Malazanijada 2: DVERI KUĆE MRTVIH - Stiven Erikson

Teško je pisati o Eriksonovom stvaralaštvu iz raznoraznih razloga. Zapravo, reč je kompleksnoj autorskoj ličnosti, čiji se manir pisanja kreće od veličanstvenog epskog pa do kvazihumorističkog apsurda. To se ogleda u strukturi njegovog serijala, krajnje zamršene hronologije i veoma teško uočljive glavne pripovedne niti, ali i u strukturi zasebnih romana. Zapravo, čini se da svaki Eriksonov roman pripada nekom drugom serijalu u odnosu na onaj koji mu prethodi i onaj koji za njim sledi. Naravno, likovi su manje-više isti; radnja prati isti (široki) okvir, ali svaki roman ima svoj ton - najčešće melanholičan - i neki svoj unutrašnji ritam, koji prati temu što postaje jasna možda čak ne ni na kraju čitanja, već pre u drugom ili čak trećem prolasku kroz obilje stranica.

Ovaj Eriksonov manir pisanja, koji nimalo ne olakšava čitalački posao, možda se najbollje vidi u slučaju "Dveri Kuće mrtvih", njegovog drugog romana.

"Mesečevi vrtovi" okončali su se svojevrsnom sinergijom sila, okrenutom ka zajedničkom neprijatelju. Međutim, ta priča biće ispričana tek u trećoj knjizi serijala. Erikson rešava da u drugoj zapostavi bezmalo sve likove iz "Mesečevih vrtova", pa čak i da priču premesti na drugi kontinent. Doduše, kontinuitet sa prethodnim naslovom postiže se otkrivanjem zanimljivih pojedinosti o istoriji sveta sa jedne i ličnoj istoriji protagonista sa druge strane.

"Dveri" su razuđeniji roman - u smislu da se radnja odigrava tokom nekoliko meseci, naspram nekoliko dana (sa izuzetkom prologa) u "Vrtovima" - ali zato ima manje likova koje treba pratiti, pripovedanje je tradicionalnije, pa je samim tim lakše za praćenje, a više pažnje posvećeno je karakterizaciji, što čitaocu olakšava da se veže za likove.

Međutim, u ovom romanu javljaju se prvi simptomi boljke koja inače muči čitav serijal - obimnosti. 

 

"Dveri" su dvadesetak odsto obimnije od "Vrtova", ali iako ima manje likova, ovaj prostor zapravo nije utrošen na najbolji način. Dosta stranica protiče u putovanju sa jednog mesta na drugo i u - počesto - besmilenim reminescencijama. Silom prilika, "Dveri" su i turobnije od "Vrtova", pošto ne mogu da se oslone na veličanstveni hauardovski mizanscen Darudžistana, niti na likove koji odišu tolkinovskom patinom prekrivenom veličanstvenošću, kakav je Anomander. Doduše, čitalac upoznaje Ikarijuma, koji je - ako se posmatra serijal u celini - možda po značaju ravan Anomanderu, ako ne i značajniji. No, usud koji prati Ikarijuma guši tu njegovu auru i još doprinosi opštoj turobnosti "Dveri".

Erikson često ističe da je na njega - u kreativnom smislu - najveći uticaj imao Glen Kuk sa svojim romanima o Crnoj četi. To se u ovom romanu najviše vidi. Premda čitalac u jednom pripovednom sloju "Dveri Kuće mrtvih" prati sukob dve vojske, Eriksonu polazi za rukom da tu dugu epizodu ispuni gordim očajem kakav se obično vezuje za pogibije malih odreda sastavljenih od probranih vojnika, koji su čitaocu jasne ličnosti a ne samo bezlični brojevi na hartiji. Erikson je taj samonametnuti zadatak majstorski ispunio i uspešno zasejao kreativni kapital koji će mu poslužiti kao stožer oko kojeg će nešto kasnije u serijalu zavrteti priču i okrenuti je u neočekivanom smeru, tako povezujući jedno tri pripovedna toka koji se tokom serijala smenjuju ili teku paralelno, ali sve do tog trenutka ne dotiču. 

           

            Prateći temu koju je sebi zadao u “Mesečevim vrtovima”, Erikson i u ovom romanu istražuje posledice imperijalizma i odgovornosti – sa jedne strane na opštem planu, kroz priču o Koltejnu, a sa druge na pojedinačnom planu, kroz Kalama i Ikarijuma. Međutim, mora se priznati da baš i nije jasno kojem se carstvu pisac privoleo. Za razliku od “Vrtova”, gde čitalac vidi sve strane u sukobu, vizura koja nam je data u “Dverima” toliko je naklonjena imperijalizmu da se donekle stiče utisak da se u Eriksonovom pisanju povampirila britanska kolonijalna prošlost. Ovo donekle umanjuje užitak u romanu, ali opet samo dok se malo bolje ne razmisli o autorovim pobudama. Erikson se u svojim delima uvek stavlja na stranu civilizacije i hajde da kažemo “standardizacije” a protiv varvarizma i balkanizacije. Pobunjeni žitelji Sedam gradova & okoline u Eriksonovim očima nisu borci za slobodu, već fundamentalisti – što je zanimljivo gledište imajući na umu poslednja dešavanja u delu našeg sveta koji se da poistovetiti sa svetom pustinjom Raraku. Eriksonov stav je u biti politički i njegova poruka je poruka prosvećenog apsolutizma i kritika demokratije kao propalog društvenog uređenja.

            Posmatrano sa zanatske strane, “Dveri kuće mrtvih” su blagi neuspeh. “Vrtovi” su bili koherentniji, priča zaokružena i većina konaca pohvatana i uvezana u čvorove. Međutim, u “Dverima” Erikson širi pozornicu na kojoj se priča odvija i zadire dublje u istorijat svog sveta, istovremeno gradeći temelje dešavanja u knjigama čak pri kraju serijala. A upravo zahvaljujući razuđenosti ovog romana polazi mu za rukom da ubedi čitaoca u iskrenost dešavanja, u njihovu organsku posledičnost jednih iz drugih. Čitalac, poučen svojim životnim iskustvom, nagonski shvata da ništa nikada ne ide glatko, da životni put meandrira daleko više nego što ide pravo. Može biti da bi se autentičnost kojom “Dveri” odišu izgubila kada bi se knjiga izbrusila i sve ušuškalo na svoje mesto.

Malazanijada 1: MESEČEVI VRTOVI - Stiven Erikson

Ovih nekoliko godina koliko pišem blog nisam tajio da su mi u vaskolikoj vaseljeni fantastike najdraži kanadski pisci, bar kada je reč o onome što se kod nas zove epska fantastika, a ja sve češće i sve više zovem – fantazija (premda ta reč zvuči infantilno). Ne znam da li bi trebalo da ulazim u razloge moje naklonosti prema Kanađanima, ali svejedno ću posvetiti nekoliko rečenica razlozima zašto su mi omiljeni, pre svega kroz poređenja sa Amerikancima i Britancima – a kroz prizmu Tolkinovog zaveštanja.

Naime, čitajući britanske autore – ili makar engleske – stiče se utisak da oni sve vreme beže od tolkinovštine, kao da su pomalo posramljeni tim delom svog književnog nasleđa. Naravno, taj beg od tradicije iznedrio je Gejmana, Barkera, Mjevila, Mura i Vudinga – da se zadržim na piscima pre svega fantazijske orijentacije (dobro, sa izuzetkom Alana Mura, premda je i njegov SF počesto ezoteričan) – ali je ujedno nametnuo potrebu za nadmetanjem sa visokom književnošću, koja ume da se iskaže kao dosadno pripovedanje i bavljenje stvarima koje ne zanimaju nikoga, sem  kvazielitista.

Sa druge strane, američka fantazijska književnost poglavito je generička, što se u današnje vreme kaže. Veoma veliki deo tog kolača otpada na podražavanje tolkinovštine, ali bez razumevanja porekla motiva kojima se Tolkin služi. To dovodi do besmislenih mutacija folklora, ali i do stvaranje novih fantazijskih kulturnih stereotipova – kao što su patuljci koje zanima jedino da se napijaju, kolju orke i da se ne kupaju, pa smo tako od Tolkinove tragične i dostojanstvene plemenite rase u izumiranju dobili sporedne likove, koji služe za sprdnju. Istini za volju, drugi medijumi – poput video-igre Dragon Age – dosta su učinili da se ta poluposprdna predstava popravi, ali patuljci su svejedno i dalje otelotvorenje metastaziranja tradicionalnih fantazijskih elemenata u svoju suprotnost, što je česta odlika velike većine američke produkcije epske i srodnih fantastika.

Fantastika koja dolazi iz Australije je... uvrnuta. Oni su toliko daleko od Evrope – ali i od Amerike – da su svoju fantazijsku tradiciju podigli na ledini i bogami sagradili nebodere. Njihov književni izraz ume da bude neobičan i naporan, a kreće se od solidno-osrednjeg (Trudi Kanavan), preko lošnjikavog pa do odličnog (Filipa Balentajn) i izvanrednog (Gart Nix).

Kanadska fantastika je uravnotežena. Istovremeno se oslanjaju na bogatu evropsku tradiciju, od koje uporno ne odustaju, ali se i neprestano obogaćuju najboljim elementima američke fantazijske književnosti, tako da su kanadski pisci stalno sveži, ali se čvrsto oslanjaju na postojeće – valjane – žanrovske temelje.

 

Danas mi je ubedljivo najdraži pisac Stiven Stirling. Veliki razlog tome je što sam se okrenuo postapokaliptičnoj fantastici, stimpanku i vojnoj fantaziji, a zanemario epsku i urbanu fantastiku, koje su mi  bile omiljene do tamo neke 2005. godine. Ali, u tom nekom periodu između „Oluje mačeva“ i „Gozbe za vrane“, zaklinjao sam se u Stivena Eriksona – čak toliko da sam kao urednik u jednoj izdavačkoj kući odabrao za objavljivanje njegov prvenac, „Mesečeve vrtove“, i preveo ga. Na sreću – pošto je ta izdavačka kuća odustala od fantastike nakon nekog vremena – došlo je do problema sa pravima (krivicom agenta), pa su prava na taj roman završila kod sadašnjeg srpskog izdavača, koji namerava da izgura serijal do kraja. Nažalost, moj prevod nikada nije ugledao svetlost knjižara, niti će – ali svejedno sam srećan što se moja nakana da se dela Stivena Eriksona pojave pred srpskim čitaocima u velikoj meri ostvarila.

Te dve hiljade pete ili šeste godine, Erikson je bio slabo poznat pisac sa šest objavljenih romana, ali stvari su se gotovo iznenada promenile objavljivanjem osmog nastavka „Malazana“ i sada se o Eriksonu sve zna. Ili gotovo sve. No, nije zgoreg ponoviti genezu „Malaške knjige palih“, pošto je priča iza priče zanimljiva i za čitaoce i za pisce u nastajanju.

Naime, „Malazan“ je proistekao iz fantasy role playinga, da ne kažem frpovanja, koji su dva tvorca ovog serijala upražnjavali tokom osamdesetih godina prošlog veka. Vremenom su nakupili dovoljno materijala da bi ga uobličili u scenario, koji su potom nudili raznim holivudskim producentima. Na sreću, bezuspešno. Kažem „na sreću“ jer mislim da bi od „Malazana“ kakav je tada bio ispao najverovatnije osrednji fantazijski film, koji bi samo upropastio književnu sudbinu ovog serijala. 

Godinama nakon toga, Erikson se odvažio da objavi svoj prvi roman, „Mesečeve vrtove“, ali opet nije naišao na razumevanje u SAD – ovoga puta u izdavačkoj industriji – tako da je njegov prvenac objavljen najpre u Ujedinjenom Kraljevstvu, i to sa pristojnim uspehom. Biće potrebno nekoliko godina da Eriksonov serijal pređe Atlantik, a mislim da čak ni sada nije među najprodavanijim fantazijskim delima u Americi, iako već uveliko uživa kultni status.

Erikson i Eslemont su zajedničkim snagama osmislili svet(ove) neslućene i dubine i širine. Većina pisaca tom građenju sveta i pozadinske priče ne posvećuje ni izbliza toliko pažnje. Naravno, Tolkin se nameće kao očigledan primer autora iza čije se priče krije bogata istorija i čitava mreža preklopljenih događaja. Drugi, savremeniji primer, mogao bi biti Robert Džordan – čije su beleške o svetu i likovima u njemu trostruko obimnije od celokupnog objavljenog serijala „Točak vremena“, ali većina pisaca ipak radi samo sa grubim crtama i okvirima te istorije, koju po potrebi popunjava i obogaćuje. Takođe, ne sme se smetnuti sa uma ni vremenski okvir u kojem se priče kreću. Kod Martina, Džordana – pa čak  i kod Tolkina – hiljadu godina je veoma dugačak period. Doba traju po dve ili tri hiljade godina. Čak je i besmrtnim vilovnjacima deset hiljada godina vremenski period sa kojim ne mogu da izađu na kraj. Kod Eriksona svet je mnogo stariji. Protagonisti su mnogo stariji. Erikson koristi svoje poznavanje antropologije i civilizacije da čitaoca ubedi da je Malaško carstvo tek poslednje u nizu propalih civilizacija koje se smenjuju na planeti, te da njegov eventualni raspad i kraj ne označava i smak sveta. Dapače, dvesta hiljada godina nije ništa i aveti drevnih civilizacija, poput neupokojenih kvazineandertalaca ili menjača oblika legitimni su igrači na šahovskoj tabli sadašnjosti. Posmatrano na taj način, savremeni pogled na kraj istorije i na propast civilizacije – koji se ogleda u raspadu Sovjetskog Saveza ili trenutnoj dekadenciji Sjedinjenih Država – potpuno je beznačajan. Erikson čitaoca već u prvim stranicama suočava sa porukom „Neko je bio pre nas i neko će biti posle nas. Sve je prolazno.“ Ta poruka je surova koliko je i značajna. 

Poređenje Eriksona sa Tolkinom neizbežno je koliko i poređenje bilo kog značajnog pisca sa pokojnim Profesorom, naravno. Međutim, Erikson je među retkima koji iz tog poređenja izlaze u boljem svetlu nego što su u njega ušli – između ostalog i stoga što je njegov način pripovedanja, a i svet koji je izgradio za potrebe svog pripovedanja, potpuno drugačiji od Tolkinovog (i bezbrojnih derivata Tolkinovih dela).

Ma koliko Tolkinova dela bila nadahnuće savremenim neopaganima, činjenica je da je Tolkinov svet – slično kao Luisova Narnija – u suštini jedna velika hrišćanska alegorija. U slučaju Srednje Zemlje, sva koketiranja sa nordijskom mitologijom data su kroz filter arturijanskog romantizma, pa i konzervativizma. Tolkinov svet je u suštini duboko hrišćanski i monoteistički, sa relativno jasnim podelama na dobro i zlo.

Nasuprot tome, Eriksonov svet je svet istinskog mnogoboštva, u kojem paganizam nije prividan i nakalemljen na hrišćansku ideologiju, već je sastavni deo sveta i razvijao se upravo s njim. Obilje bogova malih i velikih, sa vernicima i crkvama ili bez njih, otvoreno ukazuje da je Eriksonovo nadahnuće za Malaško carstvo i svet koji to carstvo osvaja bio stari Rim – sa debelim primesama Pax Americana, doduše. To se vidi i po ulozi koju bogovi imaju u svakodnevnom životu. Eriksonovi bogovi su hiroviti bogovi stare Grčke, koji se poigravaju smrtnicima zato što im je dosadno. Jedan od njih je iz inata zbrisao čitav kontinent. Bogovi i niži besmrtnici upuštaju se u ratove samo da bi osetili makar nešto. Za to vreme, smrtnici ispaštaju; ginu u brojevima koji se mere hiljadama i desetinama hiljada i gladuju ako prežive te sukobe epskih razmera. 

Sa druge strane, iako Eriksonova sadašnjost nije idealizovana on je ne prikazuje kao neumitni pad u dekadenciju i gubitak stare slave. Možda čak suprotno. Erikson drevnu magiju prikazuje kao sirovu i grubu. Nesumnjivo moćnu, to da. Možda čak i iskonski neiskvarenu – premda i on ima svoju verziju prvobitnog greha – ali ipak u nekim trenucima nedoraslu savremenom poimanju magije, baš kao što bogovi ponekad bivaju nedorasli smrtnicima.

            Čitavo to zamešateljstvo zna da bude previše naporno za čitaoca. U svom prvom romanu, „Mesečevim vrtovima“, Erikson čitaoca uvodi – čini se – na sam kraj priče. Car i njegov vezir su mrtvi; pobune i nemiri besne; vlast se menja – i to sve u prologu. Već na početku romana čitalac biva strmoglavo ubačen posred ratnih dejstava, biva primoran da se nosi sa izdajstvima, da hvata konce bezbrojnih spletki unutar spletaka i zapravo da na silu otkriva ko je uopšte i protagonista romana. S moje tačke gledišta, Erikson to čini vanredno uspešno. Prisiljavajući me da se borim sa pričom, da od priče otimam saznanja o svetu, o pozadini događaja kojima sam svedok, pisac je učinio da se osećam kao da je svako zrnce razumevanja onoga što se dešava zapravo s mukom izvojevana nagrada, a ne puko objašnjenje posluženo na tacni. U neku ruku, Erikson se sa čitaocem ponaša kao strogi srednjoškolski profesor sa učenikom. Po pravilu, ti strogi profesori su oni kojih se rado sećamo na godišnjicama mature.

            Dakle, „Mesečevi vrtovi“ počinju ratom. Druga armija Malaškog carstva nalazi se u završnici dugog pohoda protiv saveza slobodnih gradova na kontinentu Genabakisu. Na samom početku romana, jedan od preostala dva grada pada pred malaškom vojskom, ali sa padom tog grada dolazi i do izdajstva neverovatnih razmera, koje upućuje na zaključak da je na delu čistka uperena protiv „stare garde“ – odnosno protiv nekadašnjih najbližih saradnika i miljenika starog cara, kojeg je sadašnja carica ubila kako bi se dokopala prestola.

            Kako se radnja razvija, čitalac saznaje da je to tek površina onoga što se odista dešava. Suočen sa fantazijskim klišeima (esnafi ubica i lopova; mračni vilovnjaci; leteće tvrđave; zmajevi) nema drugog izbora nego da nastavi da se nosi sa tom bujicom dešavanja, ili da odustane. Ako nastavi, upoznaje se sa mnoštvom likova – koji su zapravno najveća draž „Malazana“. Najpre, već na početku se vidi u kojoj se meri Eriksonova karakterizacija oslanja na Glena Kuka i njegovu „Crnu četu“. Erikson to ni ne krije, već se time hvali. Međutim, Kukovi junaci sve vreme ostaju u suštini sitni ljudi u vrtlogu sudbine. Eriksonovi Mostopalitelji – ako ih uzmemo za kolektivne protagoniste „Mesečevih vrtova – nikako nisu sitni. Iako umorni od života, cinični i u neprestanoj opasnosti od pogibelji, oni su branik naspram vetrova istorije koji neumoljivo duvaju „Mesečevim vrtovima“ i u neku ruku zaštitnik običnih ljudi koji se redovno nose sa stvarima u suštini većim od sebe.

           

Ovo je manje-više tipično za Eriksonovu karakterizaciju. Njegovi likovi po pravilu nisu ono što na prvi pogled deluju. Viskidžek (odnosno, “Vran” u Laguninom prevodu) samo deluje kao istrošeni narednik; Brzi Ben je samo naizgled vašarski mađioničar; Paran (ni)je razmaženo plemićko derle. U najvećem broju slučajeva, pobude ovih (i drugih) likova da duge periode života žive u relativnoj anonimnosti zapravo su opravdane. Bolje reći, pisac ih uspešno opravdava čitaocu. Anonimnost je najbolja zaštita od pogleda moćnika, koji bi inače potencijalne pretnje možda sasekli u korenu, pre nego što se razbokore. U tom smislu, Malaška knjiga palih i njen prvi deo, Mesečevi vrtovi, surov je i realan prikaz politike i ratovanja. Na stranu Eriksonov modernistički prikaz ratovanja (volšebnici koji igraju ulogu teške artiljerije, leteći insekti kojima se prebacuju desantne trupe, žene koje se bore rame uz rame sa muškarcima i čak zauzimaju (niže) zapovedničke položaje), Malazan je nešto najsličnije Martinovoj Pesmi leda i vatre kada je reč o političkim odnosima. Naravno, ovo poređenje bilo je neumitno taman koliko i poređenje sa Tolkinom, pa ću – kada sam već tu – napomenuti da su ova dva serijala u neku ruku slična (sa izuzetkom Eriksonovog satiričnog smisla za humor, koji ne da provejava Malazanom, već duva orkanskom žestinom). Likovi su nosilac i PLIV-a i Malazana. Ti isti likovi najčešće su amoralni, premda dopadljivi, i najčešće su zahvaćeni vrtlogom dešavanja, koja uzrokuju da njihovi postupci imaju neslućene i počesto tragične posledice. Martin sve to čitaocu predstavlja kroz prizmu šekspirovske drame, dok Erikson to čini služeći se manirom starogrčke tragedije – ali učinak je na koncu sličan.

            Ako Mesečevi vrtovi imaju neku poruku, onda je to da je rat večan i da mali ljudi nemaju tu šta da traže. U neku ruku, čitalac koji nije živeo u burnim vremenima i koji se nije suočio sa ratom, makar gledajući ga preko plota, ne može da u potpunosti pojmi snagu Eriksonovog komentara na ljudsku (i svaku drugu) civilizaciju. Što bi rekao Ron Perlman, „Rat se nikada ne menja“,  a što bi rekla Galadrijela u filmu Gospodar prstenova – „Svet se promenio“. Erikson, kao da je slušao Balaševića, svojim Mesečevim vrtovima kao da želi da kaže „Carevi se igraju rata, a obični ljudi stradaju i pate. I to se nikada ne menja. I nikome nije žao konja.“

Novi naslovi u "Čarobnoj knjizi" i "Laguni"

Dakle, evo malo insajderskih informacija za sve ljubitelje fantastike:

"Čarobna knjiga" nam u narednih nekoliko nedelja priprema "Pad", nastavak romana "Soj", a potom "Jedinicu", antiutopijski roman Nini Holmkvist, koji će biti objavljen u oktobru. Najveća vest je objavljivanje serijala "Vampirski dnevnici" iz pera L. Dž. Smit, po kojima je snimljena istoimena serija, ali i Guardians of Ga'hoole iz pera Kathryn Lasky, po kojima je snimljen istoimeni animirani film. I jedan i drugi serijal biće objavljeni u septembru i oktobru.

Što se "Lagune" tiče, očekujte Passage, vampirski roman Džastina Kronina, "Srce zime" Roberta Džordana, Deadhouse Gates Stivena Eriksona, naredni roman u serijalu Memory, Sorrow and Thorn Tada Vilijamsa i... dosta najava za sad, zar ne?

Skupljajte pare za sajam, šta da vam kažem. Bitno je da ima šta da se kupi.

Malazan - deo treći, ili konačno na srpskom

Malazan je konačno kod nas dostupan širokim masama, budući da je pre par dana Laguna izdala prvu knjigu „Mesečevi vrtovi“. Ovo je dobra prilika da se kaže još po koja stvar o ovoj knjizi i zainteresuju potencijalni čitaoci za ovaj zaista izuzetan serijal.
Ako očekujete od Malazana još jednu high fantasy sagu sa mladim herojem kojeg jure crni jahači/letači itd, zato što je odabran da uništi zlo, debelo grešite. Mesečevi vrtovi počinju gotovo konfuzno, prologom u kome čitaocu nije najjasnije šta se i zašto dogodilo. Prvo poglavlje je in medias res, u sred izuzetno krvave bitke gde se čitaocu opet malo šta objašnjava. Uopšte tokom celog serijala, čitalac je primoran da bude strpljiv da bi dobio odgovore koje mu Erikson daje kroz same likove, dijaloge i introspekcije i sastavlja slagalicu zaleđa i istorije, koji ljudskoj rasi, čija carstva trenutno dominiraju svetom, često nisu poznati. Neko bi pomislio da je to možda jeftin trik da bi se pokrile rupe u priči i olakšalo nabacivanje istorije po potrebi, ali to nikako nije slučaj, zato što je Erikson, kao arheolog i dugogodisnji gamemaster, izuzetno dobro razradio i izgradio svoj svet čija istorija seže stotinama hiljada godina u prošlost u doba kada su druge rase, naspram kojih su ljudi poput nemoćne, emeferične dece, vladale svetom. Kod Eriksona nećete sresti stereotipna stvorenja, kao što su patuljci koji mrze divove i orke i divni vilovnjaci koji se kriju po šumama. Ne, svaka od mnogobrojih rasa je originalna, sa specifičnim mentalitetom i viđenjem sveta, i iako isprva deluje da su neki narodi zli, Erikson i tu razbija kliše i pokazuje da nijedan narod, ma koliko bizaran ili groteskan bio, sam po sebi nije urođeno dobar ili zao. Nemrtva bića ne moraju da mrze sve što je živo, narod tame, Tiste Andi, ni po kom osnovu ne pripadaju stereotipu sluga mraka, itd.
Eriksona je teško zaista uporediti sa bilo koji drugim piscem, ali moglo bi se reci da je on po nekim motivima i idejama originalan i inovativan spoj Zelaznijevog Ambera, Kukove Crne čete i Martinove Pesme leda i vatre. Božanstva se po karakteru možda mogu usporediti sa grčkim panteonom, sebičnih, mušičavih entiteta koji ni po čemu osim po moći ne pokazuju da su zaista različiti od smrtnika i njihovih motivacija, zato što to i zapravo nisu. Božanstva u Malazanu su često nekada bili smrtnici koji su na neki način dostigli besmrtnost i neverovatne moći, tako da i dalje nastavljaju da se pačaju u svet smrtnijih bića, pamte stare uvrede i neprijateljstva i neke rase mrze ili vole više od ostalih.
Stiven Erikson tera čitaoca da se postepeno saživljava sa svetom dok otkriva njegove tajne prateći likove, ali zahteva od nas i da na svojevrstan način učestvujemo u tome. Jedna od najjačih Eriksona su likovi. Gotovo da ne postoji lik koji nije na svoj način dopadljiv, bilo da ga mrzimo ili simpatišemo. Svi su izuzetno životni prirodni, naročito kada su u pitanju potpuno suludi Mostopalitelji (Bridgeburners) koje pratimo dobar deo Mesečevih vrtova, koji su u početku glavni medijum Eriksonovog fantastičkog smisla za humor koji je uvek odmeren tako da ne pravi od svega farsu, već da se savršeno uklopi u situaciju.
Takođe, po Martinovom receptu, ne postoji lik u knjizi čiji je život nedodirljiv. Svi mogu da umru, o svima piše na ravnopravan način i nikada se ne zna da li je novi lik kojeg je Erikson ubacio neko bitan za dalji razvoj događaja, usputni gost ili ličnost koja je ubačena uz detaljan opis vizure sveta i života, samo da bi nekoliko strana kasnije poslužila za nešto slično, tj. za opis njenog pogleda na često strahovitu smrt.
Jedna od stvari koje se Eriksonu mogu zameriti, naročito u kasnijim knjigama, jeste preterana grandioznost događaja i megalomanija koja nekima može da zasmeta, iako Erikson ni u jednom trenutku ne izgleda veštački ili jeftino, to je jednostavno tok priče koja je i njega samog možda malo previše povukla kao što se događa piscima ogromnih saga (Malazan to svakako jeste budući da većina tomova broji više od hiljadu stranica, koji, iznenađujuće i pored tolikog obima gotovo nikada nisu dosadni ili zamorni).
Zaista bi se moglo napisati stranica i stranica o ovom serijalu, ali za sada ću ovde da se zaustavim, pitajući se već nisam li otkrio previše stvari, jer jedna od glavnih čari Malazana jeste da čitalac postepeno sam otkriva ustrojstvo sveta i tajne, a ne da ih dobije servirane na tanjiru i spremne za gutanje. Mnogima taj neuobičajeniji pristup ne odgovara, tako da su odustajali tokom Mesečevih vrtova, ali ovde se malo strpljenja itekako isplati.
Nadam se da smo Nightflier i ja zainteresovali nekoga za ovaj serijal zaista vredan pažnje. U nekom trenutku u budućnosti, kada veći broj ljudi bude pročitao Mesečeve vrtove, bavićemo se detaljnijom analizom zato što još uvek nismo zagrebali ni površinu, ovo do sada napisano više je imalo funkciju da namami čitaoce nego da ozbiljnije proučava Eriksonovo delo.

Malazan - deo drugi, ili putešestvije "Mesečevih vrtova"

Romanom "Mesečevi vrtovi" počinje Eriksonova veličanstvena i tragična saga o propadanju, poznata kao Malazan, the Book of Fallen. Putešestvije ovog romana jako je zanimljivo, kako na izvornom engleskom jeziku, tako i u prevodu na srpski. Naime, Erikson je kanadski pisac, a i Kanađanin rođenjem i državljanstvom. "Mesečeve vrtove" pisao je ravno šest godina, a svoje prvo izdanje doživeli su 1999. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu. Uzevši u obzir to da su najveći svetski izdavači fantastike svi od reda na severnoameričkom kontinentu, ovo je pomalo ironično. Bilo je potrebno poduže vreme da se rečeni izdavači smiluju da ga objave u Americi. Potrefilo se da su "Mesečevi vrtovi" upali negde između tomova "Točka vremena" i "Pesme leda i vatre", tako da ga je publika veoma brzo uočila. Doduše, čitaoci su već postali skeptični zbog Džordanove skribomanije, Martinovog otezanja između nastavaka i Gudkajndovog... uništavanja samog sebe kao pisca... te su se dohvatili prvog nastavka u serijalu od deset sa poprilično skepse - ali ta je skepsa netragom nestala već nakon nekoliko stranica. Ostalo je, kako se obično kaže, legenda.


Priča sa srpskim izdanjem nije preterano drugačija. Kada sam bio urednik u "Alnariju" predložio sam da objavimo Eriksona. Tada taman što se pojavio šesti roman u nizu - Bonehunters. "Vrtovi" su prevedeni za predstojeći oktobarski sajam knjiga (ja sam ih preveo, naravno), da bi se tada saznalo da je agencija prava prodala dvema srpskim izdavačkim kućama - "Alnariju" i "Laguni". Na kraju je "Laguna" dobila prava, a moj se prevod nikada nije pojavio. U međuvremenu, čekamo već nekoliko godina na "Mesečeve vrtove". U jednom trenutku našli su se pred objavljivanjem, ali je izdavač povukao naslov iz pripreme. Sada se ponovo radi prevod. Pretpostavljam da je Erikson za prvog prevodioca bio preveliki zalogaj. Videćemo kako će se pokazati kolega koji sada radi na prevodu.


Neposredna inspiracija Eriksonu i Eslemontu za svet Malazana zapravo je serijal "Crna četa", čiji je autor Glen Kuk (Magnet, Beograd). Kao i kod Kuka, Erikson ne zna za pozitivne i negativne likove. Kod njega su svi ravnopravni protagonisti koji na ravne časti dele učešće u zamršenom spletu događaja, a ti događaji počestu ruglu izvrgavaju uobičajene postavke na kojima počivaju zapleti romana epske fantastike. Zanimljivo je da priča koju pratimo ne počinje sa "Mesečevim vrtovima", već oni čitaoca uvlače negde u sredinu pripovesti - potom mu istovremeno otkrivajući ono što je prethodilo aktuelnim događajima i ono što nakon njih sledi. Erikson se vešto poigrava nagoveštajima i naznakama, ne trudeći se da odmah sve objasni. Dapače, narator ništa ni ne objašnjava, već to mesto njega čine protagonisti, koji su mahom ekscentrični begunci od samih sebe i tek blede senke svojih nekadašnjih života.



"Mesečevi vrtovi" nikako nisu roman o kojem se u jednom unosu na blogu može reći sve što ima da se kaže. Neka ovo posluži kao najava detaljnijeg divanjenja.

Malazan - deo prvi, ili kratko poređenje sa SoIaF

Mada je Stiven Erikson slabo poznat u Srbiji, ljubiteljima epske fantastike širom sveta njegovi romani odavno su reper prema kojem mere sve ostalo. Dapače, otkad je GRRM zastao sa svojojm "Pesmom leda i vatre", kanadski pisac Erikson je lagano i nenametljivo preuzeo primat kod fanova i zaseo na prestolje najčitanijeg pisca epske fantastike, što je dovelo do pravog rata između pošovalaca lika i dela Džordža Martina i poklonika Eriksonovih pisanija. Pošto ja volim i jednog i drugog, i pošto sam makar u maloj meri doprineo da se Martin objavi u Srbiji, a Eriksona sam i prevodio, pokušaću da objasnim šta je to tako zanimljivo kada je reč o "Malazanu".



Najpre, i "Pesma leda i vatre" i "Malazan" plod su frpovanja, to jest igranja stonih rol plej igara. Možda će to nekima zvučati neozbiljno, sumnjivo ili suludo, ali i Martin i Erikson svoje veličanstvene sage duguju DnD-u. Živopisnost likova, njihove bogate predistorije, suludi nadimci, za fantazijske pojmove revolucionaran sistem magije i bogat tzv. world building neposredan su proizvod dugogodišnjeg igranja frpa. S druge strane, uverljivost i zamršenost političkih odnosa, neverovatna detaljnost nebrojenih kultura stapanje epskog s savremenim u naraciji proističu iz antropološkog i filološkog obrazovanja tvoraca "Malazana". Ovde valja napomenuti da Erikson nije jedini zaslužan za ovaj neverovatni svet. Deo zasluge svakako pripada i Ijanu Eslemontu, koji je Eriksonu bio kolega u igranju.


Zajedničko Martinu i Eriksonu, sem frpovanja, svakako je i nemilosrdnost prema svojim protagonistima. Martin već na samom početku svog serijala ubija Edarda Starka, dok Erikson uklanja svoje Mostopalitelje jednog po jednog, ne samo ubijajući protagoniste, već i razarajući njihov svet pred očima čitalaca.



Upravo je pisanje ove dvojice autora doprinelo nastanku takozvane "prljave" fantastike, te je nadahnulo čitav niz pisaca, koji sada pokušavaju da se nametnu kao najbolji spisatelji mlađe generacije (ako uzmemo da je GRRM već stariji pisac, a Erikson i Kiz pisci srednje generacije), međutim nikome od njih nije pošlo za rukom da dostignu svoje uzore. Doduše, iz gomile se izdvojio Aberkrombi, ali više zahvaljujući neumoljivoj propagandi svog izadavača, nego pravom umeću.



Na kraju ovog kratkog poređenja, valja napomenuti da su oba pisca u jednom trenutku pokleknula u svom pregalaštvu. Martin se umorio od svog ciklusa i vratio starijoj ljubavi, serijalu Wild Cards i uredničkom poslu, dok se Erikson izgubio u zapetljanosti svog lirskog pripovedanja. Kada se podvuče crta ispod njihovih poslednjih romana, ostaje zaključak da su obojica od sebe otuđila deo čitalaca koji su im do tada bili verni. Naravno, ostaje da se vidi kakva će biti njihova naredna pisanija. U septembru ove godine, daće valjda Dabog, čitaćemo A Dance with Dragons - to jest, novog Martina - a negde pošetkom 2010. čitaćemo devetu knjigu "Malazana"... pa ćemo videti.

U narednom unosu, pozabaviću se detaljnije početkom serijala.

Linija siromaštva

Evo još jednog društveno angažovanog unosa. Možda bih mogao da pišem o Stivenu Eriksonu i Ijanu Eslemontu - o njihovm zajedničkom svetu i o tome kako je frpovanje iznedrilo najznačajnije cikluse epske fantastike današnjice, ali neću. Sa svih strana nas zasipaju tmurnim pričama o još tmurnijoj budućnosti, u kojoj nećemo imati ni za hranu a kamoli za knjige. Država je izdavače ojadila za milione novčanih jedinica, a pri tom nanela strahovit udarac bibliotekama, jer je pitanje da li će ti izdavači naredne godine učestvovati u otkupu knjiga. Dopustite mi da na trenutak budem politički nastrojen: sve što vam kažu iz G17 ne samo da morate uzeti s rezervom, već smesta pretpostavljajte suprotno od onog što ste čuli. Tu sad dolazimo do knjiga. Kada sam 1999. došao na studije u Beograd, majka me je od svoje plate, koja je tada iznosila 100 maraka, izdržavala, plaćala mi sobu 100 maraka, hranu u Beogradu i tako dalje. To je jedan od razloga zašto sam postao prevodilac, ali o tome drugom prilikom. Elem, te 1999. i naredne godine praksa mi je bila da svakog meseca kupim jednu knjigu. Kupovao sam u "Platou" i to ono što je imalo. Izbor je bio daleko ograničeniji nego sada, a cene još sumanutije. Da bih sebi opravdao trošenje novca na knjige, po čitav mesec ne bih ni dinara potrošio, sem za kartu kući. Hvala bogu, danas je situacija drugačija, i to toliko da razmišljam o gradnji letnjikovca-biblioteke (tu me je kriza zeznula, pa s tim čekam). Ali, vraćamo li se deceniju unazad? Koliko ćemo imati novca za knjige, koliko ćemo morati da odvajamo od drugih stvari i da li ćemo imati šta da kupujemo? Knjižare su se malo opametile, ps sada strane naslove u mekim koricama nude po povoljnijim cenama nego obično - čak bi se moglo reći, prihvatljivim cenama. Ali, jeste li primetili da su knjižare praznjikave? Da u najvećim knjižarama u Beogradu, što nažalost znači i u Srbiji, nema obilja knjiga, te da se prodavci nezainteresovano kobajagi trude da police popune glupostima? Šta da se radi ako nastane izdavačka kataklizma? Ostaviću na stranu to što ja od izdavaštva živim, pa mi nikako ne bi godio maločas pomenuti događaj, već ću se pozabaviti čitanjem i kupovinom knjiga. Elem, starinarnice. Prekjuče sam za sitne pare kupio dve sjajne knjige u jednoj antikvarnici u Brankovoj ulici, prepunoj izvanrednih naslova. Verujte mi, sjajan je osećaj držati knjigu staru šest decenija, koja je kao nova. Štampa i prevod su kudikamo bolji nego današnji, pa možete da uživate dok čitate, mesto da se nervirate. Ako vas drmne kriza, poslušajte moj savet - pravac starinarnice.

Lost for Words, ili potraga za savršenstvom

U poslednje vreme ne bavim se ovde novim knjigama, novim naslovima kojima veliki izdavači iz dana u dan zasipaju tržište. Bavim se pitanjima koja se kriju iza kulisa izdavaštva, onim što podupire knjige na policama knjižara. Ne znam koliko je to čitaocima ovog bloga zanimljivo, ali pored sve dobre namere, jednostavno ne mogu da pišem o nečem drugom. Pokušaću da objasnim zašto.

U Srbiji postoji nekoliko sorti prevodilaca. Ima onih kojji smandrljaju prevod za malo para, pa gledaju da što pre naplate honorar i počnu novi posao. Ti prevodioci čitaocu pružaju sebe do krajnjih svojih mogućnosti. Samo što te mogućnosti najčešće nisu dovoljno velike. Sa druge strane, postoje oni prevodioci koji pozajmljuju od života da bi to uložili u prevod. Govorim o prevodiocima, mada to važi za ma koje umetnike.

To pozajmljivanje od života znači ostajanje do kasno u potrazi samo za jednom rečju; potraga za skrivenim značenjima i razlozima zbog kojih se pisac X odlučio da u svoje delo ugradi činilac Y, što ni čitalac ni urednik neće primetiti; to znači piljenje u tekst čekajući da se redovi na ekranu od umora izmešaju, pa da tako izmešani došapnu kakvo bolje rešenje.

Ne kažem da je hleb prevodilački sa sedam kora, ali kažem da je reč o poslu koji se loše radi ako se ne radi iz ljubavi.

Sad, povod za ovaj unos, neposredni povod, zapravo je roman kanadskog pisca Stivena Eriksona, Gardens of the Moon, ili "Mesečevi vrtovi". Svojevremeno sam taj roman preveo za jednu izdavačku kuću, ali ispostavilo se da su prava na izdavanje pripala jednoj drugoj. Ta druga kuća je godinama najavljivala ovaj roman - u prevodu nekoga drugog, ne mene - pripremila i korice... i ništa. Sada tog romana nema ni u najavi, niti ga iko igde pominje.

Da budem sasvim jasan, što bi rekao naš drug predsednik, žao mi je zbog toga što "Mesečevi vrtovi" nisu objavljeni, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je neki prevodilac zagrizao više nego što je mogao da sažvaće. Erikson je verovatno najbolji savremeni pisac epske fantastike, ali njegovi romani su neverovatno složeni, sa premnogo slojeva i metazapleta. Hoću da kažem da je to kako valja mogao prevesti samo neko ko je u sebi spojio surovog profesionalca i zaljubljenika.

Svaka nova knjiga, strip, svaki novi prevod trebalo bi da bude kao novo zaljubljivanje. Potrebno je da izvesno vreme prođe u udvaranju pre tog prvog poljupca, prve prevedene rečenice. Vremenom vam rad dojadi, postane dosadno, kao u dugoj vezi. Ali, ako je to zaista brak iz ljubavi a ne iz računa, ako vam nije bitan jedino honorar već i to da književno delo na kojem radite zablista na drugom jeziku - onda ne prestajete da tražite izgubljene reči dok ih ne pohvatate sve do jedne i ne složite u rečenice gde im je mesto.

Savršeni prevod ne postoji. Uvek je bolje čitati u originalu. Te dve maksime uvek imajte na umu. Ali ako čitate prevođenu književnost, pokušajte da između redova pronađete tragove vođenja ljubavi između prevodica i teksta koji je prevodio. Ako vam to ne pođe za rukom, prevarili su vas. Ostali ste uskraćeni za dobar prevod.