Čudnim sticajem okolnosti, pre nekih dva meseca sinula mi je zamisao organizovanja svojevrsnog književnog kružoka u okviru jednog od naših najznačajnijih internetskih okupljališta poklonika fantastike - forumu Znak Sagite.
Naime, shvatio sam da poslednjih meseci sve više sužavam krug pisaca koje čitam, pa da samim tim sam sebe osiromašujem i lišavam se novih čitalačkih iskustava. Po pokretanju Čitaonice, kako je taj projekat na Sagiti pomalo nesrećno nazvan, kao pobednik prvog kruga iskočio je za mene potpuni autsajder - prvi roman jedne domaće spisateljice, kojeg je izdala jedna mala izdavačka kuća, bez značajnog prisustva u medijima. Dakle, reč je bila o "Legendama o nestanku", iz pera Mirjane Detelić.
Izdavač o svojoj knjizi ima da kaže sledeće:
Knjiga Legende o nestanku sastoji se od tri celine. U prvoj, Dorkasi,
opisani su doživljaji i sudbine dorkasa, pripadnika okultnog antičkog
reda poreklom iz mitskog Atalantisa (Atlantide), koji su otkrili Kamen
mudrosti i tajnu putovanja kroz vreme. Zahvaljujući tome misteriozno,
bez traga, nestali su iz atinskog svetilišta početkom petog veka pre
nove ere, „u doba najvećeg grčkog straha od persijske invazije“. Druga
celina, Umetnute strane, nadovezuje se na Dorkase
serijom kratkih „svedočanstava“ o susretima običnih osoba s ukletim
putnicima kroz vreme, ispričanih iz suprotne, ljudske perspektive. Treća
celina, Drugi odlazak, u čijem naslovu prepoznajemo
poigravanje biblijskim predanjem o drugom Hristovom dolasku i
semantičkim implikacijama tog dolaska, najšira je u vremenskom rasponu i
seže od postanka reda mističnog dorkasa, koji se vezuje za civilizaciju
Atlantide i propast legendarnog polisa u kataklizmi, do momenta
njihovog konačnog nestanka početkom XXI veka i rađanja nove, savršenije
vrste od ljudske — homo universalisa. Pričom su, dakle,
obuhvaćene tri legende o nestanku: legenda o nestanku dorkasa iz
atinskog hrama, kada su prešli u drugu dimezniju postojanja i stekli
„privilegiju“ putovanja kroz vreme, legenda o njihovom konačnom
nestanku, koji je bio cena nastanka homo universalisa, i legenda o nestanku Atlantide, koji se zbio „na početku“.
Odmah po početku čitanja "Legendi o nestanku" stekao sam utisak - za koji sam kasnije shvatio da je makar delimično pogrešan - da rečena knjiga ne spada per se u fantastiku. Neko vreme pošto sam je pročitao, uvideo sam kako se ne može reći da spada u "žanrovsku" fantastiku, ali da fantastika svakako jeste - u izvesnom slipstrim/nju vird poimanju te reči. Ukoliko bi mi neko baš zavrnuo ruku da povučem paralelu sa nekim piscima, ili da Detelićku kao autora svrstam u neku grupu, rekao bih da se ona nalazi negde između Radimla Anđelkovića i Zorana Živkovića. Naime, tema kojom se bavi veoma me je podsetila na Anđelkovićeve "Rašane", dok po hiperintelktualnom stilu veoma podseća na jednog senzibilnijeg i manje anglosaksonskog Živkovića.
Krećući se između ta dva pisca, Detelićkin stil neodoljivo odiše atmosferom Pavićevog "Hazarskog rečnika", ali bez preterane i ponekad otužne barokne zamršenosti i okićenosti Pavićevog jezika. Detelićkin jezik je čak jednostavan i lep u svojoj jednostavnosti, iako počesto neujednačenog odabira reči.
Posmatrajući medij koji je poslužio da čitaocu prenese autorkine reči - odnosno knjigu - imam i pohvale i zamerke. Izdavača valja pohvaliti na trudu oko štampe i poveza, na kojima bi im mogli pozavideti i neki veći izdavači, koji sebe doživljavaju ozbiljnijim. Odabrani font jeste nešto naporniji za čitanje, ali veoma lepo prati kvazinaučni stil prvog dela knjige i ne bih ga menjao. Drugačija hartija, kako po boji tako i po teksturi, na kojoj je odštampan središnji deo knjige - pod naslovom "altera pars" - u velikoj meri doprinosi dopadljivosti izdanja i vizuelnoj i uopšte estetskoj prepoznatljivosti knjige, kao jednog materijalnog umetničkog dela, odvojenog od njenog sadržaja. Međutim, odabrani format i korice su ako ne potpuni, a ono delimični promašaj. Pre svega, zbog većeg formata i plastificiranih sjaktavih korica "Legende o nestajanju" odskaču od uobičajenog Tardisovog svedenog i elegantnog dizajna, koji upravo insistiranjem na mat koricama i teškoj crnoj boji upućuje čitaocu jaku poruku o posebnosti i izdvajanju Tardisovih naslova iz mase komercijalnih književnih proizvoda. Takođe smatram da bi upravo u starom formatu i sa starim dizajnom naslovnice "umetnute strane" i njihova drugačija hartija došle do većeg izražaja.
Autorkin jezik je veoma pitak, premda povremeno luta od pseudonačnog i kvazifaktografskog do ispovedno-ličnog. Veoma je pohvalno to što se pisac čitaocu obraća kao sebi ravnom i ne zaglupljuje svoj jezik i izraz kako bi ga upodobio prosečnom srpskom Homeru Simpsonu, ali pomalo smeta to što tuđica ima i tamo gde nisu potrebne. Sve u svemu, na jezičkom nivou je bilo pravo zadovoljstvo čitati Mirjanu Detelić i mnogi iskusni pisci bi trebalo da joj zavide na erudiciji i lepoti izraza. Za prvo objavljeno književno delo, ovo je retko dobro i pismeno napisano.
Možda upravo zbog vanredne pismenosti autorkine malobrojne pravopisne greške više nego štrče i bodu oči. Reč je o sastavljenom pisanju brojeva i problema sa malim/velikim početnim slovom jednog stranog prezimena, ali to ni u kom slučaju nisu propusti zbog kojih bi čitalac čupao kosu. Ima još nekih sitnijih propusta u tom maniru, ali je veliko pitanje da li bi to čitalac koji istovremeno nije profesionalno vezan za jezik i književnost uopšte primetio. Ti bi se propusti rešili jednom ovlašnom lekturom, inače, pa je šteta što je to propušteno da se uradi.
Priča kao priča, prema zanimljivo napisana, ima nedovršenosti i nedoslednosti - ne toliko da bi to pokvarilo užitak u čitanju, ali ipak sasvim dovoljno da se kaže kako bi "Legendama o nestanku" koristila jaka urednička ruka. Rekao bih da tu dolazimo do kardinalnog trenutka - pošto ne znam ko bi mogao da bude taj urednik. Detelić se u svom prvencu pokazala nadarenim piscem, a njena rečitost (pa i formalno obrazovanje, da budemo pošteni) prevazilazi ono kojim je obdaren najveći broj pregalaca u srpskom izdavaštvu. Njenom pisanju je potreban neko uredničkog i spisateljskog kalibra, ali i senzibiliteta, jednog Vaska Pope da bi je izbrusio u nešto više od onoga što je ona u ovom trenutku, u književnom smislu. Za neupućene, Vasko Popa je odavno mrtav i znajući njegovo delo, verovatno se reinkarnirao u neko drvo povrh neke daleke planine, tako da je nedostupan.
Mirjanu Detelić nema smisla porediti sa Martinom ili Tolkinom, ali sasvim ima smisla staviti je u tradiciju fantastike Bulgakova ili Ruždija, a u našim okvirima Anđelkovićem i Kneževićem, Živkovićem i Jakšićem. Međutim, najveća prednost njenog pisanja - akademski otklon i pseudonaučni prizvuk upravo su i najveća mana. Ma koliko spokoj i smirenost njenog književnog izraza prijali, meni je u ulozi čitaoca bilo svejedno šta će se sa njenim likovima desiti - pa čak i sa svetom. "Legende o nestanku" čitao sam potpuno racionalno i bez strasti, kakva me je vukla da čitam Jakšićevog "Severnjaka", recimo.
Suma sumarum, ako bih morao da dajem ocenu ovog dela, bila bi to neka sredina između pozitivnog i negativnog. 2,5/5
Нема коментара:
Постави коментар