Претражи овај блог

четвртак, 03. новембар 2011.

OSTRVO PROKLETIH - Đorđe Bajić


Na ovom blogu retko se viđaju prikazi dela domaćih autora. Na tome mi mnogi zameraju, ali svejedno nisam imao namere da se preterano upuštam u pisanje o listovima naših gora.

Razloga za to imam u izobilju, pa ću pokušati da ih objasnim pre nego što nastavim da pišem o Đorđevom romanu.

Pre svega, vrlo mi je teško da odvojim delo od pisca - ako tog pisca poznajem. A sticajem raznoraznih prilika i neprilika, poznajem poprilično domaćih stvaralaca fantastike. Stoga je moj utisak o nekom romanu počesto obojen ne mišljenjem koje imam o nekom piscu, već pre poznavanjem njegovih manerizama ili jezičkih obrazaca, recimo.

Potom, potpuno prozaičan razlog, većina prikaza objavljenih na ovom blogu, a iz mog pera, prikazi su dobijenih knjiga. Premda su u poslednje vreme i strani izdavači prestali da budu velikodušni sa deljenjem knjiga za prikazivanje, domaći izdavači se nisu posebno isticali u tom pogledu, bar kada je o blogovima reč. A daleko od toga da mogu da priuštim da kupim sve što bih voleo. Stoga, sem u slučaju retkih pisaca koje izuzetno volim & cenim, poslednjih jedno dve godine čitam samo onu fantastiku do koje mogu da dođem besplatno - a toga svejedno ima više nego što mogu da pročitam. (Čisto ilustracije radi, na tabletu mi je trenutno negde oko 110 aktuelnih naslova iz raznoraznih žanrova fantastike.)

"Ostrvo prokletih" sam dobio iz ruku samog pisca, čime sam neizmerno počastvovan. Budući da ga poznajem, premda ne onoliko dobro koliko bih voleo, daću sebi za pravo da ovaj prikaz pišem u nešto intimnijem tonu nego što mi je običaj. Nažalost, iz raznoraznih razloga nije mi pošlo za rukom da prikaz objavim pre ovogodišnjeg Sajma knjiga, ali s obzirom na to da je prodaja "Ostrva prokletih" prevazišla prodaju romana nekih drugih - i to starijih i poznatijih - domaćih fantasta, očigledno da moja pomoć "Ostrvu" nije ni bila potrebna.

Premda je uvod i ovako predugačak, ne mogu a da ne počnem od izdavača.

Naime, izdavač "Ostrva prokletih" je izdavačka kuća Paladin, pod vlasničko-uredničkom palicom Gorana Skrobonje, našeg kultnog pisca, prevodioca, urednika - pa i strip-scenariste. Već to što je Goran odabrao "Ostrvo" za prvi domaći roman u svom izdanju mnogo toga govori i o delu i o njegovom tvorcu.

Iskren da budem, utisci o romanu o kojem je reč poprilično su mi izmešani.

Sa jedne strane, piščeva maštovitost i ono što se na engleskom vika "world-building" na razini su zadaće, što bi se ono reklo. Sa druge strane, roman pati od izvesnih boljki, od kojih doduše pate i neki drugi, znatno iskusniji pisci, te mu se na tome može oprostiti.

Žanrovski mi je veoma teško da "Ostrvo" smestim u određenu fioku. Pretpostavljam da po mnogo čemu spada među dela urbane fantastike, kakva je recimo "Mrtva si, veštice" Kim Harison ili "Grešna zadovoljstva" Lorel Hamilton. Međutim, roman je dosta filmičan (ma šta to značilo, ali ovaj izraz mi je nekako čučnuo) i jednostavno vapi da se po njemu snimi nekakav B horor, sa mnogo kečapa... ovaj, krvi. To nikako ne znači da je reč o lošem proizvodu. "Ostrvo prokletih" je krajnje zabavno i duhovito u svom bezmalo satiričnom prikazu žanra, pa i ljudi koji su konzumenti žanra, te bi se moglo reći da se pomalo i izruguje svojim čitaocima, što mi je bilo beskrajno simpatično. Međutim, stiče se utisak da je ovaj roman ipak posvećen relativno uskom krugu čitalaca, da ne kažem žanrovskih posvećenika, što mislim da je greška. No, čak i za umerenog poklonika žanrovske fantastike, "Ostrvo prokletih" je eskapistička pilula koja se veoma lako guta i nije nimalo gorka.

Primedbe koje imam na roman mahom se neposredno nadovezuju na uvod u ovaj prikaz.

Naime, Đorđa poznajem, pa znam i kako govori. Jezik kojim se pisac "Ostrva prokletih" zapravo je jezik Đorđa Bajića. Autor progovara iz usta svih likova i, premda je to meni možda očiglednije nego čitaocu koji nije upoznat sa piscem, nakon izvesnog broja stranica biva očigledno i čak ometa čitanje. Počesto se dešava da porno-glumica govori kao profesor književnosti koji pokušava da govori kao porno-glumica, ali mu to ipak ne polazi za rukom, zato što je predobro vaspitan. Ovo u velikoj meri kvari suspense of disbelief i meni je predstavljalo najveću prepreku u čitanju.

Takođe, moglo bi se reći da je urednik zakazao. Ima delova koji su stilski pomalo rogobatni. To se najviše ogleda u tendenciji likova da kažu više nego što bi trebalo, ali i u pomalo usiljenim dijalozima.

No, premda ove kritike zvuče preoštro, "Ostvo prokletih" je ipak za preporuku - uz izvestan disclaimer: Da biste u potpunosti uživali u ovom romanu, morate biti bar u izvesnoj meri posvećenik & zaluđenik za kinematografiju, fantastiku i (u manjoj meri) strip. "Ostrvo" je sjajna dvoslojna priča, koja funkcioniše kao eskapizam, ali i kao samokritika pisca prema sebi i žanru koji je odabrao za iskazivanje svog talenta.

U poređenju sa starim žanrovskim vukovima, Bajić uspeva da se održi poprilično dobro. Premda mu ne bi škodila disciplinovanost stila kakvu imaju Anđelković i Knežević, recimo, Đorđe to nadomešćuje odličnim palpičnim melanžom, koji je daleko prijemčiviji savremenom čitaocu fantastike.

1 коментар: