisaca i pravog fabrikovanja spisateljskih zvezda & zvezdica, ali - srećom - iz te mase književnih poluproizvoda izdvojilo se nekoliko autora, za koje se mirne duše može tvrditi da ne predstavljaju samo budućnost epske fantastike, već i sadašnjost.
Najpoznatiji i najpopularniji pisac iz te nove garde fantasta - nakon Sandersona - jamačno je Džo Aberkrombi.
Aberkrombi je uvideo potrebu za određenom vrstom epske fantastike, za kakvu je čitalaštvo skovalo naziv grim & gritty - što će reći "turobno i prljavo" - i zadao sebi zadatak da ispuni tu nišu i zadovolji čitalačke tražnje.
To što su se čitaoci navadili na ovakvu vrstu književnosti može se staviti na dušu pre svega Džordžu Martinu, ali i Stivenu Eriksonu. Međutim, Aberkrombijevi protagonisti mahom nisu harizmatični kao Martinovi i Eriksonovi, već je doista reč o najgorim protuvama i šljamu zemaljskom. Njegovi romani nisu za svakoga, ali napisani su dovoljno dobro da se ne mogu zanemariti i zaobići. Aberkrombi je vrhunski pisac koji se oslanja na izuzetnu karakterizaciju i svoje pisanje zasniva na neverovatno životnim junacima. Potpuno je odvojeno pitanje to što se rešio da te junake prikaže čak ne ni kao antiheroje, već kao zlikovce.
Laguna je objavila prvi naslov u njegovoj izvornoj trilogiji The First Law, a pod naslovom "Oštrica" i u prevodu Nikole Pajvančića.
Nakon Sandersona i Aberkrombija, najveće novo ime epske fantastike je Patrik Rotfus.
Ovaj mladi pisac je stilski možda i najbolji u svojoj generaciji i svojim prvencem je silno zatalasao tada pomalo žabokrečinom pokrivene vode epske fantastike.
Nažalost, ubrzo nakon objavljivanja tog svog prvog romana, pod naslovom "Ime vetra", teško se razboleo - pa se sa objavljivanjem drugog nastavka u trilogiji silno odužilo.
Laguna je odabrala sjajan trenutak za to da srpskom čitalaštvu predstavi "Ime vetra", pošto je The Wise Man's Fear, drugi nastavak u trilogiji, objavljen veoma skoro nakon srpskog izdanja "Imena vetra".
Ukoliko ste prošle godine propustili da svoju kućnu biblioteku obradujete ovim naslovom, nemojte ga zaobići na ovom sajmu knjiga.
Pisac koji zaokružuje priču o mladim zvezdama epske fantastike zove se Skot Linč.
Linč se na spisateljskoj sceni pojavio sa Sandersonom i Rotfusom i takođe ostavio izvanredan utisak na čitaoce.
Kao i u slučaju prve dvojice, njegovi romani se bave ne baš klasičnim temama za žanr epske fantastike, a njegov protagonista je na samoj ivici toga da bude antiheroj.
"Crveno more pod crvenim nebom" nastavak je romana "Laži Loka Lamore". Između ostalog, meni je zanimljiv i po tome što počinje posvetom Metjuu Vudringu Stoveru, jednom od danas najnezapaženijih pisaca fantastike, koji to nikako ne zaslužuje - ali i po izvanrednom prevodu Nevene Andrić.
Lagunina posvećenost "prvoj klasi" fantasta nikako ne znači da je ovaj izdavač zapostavi B kategoriju. Naravno, uslovno rečeno.
Žanrovska fantastika je premalo polje da bi mogla da istrpi mnogo zvezda, ali je zato dovoljno široko da obuhvati čitav niz više nego solidnih autora, veoma obdarenih i maštovitošću i zanatskim umećem, ali možda ne dovoljno harizmatičnih ili sa preslabim prisustvom u fanovskoj zajednici da bi postali prave velike zvezde i dospeli na bestseler liste na kojima se nalaze i imena glavnotokovskih pisaca.
Jedan od takvih autora je i Piter Bret.
Bretov Prvenac - "Noć demona", izvorno objavljen kao The Warded Man - usledio je odmah nakon objavljivanja Sandersonovog "Zdenca uspenja", tako da je čini mi se najviše zbog toga slabije primećen van krugova posvećenika.
Laguna je imala dovoljno uredničkog sluha da prepozna pisca koji zaslužuje da bude preveden i objavljen više nego mnogi drugi, bez obzira na to što nema status zvezde kao njegove kolege Sanderson ili Aberkrombi.
"Noć demona" je još jedan u nizu romana epske fantastike koji odstupaju od prihvaćenog klišea world building-a i oslanjaju se pre svega na originalnost i odbijanje fantazijskih kišea obrazovanih tokom osamdesetih godina, koji se nažalost vraćaju na velika vrata.
Dakle, reč je o romanu svakako vrednom pažnje.
Na kraju, Laguna nije zaboravila ni poklonike drugih žanrova. Ova izdavačka kuća je svojim čitaocima predstavila dva remek-dela takozvane tvrde naučne fantastike - reč je o jednom premijernom i jednom ponovljenom izdanju.
"Oblast otkrovenja" Alastera Rejnoldsa smatra se jednim od najboljih "tvrdih" sf romana svih vremena, a svakako u poslednjih desetak godina.
"Obalst otkrovenja" je prvi u nizu roman i kratkih priča koje sačinjavaju ono što se sada naziva "univerzum Oblasti otkrovenja".
Veoma je zanimljivo i to što Rejnolds posvećuje mnogo pažnje naučnoj utemeljenosti tehnologije zastupljene u njegovim romanima,
Drugi nedavno objavljeni roman naučne fantastike verovatno je jedan od najznačajnijih sf romana svih vremena. Reč je o "Susretu sa Ramom" Artura Klarka.
O "Rami" nema šta mnogo da se kaže. Za velik broj nas taj roman je bio uvod u sf i veoma raduje to što Laguna nije zapostavila Klarka i što svojim čitaocima nudi i druge žanrove fantastike, a ne samo epsku.
Naravno, Laguna ima još naslova u ponudi koji spadaju pod krovni izraz "fantastika". Urbana fantastika, slipstrim, paranormalna romantika... Ovaj izdavač se veoma trudi da zadovolji široku lepezu potreba ljubitelja fantastike, te tako nimalo ne sumnjam da ćemo do sajma i nakon sajma imati prilike da budemo iznenađeni novim naslovima i novim piscima.
Da li je mač i magija legitiman podžanr epske fantastike, ili samo
marketinška kategorija? Da li je možda reč o američkom odnosu prema
fantastici i američkom fetišu prema usamljenom heroju koji neočekivano
dolazi i rešava stvar, naspram evropske fantazijske tradicije, koja se
zasniva na družini i potrazi? Na kraju, ko danas piše epsku fantastiku, a
ko mač i magiju - i da li su žanrovi i podžanrovi uopšte bitni ili
služe samo da bi izdavači lakše privukli čitaoce?
Ovo je tema kojom će se baviti predavanje zakazano za 10. oktobar, ove godine koje smo, u Domu omladine Beograda (ulaz iz Makedonske ulice), sa početkom u 19 h. Predavači će biti moja malenkost i cenjeni kolega High Duke.
Razgovaraćemo o tome da li Džordž Martin zaista piše epsku fantastiku, razgovaraćemo o Murkoku i Bruksu, pa i o rivajvalu mača & magije, koji trenutno sa one strane Atlantika predvode Pyr i Paizo.
Svi ste više nego dobrodošli i radujemo se što ćemo vas videti.
Kako stigne septembar, tako kreće i sezona u Americi. Serija ima raznih, neke su povratničke, neke debitantske, ali može da se probere. Ja ću da pomenem nekoliko nama geekovski najzanimljivijih koje nas čekaju i par iz letnje sezone koja je upravo prošla, tako da će ovaj unos biti šaren od raznih fotografija i videa.
Ali prvo par vesti o najvećoj seriji prošle sezone, Igri Prestola. Već i vrapci na grani znaju da je Piter Dinklidž koji igra Tiriona dobio Emi za najbolju sporednu ulogu. Lično mislim da je to više iz dobre propagande, da se seriji da nešto osim nagrade za najbolju špicu, ali ne preveliko, dok je dobija glumac koji igra patuljka. Sjajan potez da se pokaže koliko nema diskriminacije. No, ne slažu se svi sa mnom, pošto je mnogima bio odličan u portretisanju Tiriona, no ostavljam vama da procenite. Lista glumaca za drugu sezonu je skoro pa završena, o nekima smo već pričali, neki su novi, no dobri ljudi na internetu su napravili kompletnu listu novih lica koju možete pogledati ovde. Takođe se govorka da će Konan Stivens biti zamenjen u ulozi Gregora Kligejna „Planine koja jaše“, što nije nemoguće, budući da verovatno ima obaveza na snimanju Hobita gde igra orka Azoga. No, nadamo se da će ipak da se vrati, pošto je osim zamene glumca, što je uvek loše, čovek koji je predložen da ga zameni je možda visok, ali ne deluje toliko masivno kao Konan. Takođe, imamo i glumca za Emorija Lorča.
True Blood po knjigama Šarlin Haris je završila četvrtu sezonu i to rekao bih najslabiju. Bilo je svetlih tačaka, no imao sam utisak kao da malo previše mlate praznu slamu ne baš najboljim zapletom. Veštica Marni mi ni na koji način nije prijala kao lik, bila je dosadna i nezanimljiva, a osim sto je otkrivena Tarina biseksualna strana i da su vile zle, ništa se posebno nije dogodilo. Bil Kompton je kralj vampira i kao takav je bio daleko bolji lik dok Erik i on nisu ponovo počeli da se prenemažu oko Suki. Suprotno očekivanju koje su fanovi imali na osnovu knjiga, Džejson se nije pretvorio u panterodlaka, ali mi i dalje ostaje jedan od najzanimljivijih likova zajedno sa Džesikom i Hesusom. Prva epizoda počinje sa Suki u vilinskom svetu i preti da postane previše ogavno, no do kraja sezone osim povremenih bljeskova njene moći i saznavanja istine o vilama nemamo baš neki razvoj priče u tom smeru, tako da mislim da se taj deo priče previše razvlači. Razrešenje glavnog zapleta ove sezone mi je bilo prilično nezanimljivo, ali sam kraj obećava bolju sledeću sezonu (ima povratnika iz ranijih sezona, par zanimljivih smrti, no neću ništa da konkretno govorim da ne bih slučajno spojlovao). Naravno, to ništa ne mora da znači, mada kao i većina serija koja prevale trecu sezonu previše stvari se sada ponavlja i potrebno je malo sveže krvi i ideja, no cenim da će serija biti tu još par godina, ako je sudeći po gledanosti sezone koja nikada nije bila veća.
Falling Skies je debitantska SF serija koja pokušava da napravi novi pristup staroj temi invazije vanzemaljaca na Zemlju, koje su poslednjih par godina postale baš popularne. No, Falling Skies pokušava da prikaže invaziju kao survival dramu, gde grupa preživelih ljudi pokušava da se suprotstavi napadačima organizovanim otporom. Glavnu ulogu igra Noa Vajli, poznat našoj publici kao Džon Karter iz serije E.R. Seriju producira Stiven Spilberg za kablovski kanal TNT tako da imaju veći budžet od serija kao što je recimo novi V (Visitors) gde je dobar deo serije sniman ispred zelenog platna i posle montirani efekti. No efekta ima manje u Falling Skies i urađeni su bolje, no ipak mora da se ima na umu da je to televizijski budžet, pa ništa neće izgledati tako uverljivo kao u holivudskim blokbasterima.
No, da se vratim onome što je bitnije u seriji. Protagonista je Tom Mejson, profesor istorije, koji je u napadu vanzemaljaca izgubio ženu, dok mu je srednji sin otet i spojen sa nekakvom vrstom parazita preko kojih šestonogi vanzemaljci kontrolišu decu. Sa najstarijim sinom, njegovom devojkom i najmlađim sinom, deo su grupe pokreta otpora koja nastoji da u isto vreme zaštiti preživele civile i porazi osvajače. Karakterizacija i gluma su solidni, zaplet zanimljiv i dosta se bavi ljudskim odnosom prema vanzemaljcima, mržnjom, besom, nemoći, strahom ali i pokušajima da se bolje upozna neprijatelj i njegovi motivi. U tom pogledu ima više SF elemenata i to često vuče priču, ali nalazim da iako mnogo bolje napravljena serija od nesretnog Visitors-a koji je brzo ukinut, ima manjkavosti u pisanju. Ne uspeva uvek da se dočara baš ta atmosfera napetosti i neizvesnosti, a gluma Vila Patona koji je zapovednik grupe preživelih mi je neuverljiva i monotona, tako da ne uspeva da me ubedi.
Pored toga se mogu naći i neke logičke manjkavosti (koje će možda nekako biti objašnjene u narednim sezonama) no, videćemo da li će se taj trend nastaviti i biti stalna boljka serije. No vanzemaljci umeju da budu prilično intrigantni i jezivi, i nisu baš humanoidni, što je nakon mnogih drugih depikcija plus. Za sada Falling Skies stavljam u kategoriju serija koje vredi pogledati i koje imaju potencijala, no taj potencijal nije ispunjen, tako da mislim da je moguće da se dogodi ista stvar kao i hronološkoj prethodnici Galaktike, Kaprici, koja je imala odličnu polaznu tačku, ali je previše rastegnuta i nije uspela da ispuni isčekivanja. Ali za sada se nakon prve sezone od deset epizoda Falling Skies vraća sa još deset epizoda sledećeg leta, pa ćemo da vidimo kojim putem će krenuti.
Red je da pomenem i nedavno završenu drugu polovinu povratničke sezone Futurame. Još jedna od nepravedno ukinutih kultnih serija sa Foxa, vratila se nakon par filmova i nekoliko godina pauze. Za neupućene, ovo je delo tvoraca Simpsonovih, ima sličan stil crteža (fotografija iznad je iz epizode koja parodira anime) ali je daleko svežija, zabavnija i smešnija od Simpsonovih koji su odavno prevalili granicu posle koje jedna serija treba da se emituje. Pride je prepuna raznih omaža iz geekovske kulture, kao što su druge serije, filmovi, knjige... Topla preporuka ako želite da se zabavite.
Kada smo već kod Foksa i nepravedno ukinutih kultnih serija, kapetan Serenitija, Malkom Renalds, aka Nejtan Filion se vratio u komično-kriminalističkoj seriji Castle u kojoj tumači naslovnog Ričarda Kasla pisca krimića koji u tandemu sa mladom detektivkom Kejt Beket rešava zločine. Jedna od serija koja mi je sjajna po tome što nije pretenciozna i ne puca na nešto više od onog što daje, a to je dobra zabava uz povremene geek reference, zanimljive priče i zapleti i više nego šarmantni likovi. No, pritom uspeva da bude i dovoljno mračna, morbidna i brutalna da sve lepo izbalansira, naročito posle onakvog završetka treće sezone. Počela je četvrta sezona i nadajmo se nikako i poslednja. No da ne kvarim doživljaje onima koji još nisu gledali, još jedna topla preporuka.
Od drugih povratničkih serija tu su: Big Bang Theory - geek sitkom, Sons of Anarchy, Boardwalk Empire, nova inkarnacija Nikite, Vampirski dnevnici, Breaking Bad, Uvod u anatomiju, Fringe i razne inkarnacije NCIS i CSI serijala, Supernatural, Mad Man,Star Wars: Clone Wars o kojima ćemo možda pisati nekom drugom prilikom. Nestrpljivo se čeka drugog oktobra nastavak Spartaka sa novim glavnim glumcem, iako je na seriju pala senka zbog vesti o smrti Endija Fitfilda, prvog Spartaka koji je 11. septembra izgubio bitku sa rakom zbog kojeg je i bio prinuđen da napusti seriju.
Dexter ponovo ide od sledeće nedelje. Ovo je jedna od najmorbidnijih i mračnijih serija koja sam ikada gledao, a ove sezone je postavka pojačana za legendu Edvarda Džejmsa Olmosa. Iako priznajem da će posle Galaktike biti neobično gledati ga drugde, siguran sam da će nakon mirnije i dosadnije prethodne sezone doneti novog života u seriju.
Tu je nova i izgleda poslednja sezona Hausa koja će ići umanjena za lik Lise Kadi. No Haus je u većim problemima nego ikada, ako ste pratili njegovo parkiranje automobila na kraju prethodne sezone. Iako je bila zanimljiva primarno zbog Hju Lorijevog portretisanja Hausa, serija je počela da gubi na čari i mislim da bi i trebalo da se završi ove sezone. No, evo trejlera za novu sezonu:
Uskoro nam se vraća i još jedan od hitova prošle sezone The Walking Deadkoji je imao velikih poteškoća budući da je producent Frenk Darabont hteo da otpusti sve scenariste, što se na kraju završilo otpuštanjem samog Darabont. Još uvek je nejasno šta se dogodilo, no izgleda da se poznati reditelj nije najbolje složio sa načinom rada na televiziji, a i izgleda drastično smanjenim budžetom za drugu sezonu. No, kako izgleda, serija će biti daleko inferiorna u odnosu na Kirkmanov strip (iako je sam Kirkman ostao jedan od producenata serije) a po svemu sudeći u drugoj sezoni će se još više odaljiti od izvornog materijala, tako da sam se već pomirio sa tom činjenicom. Ostaje samo da vidimo da li će i tako izmenjena biti gledljiva. Evo i dva promotivna videa:
Stižemo i do novih serija kao što su: Ringer: triler sa Sarom Mišel Gelar, nekadašnjom Bafi, ubicom vampira. Čarlijevi Anđeli: rimejk kultne serije Person of Intrest:akciona drama iz kuhinje tvorca Losta, Džej Džej Abramsa. Secret Circle: tinejdžerska drama o magiji i vešticama Gifted Man: priča o pomalo bezosećajnom vrhunskom hirurgu kojeg prati duh bivše žene Once Upon a Time: u gradiću Storibruk likovi iz bajki su zarobljeni u stvarnom svetu... Grimm: poslednji potomak braće Grim otkriva da su skoro sva bica iz bajki stvarna i da može da ih prepozna. Trejlere za nove serije možete pogledati ovde.
I na samom kraju imamo najpompeznije najavljivanu novu seriju, čiji je početak odlagan. Terra Nova je naučnofantastična serija o propasti ljudske civilizavicije i šansi za novi početak. Godine 2149. svet je prezagađen i prenaseljen. Prirodne hrane više skoro da nema, disanje vazduha bez maski izaziva bolesti, a planeta je prenaseljena pa su na snazi strogi zakoni o broju članova porodice. No nadu umirućoj planeti daje vremenski procep koji su naučnici otkrili i koji vodi do alternativnog vremenskog toka Zemlje, 85 miliona godina u prošlost. Glavni likovi pripadaju porodici koja je napravila grešku i dobila treće dete, malu ćerku, što je strogo zabranjeno. Kada bivaju otkriveni Džim Šenon, policajac pobesni i pretukavši drugog policajca završava u zatvoru. Njegova supruga Elizabet je lekar specijalizovan za razne oblasti i biva odabrana da sa preostala dva deteta, sinom i ćerkom, ode kao deo desetog kontigenta naseljenika u prošlost. Džim uz njenu pomoć beži iz zatvora, otima najmlađu ćerku koja im je bila oduzeta, i ilegalno prolazi kroz portal. Sa druge strane zatiče ih praistorijski raj, neiskvarena čista planeta na kojoj ima svega par hiljada naseljenika koji su dolazili na svakih nekoliko godina. No, život u svetu punom ogromnih krvožednih dinosaurusa nimalo nije lak, naročito ako su u to umešani i ljudski neprijatelji.
Na prvi pogled serija lepo izgleda (iako se ograničenja budžeta odražavaju na realističnost kompjuterskih efekata), ali mi se za sada čini da joj nedostaje originalnosti, barem kada se pogleda postavka. Deluje kao skup pozajmljenih ideja i motiva, prilično lepo sklopljenih, no ipak već viđenih stvari. Prvo je tu porodica koja se sastoji od oca koji je prirodni policajac, inteligentne doktorke majke, odgovorne tinejdžerke ćerke, buntovnog tinejdžera sina i najmlađe radoznale ćerke. Džim Šenon bi prirodno učinio apsolutno sve za svoju porodicu, što nam je više nego jasno već stavljeno do znanja u samom pilotu, ali je pomalo grup kao otac i ne zna kako da priča sa decom, prvenstveno sinom. Cela ta formula mi za sada deluje kao reciklirani sablon za zanimljivu porodicu u američkoj seriji. Planeta Zemlja iz budućnosti i po izgledu i po atmosferi neodoljivo podseća na Mars iz Totalnog opoziva, dok je nemoguće ne povući paralelu između naseobine Terra Nova u prošlosti i kampa na Pandori, iz Avatara. Čak je isti glumac Stiven Lang odabran da glumi zapovednika kampa (mada su likovi malko drugačiji po senzibilitetu, bar u pilotu). Sa druge strane, neizbežno je poređenje sa Parkom iz doba jure po tematici dinosaurusa (mada je serija izbegla upotrebu iste vrste dinosaurusa, budući da je u Terra Novi period krede, a ne jure). Kada se u obzir uzme i frakcija naseljenika koja se odvojila i praktično vodi rat sa Terra Novom, ne mogu ni da se otmem utisku atmosfere slične onom iz Izgubljenih (Lost), samo što je Lost u svom pilotu delovao mnogo bolje i zanimljivije nego Terra Nova. Čak i kada je radnja drastično usporena, karakterizacija je to što je seriju održalo na nivou, a to ovde još uvek nije vidljivo. No, kako su originalne ideje i postavke već retkost, ovo nije neophodno ni toliko loša stvar, ali kako se radi o mreži Fox mislim da je serija u startu u ozbiljnim opasnostima. Za sada deluje kao nešto što bi se moglo gledati i nadati se da će likovi biti zanimljiviji, a zaplet dovoljno snažan da pokrije sve klišee. No, pošto sve što pričam jeste samo na osnovu dvočasovnog pilota, tako da ću sačekati da vidim bar veći deo sezone od planiranih 13 epizoda pre nego što donesem nekakav konkretniji zaključak, ali stav mi je da se uvek nadam sjajnoj fantastičnoj seriji.
I još na kraju samo par fotografija koje su procurele sa snimanja The Dark Knight Rises, trećeg i poslednjeg dela Nolanove sjajne vizije Betmena. Detalji o samom filmu, pa čak i nekim likovima su još uvek tajni i više od zvaničnih trejlera teško može da se nađe. Pre nekog vremena je objavljena fotografija En Hatavej kao Catwoman (Žene mačke) Fotografija je izazvala mnoge negativne reakcije zbog toga što kostim nema uši, pošto je to svima prepoznatljiv motiv ovog lika. No, ljudi previše imaju na umu viziju Tima Bartona i Mišel Fajfer kao Catwoman. Činjenica je da je Barton uzeo mnogo više slobode i da je Nolan mnogo verniji stripu u praktično svakom pogledu. Tako da mnogi ni ne znaju da je Žena mačka u mnogim inkarnacijama kostima bila bez ušiju i samo sa domino maskom ili u novije vreme, naočarima. Ali pre nekoliko dana se pojavio i novi set fotografija koji će da umiri i sve one koji su zahtevali uši. Kao što se može videti uši su tu, a izgleda da kada se spuste preko maske stvaraju naočare sa prve fotografije. Kostim iako nije od sjajne kože, vuče inspiraciju od više kostima Catwoman, uključujući i kostim iz serije Betmen iz šezdesetih godina.
Kao što se može primetiti, blog malko širi delatnost i na druge geeky teme i stvari. Ali iako deluje da smo malo zapostavili književnost, to je samo privremeno budući da su nas razne obaveze privremeno okupirale. No, za manje od mesec dana počinje Beogradski sajam knjiga i kao i uvek, pre sajma ćemo najaviti neke nove naslove koji izlaze oko vremena sajma, kao i izveštaj sa sajma, naročito mali vodič posle prvog dana sajma, a do tada i prikazi par novijih naslova kojima nikako da posvetimo pažnju koju zavređuju.
Ako ste zbunjeni zbog ovolikog naslova romana, biće vam (valjda) lakše kada pojasnim da nije reč o jednom, već o tri dela. Gregorijevi romani su inače samostalni; nisu smešteni čak ni u isti univerzum, ne dele likove, pa čak ni motive. Ne postoji ni nekakav univerzalni negativac koji spaja potke različitih romana u jedan magnum opus. Dakle, tri potpuno različita romana, koja dele autora, a pored toga kao zajedničku odliku imaju samo to da su sva tri remek-dela.
Dapače, Gregori je jedan od retkih žanrovskih pisaca koji je u stanju da izađe na crtu ma kom savremenom prozaisti i da ga komotno dobije. Spreman sam da odem i tako daleko da kažem kako je - što se mene tiče - reč o anglosaksonskom Markesu.
Godinu dana nakon "Pandemonijuma", Gregori objavljuje "Đavolju azbuku" ( The Devil's Alphabet). Sviknut na serijale i nastavke, očekivao sam nastavak priče iz "Pandemonijuma" - i u prvi mah se razočarao kada sam shvatio da je reč o samostalnom romanu. (Doduše, ne gubim nadu, pošto je kraj "Pandemonijuma" pomalo otvoren.) Međutim, smesta sam se navikao na protagonistu, koji je gotovo odraz u ogledalu glavnog junaka "Pandemonijuma". Dakle, reč je o skrajnutom čoveku, koji za svoje životne neuspehe ima da krivi samo sebe. Suočen sa delanjem više sile, protagonista se ne snalazi najbolje i donosi ne baš najbolju odluku, koja će mu obeležiti život i neumitno dovesti do suočavanja sa prošlošću. 
Ako se "Pandemonijum" bavi duhom i stanjem svesti, "Đavolja azbuka" se bavi telom, razlikama u ljudskim telima, rasama, spoljašnošću koja nas čini drugačijim i koja je - da se ne lažemo - prvo što nas predstavlja i prvo po čemu druge osobe donose sud o nama. 
