Crni cvet - osvrt

Danas mi je u poseti bio daleki rođak i blizak prijatelj, svojevrsna 2 u 1 osoba. Reč je o čoveku osam godina starijem od mene, koji je služio vojsku u Bihaću početkom devedesetih, baš kada se kuvala čorba koju ćemo svi kasnije pokusati, pripadniku generacije čije su godine pojeli skakavci. Elem, došao je on meni u posetu, da se dogovorimo kada ćemo da na roštilj bacimo koje kilo mesa, kad je video "Crni cvet" Bobana Kneževića, novoizašao u okviru edicije FANTASTIČNA BIBLIOTEKA.
Reakcija je bila blago rečeno iznenađujuća. Ne hajući za to što ja pišem prikaz, moj prijatelj je lepo tutnuo knjigu u džep jakne i otišao kuči da čita. To me je potaklo na razmišljanje. Naime, moj neimenovani prijatelj nije prva osoba koju znam, godišta sedamdeset i nekog, a da se tako ponaša na pomen "Crnog cveta". Poznajem popriličan broj ljudi koji se u nekom trenutku svog života - obično traumatičnom trenutku - sreo sa tom knjigom i izmestio iz stvarnosti koja ga je pritiskala.
"Crni cvet" je opet ugledao svetlost knjižara nošen cunamijem svetske ekonomske krize, baš kao što je devesetih ovu zemlju pretio da potopi talas političke krize, a moj prijatelj zlehude sreće opet ga čita. Pitam se da li je ta knjiga postala kultno delo generacije koje nigde nema u tokovima našeg društva zato što je bila zloguk dolazećih nedaća, ili zato što je pružala kakav-takav izlaz iz njih. Možda nije ni jedno ni drugo. Retko kada su stvari tako jednostavne u ovoj zemlji. Možda je i "Crni cvet" podelio sudbinu svojih čitalaca i ostao tako skrajnut i nezasluženo neupamćen, mesto da bude jedan novi glas i jedno novo viđenje sveta.
Boban Knežević je jugoslovenskom fandomu podario deset "Monolita", verovatno prvi forum namenjen isključivo fantastici i sijaset sjajnih romana koji su, štaviše, i mene naveli na prevodilački put - ali pitam se, samo se pitam, da li je sve to vredno Bobanovih nenapisanih romana...
Ovo nije prikaz. Prikaz ću napisati kada mi prijatelj vrati knjigu. Ovo je samo glasno razmišljanje o romanu koji je mogao da gromoglasno odjekne nekadašnjim srpskohrvatskim književnim nebom, a bio je osuđen na bezmalo dvodecenijsko tavorenje. Ni sam ne znam zašto, ali susret jednog romana-lutalice sa jednim od svojih starih čitalaca bio mi je, onako, baš kako treba...