Претражи овај блог

четвртак, 31. децембар 2009.

Srećni praznici!

Još jednom, kao veliki štrumf ovog bloga, svim članovima, saradnicima, čitaocima i povremenim posetiocima od srca želim srećne praznike i sve Nove godine, koliko god da ih imamo i slavimo. Budite mi debeli i srećni i uživajte u novim knjigama, filmovima i svemu što vam pričinjava zadovoljstvo, a na stvarni svet zaboravite makar na tren. Za kraj, top lista našeg najvećeg knjižarskog lanca, IPSa, za mesec decembar.

IPS TOP 40 – BELETRISTIKA

DECEMBAR II 2009.


R.Br Naslov / ime autora
1. VODA IZ KAMENA – LJ.H.Djurovic
2. DR ARON – Vuk Draskovic
3. GREH NJENE MAME – Mir Jam
4. POBEDNIK JE SAM – Paolo Koeljo
5 OKORELA ZEMLJA CUDA I KRAJ SVETA – Haruki Murakami
6. SLEPILO – Zoze Saramago
7. DRAGULJ MEDINE – Šeri Džons
8. URANIJA – Z.M.G.Le Klezio
9. ZAMAK U PIRINEJIMA – Justejn Gorder
10. MAC MEDINE – Seri Dzons
11. HUMBOLTOV DAR – Sol Belou
12. DECAK IZ SNOVA – Karli Filips
13. BALKANSKI DIKTATORI – Bernard J. Fiser
14. KUTIJA – Ginter Gras
15. POMRACENJE - Stefani Majer
16. SEKS I GRAD / SEKS I GRAD (OUTLET) – Kendas Bušnel
17. POSLE TEBE – Lusi Dajmond
18. SUMRAK - Stefani Majer
19. ONICA – Z.M.G.Le Klezio
20. DOMACIN – Stefani Majer

среда, 30. децембар 2009.

KOSINGAS II – BEZDANJ – Aleksandar Tešić

by High Duke


Kao prvo, iskoristio bih priliku da čestitam rođendan gazdi ove knjigoljupške izbe i poželim mu još mnogo uspeha na svim planovim, slatku patnju neodlučnosti koju od desetina knjiga koje ga cekaju na polici da pročita (ili prevede) i ostvarenje nekih njegovih novogodišnjih želja.

Onda stižem do vas, naših vernih čitalaca, čiji broj će, nadamo se, nastaviti da raste u sledećoj godini. Pošto će ovo verovatno da bude moj poslednji unos na blogu za ovu godinu, poželeću vam svima srećnu Novu godinu ispunjenu dobrom literaturom, stabilnim internetom i prepunim policama knjiga (opciono i dobrom kavurmom koje je ove godine izgleda bilo malo manje nego što je poželjno, no kavurma će biti pomenuta kasnije).




Bezdanj

Pri prikazu neke knjige, uvek je nekako lakše pomenuti loše stvari u njoj, dok one dobre često budu zanemarene. Tako su moje zamerke na prvi deo Kosingasa možda progutale ono dobro u knjizi, zato ću se potruditi da sada istaknem više kvaliteta.

Drugi deo Kosingasa, Bezdanj, neposredno se nadovezuje na kraj priče iz prvog dela, ali sam početak knjige je Gavrilova priča o nedaćama koje je preživeo u Hadu dok je još bio mlađani monah, kao i kako je stekao Kurjaka. Had i svet u kome žive psoglavi i todorovci po njegovom opisu neodoljivo podseća na Forgotten Realmsov Underdark (što uopšte nije loša stvar), prenoseći uspešno klaustrofobičnu i mučnu atmosferu podzemnih svetova kroz koje je Gavrilo prošao.

U nastavku romana, naši junaci, Gavrilo i Marko, u pratnji Deroma, bića posrbljenog naziva Čentavr, i naravno vernih atova Coke i Šarca, nastavljaju putešestvije najmračnijim i mističnijim predelima srednjovekovne Srbije. Ovaj put Tešić uspeva da uspostavi mnogo bolji ritam avantura i susreta, koji je u prvom delu bio pomalo monoton. Takođe predanja i legende iz kojih vuče inspiraciju postaju malo opskurnija i manje poznata čitaocu, a neki od njih su izuzetno originalno obrađeni, tako da se gubi utisak iz prvog dela, a to je da su od Čajkanovića uzete najpoznatiji obredi, predanja i verovanja i pretočena u roman. Verovatno je razlog to što je u prvom delu autor već predočio i ustanovio atmosferu sveta (Srbije) koju želi da dočara, dok je želeo da drugom knjigom ustvari pokrene pravu priču.

U Bezdanju srećemo veliki broj novih mitoloških i legendarnih stvorenja koja ne potiču samo iz slovenske mitologije. Zapravo ne radi se samo o stvorenjima već o preuzimanju raznih motiva iz mitova drugih naroda i prilično vešto uklapanje njih u smislenu celinu, što je za svaku pohvalu. Ima pomena zmajeva, aždaja i ala, u njihovim tradicionalnim svojstvima. Kao što i sam autor kroz Gavrila objašnjava, zmaj je pod uticajem severnijih mitologija i njihovog tumačenja u hrišćanstvu u fantastici često predstavljen kao jedno od najopakijih bića, često poistovećen sa demonom ili đavolom, ali kod nas se pravi distinkcija između zmaja i aždaje, koja je htonsko zlo biće, dok je zmaj kao solarno biće, zapravo njen neprijatelj i ne po prirodi zao.


Takođe dobijamo malo bolji uvid u to šta su vilenjaci i vidimo da su zapravo bliskiji uobičajenim tolkinovskim vilovnjacima nego što se to u prvi mah dalo pomisliti, takođe susrećemo se i sa patljucima koji osim preterane želje za veseljem i malog rasta (još manjeg rasta) takođe imaju većinu odlika patuljaka koje svi znamo iz raznih drugih dela. Takođe, pojavljuju se i jednooki divljani u kojima nije teško prepoznati kiklope, ali i neka nova stvorenja koja su barem idejno potekla iz slovenskog nasleđa kao što su zduhači i karakondžule.

Ova knjiga pruža još zanimljivih informacija o ustrojstvu starog sveta, a naročito o paganskoj prošlosti koja odumire i starim, mračnim božanstvima koja još uvek itekako fizički prisutna u svetu.

Likovi su takođe produbljeni i prikazane su njihove promene kao posledice muka kroz koje su prošli, kao kod Marka koji postaje sve ozbiljniji i zreliji, ali i usled međusobnog uticaja koji junaci imaju jedni na druge. Arhaičnost jezika je bolja nego u prvom delu, ali neki momenti još uvek pružaju momente urnebesne zabave kao u sledećem citatu kojem nisam mogao da odolim:

„...Pokuša iz trzaja da ga izvuče, ali ne mogaše isprva, već otkri nebranjenu ruku meni, pa ja zmahnuh Jarovitom i, kao kavurmu da sečem, otfikarim mu ruku, koja osta na štitu!

(napomena: slika je iz života, takoreći od pre dva dana)

Ne može da se ne pomene i sjajna oprema knjige, fantastične kolor ilustracije u sredini koje me svaki put kada ih vidim oduševe. U svakom slučaju, utisak koji Bezdanj ostavlja je pozitivan, i moja pretpostavka iz prikaza prve knjige se ostvarila, budući da je autor uspeo da se u velikoj meri poboljša, pretežno jačom pričom i veštijim uklapanjem raznih elemenata. Nadajmo se da će se to nastaviti i u trećem tomu, koji pretpostavljam da ponovo možemo očekivati u oktobru sledeće godine.

петак, 25. децембар 2009.

Bug!

by Nightflier

Dragi čitaoci, bezmalo je prošla ova godina, 2009. po odokativnom računanju koje su nam uveli na politički nekorektnoj verskoj osnovi, pa je valjda i vreme za svođenje računa. Kad bi imalo šta da se svede, bilo bi dobro. Rečena i gorepomenuta 2009. za izdavaštvo u ovoj zemlji Srbalja i ostalih mutanata bila je gotovo pogubna. Ministarstvo kulture se nije dovoljno potrudilo da dokrajči ovo malo eskapizma što nam je preostalo, pa verujem da će propušteno nadoknaditi u narednoj godini. Na ličnom i personalnom planu, godinu sam proveo boreći se s našim izgovorom za zdravstveni sistem i redovno pominjući bližu rodbinu resornom ministru (svaka sličnost s ministrom zaduženim za kulturu je, pretpostavljam, namerna), budući da mi je najbliža osoba na ovom svetu a i šire prilično ozbiljno bolesna. U pauzama između dve ture nerviranja nešto malo sam prevodio i nešto malo čitao. I jedno i drugo najmanje u životu. Razlog tome je što nisam imao volje, vremena ili živaca. Ili zato što me izdavači nisu plaćali, jer sami nisu mogli da naplate potraživanja od knjižara ili šta već. Uglavnom, ova godina je u intimnom i poslovnom za oglašavanje na poslednjim stranicama "Politike".

Da ovaj unos ne bi baš potpuno podsećao na uvod u epizodu serije "Grlom u jagode" (koju mrzim), godinu za nama obeležila je i prava eksplozija izdavaštva domaće fantastike, koja je mahom lepo primljena kod čitalaca. Objavljeni su i novi romani meni jako milih i dragih pisaca, za koje se verovalo da su digli ruke od spisateljskog zanata. A i "Avatar" je počeo da se prikazuje u našim bioskopima.

U narednih nekoliko dana pozabaviću se naslovima koje sam pročitao ove godine, a uslediće i nekoliko prikaza romana što klasične epske fantastike, što urbane fantastike, na tragu Džima Bučera. Dok pokušavam da privedem kraju prevod "Povratka u SSAD" (genijalnog romana Kima Njumena, kojeg će objaviti "Paladin" Gorana Skrobonje), trudim se da što manje vremena provodim na svom porcelanskom prestolu i da izbacim iz sustava ovu viruštinu koja me je napala. Smatrajte ovo Božićnom poslanicom vaše crne eminencije i ne dajte se neprijatelju!

недеља, 20. децембар 2009.

THE SAD TALE OF THE BROTHERS GROSSBART - Jesse Bullington



Srednji vek u postmoderni i obratno

by Aleta


Posle osetne pauze (čitanje knjiga u elektronskom formatu mi nikada nije bila jača strana) javljam se sa prikazom jednog, može se reći intrigantnog, novog izdanja. U pitanju je The Sad Tale of the Brothers Grossbart (Tužna priča braće Grosbart), roman prvenac mladog autora Džesija Bulingtona. Knjiga se pojavila na svetskom tržištu (ne i kod nas) u novembru i do sada naišla na uglavnom pozitivne osvrte kritike.


Ako bismo dobili zadatak da je opišemo u tri reči, možda bi najbolje bilo izabrati izjavu jednog kritičara — “grimmer than Grimm” (sablasnije od Grima). Igra reči se u prevodu gubi, ali značenje ostaje, sa svim implikacijama koje te reči nose. Ovo je, dakle, bajka za odrasle. Doduše, ako bolje razmislimo, sve bajke su u neku ruku namenjene odraslima, jer se sposobnost apstraktnog mišljenja, neophodnog za razumevanje mnogobrojnih slojeva tog žanra, pojavljuje tek pri stupanju u zrelije doba. No, da se ne udaljavam od teme. Roman o Grosbartima je višeslojna bajka i to onakva kakvu nam roditelji nisu pričali. Roditelji uglavnom teže da decu zaštite od užasa sveta, dok nas Bulington u njega ne samo svom silinom gurne, već i za nama zaključa vrata.


Glavni likovi su braća blizanci Hegel i Manfrid Grosbart koji kreću na put kroz srednjovekovnu Evropu u potrazi za blagom, za njih obećane zemlje, Giptlanda. Na prvi pogled ovo vam može delovati kao još jedna klišetirana obrada idealističke potrage za srećom u kojoj heroji prolaze kroz niz peripetija da bi na kraju za svoja dobra dela bili nagrađeni hepiendom. Ali, Grosbarti su daleko od stereotipnih vitezova, naivnih seljaka i kalfi koje možemo zamisliti da te 1364. kreću put peskovitih predela kao okasneli krstaši željni večne slave i bogatstva. Oni su oličenje surovosti minulih ratova, nepritajeno zlo, neulepšana istina. Po zanimanju pljačkaši grobova, lukava i nemilosrdna braća na put kreću uz “oproštajni poklon” selu u vidu hladnokrvnog ubistva jedne zemljoradničke porodice od kojih samo Hajnriha, glavu porodice, ostavljaju u životu. Na svom putu ka Giptlandu (zapravo Egiptu, ali posle nekoliko strana se priviknete na ovakvo izvrtanje reči i negramatičnost iskaza usled neukosti — ipak je to srednji vek) oni seju teror i smrt, nailaze na fantastična bića poput veštica, demona, sirena, uvećavaju svoj dvojac za jednog sveštenika i pritom sve vreme ne zaboravljaju da budu dobri hriščani — mole se Bogorodici u kojoj vide svog zaštitnika i dele milost ljudima šaljući ih na onaj svet svojim samostrelom i buzdovanom. Grosbarti su veoma religiozni, raspravljaju o pitanjima religije među sobom, a i sa drugima, sa podjednakim žarom kao što i čine zlodela, i odlična su slika licemerja krstaša — nema pohoda iz plemenitih pobuda, u pitanju je samo novac. Oni duboko veruju da sprovode “Njenu volju” na zemlji i spremni su da svakog ‘bogohulnika’ sastave sa tri metra iskopane zemlje.




Njihovo putešestvije je veoma živopisno prikazano, ali ovo nije pikarski roman za razbibrigu. Štaviše, iako na prvi pogled možda deluje naivno, ovaj roman vešto razgrađuje mitove i klišee sa srećnim krajem. Svet je surov. Grosbarti su suroviji. Heroji su antiheroji. A naša etika se dovodi u pitanje. Kako to?, zapitaćete se. Kada se roman prikaže u ovako crno-beloj slici, deluje logično i jednostavno da poželimo da njegovi ‘junaci’ stradaju prvom prilikom. Međutim, Bulington plete tako zanimljivu priču da često sebe uhvatimo kako navijamo za Grosbarte nadajući se da će se izviti na vreme pred naletom mača, trčati brže i biti pronicljiviji od protivnika. Naša moralna načela tu stoje na nesigurnim nogama.


Osim što pratimo braću, svedoci smo i potere Hajnriha koji je, u želji da osveti svoju porodicu, spreman da se odrekne svega. Paralelno praćenje dve radnje dovodi do napetosti u odvijanju priče. Žanr bajke se vidi u fantastičnim elementima i opisu likova gde odbojan fizički izgled uglavnom znači i podjednako ružnu unutrašnjost. Bulington se obilato koristi tradicijom pripovedanja; digresije su tu da nam pojasne neke delove, ali i da nam daju predah od potoka krvi i truleži kojih smo se načitali i više nego dovoljno. Statičnost na preko potrebnim mestima zamenjuje dinamiku. Ovaj roman je ipak teško svrstati u okvire jednog žanra; u njemu se prepliću fantazija, horor, istorija, crna komedija. Najsigurnije je reći da pravi sopstveni žanr. Grosbarti su gora pošast od kuge, a distopija njihovog vremena je vidljiva na svakom koraku. Srednji vek je surovo, krvoločno vreme u kome je opstanak često moguć samo uz nečije stradanje. Otud možda i naslov knjige — život je tu tužna priča u kome negativci za mnoga zlodela prolaze nekažnjeno.




Interesantan je predgovor knjizi samog autora u kome nam, u stilu starih pripovedača, nudi namerno neuverljivu priču o dolasku na ideju za knjigu i o navodno viševekovnom postojanju Grosbarta u predanjima. Ova simpatična parodija intertekstualnosti karakteristika je doba u kome autor živi. Ipak je ovo srednji vek u očima postmoderne, a sudeći po nekim elementima, na mestu je i znak za recipročan odnos.

петак, 18. децембар 2009.

RAŠOMON - Riunosuke Akutagava



VIZIJA PAKLA NA ZEMLJI


by Angel of Blasphemy

Rašomon („Plavi Krug“, 2003.) zbirka je najboljih pripovedaka japanskog majstora kratke priče Akutagave, čoveka koji je, poput još jednog velikana japanske knjižvnosti, Jukia Mišime, život okončao po sopstvenom izboru. Imao je svega tridesetpet godina i ostavio je za sobom oko 150 priča.

Onima kojima je engleski jezik i posao i zadovoljstvo, biće interesantno to da je Akutagava završio studije engleske književnosti i da je napisao veoma cenjenu Studiju o Vilijemu Morisu, sa kojim je delio široko opšte obrazovanje i interesovanje za narodna predanja i srednjevekovne običaje. No, većini je poznat iz špice čuvenog filma japanskog reditelja Akire Kurosave (izvinjavam se unapred za digresiju, ali ne mogu da ne napomenem da je dotični gospodin moj omljeniji reditelj) – Rašomona. Kurosava je majstorski adaptirao elemente nekoliko Akutagavinih priča, sa posebnim naglaskom na priču pod nazivom „U čestaru“. Naravno, ova je objavljena u zbirci o kojoj govorim i smatra se jednom od najboljih koje je Akutagava napisao.



No, hajde da zanemarimo biografiju i pređemo na stvar – zašto bi trebalo da pročitate barem neku od Akutagavinih priča?
Odgovor na to je: zato što ćete sigurno pronaći nešto što vam je interesantno u mnoštvu tema koje Akutagava obrađuje. Cinični ste kritičar države i društva? Nema problema. U Akutagavinim pripovetkama „General“, „Džigokuhen“ ( u prevodu „Vizija Pakla“), „Džašumon“ (u prevodu „Lažna religija“), i recimo „Rašomon“ pronaćićete žestoku kritiku tradicionalnih japanskih vrednosti, pažljivo utkanu u osnovnu liniju samih priča. Kada bolje pogledamo, to nije loše, jer većina nas, usudiću se da kažem Evropljana, zapravo nema pojma o pravom japanskom načinu života, a kamoli o njegovoj negativnoj strani.
Prosečno obrazovan Evropljanin o Japancima zna u vrh glave tri stvari: 1. na odmore dolaze u povećim grupama i uvek nose tonu hi-tech uređaja – valjda pokazuju time da su ih dve atomske bombe samo ojačale; 2. Sony, Toyota i onaj glupavi auto-konzerva Smart ; 3. u filmu/knjizi „Dnevnik Bridžit Džouns“, Mark Darsi je bio oženjen Japankom, što je njena majka prokomentarisala: „Japanci...znaš, draga, veoma okrutna rasa“.
Malo obrazovaniji Evropljanin je čuo za fugu i suši, zna za pesmu Alphaville-a, „Big in Japan“, čuo je nešto o samurajima, geišama i zen-budizmu, prelistao koju mangu, pogledao poneku animu sa decom, pa im usred epizode isključio TV kad je video da tamo ima svega samo ne materijala pogodnog za mlađe maloletnike; ponekad popuni koji sudoku na putu do posla, pogleda onu humorističku emisiju Sasuke... i da, gledao je onaj glupi film „Poslednji Samuraj“ (glupi zato što: a) imam pravo na subjektivnost; b) u njemu igra Tom Kruz koga tolerišem samo u Kišnom čoveku; c) je to holivudska travestija briljantne japanske kinematografije bazirane na Kabuki teatru).
Sledeći nivo normalno zauzimaju oni što ih je neko nekad lepo opisao rečenicom: „Nema budale do školovane“. To su, logično, oni manijaci što se akaju sa čitanjem (prepoznajemo li se?). Oni su zaista nabavili neku dobru knjigu o Bušido kodeksu, redovno balave na katanama koje se mogu naći na Google Images, čitali su Pet prstenova Musašija Mijamote, uživaju u japanskoj kinematografiji, pažljivo prate rad Kentara Miure, interesuje ih Noh-drama, pa znaju da Hannya nije marka japanske kisele vode ili poklič Džekija Čena (koji nije Japanac, bre! – pardon za ovaj dijalog sa mojim neprijateljima); u stanju su da noć provedu nad jednim haikuom; vole da nauče nešto novo o japanskoj mitologiji, religiji i vezi ovih sa sumo rvanjem i nošnjama; skloni su tome da oproste Japancima zverstva počinjena u Šangaju na konto toga da je analnost njihove tradicije u mnogome doprinela tragediji... No, kako god okrenuli ni ovi treći pojma zapravo nemaju o tome šta je to Japan. Zato što nisu Japanci. Toliko je jednostavno.

Ako hoćete da donesete nekakav sud o pravom Japanu, probajte da obratite pažnju na ton naratora ovim pričama. Kada to uradite, porazmislite o osećanjima koja u vama izazivaju pojedine naratorove fraze koje Akutagavi služe kao osnovni akord. Možda će vam čak biti jasnije zašto je jedan izvrstan intelektualac u najboljim godinama života odlučio da popije preveliku dozu barbiturata. Ih, rećiće neki, pa piše tamo na Wikipediji da je patio od anksioznosti celog života i da je u porodici njegove majke bilo duševnih bolesnika...Tačno, ali, pokušajte da sagledate širu sliku – koliko tačno sposobnost opažanja loših manira sveta u kome živite i kulture u kojoj ste rođeni, nerazumevanje okoline i vrhunska obrazovanost mogu da utiču na to da se loš genetski sklop otkači? Ako tome dodate potpunu nemoć da išta od svega što vas tišti promenite iz korena (a nije da niste probali, jeste i te kako, u svim svojim delima), mislim da ste smućkali smrtonosni koktel potpunog očajanja i kupili kartu za groblje.



Nemojte se plašiti, nije Akutagava samo puki depresivac koji u nešto uvijenijoj formi jadikuje nad ispraznošću kulture kojoj pripada. On pokazuje, kao i svaki pošten disident, da neprijatelja morate dobro upoznati pre nego što mu zadate udarac. Zaista ćete naučiti dosta o japanskim običajima i verovanjima iz ovih priča. Dokaz za to je prosta činjenica da je prevodilac ove zbirke na skoro svaku stranu bio prinuđen da ubacuje fusnote u kojima se pojašnjavaju određeni termini koje Akutagava sasvim normalno upotrebljava. Istina je da ovo donekle opterećuje sam tekst i blokira slobodan tok priča, ali verujte, i ova ekipa „manijaka“ koje sam pominjala u kontekstu trećeg stupnja zainteresovanosti za japansku kulturu, ne bi možda izdržala da na svakih par minuta okreće rečnike ili kopa po Internetu tražeći odgovor na pitanje: „A šta je sad ovo?“. Eto koliko mi zapravo znamo o Japanu, te stoga veliko hvala prevodiocu i izdavačima što su odradili taj posao umesto nas i što su nam priredili jednu zbirku za gotovane – naše je samo da pratimo tekst....i fusnote.

Akutagava ne preza ni od zadiranja u ljudsku intimu –po modelu Love Will Tear Us Apart, kako rekoše onomad Joy Division. Nemojte mi reći da ste očekivali Fields of Gold od ovog našeg depresivca? Pa gde ima da njegovi likovi trčkaju po njivama u sumrak i zaklinju se na večnu ljubav? Nije Akutagava Sting koji je upravo otkrio tantrički seks i Šekspirove sonete (i to one veselije). Akutagava na ljubav gleda sa one okrutne strane sukoba između dužnosti i osećanja, u kojoj se osećanja zbog kojih je dužnost pogažena obavezno izgube kada se shvati kolika se cena zapravo platila za gotovo zanemarljivu sreću. Glupo mi je da vam ovde pišem filozofski traktat o poimanju ljubavi na Istoku, o odnosu budizma prema ovozemaljskom i slično... Umesto toga, pogledajte film Akire Kurosave „Haos“ (baziran inače na Šekspirovoj tragediji „Kralj Lir“) i razjasniće vam se malo istočnjačko poimanje ljubavi (i videćete da je šekspirovski tragično mala beba u poređenju sa Kurosava-tragičnim).

U svakom slučaju, od srca preporučujem ovog sjajnog pisca. Istina je da ćete nakon čitanja možda biti u najmanju ruku začuđeni tim „drugim Japanom“. Preispitivaćete možda ono divljenje koje ste pokazivali prema samurajima... Zapitaćete se možda: „Zar je svuge isto da-ne-kažem-šta...pa ima li, bre, išta sveto na ovoj planeti?“ Ali neka...sva ova pitanja vrede. Jer kao što biva u dobrim starim japanskim legendama, pisac ponekad prekine svoju povest negde pred sam kraj – razlog: nepoznat. Ali mogućnosti koliko vam duša ište. Što za interpretaciju, što za ispisivanje tog kraja. Na vama je samo da se prepustite toku kojim vas nosi duh –a tu već nema mesta kompromisima.Pakao ili Raj, birajte sami...i snosite odgovornost za svoj izbor.

субота, 12. децембар 2009.

POSTANJE - Bernard Beket


Postanje novog platonizma

by Nightflier

Beketovo "Postanje" objavljeno je u izdanju IPSa pred minuli oktobarski sajam knjiga. Reč je o noveli koja bi se najbolje mogla opisati kao filozofski postapokaliptični sf i koju je teško prikazati, budući da bi i najkraća nezgrapno napisana rečenica mogla otkriti nešto bitno i upropastiti čitaocu uživanje u knjizi.

Radnja bi se najkraće dala prepričati ovako: Dvadeset prvi vek nije nimalo mazio ljudsku rasu. Čitavom planetom harao je rat katastrofalnih razmera, što je dovelo do kraha civilizacije. Međutim, jedan bogataš po imenu Platon spasao je svoju zemlju (Novi Zeland) time što ju je izolovao od ostatka planete i navale izbeglica i boleština. Vremenom je svaki dodir s spoljašnjim svetom prestao i ta nova Platonova republika pretvorila se u jedino preostalo uporište civilizacije i ljudskog roda preostalo na planeti Zemlji.

Međutim, ni ti preostali ljudi ne žive u ružičastoj utopiji. Stanovništvo republike sve vreme je u strahu od vlasti - sve dok ne prestanu da se boje. Kao i u svakom drugom autoritativnom društvu, kada pučanstvo prestane da se boji vlasti, nastaje haos.

Beket je napisao priču koja brzo prelazi preko world buildinga na teren filozofskih rasprava, ali pri tom ne gubi ni trunčicu zanimljivosti. Ovo možda nije novela za prosečne ljubitelje svemirskih opera ili mastodonskih serijala mača i magije. S jedne strane, reč je o priči o devojci koja želi da postane koristan deo zajednice u kojoj živi. S druge strane, reč je o komentaru na brojna filozofska i religijska pitanja - i to pametnijem od onoga koji je ponudila izvikana "Koliba".

Beketu se valja diviti na tome što je na tako malom broju stranica do savršenstva izbrusio pravi dragulj ne samo žanrovske književnosti, već književnosti u širem smislu. "Postanje" je novela koju ne smeju propustiti ne samo ljubitelji žanra, već i lepe reči (i misli) uopšte.

уторак, 08. децембар 2009.

DNEVNA STRAŽA - Sergej Lukjanenko

High Duke




Ovaj drugi tom tetralogije Sergeja Lukjanenka donosi nove tri međusobno povezane priče. Za razliku od prve knjige koja je pisana iz tačke gledišta Antona, svetlog maga, knjiga počinje naracijom iz prvog lica veštice Alise, pripadnice moskovske dnevne straže. Na ovaj način, Lukjanenko nastoji da nam približi filozofiju i pogled na svet mračnih, pokazuje nam drugu stranu novčića. U Noćnoj straži smo već videli kako moćni magovi ne prezaju da iskorišćavaju druge zarad svojih ciljeva, iako svetli i mračni to rade na različite načine. Ali Alisa nije tako moćna da sopstvenim silama može da utiče na sudbinu sveta kao što to rade Geser i Zavulon. Ne, njeno mesto je u sredini hijerarhije Dnevne straže, među onima koji obavljaju glavni deo posla. Ona nema neke velike pretenzije, živi svoj život od dana do dana i nada se da će Zavulon promeniti odnos prema njoj. Autor nam na ovaj način daje uvid u jednog mračnog i kroz to nas natera da postavimo pitanje da li podela na svetle i tamne koristi možda previše jake reči. Praktično daje čitaocu više podataka da sam napravi izbor, hoće li se u mislima prikloniti svetlima ili mračnima. Iako bi odgovor većine bio svetlima, sigurno postoje i oni koji će se pre pronaći na mračnoj strani, ipak naše poimanje dobra i zla je zasnovano na jedinom postojećem etičkom merilu vrednosti, ljudskom. Iako možda nemaju moći kao u Lukjanenkovom svetu, mračni postoje kao ljudi, oni su među nama.

Roman prilično prati formu svog prethodnika: tri priče i nadmetanje dve straže za prevlast. Nažalost, Lukjanenko se možda previše trudi da održi napetost i neizvesnost, pokušavajući da obrt bude nešto što čitalac nikada ne bi pomislio. Za razliku od Martina, koji je majstor suspensa i čija razrešenja situacije udare kao malj, Lukjanenkovi pokušaj je pomalo mlak, blago antiklimaktičan i deluje kao da glavno razrešenje i pravo tumačenje događaja ostavlja tek za sledeće delove. Ako ste se zapitali šta je sa Antonom, ne brinite, tu je, i još uvek je jedan od ključnih likova preko čijih leđa se lome spletke obe Straže, a događaji, iako na prvi pogled nepovezani, direktno se nastavljaju na istu nit priče iz prvog dela. Ipak, to je priča koja je vekovima borbe između dve straže ista i neprestano se nadovezuje dok se neke od niti kojima je ispletena menjaju i pucaju. Autor nam takođe otkriva još paričića istorije svog sveta, sežući u daleku prošlost i uplićući legende i mitologije u kalup svog sveta. Naime, legenda o Sigurdu i Fafniru dobija svoje tumačenje i razjašnjenje. Takođe se upoznajemo i sa neutralnom stranom, Inkvizicijom, čija je svrha da održava balans između svetlosti i tame i sudi u sporovima Noćne i Dnevne straže. Pojavljuju se i neka nova stvorenja, pretežno izvučena iz slovenske mitologije, ali elegantno uklopljena u ustrojstvo sveta.

Knjiga u globalu ostavlja dobar utisak, zadržava istu mračnu atmosferu, drži pažnju i nosi autentični ruski duh koji je Lukjanenko zajedno sa Semjonovom doneo kao pravo osveženje na domaćoj sceni fantastike kojom vladaju pisci engleskog govornog područja. Ne može se mnogo više od ovoga reći, a da se ne otkrije previše i ne pokvari ugođaj čitanja, samo možemo da se nadamo da će treća knjiga, Sumračna straža, stići na naše police pre sledećeg sajma.

четвртак, 03. децембар 2009.

TANIOSOVA STENA - Amin Maluf


HILJADU I JEDNA NOĆ NA UKLETOJ PLANINI
by Ana Begović


Pre nego što započnemo priču o romanu Taniosova stena (u izdanju Lagune), valjalo bi da se ipak osvrnemo na čudnovatu povest samog pisca - zato što to ab ovo pripovedanje u njegovom slučaju itekako ima smisla.

Rođen je 1949. godine u Bejrutu u porodici Arapa katoličke veroispovesti, studirao je sociologiju i ekonomiju, a 1977. je izbegao u Pariz pred užasima što ih je u njegovu zemlju doneo građanski rat. Sada živi na malom ostrvu u Atlantiku, povezanim sa velikom francuskom lukom La Rochelle mostom dugim tri kilometra. Piše na francuskom jeziku, koji mu nije maternjji, a dobitnik je nekoliko prestižnih francuskih nagrada za književnost (između ostalih i Gonkurove nagrade 1993. za roman o kome govorimo). Malufovi junaci slični su njemu. Napuštaju svoje domove gonjeni nekom strahotom (kojih, naravno, na Bliskom istoku nikada ne manjka) i u nekoj dalekoj zemlji biju bitku sa nostalgijom sa jedne strane i sa osećajem nedefinisanosti sopstvenog identiteta sa druge.

On zapravo piše po krajnje jednostavnom receptu- imate naratora koji vam pripoveda o nečemu što ga je u mladosti intrigiralo, ali sve do svojih kasnijih godina nije saznao istinu o tome (kao što je slučaj u Taniosovoj steni) ili vam se sam glavni junak obraća direktno, pričajući svoju povest od „još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad“ do sadašnjeg trenutka. No, da razjasnim nešto odmah: jednostavni recepti nisu nužno i loši recepti; ponekad lista sastojaka vrhunskih gastronomskih delicija uopšte ne obećava, ali zato ukus pamtimo dugo. Takav je slučaj sa Malufom.

Kako to piše Amin Maluf? Da bismo to shvatili vi i ja moramo da pođemo na jedno kratko putovanje po Orijentu. Idemo tamo gde su dani pakleni, a noći ledene; gde je svaka pomisao na obavljanje posla u podne nezamisliva, pa se radno stanovništvo sa prvim naletom vrelog vetra, koji donosi sa sobom zrnca pustinjskog peska, te sićušne staklaste putnike u čijoj se strukturi reflektuje na hiljade priča i prepliće niz ljudskih sudbina, neprimetno povuče u kuće ili čajdžinice duž uzanih sukova i čeka da neki putnik namernik ili lokalna starina otrese ona zrnca peska sa svoje kape i započne novu pripovest. Uz zaslađeni čaj, ili kafu i ušećereno voće, u dimu nargila pomešanom sa mirisom jasmina i zumbula, pripovedač okupljenima, koji su posedali po svilenim šiljtetima, prenosi povesti koje je čuo od vetra- živote njihovih zemljaka obeležene zabranjenim ljubavima, tabuisanim znanjima, politikom i intrigama, ratovima, krvoprolićem i krvnim osvetama i tom, najstrašnijom od svih reči bliskoistočnih jezika: kismetom. I dok stari pripovedač ne završi svoju povest, u memljivoj prostoriji može se čuti samo njegov zvonki glas i zujanje poneke muve koja je doletela privučena slašću šećera. I kada varljivi vreli vetar pođe dalje, a sunce napusti zenit, pripovedač ispije poslednje kapi čaja ili kafe i ostavi začarane slušaoce da promisle o onome što im je govorio.




Amin Maluf nesumnjivo jeste jedno takvo čedo vetra i dostojan naslednik velike Šeherezade. U njegovim se pričama prepliću istorija i mit, i kao u Hiljadu i jednoj noći, sve je istinito jer se dogodilo u „vreme vladavine velikog halife Haruna-al-Rašida“ i istovremeno je jasno da leteći ćilimi i udaje princeza za prosjake mogu postojati samo u svetu mašte.

Malufov Harun-al-Rašid, ona surova, istorijska podloga svake priče u mnogome će vam pomoći da bolje razumete situaciju na Bliskom Istoku. Bezočna partija šaha koju velike sile igraju na postolju zvanom zemlje Levanta pionima od krvi i mesa tema je i Taniosove stene. Stanovnici planine koja se uzdiže nad Bejrutom našli su se početkom 19. veka u središtu sukoba unutar Otomanske imperije. Taj je sukob kao što to obično biva, privukao lešinare u vidu Britanske imperije i Francuske, koje su svoje nerazrešene račune donele u dva na mapi gotovo proizvoljno odabrana sela. Junaci Malufovog romana su upravo stanovnici tih sela, po veroispovesti katolici i druzi – dakle, ljudi koji ne pripadaju mainstream-u Otomanske imperije ni po veri, ni po običajima. U tom okruženju i u takvom istorijskom trenutku raste junak čiju sudbinu pokušava da dokuči naš narator, i sam rođen i odrastao u jednom od ovih sela. On je od ranog detinjstva opčinjen lokalnom legendom o jednoj steni - steni na koju se zabranjeno popeti jer bi onaj ko to učini netragom nestao...steni koja nosi ljudsko ime: Tanios – ime junaka o čijem ćemo kismetu saznati i više nego što bismo možda želeli.

Ovaj Malufov leteći ćilim polazna je tačka priče koja će se ipak svesti na Haruna-al-Rašida, jer život nije bajka, a mašta ne može da se nosi sa težnjom čoveka da nađe istorijski i razumski adekvatno rešenje za sve. Narator, kao i mnogi po britanskim metodama obrazovani stanovnici Levanta, gaji duboku nadu da će jednom u svesti čoveka sa Istoka nestati mehanizma za stvaranje mitova o ljudima i mestima, te da će se na taj način i oni jednom „civilizovati“. Zato sam i rekla da ćemo o Taniosu saznati i više nego što bismo želeli – do kraja nam neće otati ni tračak iluzije o moći lokalnog tabua, samo gorak ukus istorijski moguće, ali ne nužno i tragične priče o jednom neobičnom mladom čoveku.

Neosporno je, dakle, to da kroz Malufove redove provejava prezir prema istočnjačkoj sklonosti ka mitologizaciji i zatvaranju očiju pred istorijskim činjenicama. Narator Taniosove stene čovek je koga privlači to da otkrije pravu istinu o životu i nestanku lokalnog heroja, baš zato što je u njegovom detinjstvu to ime bilo tabu. Na taj način on želi da razreši konflikt između razuma i natprirodnog jer je to jedini način da pronađe sopstveni identitet. A identiteta je lišen jer je suštinski u sukobu sa „načinima“ svoje rodne grude, a daleko od toga da sebe može nazvati „Zapadnjakom“. Tek kroz identifikaciju sa svojim junakom, koji po svemu odgovara arhetipu izgnanika, narator može naći mir...ili barem privid mira. Tamo gde Taniosova priča završava, naratorovo lutanje može da počne.

Ako bih morala da svrstam Taniosovu stenu u neki žanr, to bi bio Bildungsroman. No, ne klasičan u tom smislu- koliko je to priča o Taniosovom sazrevanju, toliko je i o naratorovom i našem. Malufova magija je u tome što su čitaoci i narator uvek u istoj poziciji. Događaji nam nisu servirani tako da možemo odmah doneti sud o junaku- na Levantu toga nema, ne zaboravite...Tek kada pripovedač završi, možemo natenane razmišljati o vrlinama i manama, sudbinskoj predodređenosti, pogreškama i pravim potezima.

Pitanje je da li ćemo decidan sud uopšte moći doneti. Ako želimo da saznamo istinu, moramo proći ako ne kroz ista, onda barem kroz jednako teška iskušenja kao i ona koja se postavljaju pred glavnog junaka. To je tako zato što priče ne služe tome da nam daju formule za ispravno odlučivanje u životu, nego tome da nas navedu da počnemo donositi sopstvene odluke. A vreli pustinjski vetar jedini je koji zna kuda sve to može da nas odvede...i samo ponekad je voljan da srećnom izabraniku (poput Amina Malufa) otkrije delić neke od svojih nebrojenih tajni.