WISE MAN'S FEAR - Patrick Rothfuss

by High Duke


Konačno stižem do prikaza drugog romana Rotfusove planirane trilogije Letopisa Kraljeubice (The Kingkiller Chronicle) , koji je možda bio jedan od najočekivanijih ove godine od strane žednih fanova koji su čini se vekovima čekali na nastavak serijala. O prvom romanu sam pisao ovde http://nightfliersbookspace.blogspot.com/2011/01/name-of-wind-patrick-rothfuss.html.
Nakon tog višegodišnjeg čekanja nastavka, Patrik je pokazao da je barem u nečemu sprema da krene stopama Džordža Martina.



Kritike su podeljene, neki su bili oduševljeni, neke je knjiga na smrt udavila, neki nisu sigurni šta da misle. Prvo što pada u oči je obim knjige. Gotovo da je postala stvar nezvaničnog takmičenja mlađe generacije pisaca fantastike ko će napisati duži roman, imamo skribomana Stivena Eriksona i čudovišta od poslednjih par knjiga, a Brandon Sanderson i Patrik su se i šalili na konto dužine. Kada je Rothfuss rekao na koliko stranica je stigla knjiga, Sanderson je napisao: It's on.
No, drugi problem je pauza od četiri godine između knjiga gde imamo simptom sličan Martinovom.
Ljudi imaju određena očekivanja od sledeće knjige, određenu ideju kuda bi trebalo da ide priča dalje, a čekanja sve frustriraju i teraju da misle: Ako sam godinama čekao knjigu, bolje bi joj bilo da bude fantastična (što mnogima znači da bi trebalo barem u dobroj meri da ispuni njihova očekivanja.) Od te boljke pati i Wise Man's Fear. Prvi deo su mnogi shvatili kao prolog, uvod u akciju koja će da usledi (između ostalih i ja), i od drugog dela su prirodno očekivali da ubrza radnju i da konkretizuje glavni tok i glavnu potragu Kvota. No, Patrik Rotfus nije tako zamislio svoju trilogiju. Čitaoci su očekivali da Kvot u drugoj knjizi dobrano uhvati trag Čandrijanima i da se polako priča vodi ka završnici. Ali to nije ono što su dobili, tako da su mnogi bili razočarani sa tih hiljadu novih strana davljenja i sporednih Kvotovih avantura, kako su to mnogi nazvali.

Wise Man's Fear je nastavak priče o Kvotu. To je ono što je Patrik želeo da napiše, priču o Kvotu, čoveku koji iako još mlad, postaje živa legenda. I to nije tajna, neka skrivena namera autora, već je samo delo tako koncipirano. Kvot priča priču svog života od početka pa do kraja, ne samo priču o Čandrijanima i kako je stekao nadimak Kraljeubica. Tako da dobijamo skoro sve što sam Kvot smatra bitnim za samu priču i razvoj njegove ličnosti, a toga nikako ne nedostaje u ovom romanu. Kao što sam rekao i ranije, ovo je fantazi bildugsroman. Iako nemam neku posebnu želju da guram u kalupe, mislim da je to najbliža odrednica. Imamo odrastanje i razvoj jednog lika koji će postati heroj, ali na daleko drugačiji način od većine heroja iz standardnih epskih fantastika koji će jednog dana spasiti svet, njegovo odrastanje je toliko detaljno i sjajno napisano da Rotfus nagoni čitaoca da se saživi sa Kvotom, da deli njegove patnje, nadanja, grcanja u novčanim problemima dok se bori da preživi, radi ono što voli i ostane na stazi svog sna.
Kvot je kao lik izašao iz tradicija mača i magije više nego epske fantatike. On možda jeste plemenit na svoj način, hrabar, pametan i hitrog uma, hipersposoban za skoro sve, ali kao osoba je mnogo opipljiviji i stvarniji, sa svim svojim manama: burnom naravi, ne baš uvek najpoštenijim ponašanjem i raznim drugi sitnijim odlikama koje dodaju meso njegovom karakteru.
Knjiga počinje odmah nakon završetka prve, drugog dana pripovedanja priče Hroničaru, koja se pak nastavlja na njegov život na Univerzitetu. Ja sam iskreno očekivao da već pri samom početku, možda u prvoj četvrtini Kvot bude izbačen sa svojih studija da postane arkanist, no to se ne dešava. Ovaj prikaz će sadržati možda koji spojler više nego što to inače stavljam, budući da radnja teče poput lagane spore reke, bez nekih brzaka i obrta koje bih pomenom par stvari mogao da pokvarim čitaocu, već pre da podstaknem radoznalost.


Dok se nastavljaju Kvotove studije, nastavlja se i njegov društveni život i ljubavne igre ili želje sa odabranicom njegovog srca, Denom. I to je možda najslabiji i najneuverljiviji deo romana, ta njegova ljubav koja se oteže, i koliko god moram da se složim da je zapravo sjajno predstavljena nesigurnost jednog zaljubljenog tinejdžera, ume da pretera i bude malko naporna, naročito sa razvojem događaja u kojima sudbina izgleda stalno navodi Kvota na Denu i obrnuto, u kom god delu sveta se nalazili. No, čak i to je prelepo napisano, bez preterane patetike koja bi mogla da ogadi doživljaj i umanji užitak čitanja.
Dok je u prvom delu Kvot tražio samog sebe, on ovde traži mesto u svetu. Ranije je poznavao samo dva grada i neke fragmente kojih se sećao, ali sada Kvot konačno ide van Univerziteta i tog ograničenog prostora širinom sveta u kojem živi. Sa njim prirodno idemo i mi i Kvotovim saznavanjem, konačno saznajemo ponešto više o samom svetu, veri i mitosu. No, za razliku od Eriksonovog sveta Malazana gde čitalac takođe skoro sve saznaje kroz same likove i često otkriva neke istine tako što i protagonisti saznaju, tamo preovlađuje osećaj da ta istorija i univerzum već postoje na tom mestu, dok ovde zbog specifičnosti pripovedanja u prvom licu, kao da se istine i činjenice ispredaju oko samog Kvota.



Kako ovo nije roman koji će da se čita zbog nekog osećaja neizvesnosti ili sjajne akcije, obiluje digresijama na način koji ne mogu da ne uporedim sa Kamenom moći Hansa Bemana, gde većina poglavlja predstavljaju segment za sebe, priče unutar priča. Tako i Wise Man's Fear obiluje pričama, legendama i mitovima na koje Kvot nailazi u svojim putovanjima i pokušajima da sastavim slagalicu istine izgubljene prošlosti i često nastanka značajnih stvari i pojava.
Gde god da se pojavi, Kvot je stranac i autsajder, ali njegova prilagodljivost mu omogućava da se u gotovo svakoj situaciji snađe, i iako sam kao čitalac uživao često u njegovoj pronicljivosti i sposobnosti da izvuče najbolje iz situacije, ume pomalo da bude zamorno. Tako se Kvot snalazi savršeno na dvoru stranog visokog plemica kod kojeg dolazi u potrezi za mentorstvom, snalazi se u ulozi vođe male grupe plaćenika, pa i kao uljez u potpuno drugačijoj kulturi ljudi, čije se samo poimanje civilizacije razlikuje od onoga što Kvot poznaje (što je, naravno, primarno zasnovano na našoj sopstvenoj). Ademi su, siguran sam, kreacija na koju je autor posebno ponosan, sa sve ratničkom disciplinom Sparte i veštinama borbe koje mogu biti inspirisane samo dalekim istokom. No, za razliku od mnogih drugih autora kod kojih bi se između naroda u fiktivnom svetu i stvarnom svetu mogle povući paralele ili bar uvideti inspiracije autora, ovde su sve kulture prilično drugačije ili neodređene, osim Edema Ruha koji su gotovo lutajući motiv i čiji nomadsko-zabavljački način života vodi samo do jednog zaključka (iako su im fizičke odlike izmenjene).
No, kod Adema Kvot se uči da postane ratnik, ali Rotfus i to radi drugačije i teži nekoj realističnosti (koliko je to moguće) tako da njegove veštine iako drastično unapređene ne prevazilaze granice logike i ljudskih sposobnosti , kao što to ume u epskoj fantastici da bude slučaj. On je za uslove kulture koja ga naučila veštinama možda prosečan, ali ne više od toga i nadam se da će tako ostati.

Posebno mi se dopada Rotfusov pristup magiji i način na koji je u isto vreme objašnjava i čini mističnom. Magija arkanista se uglavnom svodi na osnove i principe magija koji zaista postoje, dok tu još uvek postoji ona magija koja po meni priče čini zanimljivim; onostrana, misteriozna i nedokučiva, neobjašnjiva, ali prirodna nekim stvorenjima. U ovom romanu Kvot će spoznati ljubav, ali i nova natprirodna bića, ceo novi svet. Feluriani su Rotfusovi vilovnjaci koji su zapravo bliži tradicionalnim poimanjima vilinskog soja od većine drugih interpretacija. Nisu zli, nisu ni dobri, moral je za njih drugačija kategorija nego ljudima, rasa gotovo potpuno strana, u isti mah i superiorna u odnosu na ljude, ali na druge načine infantilna, poput razmaženog deteta. Svet u kojem žive nije naš i vreme tamo drugačije protiče i samo pod određenim okolnostima se može preći iz jednog u drugi. No, ovakva depikcija je bliža britanskoj tradiciji i verovanjima nego čak i Tolkinova, a magija koju poseduju izmiče racionalnom objašnjenju, čineći je pravom suprotnošću arkanističke naukolike magije.

I pored svih digresija i otezanja, složiću se sa Brandonom Sandersonom i njegovom tvrdnjom da je knjiga divna za čitanje. Dokle god joj se pristupi otvoreno i prepusti Rofusovom peru, uživanje je neminovno.
Ali spori tempo može da nas dovde do još jednog problema. Gde je tu onaj zaista legendarni deo o Kvotu i hoće li uspeti sada da privede kraju to u jednoj knjizi i za jedan dan pripovedaja? Ja nisam tako siguran. Pored praktično glavnog dela priče koji tek treba da bude ispričan, tu je i priča u sadašnjosti sa Hroničarem i Bastom i svetom koji je u previranju. U 1000 strana može mnogo toga da se dogodi, ali će verovatno zahtevati bar deo promene ritma i možda preskakanja određenih sitnijih avantura (toga ima i u ovoj knjizi kada Kvot potpuno preskače niz, kako izgleda, strahovito zanimljivih avantura zato što su manje-više nebitne za njegovu priču i lika).

U svakom slučaju knjiga ima moju toplu preporuku, a mislim da će možda za koji mesec i Laguna izbaciti prevod na srpski, pa će biti dostupniji.