VALKIRA - Marija Semjonova

by High Duke

Ovo izdanje, iako na prvi pogled deluje kao jedan roman, zapravo sadrži sam roman Valkira i još tri pripovetke: Hromi kovač, Bajač i Labudovi odleću. Ova dela su pisana oko 1990 godine, pre serijala o Vukodavu koji je proslavio Mariju Semjonovu, što se u nekim stvarima može i videti, a čitalac koji je upoznat sa Vukodavom ne može da se odupre utisku da je u pitanju oprobavanje pera. Za razliku od njenih kasnijih dela okrenutih fantastici, ovde imamo pretežno istorijski roman smešten u deveti vek na sever Evrope, Baltičko more gde zajedno žive, trguju i ratuju različiti narodi.

Roman je pisan u prvom licu, prateći Zimu Željanovu, za svoje vreme neobičnu devojku. Ona je kao mala ostala bez oca, a po običaju naroda njena majka se preudala za brata svog muža. Zimka je tako najstarija kćer od koje se očekuje da se prva uda, što njoj nije ni na kraj pameti, zato što zna da nije bilo ko za nju već „Onaj kojeg uvek čeka“ (što stoji i kao podnaslov romana). Ona provodi vreme pomažući u kući i lutajući šumom u pratnji svog jedinog pravog prijatelja, psa Ćutka, vešto izbegavajući sve prosce, često tako što pokazuje da je bolji strelac od njih. Rutinu života njenog roda narušava dolazak vožda Mstivoja i njegove družine koji im saopstavaju da se sada nalaze pod njihovom zaštitom, hteli to ili ne. Drugačiji svet, svet ratnika, utiče na Zimku, koja kada stric pokuša prisilno da je uda, napušta dom i odlazi kod Mstivoja da postane ratnica.

Roman odiše divnom atmosferom, Semjonova majstorski dočarava svakodnevni život ljudi u to surovo i teško vreme i bogato slika taj svet mnoštvom detalja kao što su brojni običaji i razna sujeverja. Sama radnja je pomalo spora, budući da nema neki centralni tok, mada retko dosadna pošto čitalac uživa u toku autorkinog jezika, ispunjenog brojnim arhaizmima i istorizmima koji daju na autentičnosti dela. Rat nikako nije predstavljen samo kao slavni boj, već kao realistična, prljava klanica u kojoj svi mogu da umru, a i najboljeg ratnika mogu da savladaju dva protivnika.

Što se tiče same protagonistkinje, njen karakter je lepo prikazan i izgrađen, ali ponekada ume da deluje nedosledno. Jedan trenutak je ratnica, koja ni po čemu ne zaostaje za muškarcima iz svog okruženja, čvrsta kao stena i rešena, a sledeći je gotovo slabašna žena koja stalno plače, puna samosažaljenja i patetike. Nakon svih muka koja prodje, ne bi li dokazala da je dostojna da bude ratnica i kada konačno stekne novi dom, ona je spremna da od svega odustane i krene u svetu u potragu za Onim kojeg uvek čeka.

Čekanje prave ljubavi i pobuna protiv prisilnog braka je tema koja se ponavlja i u još dve pripovetke: Hromom kovaču i u Labudovi odleću, kao što će se kasnije pojaviti i u Vukodavu. Jedna od stvari koja je takođe izgleda svojstvena Semjonovoj, jesu nagli krajevi koji ne često ne daju čitaocu nekakav zadovoljavajuć završetak priče, epilog tog uglavom hepi enda, već mnoge stvari podrazumevaju. To su iskusili i čitaoci četvrte knjige Vukodava što je mnoge ostavilo nezadovoljnim, što se može reći da je i ovde slučaj.

Po mom mišljenju, pripovetke su možda i bolje uobličene od romana, zato što je radnja mnogo koherentnija i prati jasnu fabulu, dok Valkira ume na momente da bude razvodnjena. Hromi kovač je priča o majstoru kovaču, Volundu, kojeg je prilikom pohoda zarobio konung Nidud , obogaljio i ostavio na malom ostrvu u nečovečnim uslovima, obilazeći ga samo kada mu je potreban da pravi divotne komade nakita. Konungova ćerka Bjodvilda i njen mali brat su jedini koji se prema Volundu ophode kao prema čoveku, a ne robu, a u Bojdvildinom slučaju se javljaju i određene emocije. Ovo je priča o ljudskoj surovosti, pohlepi i ropstvu, koja bolje od Valkire oslikava tamu srednjeg veka na severu Evrope i pokazuje dvostruke aršine vrednovanja ljudskog života. Takođe, ovo je jedino delo u ovoj knjizi koje nema pripovedanje u prvom licu.

Druga priča, Bajač, sadrži najviše fantastičnih elemenata i najbliža je istorijskom fantaziju. Dok u Valkiri imamo razne magijske obrede, fantastične legende i Zimkino sporazumevanje za drvećem, sve se to može podvesti pod veru glavne junakinje da je sve to stvarno. U Bajaču srećemo više magije u koju lakše možemo poverovati. Glavni lik je ratnik, Neždan, jedini preživeli bitke u kojoj je poginuo njegov vožd i cela njegova vojska. On putujući u potrazi za novim voždom kojeg će služiti, nailazi na onemoćalog bajača Bratila kome pomaže, ni sam ne znajući zašto. Njih dvojica ostaju gosti prvog sela na koje nailaze, a koje želi da zadrži bajača što je duže moguće. Ogrubelo srce starog ratnika smekšava zbog dvoje siročića, odbačenih od strane sela, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Na sopstveno iznenađenje, otkriva da uz njih pronalazi svoj dom.

Poslednja pripovetka, Labudovi odleću, ponovo se vraća motivu ropstva, budući da glavnog lika, četrnaestogodišnjaka Tvrda, zatičemo kao zarobljenika Urmanskog (Norveškog) pljačkaša, koji je pobio celu njegovu porodicu i njega prodaje kao roba na pijaci. I pored toga što je slabašan, njega kupuje Dobrinja, usmar (kožar), zaljubljen u devojku višeg roda. Tvrd postaje upetljan u sopstvenu osvetu ubici roditelja i nesrećnu ljubav svog gospodara. Ponovo, Semjonova ovde pokazuje koliko su surovi zakoni tog sveta, ali i da i pored toga čovečnost i samilost ipak postoje.