Malazan - deo prvi, ili kratko poređenje sa SoIaF

Mada je Stiven Erikson slabo poznat u Srbiji, ljubiteljima epske fantastike širom sveta njegovi romani odavno su reper prema kojem mere sve ostalo. Dapače, otkad je GRRM zastao sa svojojm "Pesmom leda i vatre", kanadski pisac Erikson je lagano i nenametljivo preuzeo primat kod fanova i zaseo na prestolje najčitanijeg pisca epske fantastike, što je dovelo do pravog rata između pošovalaca lika i dela Džordža Martina i poklonika Eriksonovih pisanija. Pošto ja volim i jednog i drugog, i pošto sam makar u maloj meri doprineo da se Martin objavi u Srbiji, a Eriksona sam i prevodio, pokušaću da objasnim šta je to tako zanimljivo kada je reč o "Malazanu".



Najpre, i "Pesma leda i vatre" i "Malazan" plod su frpovanja, to jest igranja stonih rol plej igara. Možda će to nekima zvučati neozbiljno, sumnjivo ili suludo, ali i Martin i Erikson svoje veličanstvene sage duguju DnD-u. Živopisnost likova, njihove bogate predistorije, suludi nadimci, za fantazijske pojmove revolucionaran sistem magije i bogat tzv. world building neposredan su proizvod dugogodišnjeg igranja frpa. S druge strane, uverljivost i zamršenost političkih odnosa, neverovatna detaljnost nebrojenih kultura stapanje epskog s savremenim u naraciji proističu iz antropološkog i filološkog obrazovanja tvoraca "Malazana". Ovde valja napomenuti da Erikson nije jedini zaslužan za ovaj neverovatni svet. Deo zasluge svakako pripada i Ijanu Eslemontu, koji je Eriksonu bio kolega u igranju.


Zajedničko Martinu i Eriksonu, sem frpovanja, svakako je i nemilosrdnost prema svojim protagonistima. Martin već na samom početku svog serijala ubija Edarda Starka, dok Erikson uklanja svoje Mostopalitelje jednog po jednog, ne samo ubijajući protagoniste, već i razarajući njihov svet pred očima čitalaca.



Upravo je pisanje ove dvojice autora doprinelo nastanku takozvane "prljave" fantastike, te je nadahnulo čitav niz pisaca, koji sada pokušavaju da se nametnu kao najbolji spisatelji mlađe generacije (ako uzmemo da je GRRM već stariji pisac, a Erikson i Kiz pisci srednje generacije), međutim nikome od njih nije pošlo za rukom da dostignu svoje uzore. Doduše, iz gomile se izdvojio Aberkrombi, ali više zahvaljujući neumoljivoj propagandi svog izadavača, nego pravom umeću.



Na kraju ovog kratkog poređenja, valja napomenuti da su oba pisca u jednom trenutku pokleknula u svom pregalaštvu. Martin se umorio od svog ciklusa i vratio starijoj ljubavi, serijalu Wild Cards i uredničkom poslu, dok se Erikson izgubio u zapetljanosti svog lirskog pripovedanja. Kada se podvuče crta ispod njihovih poslednjih romana, ostaje zaključak da su obojica od sebe otuđila deo čitalaca koji su im do tada bili verni. Naravno, ostaje da se vidi kakva će biti njihova naredna pisanija. U septembru ove godine, daće valjda Dabog, čitaćemo A Dance with Dragons - to jest, novog Martina - a negde pošetkom 2010. čitaćemo devetu knjigu "Malazana"... pa ćemo videti.

U narednom unosu, pozabaviću se detaljnije početkom serijala.

Linija siromaštva

Evo još jednog društveno angažovanog unosa. Možda bih mogao da pišem o Stivenu Eriksonu i Ijanu Eslemontu - o njihovm zajedničkom svetu i o tome kako je frpovanje iznedrilo najznačajnije cikluse epske fantastike današnjice, ali neću. Sa svih strana nas zasipaju tmurnim pričama o još tmurnijoj budućnosti, u kojoj nećemo imati ni za hranu a kamoli za knjige. Država je izdavače ojadila za milione novčanih jedinica, a pri tom nanela strahovit udarac bibliotekama, jer je pitanje da li će ti izdavači naredne godine učestvovati u otkupu knjiga. Dopustite mi da na trenutak budem politički nastrojen: sve što vam kažu iz G17 ne samo da morate uzeti s rezervom, već smesta pretpostavljajte suprotno od onog što ste čuli. Tu sad dolazimo do knjiga. Kada sam 1999. došao na studije u Beograd, majka me je od svoje plate, koja je tada iznosila 100 maraka, izdržavala, plaćala mi sobu 100 maraka, hranu u Beogradu i tako dalje. To je jedan od razloga zašto sam postao prevodilac, ali o tome drugom prilikom. Elem, te 1999. i naredne godine praksa mi je bila da svakog meseca kupim jednu knjigu. Kupovao sam u "Platou" i to ono što je imalo. Izbor je bio daleko ograničeniji nego sada, a cene još sumanutije. Da bih sebi opravdao trošenje novca na knjige, po čitav mesec ne bih ni dinara potrošio, sem za kartu kući. Hvala bogu, danas je situacija drugačija, i to toliko da razmišljam o gradnji letnjikovca-biblioteke (tu me je kriza zeznula, pa s tim čekam). Ali, vraćamo li se deceniju unazad? Koliko ćemo imati novca za knjige, koliko ćemo morati da odvajamo od drugih stvari i da li ćemo imati šta da kupujemo? Knjižare su se malo opametile, ps sada strane naslove u mekim koricama nude po povoljnijim cenama nego obično - čak bi se moglo reći, prihvatljivim cenama. Ali, jeste li primetili da su knjižare praznjikave? Da u najvećim knjižarama u Beogradu, što nažalost znači i u Srbiji, nema obilja knjiga, te da se prodavci nezainteresovano kobajagi trude da police popune glupostima? Šta da se radi ako nastane izdavačka kataklizma? Ostaviću na stranu to što ja od izdavaštva živim, pa mi nikako ne bi godio maločas pomenuti događaj, već ću se pozabaviti čitanjem i kupovinom knjiga. Elem, starinarnice. Prekjuče sam za sitne pare kupio dve sjajne knjige u jednoj antikvarnici u Brankovoj ulici, prepunoj izvanrednih naslova. Verujte mi, sjajan je osećaj držati knjigu staru šest decenija, koja je kao nova. Štampa i prevod su kudikamo bolji nego današnji, pa možete da uživate dok čitate, mesto da se nervirate. Ako vas drmne kriza, poslušajte moj savet - pravac starinarnice.

The New Space Opera, blou baj blou

Jedan prijatelj sa "Znaka Sagite" zamolio me je da napišem nešto detaljnije o ovoj zbirci. Da tamo ne bih gušio temu, evo ovde komentara. Samo da napomenem da sam jako uopšteno davao mišljenja o pojedinim pričama, kako ne bih kvario užitak čitanja onima koji nabave zbirku. Urednici su Strahan i Dozoa.

SAVING TIAMAAT • Gwyneth Jones

Uvodna priča u antologiji za mene je bila blago razočaravajuća. Naime, jedna zbirka koja u naslovu sadrži reči space opera nikako ne bi trebalo da počinje nečim ovakvim. Sama po sebi, priča i nije tako loša i podsetila me je na Legvinovu, mada ni sam ne znam zašto.

VERTHANDI’S RING • Ian McDonald

Ova priča lepo sažima suštinu spejs opere, a pri tom se ne upušta u šund i neoriginalnost. Tipično Makdonaldovski briljantna, sadrži obilje ideja kojima se tek na trenutak poigrava pre nego što pređe na nove. Mnogi bi pisci od ove priče iscedili čitave cikluse i spinofove.

HATCH • Robert Reed

Prilično jaka priča koja me je podsetila na tvrdi sf što sam ga čitao u “Polarisu”.

WINNING PEACE • Paul J. McAuley

Kao i prethodna, ova priča se naslanja na piščev roman sa kojim ja nisam upoznat. Naravno, sasvim se lepo čita nezavisno i samostalno, ali ostavlja neodređeni utisak potrebe za bar nekim upoznavanjem sa svetom u koji je smeštena.

GLORY • Greg Egan

Mala promena u odnosu na priče koje joj prethode, pošto se ne bavi ratom ili politkom, već naukom u naučnoj fantastici. Taman se našla na pravom mestu, urednički posmatrano.

MAELSTROM • Kage Baker

Još jedna priča koja se oslanja na prethodna piščeva dela, ali to joj nimalo ne smeta da bude jako pitka i čitljiva. Bejkerova postepeno postaje jedno od najcenjenijih imena tvrdog sfa, što se po ovoj priči lepo vidi.

BLESSED BY AN ANGEL • Peter F. Hamilton

Sjajna self-contained priča, kojoj malo fali da bude najbolja u zbirci. Ovo je zapravo tiha priča, kakve se obično zaboravljaju jer ih one sa više akcije potisnu iz pamćenja, ali Hamilton je pišući je odigrao sve same štihove, tako da ostavlja jako dobar utisak.

WHO’S AFRAID OF WOLF 359? • Ken Macleod

Veoma kratka, ali možda najjača priča u zbirci. Brza i prljava.

THE VALLEY OF THE GARDENS • Tony Daniel

Ova priča mi je bila predugačka. Jednostavno mi nije držala pažnju. U načelu, sasvim je solidna, ali to se nekako razvodni i ne stiže do čitaoca.

DIVIDING THE SUSTAIN • James Patrick Kelly

Ništa novo. Opet nešto duža priča, koja ima prednost da se ne oslanja na već postojeći roman ili serijal, ali nedovoljno originalna da bi ostavila bogzna kakav utisak.

MINLA’S FLOWERS • Alastair Reynolds

Ovo je novela, i to malo duža, ali sjajna. U najboljem Rejnoldsovom maniru. Jako mi se dopala.

SPLINTERS OF GLASS • Mary Rosenblum

Ovo mi se nije preterano dopalo. Nemam ni neki naročito negativan utisak, ali teško je reći ma šta kada se uporedi sa Rejnoldsovom novelom.

REMEMBRANCE • Stephen Baxter

Bakstera ne volim nešto posebno, a nikako da mi se pruži prilika da ga zavolim. Priča koju je priložio za ovu zbirku previše se oslanja na na neke njegove romane, tako da jednostavno nije prijemčiva za čitaoca koji sa njima nije upoznat onoliko koliko bi morala da bude.

THE EMPEROR AND THE MAULA • Robert Silverberg

Malo predugačko, ali sve u svemu dobra sf varijanta Šeherezade. Ima svojih propusta, naročito u pomalo zbrzanom kraju, ali prijatna za čitanje.

THE WORM TURNS • Gregory Benford

Priča koja se naslanja na Benfordove priče o galaktičkom središtu, tako da nemam šta da dodam. Kome su se dopali romani, dopašće mu se i ovo.

SEND THEM FLOWERS • Walter Jon Williams

Dobra priča, ali od Vilijamsa se ništa drugo ni ne očekuje. Naposletku, deo je Martinove grupe Critical Maas.

ART OF WAR • Nancy Kress

Kratka priča iz miljea militeri spejs opera. Nije loša, ali ne ističe se preterano.

MUSE OF FIRE • Dan Simmons

Smorila me je na brzinu. Čini mi se da je vezana za “Ilijum” i “Olimp”, ali nisam ih čitao pa nisam siguran.

Sve u svemu, sjajna retrospektiva pisaca koji su se proslavili devedesetih godina. Neke stvari bi mogle da se izbace, ali ne bih imao ništa protiv da većinu ovih priča vidim u nekom novom “Monolitu”.

Lost for Words, ili potraga za savršenstvom

U poslednje vreme ne bavim se ovde novim knjigama, novim naslovima kojima veliki izdavači iz dana u dan zasipaju tržište. Bavim se pitanjima koja se kriju iza kulisa izdavaštva, onim što podupire knjige na policama knjižara. Ne znam koliko je to čitaocima ovog bloga zanimljivo, ali pored sve dobre namere, jednostavno ne mogu da pišem o nečem drugom. Pokušaću da objasnim zašto.

U Srbiji postoji nekoliko sorti prevodilaca. Ima onih kojji smandrljaju prevod za malo para, pa gledaju da što pre naplate honorar i počnu novi posao. Ti prevodioci čitaocu pružaju sebe do krajnjih svojih mogućnosti. Samo što te mogućnosti najčešće nisu dovoljno velike. Sa druge strane, postoje oni prevodioci koji pozajmljuju od života da bi to uložili u prevod. Govorim o prevodiocima, mada to važi za ma koje umetnike.

To pozajmljivanje od života znači ostajanje do kasno u potrazi samo za jednom rečju; potraga za skrivenim značenjima i razlozima zbog kojih se pisac X odlučio da u svoje delo ugradi činilac Y, što ni čitalac ni urednik neće primetiti; to znači piljenje u tekst čekajući da se redovi na ekranu od umora izmešaju, pa da tako izmešani došapnu kakvo bolje rešenje.

Ne kažem da je hleb prevodilački sa sedam kora, ali kažem da je reč o poslu koji se loše radi ako se ne radi iz ljubavi.

Sad, povod za ovaj unos, neposredni povod, zapravo je roman kanadskog pisca Stivena Eriksona, Gardens of the Moon, ili "Mesečevi vrtovi". Svojevremeno sam taj roman preveo za jednu izdavačku kuću, ali ispostavilo se da su prava na izdavanje pripala jednoj drugoj. Ta druga kuća je godinama najavljivala ovaj roman - u prevodu nekoga drugog, ne mene - pripremila i korice... i ništa. Sada tog romana nema ni u najavi, niti ga iko igde pominje.

Da budem sasvim jasan, što bi rekao naš drug predsednik, žao mi je zbog toga što "Mesečevi vrtovi" nisu objavljeni, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je neki prevodilac zagrizao više nego što je mogao da sažvaće. Erikson je verovatno najbolji savremeni pisac epske fantastike, ali njegovi romani su neverovatno složeni, sa premnogo slojeva i metazapleta. Hoću da kažem da je to kako valja mogao prevesti samo neko ko je u sebi spojio surovog profesionalca i zaljubljenika.

Svaka nova knjiga, strip, svaki novi prevod trebalo bi da bude kao novo zaljubljivanje. Potrebno je da izvesno vreme prođe u udvaranju pre tog prvog poljupca, prve prevedene rečenice. Vremenom vam rad dojadi, postane dosadno, kao u dugoj vezi. Ali, ako je to zaista brak iz ljubavi a ne iz računa, ako vam nije bitan jedino honorar već i to da književno delo na kojem radite zablista na drugom jeziku - onda ne prestajete da tražite izgubljene reči dok ih ne pohvatate sve do jedne i ne složite u rečenice gde im je mesto.

Savršeni prevod ne postoji. Uvek je bolje čitati u originalu. Te dve maksime uvek imajte na umu. Ali ako čitate prevođenu književnost, pokušajte da između redova pronađete tragove vođenja ljubavi između prevodica i teksta koji je prevodio. Ako vam to ne pođe za rukom, prevarili su vas. Ostali ste uskraćeni za dobar prevod.

Pola vino, pola voda

Mada je ovaj blog namenjen divanjenju o raznoraznim književnim temama, ne mogu a da se ne osvrnem na političko-finansijska zbivanja u ovom našem izgovoru za državu, budući da neposredno utiču na ono što mi je srcu drago, a valjda je drago i svima koji čitaju ove tekstvoe. Pogađate, reč je o knjizi. Naime, Republika Srbija je i ove godine sprovela konkurs za otkup i nabavku knjiga potrebnih za popunjavanje fondova biblioteka diljem lepe naše (materine). Mada vlada predubeđenje da Srbi i ostali Srbijanci malo čitaju, broj članova raznoraznih biblioteka svakako dovodi u sumnju taj stav. Otkup knjiga je stoga jako dobra prilika da se širim slojevima stanovništa omogući kakav-takav uvid u trenutnu izdavačku ponudu - dobro, sa kašnjenjem od nekih godinu dana, pošto se otkupljuju prošlogodišnji naslovi - a sa druge strane da se izdavači omrse većom svotom novca, neophodnom za ulaganje u nove projekte koji će se predstaviti na največem sajmu knjiga u Srblja i nešto šire - oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu. Ministarstvo kulture je i ove godine sprovelo konkurs, uredno dostavilo bibliotekama spiskove knjiga po izdavačima, biblioteke su odabrale šta ih zanima, izdavači to poslali - i platili poštarinu - i svi su srećni... Ne. Nisu. Naime, država je preko noći shvatila da nema para onoliko koliko je mislila, pa će pola ceha platiti ove godine, a pola naredne. Sad, pitam se šta će biti sa otkupom knjiga te naredne godine? Hoće li to plaćanje iz dva dela postati stalna praksa? Za to vreme, država ne vraća preplaćeni porez nikome, pa ni izdavačima, niti pokušava da uvede red u sistem u kojem izdavači stipendiraju knjižare tako što im ovi mesecima ne plaćaju knjige koje su prodali. I tako u krug. Krajnji učinak svega toga je da se kasni sa izdavanjem novih naslova, prevodioci i ostali elementi u procesu proizvodnje knjige nisu plaćeni, a čitaoci ostaju uskraćeni za nove naslove. Da stvar bude još gora, i ono što se objavi traljavo je urađeno, jer dobri prevodioci i lektori nisu baš toliko dobre volje da rade za džabe, pa na njihova mesta uskaču nenadareni i nedotupavni, spremni da sa svetom podele svoju neukost u zamenu za više nego skromnu cenu rada. Tako se dobija krajnji proizvod - knjiga koja je čista uvreda za amazonske šume posečene da bi se proizvela hartija na kojoj je to štampano.

Ministarstvo kulture kao da ne shvata da takvom politikom potkopava osnovni temelj našeg društva - jezik. Dopuštajući televizijama, a naročito "B92", da nepismenošću truju naciju i doprinoseći srozavanju kulture jezika doslovce seku granu na kojoj svi mi sedimo, pošto je upravo taj nesrećni jezik jedino što spaja ama baš sve koji u ovoj zemlji žive. Ministartvo se i dalje brine najviše za glumce i pozorišta, valjda stoga što se oko tih stvari najlakše može dizati halabuka, ili stoga što su svi ministri zaduženi za kulturu iz nekog razloga glumci, ali tako ne samo da podstiče elitizam u srbijanskom društvu, već doprinosi stvaranju raskola među građanima i razgradnji društvene kohezije. Zaboravlja se da te nesrećne knjige iz otkupa dolaze i do najzabačenijih krajeva Srbije i da na oktobarski sajam dolaze desetine autobusa iz unutrašnjosti zemlje, prevozeći putnike koji će u svoje sredine odneti živ jezik u vidu novih prevoda - i još važnije, novih dela domaćih književnika.

Zanima me, ako ostanemo bez pisaca i prevodilaca, po čijim će delima svi ti glumci da igraju? Hoće li se naša pozorišta zamrznuti u vremenu, kao komarac u jantaru?

Na ova pitanja ne umem da odgovorim. Zapravo, možda je smeštno što ih uopšte postavljam. Koliko vidim, ovaj blog redovno čita šesnaestoro ljudi, što i nije neki broj, ali možda će tih šesnaestoro negde drugde zapitati nekog drugog da li je normalan, ili da li smo normalni mi, koji volimo knjigu.

Back in Black, ili ćevapi u doba posta

Eh, dugo me nije bilo. Razlozi su svakojaki. Do pre neki dan nisam imao internet, a nije mi bilo do blogovanja preko mobilnog telefona. Meni veoma draga osoba veoma se razbolela, pa mi nije bilo ni do čega. Udarila kriza, pa sam krizirao. Udarila vrućina, pa me udarila u glavu. Padala kiša pa mi bilo hladno. Boban preuredio Znak Sagite, pa sam dobio svoj podforum. Postio sam zato što su mi rekli da ne mogu. I tako dalje. U svakom slučaju, jako dugo nije bilo novih postova, tako da pretpostavljam da ovo niko neće pročitati - ali uveli su mi adsl i dobio sam poriv da pišem, pa sve i da niko ne pročita "ove redove", kako se to obično kaže, no harm done.

Elem (upozorio sam vas na ovu reč, zar ne?), ništa od romana koje sam najavljivao proteklih meseci nije objavljeno. Pogađate, razlog je kriza. Do sada je trebalo da četiri moja prevoda budu objavljena. Izbor fantastike je jako mršav, a ništa bolje nije ni sa ostatkom beletristike. Jedina svetlost je "Fantastična biblioteka", koja je vaskrsla srpsku fantastiku. Doduše, Goran Skrobonja je u velikom stilu ponovo uplovio u izdavačke vode, ali nekako se čini da je sve to mokra glina koja tek nejako zapušava procepe u brani. Ostaje da vidimo šta ćemo. Pretpostavljam da će izdavači pred oktobarski sajam pustiti u štampu nagomilane naslove. Ako tako bude, trebalo bi da imate prilike da čitate bar šest prevoda u izvedbi moje malenkosti. Reč je o romanima "Poslednje Carstvo", "Olujni talas", "Kralj trnja", "Mahniti mesec", "Dnevnik večitog papučića", "Izgubljena legija", "Povratak u SSAD", a verovatno i nekim striovima. Sve je ovo prevedeno ili u završnim fazama, ali pitam se kada će izaći pred čitaoce.

Bilo kako bilo, evo mene nazad. Izgmizao sam iz rupe u koju sam upuzao. Sad, koliko ću dugo izdržati na svetlosti sunca - pitanje je. Alergičan sam na prokletinju (for real). Pišemo se uskoro...

Čekajući Džordana...

Sreo sam skoro jednog prijatelja, koji me je pitao kada će Laguna da objavi narednog Džordana, i da li ima izgleda da sa time malo ubrzaju. Sav razočaran mojim odgovorom da više ne radim za tog izdavača, pitao me je šta bi mogao da pročita, a da liči na Džordana. Odgovor se svodi na dve spisateljice, koje su nezasluženo neprimećene od strane naših fanova: Mišel Vest i Kejt Eliot. Obe imaju nove knjige, pa stoga imam opravdanje da o njima divanim na ovoj temi.

Elem, Vestova je Kanađanka koju sam već spominjao. Piše pod tri imena, baveći se različitim podžanrovima. Počela je sa klasičnom Džordanovskom megafantazijom, serijalom The Sun Sword, a trenutno je jako popularan njen serijal Chronicles of Elantra, u kojem je spojila paranormalnu romantiku, romantičnu fantaziju i klasičnu epsku fantastiku. Serijal The Sun Sword broji šest knjiga, a sada je dobio i spin-ov serijal, koji počinje naslovom The Hidden City. Relativno skoro objavljenim. Vestova ima još dva serijala, ali o njima drugi put.

Kejt Eliot je takođe počela devedesetih. Njen megaserijal broji sedam naslova, pod zajedničkim nazivom The Crown of Stars. Po stilu pripovedanja možda više podseća na Robin Hob, mesto na Džordana, ali ni Vestova se nije pretrgla od oponašanja pokojnog nam Roberta, pa stoga nema veze. Zapravo, obe pišu prilično bolje od Džordana. Pre dve-tri godine otpočela je novi serijal, i to romanom Spirit Gate, koji je nedavno dobio nastavak - Shadow Gate. Ova dva serijala nisu povezana, inače.