Za one koji su izdržali da na internetu ne pronađu snimak sedme epizode prikazane na HBOGO i koji su hteli da gledaju u visokoj definiciji ili na domaćem HBO kanalu, epizoda je stigla tek danas. Za početak, kao i uvek malo priče o recepciji. Gledanost je po prvi put bila u padu za šestu epizodu i vratila se na 2.44 miliona, ali to veoma verovatno bilo zbog poslednjih epizoda raznih tv programa. Većina ljudi koji pišu kritike po internetu (a koji uglavno nisu čitali knjige) su oduševljeni serijom, karakterizacijom i zapletom. Jedino što imaju pogrešne percepcije glavnih likova. Producenti su se naravno iz petnih žila potrudili da Sersej bude dopadljiva i viktimizirana tako da je mnogi gotovo pa opravdavaju i ne shvataju je kao zlikovca. Sa druge strane, za Neda i Džona većina ljudi misli da su glupaci i idioti koji zaslužuju praktično sve što im se dogodi. To je došlo do toga da je Ned Stark postao novi internet meme za glupost: http://www.buzzfeed.com/donnad/introducing-stupid-ned-stark
Donekle je pisanje krivo za to jer ponekada u želji da se istakne nešto što možda nije 100% jasno gledaocima, dok čitaoci odavno znaju, kao što je Maloprstićev komentar u prestonoj dvorani kada izbegli lordovi istresu džak ribe. Ispada kao da Maloprstič mora da mu napomene da je riba grb porodice njegove žene, jer to glupavi Edard sam ne bi shvatio.
Sedma epizoda počinje dodatom scenom u kojoj prvi put vidimo Tivina (Tajvina) Lanistera kako simbolično dere jelena (da rizikujem da budem Maloprstić i napomenem da je to grb Barateona). Sama simbolika je možda preterana, i možda to Tivin iz knjiga ne bi radio, ali meni nije smetalo. A Čarls Dens je slika i prilika Tivina. Ni trunka izveštačenosti, neubedljivosti i grčenja da se izvuče lik, kao da je rođeni Tivin, dominira i komanduje, a Džejmi kraj njega deluje kao posramljeni klinac. Čarls Dens je, kako kažu, i veliki fan knjiga, tako da sigurno ulaže i ekstra truda u lika. Čista desetka za Tivina.
Sledeća scena je kada se Ned suočava sa Sersej i saopštava joj da zna istinu i da će je reći kralju. Tu su me opet iznervirale izmene koje idu Sersej u prilog. Kao prvo, u seriji Sersej definitivno nije abortirala sa Robertovim detetom zato što nije htela njegov porod, nego je rodila dečaka koji je umro, pa ona tu ispada kao brižna i ucveljena majka. Kao drugo, nedostaje trenutak kada Sersej gotovo da pokušava da zavede Neda i nudi mu da vlada sa njom kao kraljeva Desnica. Kako mi kažu ljudi koji nisu čitali knjige, većina se saoseća sa Sersej i gotovo staje na njenu stranu spram glupog i časnog Neda. Ako serija bude zaživela do Gozbe za vrane, pitam li se kako će uspeti da prikažu Sersej onako kako treba, kao arogantnu glupaču koja se uplete u sopstvene mreže.
Onda ide najnepotrebinija scena do sada. Imamo petominutnu scenu lezbejskog seksa između dve kurve u Maloprstećevom bordelu, od kojih je jedna, slučajno, novopristigla crvenokosa Roz iz Zimovrela. Potpuno preterana scena, koja čak nema ni nekog posebnog erotskog ukusa, nego samo služi za jednu stvar koja je i više nego jasna. A tu je onda i Maloprstić, taj majstor spletki koji otvara svoju dušu i priča o svojim pogledima pred dve njemu još uvek nepoznate kurve. Koliko god da to pomaže shvatanju njegovog lika i motivacije, moglo je da se uradi daleko ukusnije, elegantnije i na kraju krajeva smislenije.
Onda još jedna dodata scena u kojoj Oša uspeva da posrami naduvenog mladog Teona. Ovo mi i nije toliko smetalo, jer ne menja ništa značajno, ali je moglo da prođe i bez te scene. Dalje sve ide manje-više kao po knjizi, uz otvorenije špijunstvo Džore Mormonta prema Deni. Na Zidu je veoma lepo urađeno polaganje zakletve, i raspoređivanje po službama pre toga, gde konačno vidimo nešto prirodnijeg Emona a i Sema koji objašnjava Džonu zašto je završio kao posilni lorda zapovednika Noćne straže. Vidimo i Duha u funkciji u kojoj i treba, kako donosi ruku leša. Tu je i druga zakletva, kala Drogoa, da će svom sinu obezbediti Gvozdeni presto i napasti Vesteros, koja bi opet bila daleko bolja da imamo ceo kalasar koji to sluša i hiljade ljudi koji kliču njegovo ime, ali šta ćemo, ograničenja produkcije.
"Gozbu za vrane" (Feast for Crows) pročitao sam 2005. godine, istog dana kada se pojavila. Naravno, skinuo sam piratski primerak sa interneta. I tada, pre šest godina, novi Martinov roman bio je toliko iščekivan da su ga skenirali i postavili na internet svega nekoliko sati nakon objavljivanja. Pre i posle toga to je važilo samo za romane o Hariju Poteru. Naravno, Martinove knjige su prodate u nekih 6 miliona primeraka, dok je Dž. K. Rouling svoje naprodavala u 116 miliona, te se baš i ne mogu porediti - ali u našoj maloj zajednici poklonika fantastike, "Pesma leda i vatre" je kudikamo značajnija nego pustolovine popularno zvanog dečaka čarobnjaka.
Elem, nekih desetak sati nakon objavljivanja knjige, proveo sam čini mi se osam sati sedeći za računarom - tada nisam imao laptop iz nekog razloga, biće da sam tadašnji službeni vratio izdavaču - i u dahu pročitao "Gozbu za vrane". Negde oko pet ujutro - osećao sam se izneverenim. Od knjige nisam dobio ništa što sam tražio. Poglavlja sa Džonom gotovo i da nije bilo; zapravo, poglavlja sa bilo kojim likom koji me zanima gotovo da nije bilo. Tiriona nije bilo uopšte.
Doduše, i tada se znalo da je "Gozba" zapravo nesvršeno delo - tek polovina jednog romana, čiji će drugi deo biti "Ples sa zmajevima". Tako formulisana najava ponukala me je da pretpostavim kako taj drugi deo samo što nije, da ga neću čekati duže od godinu dana... Sada svi znamo da je to bila više nego pogrešna pretpostavka.
Od dvehiljadite godine, kada sam otrkio Martina, sve romane u serijalu pročitao sam po nekoliko puta - do 2005. Tada sam poslednji put dohvatio te knjige, da se pripremim za naredni nastavak. Nakon "Gozbe za vrane" bio sam toliko razočaran da nisam želeo da stavljam sebi so na ranu čitajući ponovo "Igru prestola" ili "Sudar kraljeva".
A onda, kada je datum objavljivanja "Plesa sa zmajevima" konačno utvrđen, rešio sam da obnovim gradivo. Prve tri knjige pročitao sam u cugu, jednu za drugom, pa sam napravio pauzu od mesec dana, pripremajući se da budem ponovo razočaran, i krenuo da čitam "Gozbu za vrane".
Našao sam se iznenađenim - nisam se razočarao.
Kako su poglavlja odmicala, sve više sam se unosio u roman, saživljavajući se sa likovima, navikavajući se da posmatram svet iz Serseine ili Džejmijeve vizure, zaljubljujući se u likove koje sam nekada - pre samo mesec dana - prezirao.
Nevoljno sam shvatio da je "Gozba za vrane" zapravo najbolje napisan deo u serijalu. Da odmah pojasnim to što hoću da kažem - nije najbolji; to mesto svakako pripada neverovatnoj "Oluji mačeva". Međutim, po umešnosti pisanja i karakterizacije, načinu na koji opisuje Džejmijev prelazak od antagoniste u antiheroja, po tome kako otvara Sersein unutrašnji život čitaocu Martin je prevazišao sebe. Ovu knjigu bi trebalo izučavati kao školski primer kako naterati čitaoca da se saoseća sa likom kojeg zapravo mrzi.
Naravno, ništa ne može da popravi činjenicu da u knjizi gotovo i da nema Džona, a Deneris, Tiriona i Brena nema uopšte, ali "Gozba za vrane" nam ipak otkriva veoma mnogo novih stvari u vezi sa Vesterosom, pa čak i drugim krajevima Martinovog sveta. Čitalac prvi put dobija konkretne informacije o Valiriji, a i završno poglavlje knjige otkriva veliku zaveru koja traje vekovima i koja će se vrlo verovatno pokazati izuzetno značajnom na kraju serijala. Dapače, "Gozbu za vrane" više nego vredi čitati makar samo zbog tog završnog poglavlja.
Neću posebno isticati konačno razotkrivanje Maloprstića (ili kako je već preveden) kao zločinačkog uma koji se krije iza čitavog raspada sistema i građanskog rata, ili uvođenje proročanstva koje je Sersei dobila o svojoj deci, a koje vrlo verovatno opet nagoveštava neke stvari u vezi sa završnicom serijala.
Ukratko, uživao sam čitajući po drugi put "Gozbu za vrane". Potpuno rasterećen i lišen impulsa "A šta će sad biti?", koji obično tera čitaoca da guta stranice, pročitao sam knjigu za nekih nedelju dana, upijajući svaki zarez - i neizmerno uživao u njoj.
"Gozba za vrane" ne stoji kao roman za sebe. Doživljavam je kao ogroman prolog za ostatak serijala, svojevrstan intermeco koji je tu da razjasni stvari i omogući čitaocu da predahne. Naravno, potpuno je drugi problem to što smo toliko čekali na "Ples sa zmajevima".
Međutim, ne sme se zaboraviti koliko je "Ples" obiman. Za sada ima oko 1600 stranica teksta. Ako se uhvati prosek, svakih 800 stranica "Pesme leda i vatre" čekali smo po dve do dve i po godine, tako da se pet godina čekanja na "Ples" sasvim uklapa.
Nemam sumnje da će čekanje vredeti.
Dvanaestog jula u rukama će mi konačno biti peti nastavak "Pesme leda i vatre". Ne znam da li ću ga pročitati za osam sati - ne verujem, omatorilo se - ali znam da ću ga sasvim sigurno pročitati za manje od nedelju dana.
Brojka od prethodne epizode je 2.58 miliona u Americi. U Americi je svima koji su pretplatnici HBO kanala omogućeno da online gledaju odmah i sedmu epizodu preko HBO Go servisa. Možda o popularnost najbolje govori činjenica da je HBO server imao muke da opsluži sve posetioce sinoć i, kako se po komentarima sa twittera može zaključiti, pao je. Kasting za drugu sezonu je takođe otpočeo i čeka se samo da vidimo ko će biti Stanis, Melisandra, Davos i nadajmo se Brinden Tuli.
U međuvremenu prodaja knjiga Martinu ide nikad bolje, Amazon prodaje Igru prestola kao lud, a porast je primetan i kod nas gde se na Laguninoj listi najtraženijih knjiga Igra prestola popela na treće mesto. Za to vreme Martin na svom neblogu priča o višegodišnjem ponekad mučnom putu do završetka Plesa sa zmajevima.
A sada da pređem na komentar šeste epizode. Ovo je ono što sam sve vreme čekao da vidim, što je više moguće veran prenos knjige na ekran, a ova epizoda to konačno donosi. Nema više vremena za duge ekspozicije i tupave dijaloge, samo još pola serije do kraja i gomile stvari da se strpaju u pet epizoda. Ovaj komentar će za razliku od ostalih biti kraći, budući da nikada nisam imao manje zamerki (Mada sam prilično siguran da bih imao fanovskih zamerki čak i da sam ja napravio seriju onako kako sam ja zamislio).
Epizoda je u priličnoj meri preslikana iz knjige, sa svega par dodatih scena koje ne guše kao ranije, iako i ovaj put preskačemo Džona i Zid, ali bar vidimo bitne stvari u Vaes Dotraku sa Deni. Epizodu je pisala Džejn Espenson, veteran brojnih fantastika (Star Trek, Battlestar Galactica, Caprica) sa malih ekrana i dugogodišnja saradnica Josa Vidona, tvorca Bafi i Enjdžela, na praktično bilo kojoj seriji koju je radio.
Još uvek ne mogu reći da mi je najjasnije kako su to zamislili da Eyrie (Gnezdo sokolovo) funkcioniše ako je zaista podignuto na onakve stubove kao što se moglo na sekund videti u prethodnoj epizodi. Onda Mesečeva kapija valjda gleda na stenu ispod zamka. U svakom slučaju, kružna priroda prestone dvorane mi ne odgovara, kao ni Mesečeva vrata u podu. Jasno je da su tako napravili usled nedostatka prostora. Nisam siguran da bi bilo šta osim holivudskog blokbastera moglo da priušti veće scenografije. Bron je odličan, kao i ćelije Gnezda sokolovog, a Lisa uspeva da me ubedi iako je mršava umesto punačka. Glumci skoro svi odlični, osim Džofrija koji mi je još uvek neubedljiv, dok me potenciranje Renlijeve homoseksualne prirode još uvek iritira. U epizodi je primetno i odsustvo seksualnih scena (ima samo par sekundi kurve Roz, ubačeno valjda tek da bi bilo neke golotinje).
Najveće mane nalazim u nepoštovanju detalja daju čar priči iz knjige, a koje su u seriji izostavljene: Na samom početku, kada se Ned budi uskraćeni smo za njegov san o odlasku do Lijene i bilo kakav nagoveštaj da se nešto komplikovano i sumnjivo dogodilo uopšte u prošlosti. Zatim fali trenutak kada kralj upita Neda šta je radio u bordelu i Ned odgovori da je otišao da vidi njegovo najnovije kopile. Ono što me i ovaj put strahovito boli je nedostatak vukova. U šumi sa Robom i Brenom nema nijednog vuka, pa samim tim i ne učestvuju u borbi. Da su nekako ubacili vukove, oprostio bih promenu scene i dodatu raspravu Roba i Teona, ali ovako nisam baš voljan :D Takođe, kada Ned šalje Berika Dondariona da izvrši pravdu nad Planinom, nije mi jasno zašto nisu mogli da ubace još 20 sekundi više da vidimo i Lorasa Tirela koji traži za čast da to uradi, da vidimo i Torosa od Mira, kao i gnevan odlazak Ilina Pejna, kraljeve pravde čiji bi zapravo posao trebalo da bude ono što je Ned naložio Beriku da učini.
Denine scene su po običaju drastično umanjenih razmera, skraćene, ali to se u seriji može razumeti i prenebegnuti. Izbačeno je i Denino kupanje nakon što pojede srce, i moram priznati da me čudi odluka da se ne iskoristi prilika za još golotinje, ali najviše nedostaje Drogovo pitanje oko imena njihovog sina i Denino objašnjenje i pomen Regara. Scena krunisanja Viserisa osim što je trebalo sve na gozbi da bude grandioznije, odlično odrađena i prenosi odlično trenutak kada gledalac na trenutak možda i sažaljeva Viserisa, pre nego što shvati kakvu će krunu dobiti. Tirion je odličan i scene su smešne i zabavne, mada su nabrajanje greha i izraza za masturbaciju mogli biti malo kraći, a Mord je previše komičan, a nimalo zastrašujuć i nedovoljno nasilan. Uvek sam se mislio da nije moguće načiniti iritantnijeg lika od Sanse, ali serija je to uspela i nastavlja da je prikazuje praktično samo kao razmaženog idiota, bez trunke olakšavajućih okolnosti i pravog uvida u njenu ličnost. Za to krivim nedostatak njene prave prijateljice Džejn Pul u seriji, a i nepostojeći odnos sa Psetom. Sansa je u seriji jednostavno nezanimljiv i potpuno glup lik bez posebnih interakcija sa bilo kim.
Od dodatih scena imamo Teona sa Roz, najboljom kurvom u Zimovrelu koja je simpatičan detalj, mada ne baš potreban osim kao opravdanje da je malo kasnije ubace u Kraljevu luku iz nekog razloga i ubace bar malo golotinje u epizodu. Kraljev lov je patetičan. Četiri pešaka koji šetaju kroz šumu i Renli kuka protiv nasilja. Ni traga od velike hajke u kojoj je učestvovao dobar deo dvora. Fejl od scene, sa jednim plusem u obliku Lansela koji naliva kralja vinom. Scena sa Sirijom i Arjom je odlična, uklapa se sjajno, ali još bolja je scena sa Džorom Mormontom i Viserisom koja u potpunosti deluje kao da je mogla da bude u knjizi. U njoj prvi put ima indikacija da Džora posmatra Deneris kao nešto više od osobe kojoj je zaklet na vernost. Dodata scena sa bezobraznom Sansom i septom Mordejn i kasnije romantičnim Džofrijem je potpuni promašaj po meni, iako verovatno treba da pripremi tle za kasnije Sansine postupke.
Sve u svemu, najbolja epizoda do sada, sa najviše direktno preuzetih scena iz serije i najmanje nepotrebno dodatih. Na kraju, preview sedme epizode:
Gledanost serije i dalje polako raste i u Americi a i u drugim zemljama u kojima se prikazuje. Posle ove epizode će sigurno i još više. Slobodno mogu da kažem da je ovo najbolja epizoda do sada, i da ovaj put nikako ne može da se kaže da je dosadna. Izmene su još uvek tu, neke scene dodate, mnogo preskočeno, ali opet ne bodu oči kao ranije. Peta epizoda ima krvi, borbe i seksa više nego sve dosadasnje zajedno (a svi znamo da je to nerazdvojni deo Martinovih knjiga, ali i imidža HBO-a), ali ovaj put su uspeli da ubace i seksa i krvi više nego što ih ima u knjigama.
Glumci su dostigli vrhunac, pa čak i Tirion zvuči prirodnije i verovatno mu je ovo do sada najbolji performans, ali njegovo vreme tek dolazi u sledećih par epizoda. Dinamika je postignuta tako što ova epizoda ne širi mnogo radnju. Uglavnom se prate samo likovi iz Kraljeve luke, i Kejtlin i Tirion na putu do Kejtlinine sestre i imamo dve kratke scene u Zimovrelu. Džon i Targerijeni su potpuno preskočeni, sa čime se slažem. Oko njih događaji trenutno nisu toliko napeti, a ono sto ima da se dogodi bi u televizijskoj seriji razvodnilo pažnju i akciju oko Starkovih. Kao peta epizoda, polovina serije, morala je da razdrma publiku i pokaže da ovo nije samo priča o spletkarenju, kao što bi neko neupućen do sada mogao da misli.
Hvale za Šona Bina opet ne mogu da pronađem. U svim aspektima je sjajan i više nego uverljiv. Scena sa kraljevim malim savetom je skoro pa preslikana iz knjige, jedina stvar koja boli je nedostatak ser Baristana Selmija. Nikako mi nije jasno zašto uloga za koju je uzet gluma konstantno biva redukovana. Prvo ne upoznajemo Baristana na putu do Kraljeve luke kada se Ilin Pejn i Renli pridruže kraljevom karavanu. Ne vidimo njegovo učešće kao trezvene osobe u raspravi nakon što Nimerija napadne Džofrija. U potpunosti je izbačen iz kraljevog malog saveta ostavljajući Edarda bez ikakvog časnog saveznika tamo. Kada kralj pokušava da obuče oklop, opet nije prisutan i reči koje odgovore kralja od namere da se bori su u seriji prenete na Neda. Zapravo nisam siguran ni da li se igde i pominje da je on Lord zapovednik kraljeve garde. Ovako deluje samo kao jedan glorifikovani stražar koji ima isti oklop kao Džejmi, što me tera da se zapitam da li će kasniji događaji imati takvu težinu kakvu bi trebalo da imaju. Jedino što znamo o njemu jeste da je sjajan mačevalac, i to saznajemo samo na početku ove epizode. Inače Džordž Martin je pre dva dana na svom neblogu objavio da će u Plesu sa zmajevima Baristan biti jedan od novih likova koji dobijaju svoje poglavlje. Nastavljajući sa pokudama (kao i uvek) jednog fana idemo od krupnijih stvari ka manjim. Drastična promena karaktera Sersej mi je još uvek jedan od najvećih trnova u oku. Ovde nema ni trunke zavodljive, prevrtljive kraljice iz knjiga. Mnogi koji nisu čitali knjige se možda ne bi složili, ali to što vidimo je tek senka onoga kakva Sersej treba da bude. Jedna od dodatih scena je njen razgovor sa Robertom koji ima za cilj da doda još malo dubine likovima. Roberta po prvi put vidimo kao kralja, koji iako donosi nečasne odluke ipak brine za kraljevstvo i nije samo kurvar i pijanica kao što je do sada prikazano (iako se ne bi protivio tome da se pobije sa nekim). To je plus, dok sa druge strane imamo Sersej, kojoj je ovde izgleda isto stalo do dobrobiti kraljevstva, koja smatra svog brata nedovoljno sposobnim da bude kraljeva desnica, i sva je osećajna. Pride je Lina Hedi glumi previše smireno i brižno, tako da nema ni varnice one njene vatrenosti. I još jednom su izbačene njene mahinacije protiv Roberta, kao što je njena „zabrana“ kralju da učestvuje na turniru, to jest, najsigurniji način da ga natera da baš to uradi i dovede se u opasnost. Siguran sam da će oni koji nisu čitali knjigu da tu dodatu scenu između njih dvoje da hvale i da će im biti fantastična za karakterizacije, ali bojim se da ću ja biti uskogrudi fanatik i reći da mi je ostavila gorak ukus. Od turnira nismo videli ništa više nego u prethodnoj epizodi. Veliko razočarenje, pošto vidimo samo jednu jedinu borbu između Lorasa Tirela i Planine. Iako mi je jasno da bi ih verovatno skupo koštalo, i da bi morali da prave mnogo više oklopa, veoma žalim zbog nedostatka svega toga, jer taj turnir u knjigama daje duh viteštva (ili odsustva istog) koji i pored toga što je zapravo prljav, prikazan kroz Sansinu tačku gledišta čitaocu daje osećaj arturijanske legende ili nečega izašlog iz pera ser Valtera Skota. Tu vidimo i Sansinu opčinjenost bajkama i želju da ima svog princa, čega ovde nema. Koliko je Sersej opravdana u seriji, toliko je Sansa ocrnjena i pretvorena u potpunu praznoglavu glupaču koja za sada nema nijedan jedini argument na svojoj strani. Čak je lišena i interakcije sa Psetom, sa kojim nakon komentara o Ilinu Pejnu nema više nikakvog kontakta (a nećemo pominjati što njen odabrani princ ni najmanje ne liči na lepotana iz pesme). Na turniru ne učestvuju ni Pseto, ni Renli, ni Džejmi, tako da imamo utisak da je to gotovo nebitan sporedni događaj, a ne centralni dvorski (a bogme i pučanski) događaj godine koji su hiljade došle da gledaju. Barem Planina i Pseto izgledaju prilično impozantno sada kada se vide da stoje pored Lorasa, mada ne mogu da prežalim što nema više nijednog viteza, kao što je recimo Berik Dondarion.
Polako stižemo do Renlija i Lorasa za koje je blago rečeno da su eksplicitni u seriji. U knjigama je njihova homoseksualna veza nagoveštena, ali može i da promakne. Ovde su se tvorci serije postarali da to nikako ne može da nam pobegne. Toliko da su ih gotovo iskarikirali do nekakvih gej stereotipa (mada naglašavanje odlika skoro svih karaktera je nešto što postoji na nivou cele serije, samo je ovde još izraženije). Renli umesto da i sam bude vitez, možda ne najbolji, ali dobar primer muževnog viteza (paravana iza kojeg se uspešno krije u knjigama) ovde je praktično pacifista koji ne zna ni da koristi mač baš najbolje i plaši se/gadi se krvi. Scena između njih dvojice osim eksplicitnosti i tsunamija homoerotičnosti, služi i da pokaže da bi i Renli u budućnosti mogao imati pretendencija na presto. Scena se završava offscreen zvucima felacija kojim Loras zadovoljava svog ljubavnika. Ali iako taj čin nije tako grafički, imamo drugi koji jeste i penisa ne manjka u punom frontalu. Još jedna od dodatih scena je između Teona i sada već čuvene prostutitke Roz (neko bi mogao pomisliti da drugačije poze od onih od pozadi nisu poznate u svetu Igre prestola), i ta scena takođe ima za cilj da nam da možda uvida u Teonovu ličnost i buđenje Grejdžoja u njemu. U Zimovrelu vidimo Brenov čas sa meštarom koji služi da čujemo za grbove i porodične slogane plemića po Vesterosu, kao i Brenovo preispitivanje majčine odluke. I da ne bude da završavam prikaz uvek samo kritikom, dodata scena verbalnog duela Varisa i Maloprstića je pun pogodak i izgleda kao da je mogla da potekne iz knjige. Sad, ako bismo cepidlačili (više nego što to ja već činim) verovatno bismo našli i tu zamerki u dijalogu, ali ostavićemo ga sa visoko pozitivnom ocenom.
Od promenjenih scena imamo razumljivo skraćene borbe na putu do Dola i Tiriona koji koristi samo štit umesto sekire, što je verovatno učinjeno zato što bi Piter Dinklidž verovatno izgledao loše u pravoj borbi. Takođe je Kejtlin oduzeta borbenost, pošto se ponaša kao stereotipna dama u opasnosti, krije se ječeći od straha dok je muškarci brane, naspram odlučne Kejtlin iz knjige koja bodežom lično ubija jedno od klanovaca. Sama borba je prilično brutalna, naročito smrti za koje je odgovoran Bron (koji mi se sve više dopada). Orlovo gnezdo (Eyrie) je kao i Crvena tvrđava u Kraljevoj luci urađena možda malo previše fantastično, pošto počiva na nekakvim stenovitim stubovima i do njega se pruža kameniti most preko provalije. Malo previše teatralnosti i puštanja mašti na volju. I uskraćeni smo za bilo kakvo objašnjenje odbrana zamka tokom ovde nepostojeceg uspona gore, kao i jednog od meni voljenih likova koji će se verovatno pojaviti tek u drugoj sezoni serije: Brindena Tulija, Crne Ribe.
U sceni u kojoj Arja završava u podrumu Crvene tvrđave, lobanje zmajeva su bele umesto da budu crne, ali to se da progutati. Ono što je narušeno u seriji je to da se gledaocima odmah da vide ko su dva čoveka koje Arja čuje da pričaju o njenom ocu, dok u knjigama ostajemo u neizvesnosti u pogledu identiteta bar jednog od njih.
I stižemo do završne scene i duela Neda i Džejmija. Ovo me nije iznenadilo i u potpunosti sam očekivao ovako nešto, što zbog par detalja iz trejlera za seriju, što iz pretpostavke da za seriju neke stvari treba da budu teatralnije. Dok u knjizi u borbi sa Džejmijevim ljudima Ned padne sa konjem i polomi nogu, ovde konja uopste nema (mada to i nije gubitak, shvatam poteškoće rada sa životinjama). Razmena udaraca između Džejmija i Neda je kao što sam rekao očekivana, potrebno je da vidimo junaka u akciji da može i sam da zamahne mačem, i Džejmi je odgovarajuće nadmen, mada možda za nijansu hladnokrvniji nego što bi trebalo. Ono što mi ovde smeta je to što je pak sada Džejmi unižen u svojoj definišućoj veštini: on je verovatno najbolji mačevalac u celom kraljevstvu, ali ovde Ned uspeva da se bori sa njim na ravnoj nozi. Naravno, Ned je daleko od lošeg borca, ali ne pije vodu da Džejmi ne može da ga pobedi (a ne izgleda u seriji kao da se poigrava sa njim), kao i Džorijeva smrt, pribegavanje bodežu, što teško da bi Džejmi morao da uradi. Stičemo utisak da može da pobedi protivnika samo ako pribegne prljavim trikovima. Koplje kroz Nedovu butinu na kraju mi je adekvatna zamena za pad sa konjem i lomljenje noge u ovoj situaciji.
Bilo kako bilo, Igra se zahuhtava, i svi koji nisu čitali knjige će nesumnjivo biti oduševljeni, iako seriji nedostaje štošta iz knjige, kao nebrojeni polovični dijalozi sa sjajnim završecima. Pozdravljam vas do sledeće nedelje uz preview za šestu epizodu:
Prve dve epizode Igre prestola su imale gotovo istu gledanost, dok treća epizoda beleži porast sa 2.2 miliona gledalaca u Americi, na 2.4. Nažalost, za četvrtu epizodu još nema podataka, tako da ćemo morati da sačekamo koji dan dok ne dobijemo brojku.
Četvrta epizoda malko ubrzava stvari i nije tako spora kao treća. Glumci su sve bolji, i scene prenesene direktno iz knjige su odlične. Džonova ličnost napokon počinje da liči više na onu iz knjige, a Deneris tj. Emilija Klark je sve bolja i jedna od najboljih glumaca, a ni Viseris nije daleko iza nje. U sceni u šatoru su oboje odradili fantastičan posao. Neda i Arju više ne vredi hvaliti i komentarisati, pošto mi ponestaje reči hvale za njihove izvedbe, kao i za Kejtlin na čiji sam se izgled već navikao, pa vidim samo dobre strane. Tirion još uvek nekako čudno govori, kao da deklamuje, i to se izgleda neće mnogo promeniti. To je moguće posledica toga što je Piter Dinglidž američki glumac kome možda baš ne ide od ruke da emulira britanski izgovor. Konačno imamo i Brenov san sa trookom vranom, iako drastično redukovan. Ali videćemo kako će to kasnije da se razvija, možda će iz epizode u epizodu ubacivati nove delove. I konačno vidimo bar nešto od vukova, bar su prisutni. Leto leži sa Brenom, dok se duh roguši. Nažalost, vidi se da je pas nedovoljno dresiran i da ne može da bude u sceni sa glumcima nego da je samo dodat. Takođe, moram da se ispravim i da kažem da se Duh vidi i u drugoj epizodi na delić sekunde u ovom kadru:
Uvedeno je i par novih likova, kao što su Sem i Gregor Kligejn, Planina koja jaše i zanimljive intervjue sa njima možete pročitati na westeros.org, ali bih ja istakao kao zanimljiv intervju sa Konanom Stivensom, glumcem koji igra Gregora i koji je u priličnoj meri geek, a čak mu ni oklopi i mačevanje nisu strani, što iz pravog života, što iz igranja frpa. Nažalost Planina bi trebalo da bude visok 240 cm, što je prilično nemoguće pronaći, ali i Konan je sa svojih 214 i brdima mišića prilično impresivan. Za sada se tek na kratko pojavio, ali u sledećoj epizodi ćemo ga videti više.
A sada deo sa zamerkama. Dodate scene mi još uvek izuzetno bodu oči budući da uglavnom prate šablon: Osoba A dođe iz nekog banalnog razloga (ako je razlog uopšte dat) i popriča o nečemu sa osobom B. Shvatam da su ti dijalozi ubačeni da bi gledaocima koji nisu čitali knjige objasnili neke istorijske detalje, ali mislim da je to moglo da bude rešeno mnogo elegantnije, sažetije, smislenije i da zauzima daleko manje prostora. Ova epizoda vrvi od takvih scena koje zapravo jedu dobar komad vremena koje je moglo da bude upotrebljeno bolje da se produže sve one isečene i skraćene scene iz knjige. Sem mi se u principu sviđa, ali su ga možda malo prebrzo učinili slobodnijim, dok je ser Alister Torn ublažen, tako da zapravo više deluje kao strogi ali dobronamerni veteran, a ne kao sujetna i pakosna spodoba. Saznali smo i koja je najbolja prostitutka u Zimovrelu, da se zove Ro(u)z i da je prigodno crvenokosa. Ali verovatno najgore scene u epizodi su Sansa i septa Mordejn koje valjda u turističkoj šetnji došetaju do prestone dvorane i vode glup razgovor:
Dok je potpuni promašaj Viseris u kadi sa robinjom koja voli priče o zmajevima. Jedna od najdosadnijih scena seksa ikada, verovatno. Od dodatih scena su tu: razgovor Tiriona sa Teonom, kroz koju saznajemo zašto je Teon tu i koja je dobra prostitutka; razgovor Sema i Džona koji je zapravo najbolji od svih dodatih; Džori koji donosi pismo kralju zauzetom u haremu, dok Džejmi čuva stražu i odbija da primi poruku od Edarda (uošte mu i ne pada na pamet da proviri u svitak), i Ned i Sersej koja je izgleda smišljena samo da bi se obavila razmena: Ned: Ja sam obučen da ubijam svoje neprijatelje. Sersej: Kao i ja. Jedno od razočaranja mi je bio i turnir. Ovde se vidi kako ni HBO produkcija ne može da napravi seriju koja bi ispratila veličinu scena iz knjige. Od početne priče kako su hiljade ljudi nagrnule u grad da gledaju borbe vidimo možda stotinak ljudi koji posmatraju. Tako da po oskudnosti ovo podseća na venčanje Deni i Drogoa. I na turniru je zbog nekakvog objašnjenja uništen jedan sjajan momenat, budući da Sansa saznaje za Psetove ožiljke od Malopristića, a ne od samog Pseta, što me malko zabrinjava za kasnije scene između njih dvoje.
Na kraju ostaje nada da će drugi deo u sledećoj epizodi popraviti utisak i da će se ispostaviti da producenti čuvaju pare za kasnije veće masovne scene u seriji.
Kao što su svi već verovatno čuli, Martin je konačno i završio knjigu. Kao dokaz završenog rukopisa, njegova urednica je postavila sledeći video na kojem nasumično bira strane i čita sa njih po rečenicu-dve:
Što se epizode tiče, koliko mi je druga bila bolja od prve i uspela da prenese deo duha Vesterosa, ova treća mi je isto toliko neuspešna. Scenaristi su odlučili da ubace dijaloge koji imaju za cilj da nadomeste nedostatak unutrašnjih monologa i delova istorije koje saznajemo prateći primarno Neda, kao što je način smrti njegovog oca i ubistvo ludog kralja Erisa. Jasna je svrha tih dijaloga i moguće da su neophodni, ali u ovoj konretnoj epizodi drastično usporavaju radnju, tako da se stiče utisak da se ništa posebno ne dešava, a opet nedostaju stvari koje meni deluju bitnije. To je za sada najveća zamerka epizode, a na gomile sitnih promena, kao što je metod dolaska Kejtlin u Kraljevu luku, više nisam ni obraćao pažnju. Takođe bode oči nedostatak vukova. Duha, konkretno u ovom slučaju, gde smo još jednom uskraćeni za to da vidimo koliko su Starkovi za njih vezani, pošto ih nema ni u jednoj sceni, čak ni da Leto leži na Brenovom krevetu. Prosto mi je nezamislivo da nisu mogli da uspešno dresiraju pse da barem prate glumce.
Još jedna stvar koja mi bode oči su dva stara meštara: Piseli (Pajsel) i Emon. Dok je velemeštar predstavljen samo kao senilni starac, Emon na zidu izleda kao slepa proročka figura, hladna i turobna. Donekle je krivac za to nedostatak scene sa Tirionom u trpezariji gde se vidi da su i lord zapovednik i meštar Emon ljudi koji mogu da uživajuu društvu isto kao i bilo ko drugi i da je Emon zapravo za svoje godine prilično čio starac. Takođe veoma nedostaje ogroman deo razgovora Tiriona i Džona u kojem se vidi da su njih dvojica postali praktično prijatelji, a ne samo ljudi koji sticajem okolnosti borave na istom mestu. A Džon je prikazan kao još mračniji i namršteniji nego što je to slučaj u knjigama, pošto se izgleda nikada ne raduje i ne šali, što se takođe vidi iz njegovog razgovora sa Tirionom i šaljivih poruka koje preko Tiriona šalje svojoj braći. I za jednog fana knjige, vidan je nedostatak i Donalda Nojea, kovača Noćne straže. I još jednom smo uskraćeni za bitan momenat u knjigama, a to je Brenov san. Da je na kraju prethodne epizode izbačeno Brenovo buđenje, a ova započeta njegovim snom, da gledalac nije siguran da li dečak umire ili ne, bio bi to pun pogodak, umesto vezivanja njegovog buđenja sa trenutkom ubistva Ladi.
Da se okrenem sada pozitivnim stvarima. Glumci zvuče sve prirodnije i sve manje deklamuju, što je veliko olakšanje, pošto sam se plašio te veštačke teatralnosti do kraja serije. Scena između Neda i Arje je sjajna, i mala Mejsi Vilijams me sve više oduševljava, a dijalog sa standardno fantastičnim Šonom Binom je prava poslastica, iako opet moram da primetim da bi bilo efektnije da je u tom dijalogu ispričala kako su jedva oterali Nimeriju da ne bi bila ubijena, nego ona mlaka scena iz druge epizode. Stara Nen nije razočarala, iako mi je malo smetala previše napadna muzika tokom njene priče. Da je bila suptilnija ili da se u pozadini čuo recimo sam huk vetra kroz zidine, rekao bih da bi izazvala mnogo više jeze. Veoma mi se svideo i Baristan Selmi, isto onoliko koliko mi se nije svidelo to što svi članovi Bele garde imaju potpuno istu opremu, ali mi je nedostajalo da se bar u jednom oslovljavanju kaže gledaocima ko je zapravo on. Pošto sam već navikao na gubitak Deninih introspekcija i razmišljanja, i scena sa Dotracima i Targarijanima su bile odlične. I na samom kraju imamo lepo prenesen Arjin prvi čas mačevanja sa Siriom Forelom. Tu možda malo smeta to što zvuči malo previše kao Italijan/Španac, očekivao sam da čujem It'sa me, Mario. Mada opet, on i jeste donekle tako zasnovan, pa možda najviše liči na Iniga Montoju iz Princess Bride filma http://www.youtube.com/watch?v=i3W5GDkgf2w
Ono što me plaši je to što do sada nije u seriji bilo zanimljive akcije, i što do sada vidimo uglavnom neku ekpoziciju, koja je verovatno mogla i malo bolje da se izvede, i da će to odbiti gledaoce od serije, pošto će je oceniti kao dosadnu. Naravno, radnja se uglavnom dosledno prati, ali nedostaje određena doza napetosti koje je prisutna praktično u svakoj situaciji u knjizi, opipljiva tenzija koja narasta kako se Starkovi uvlače dublje u igru prestola. Ali u sledećoj epizodi bi konačno trebalo da počnu uzbudljivije stvari i jedan od najzanimljivijih događaja u prvoj knjizi gde upoznajemo nove igrače (ili pre pione i skakače): ser Lorasa Tirela, Planinu druge. Tako da, za one koji ne dođu večeras u sedam u Dom omladine na tribinu o Martinu, vidimo se sledeće nedelje na turniru.
