Dilan Dog - Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu i Dobro došli u Vikedford

Poslednja dva broja "Dilana Doga" u izdanju Veselog četvrtka nekako zaslužuju zajednički osvrt, što nisam ni slutio dok danas nisam pročitao "Vikedford".  U dva uzastopna broja, scenaristi su nam pokazali lice i naličje savremene zapadne civilizacije, odnosno veliki grad i malu varoš (ako već ne selo).

"Anarhija" u širu priču uvodi Blokove naslednike, prikladno nazvanog Tajrona (jer kako bi se crnac drugačije zvao, pa makar u Engleskoj) Karpentera (što je za epizodu koja je u velikoj meri omaž čuvenom filmu režisera Karpentera već malo previše otužno) i narednicu neodređeno islamskog (najverovatnije pakistanskog) porekla Raniju Rakim. Bloka nije lako zameniti - premda (kako ćemo videti u "Vikedfordu") nije da je zanavek otišao iz serijala; čak bi se moglo naslutiti da zapravo dobija na značaju i ima sve više vremena pred kamerama, so to speak - pa stoga odobravam što je u suštini zamenjen dvojcem likova, koji prema Dilanu gaje izrazito antagonistički odnos s jedne (Karpenter) i neutralno-blagonaklon (Rakim) s druge strane.

Nakon Blokovog odlaska u penziju, ova epizoda je trebalo da posluži kao drugi i odlučniji korak u Dilanovom uvođenju u stvaran svet i aktuelni trenutak, sa sve društvenim mrežama, socijalnim raskolima, pa i referencama na savremenu popularnu kulturu. Tako smo u epizodi o Blokovom odlasku u penziju imali strip "Okružen mrtvima" na tabletu, dok u ovoj epizodi u liku Tajrona Karpentera imamo klona drugog londonskog policajca crne puti, inspektora Lutera, sve do dezena njegovog sakoa od tvida. Doduše, Karpenter je malo plahovitiji od Lutera, mora se priznati.

U svakom slučaju, "Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstu" već na samom početku predočava da je Dilanovom idiličnom odnosu s bivšim kolegama došao kraj, pa i da su ga godine sustigle - što će on posredno i priznati u razgovoru s Blokom u narednoj epizodi.

U tu matricu se uklapa motiv nemira koji potresaju London i tokom kojih ova epizoda zapravo prerasta u rimejk ne "Lutera" već "Napada na policijsku stanicu 13", međutim upravo na tom delu scenaristin napor donekle biva... nedovoljan, u nedostatku bolje reči.

Bez obzira na to što će se kasnije ispostaviti da su demonstranti vođeni nečim drugim a ne sopstvenim buntom protiv sistema, onako prikazani nemiri jednostavno nisu zamislivi u settingu, da upotrebim tu tako zgodnu srpsku reč, kakav je uštogljeno i ustrojeno Ujedinjeno prebregzitovsko Kraljevstvo, već bi se pre smestili u neku plahovitiju zemlju evropskog juga, kakva je Grčka ili Rumunija.

Stiče se utisak da scenarista baš i nije znao šta će da radi s kritikom zapadnog društva koje zapada u totalitarizam, pa je ceo taj inače pozamašan element stripa prikazao nekako maglovito i neodređeno, bez jasne poruke na kraju, pa neka čitaoci zaključuju svako prema svom nahođenju šta je pisac hteo da kaže. Ne može se čak reći ni da je društveno angažovani deo epizode samo mizanscen koji služi da istakne nove likove u serijalu i nastanak Dilanovog odnosa s njima; očito je da je autor namerio da to ima veću i bitniju ulogu. Samo što u tome nije uspeo.

Ako će čitalac u Srbiji biti ironičan, čak bi se u zaluđenim demonstantima koji naoružani štanglama i dobrom voljom srljaju na policiju samo da bi se prenuli iz opšte manije nakon što Dilan ukloni uzrok njihove opčinjenosti, mogla videti sličnost s nekadašnjim "otporašima" u Srbiji i njihovim buđenjem u postpetooktobarskoj Srbiji.

Enivej, uz sve svoje mane, ova epizoda je pripovedački vrlo solidna, uklapa se i s prethodnom i s narednom i premda joj se čitalac neće nužno vraćati kao nekim klasičnim epizodama "Dilana Doga", odličan je korak u pravom smeru, te stoga i 4/5 kao konačna ocena.

"Dobro došli u Vikedford" je u velikoj meri logičan nastavak "Anarhije", pa čak i počinje sukobom blažeg intenziteta između Karpentera i Dilana.

Dilanova potonja poseta Bloku u mestu koje je odabrao za uživanje u penziji zadržava duh savremenosti zacrtan u "Nikad više, inspektore Blok". U "Nikad više" Dilan prvi put koristi Vikidpediju (mada nije mi jasno zašto na palmtopu i ko je to 2012. još koristio), dok u "Vikedfordu" Blok plaća lokalnog maloletnog delikventa da u suštini gugla, odnosno pretražuje internet, pa se čak i tačno određuje godina u koju je radnja stripa smeštena.

I u ovoj epizodi scenarista pokušava da bude angažovan i da se bavi "sjw" temama, kao što je imigracija, rasizam - pritajeni i otvoreni - ali glavna priča je opet najmanje zanimljiva, jer se lako da svesti na Kingovu rečenicu "zlo se taloži u malim mestima" i uopštenu opasku da su čudovišta ponekad zaista čudovišta, a jedino dogovskije od toga je "pakao su drugi ljudi".

Ključni element "Vikedforda" je zapravo otkrivanje Blokovog punog imena (koje nekim čudom ni njegove kolege u policiji nisu znali; yeah, right, što bi rekla moja baba), iz kojeg proizilazi slatka paralela s njegovim književnim imenjakom, takođe detektivom.

Socijalno angažovani aspekt priče jednako je trapavo i nedosledno izveden kao u "Anarhiji", ali sve u svemu i ova epizoda je zanatski solidna, iako se ni njoj nećemo vraćati, pa je zapravo još jedan korak u novoj epizodičnosti "Dilana Doga", odnosno naglasku na tok šire priče umesto na epizode svaku za sebe.

Shodno tome, opet 4/5 zvezdica.

Na kraju, valja pohvaliti Veseli četvrtak na tome što ćemo se u Vikedford vratiti već u drugom broju "Zlatne serije", koji nas očekuje krajem ovog meseca, a koji je izvorno objavljen u Dylan Dog Magazine n. 1: Nuovo Cinema Wickedford - Il saldo, takođe u martu mesecu, samo 2015. godine.

Nikad više, inspektore Blok - Dilan Dog #129 (#338)

Posetioci knjižara, bilo opipljivih bilo virtuelnih, često imaju prilike da nabasaju na naslove koji prate formu "Život posle...", a umesto te tri tačke dolaze "tridesete", "četrdesete", "smrti" i tako dalje i tako redom. Kombinacije su beskonačne. I jednako besmislene. Ponekad mi se čini da bi ta rečenica trebalo da glasi "Život posle detinjstva", ma koliko ono trajalo, a valjda svakome traje drugačije.

U neku ruku, ova epizoda označava i kraj detinjstva Dilana Doga, kraj osamdesetih, kraj zlatnog doba.

Naravno, konsenzus je da se zlatno doba "Dilana Doga" okončalo epizodom 100, ali ono što važi za ediciju možda ne važi za njenog protagonistu. A možda ni za čitaoce.

Čitaoci "Doga" su specifična sorta ljudi, posebnog mentaliteta i senzibila. Više nego ma koji drugi sloj društva, doživljavam ih poslednjim i možda najautentičnijim krikom generacije X, naročito na području "regiona" (da ne kažem, vilajeta). To su vam oni što su nosili teksas jakne, slušali Balaševića i Flojde, zaglavili negde u '88. kao VHS kaseta u plejeru. Večni tragači za onim ushićenjem prvog poljupca, prvog gledanja Star Warsa, prve pročitane epizode "Dilana Doga", poklonici Kastanede i Danikena, čitaoci Klarka i Herberta, potajni degustatori Tolkina u opskurnom vremenu između "Nolitovog" i "Ezoterijinog" izdanja, između koliko-toliko uređene zemlje i razuzrane piraterije.

Iako mlađi od te ekipe, rođen u pretposlednjem hropcu godine kada je umro Tito, ni ja ne mogu da pobegnem iz tog kraja osamdesetih, valjda zato što ih predobro pamtim. Kao i mnogima, to je i meni zlatno doba, samo što svi mi kolektivno nismo dočekali taj famozni stoti broj, već zaglavili na 59. Da je makar bio 69.

Moje redovno čitanje DD-a a i drugih stripova prestalo je s prestankom osnovne škole. S polaskom na fakultet počeo sam da se srećem s nekim novim izdanjima "Dilana Doga", što piratskim, što hrvatskim, ali do pojave "Veselog četvrtka" na našem izdavačkom nebu nisam se ozbiljno vraćao ovom stripu, pa ni domaćim publikacijama, iako sam ne samo učestvovao u njihovom stvaranju, već i uredno kupovao.

Enivej, te epizode koje su mi povremeno padale šaka bile su kao ponovni susret sa starim znancem, koji se promenio bezmalo do neprepoznatljivosti, ali opet ne dovoljno, a istovremeno ostao isti i u međuvremenu ustajao i ubuđao se dok sam ja otišao negde dalje, jureći za nekim novim svežijim i blistavijim "frendovima".

I tako do ovog broja. 

Paola Barbato je napisala najbolji dijalog koji sam ja u "Dilanu Dogu" u životu pročitao. Duhovit, vispren i pametan, zaista je poslovičan dašak svežeg vazduha u dugo zatvorenoj sobi s teškim draperijama navučenim na balkonske prozore, u šta se DD pretvorio. Zaplet kao zaplet nije ništa posebno, osim koketiranja s "Disksvetom" i raznoraznim drugim franšizama koje su ranije rabile tu ideju, ali poslednjih nekoliko stranica stripa tu staru ideju, sada već razvučenu kao premalo maslaca preko previše hleba (brownie svakome ko prepozna citat) okreće naglavačke i pretvara u vrlo jasnu poruku da je vreme za novi početak, ma koliko to otrcano zvučalo, da se nakupilo posla koji valja završiti i da je dosta više ponavljanja starih grešaka i vreme da se naprave neke nove.

Za trista i kusur epizoda jednog evropskog stripa, puna kapa.

Ovo čitanje nije donelo ushićenje prvog poljupca, supernove prvog orgazma, kafansko divljanje sa starim prijateljem. Ovo je slučajni usputni susret sa osobom koju retko viđate jer vas je život odveo drugim bogazama, propraćen dijalogom:
"Kakav si mi, matori?"
"E, da znaš da sam dobar."
I onda sledi klimanje glavom i razilaženje svako na svoju stranu, ali sa nagonskim dubokim poimanjem da se za mesec dana garant viđate na kafi.

Ogledalce, ogledalce moje, Ili prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #4

Četvrto kolekcionarsko izdanje „Doga“, a u izdanju Veselog četvrtka, počinje naslovom „Iza ogledala“. Kao i u slučaju svih ostalih epizoda sabranih u kolekcionarskim izdanjima i ovu sam najpre čitao kao mlađahni white trash boy from the part of SFRJ gde „svi mi plutamo“. Rečenu epizodu iščitavao sam i iščitavao bezbroj puta tokom osnovne škole i više joj se nisam vratio do prošlog leta, kada sam seo i u cugu pročitao tridesetak epizoda DD-a, sakupljenih u prvih desetak knjiga kolekcionarske serije. 

Moram priznati da kao klinac nisam preterano razmišljao o porukama raznih sadržaja koje sam konzumirao. Nešto mi se dopadalo ili mi se nije dopadalo. Tokom srednje škole i fakulteta mozak kao da mi je otišao na produženi godišnji odmor, dok sam se rvao sa onim što sam ja očekivao od sebe i što je društvena mašina očekivala od mene. Konzumacija sadržaja se nastavila, ali je skrenula u drugom pravcu – ka proizvodima anglo-američke kulture i engleskom jeziku najviše. Tek kada sam počeo da zarađujem, završio sa fakultetom, našao ljubav ovog i svih ostalih života – tek tada sam se našao u prilici da razmišljam o onome što me je u prvoj polovini života učinilo ličnošću kakva sam sada.

„Iza ogledala“ je jedan od tih ključnih elemenata i to, pre svega, zato što me je ta epizoda – I shit you not – ozbiljno frikautisala. 

Ne znam koliko sam godina mogao da imam kada je objavljena kod nas, ali svakako ne više od devet. Jedna od simpatičnih nuspojava mog čitanja rečene epizode bilo je i to što sam neko vreme pokrivao ogledala po kući raznim ćebadima i krpama. 

Danas, kao matori tridesetčetvorogodišnjak, duboko sam svestan da je vrlo verovatno „Iza ogledala“ oblikovala moju predstavu o prolaznosti života, ali i o prolaznosti ljubavi. Dok sam je čitao prošlog leta, nisam mogao a da u glavi ne puštam soundtrack koji se uglavnom sastojao od Best of Pink Floyd.

Prve stranice epizode bile su propraćene sa In the Flesh, a negde pri kraju odzvanjala je Wish You Were Here. Tek tada sam shvatio koliko me je Sklavi majndfakovao i usadio mi u podsvest svoje poruke: Ljubav je prolazna i neumitno smrtna, smrt je neminovna, gresi se ne praštaju i ne puštaju nas sve dok nas konačno ne odvuku pod vodu. I tek na kraju, kada je prekasno, sve postaje jasno. Jer, kako Sklavi kaže kroz usta Smrti: „Ja sam ona koja sve objašnjava“. 

Naravno, pitanje je kako će i u kojoj meri čitalac prihvatiti Sklavijeve poruke.

Ocena: 5/5

Sa druge strane, „Veliki Dijabolo“ je osrednja, ako ne i lošnjikava epizoda, kojoj sam se retko vraćao. Sklavi se malo-malo pa vraća svojim mommy issues, što ume da ispadne dobro – ali „Veliki Dijabolo“ zapravo nije takav slučaj. U neku ruku, čitava epizoda svodi se na ne preterano originalni komentar na frojdovsku psihologiju, što je dosadno već u najavi.

Protagonista je mađioničar, koji pri tom ima drvenog lutka. Sama premisa jeste creepy enough, kao uostalom i klovnovi, karnevali i tome slično, ali kada se taj mizanscen rasprostre po pozornici kojom obično tumaraju veštice, zombiji, vukodlaci i po koji vampir – mađioničarsko-lutkarska jezivost jednostavno se pretvara u „Mnjeh, kad će već naredna epizoda?“

Već u standardnom maniru, epizoda se završava daškom natprirodnog, sa između redova provučenim komentarom da smo svi mi sinovi svojih majki, a zapravo njihove marionete koje umesto da žive svoje živote igraju u njihovim predstavama. 

Kao da to nismo znali i bez Sklavija. 

Sve u svemu, filer epizoda između dva reda natprirodnog.

Ocena: 2/5

Dvanaesta epizoda „Dilana Doga“, po originalnoj numeraciji, kod očito ima tradiciju kreativnog prevođenja njenog naslova. (Ovo mi je, inače, izuzetno draga epizoda – iako je u suštini rip off „Terminatora“, čak do te mere da „negativac“ fizički liči na Švarcenegera iz T1.)

Naime, epizoda u originalu nosi naslov „Killer!“ (sa sve uzvičnikom). Kod nas je prvobitno prevedena kao „Emet“, dok je u izdanju Veselog četvrtka prevedena kao „Ubica“. S obzirom na fabulu radnje, stari prevod je imao daleko više smisla. Držim da je VČ u ovom slučaju dropped the ball, simply zato što je originalni naslov epizode dat na engleskom. Nemam predstave kako bi se „ubica“ reklo na italijanskom, ali svakako ne „Killer!“ (pa još i sa uzvičnikom). Dakle, trebalo je ili ostaviti izvorni naslov – pošto je scenarista očito želeo da engleskom rečju (i uzvičnikom) ukaže na nešto (sad možemo da razglabamo na temu – na šta tačno?) – ili da ostavi „tradicionalni“ prevod naslova, koji je em ukorenjen u narodu, em ukorenjen u priči.

Priča je sama po sebi kopija „Terminatora“, samo što je u ulozi Sare Konor mali Jevrejin, koji izgleda kao brat od strica Vudija Alena, koji nije stigao da oćelavi (verovatno zbog toga što nije kresao sve što mu je palo pod ruku i druge organe). Taj... akhm... postmodernistički pristup zapletu, tako čest u Bonelijevoj produkciji, mogao bi da bude razlog da se epizoda oceni daleko surovije nego što ću je ja oceniti – međutim, ja je gledam očima klinca koji je najpre čitao „Emet“, pa onda gledao „Terminatora“, a gledam je i sa tačke njene završnice, koja nagoveštava neke stvari koje se valjaju iza brda. Nažalost, ta natuknica nije iskorišćena tokom serijala – makar tokom šestdesetak epizoda koje su objavljene u SFRJ i koje sam ja čitao.

„Killers!“ mi je i danas jedna od najdražih epizoda „Dilana Doga“, između ostalog i zato što funkcioniše potpuno samostalno od ostatka serijala – (uh, što volim ove povlake) ali i zato što je ovo jedna od retkih epizoda DD-a koja funkcioniše kao akcioni strip i to akcioni strip po mnogo čemu bolje osmišljen i realizovan od dobrog dela tadašnje ponude američkog stripa.

Ocena: 5/5

Zona sumraka, ili You gotta be kidding! I’m living in Serbia! (Prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #3)

Neko će me već ispraviti ako grešim, ali ono što bi se sada u srpskom narodu zvalo overarching story line u gikovskoj kulturi postalo je opšteprihvaćeno tek sa televizijskom serijom „Dosije X“. Do tada su epizode bile svaka za sebe, uz povremene dvostruke ili trostruke epizode, kada je postojala potreba da se ispriča duža storija, obično na početku ili na kraju neke sezone, kao i uz povremen povratke arhinemeza naših protagonista ili protagoniste – što je za cilj imalo da potakne usahlo interesovanje publike. Štono bi rekli u mom selu, Everybody loves a good villain. 

Potpuno je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će se kao kičma protezati kroz čitav serijal.

„Zona sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak epizoda serijala.

Sa druge strane – zombiji. 

Kao što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste. 

Iako mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego što je „Zona sumraka“.

Ocena: 4/5

„Povratak čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ – utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa – postoji „međutim“.

Nakon izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim (drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.

Treće „međutim“ bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti, pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,

Ocena: 4/5

Treća epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla – već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo, mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.

Ocena 5/5

Priča iz života mladog geekiota, ili prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #2

Drugi tom kolekcionarske edicije „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka pokriva priče 4-6 iz nekadašnjeg Dnevnikovog serijala, odnosno originalne italijanske hronologije.

Knjigu otvara epizoda „Duh Ane Never“, koja je kod nas izvorno objavljena kao „Priviđenje Ane Never“. Čitajući verziju Veselog četvrtka, moram priznati da mi je novi naslov sve vreme smetao. Moglo bi se reći da je novi naslov verniji izvorniku, premda ima osnova i za prevod „priviđenje“, ali „duh“ u naslovu mi je delovalo kao najmanje kreativno rešenje problema. Bio bih daleko zadovoljniji da je upotrebljena reč „avet“, recimo, ili „utvara“ – čime bi se postigla vernost izvorniku, ako se već na tome insistiralo, ali i zadržala nostalgična nit koja povezuje ovo kolekcionarsko izdanje sa nekadašnjim Dnevnikovim, a ne sme se zaboraviti da je nostalgija možda i glavni razlog za kupovinu ovih kolekcionarskih tomova.

Bilo kako bilo, „Ana Never“ je jedna od epizoda „Dilana Doga“ koje – po mom mišljenju – najbolje predstavljaju ovaj strip. Crtež je više nego dobar, naročito za svoje vreme, ali meni manje bitan od priče, koja vrlo vešto vodi čitaoca tragom manje-više standardnog detektivskog romana, poigravajući se sa Dilanovim ljubavnim dogodovštinama u bezmalo holivudskom mizanscenu, ali se i na izvestan način rugajući sebi i čitavom konceptu loših horora, koji u današnje vreme na IMDB-u imaju ocenu 4/10 ili nižu. 

Rečena priča je za „Dilana Doga“ bezmalo lepršava i vrca od Gručovog humora, koji je ipak jedna od ključnih odlika serijala. Detektivska storija se završava očekivanom horor kulminacijom, što joj u neku ruku pomalo umanjuje sjaj. Naravno, ovo je primedba upućena iz današnje perspektive, kada tržište stripova i knjiga obiluje fantastikom, pa se čini da je poslednjih nekoliko stranica „Ane Never“ usiljeno i možda čak nepotrebno. U vreme kada je ta epizoda prvobitno objavljena, pomenuta završnica je zacelo bila veoma efektivna i više nego zadovoljavajuća.

Međutim, iako odlično osmišljena i nacrtana – a i ispripovedana – „Ana Never“ nikada nije bila među mojim omiljenim epizodama. Za moj ukus suviše je ni tamo ni ovamo i sa stanovišta zrelog čitaoca taj utisak bih nadasve formulisao kao moju nesklonost ka srednjim rešenjima – a „Ana Never“ vrlo vešto i dosledno sve do samog kraja prati srednju liniju između krimi noara i horora – nego kao realni nedostatak i objektivnu zamerku priči.

Bilo kako bilo, „Duh Ane Never“ 4/5

„Ubice“ su druga epizoda u drugom kolekcionarskom trobroju i veoma prikladna za čitanje u vrelim letnjim mesecima, pošto se – u neku ruku – bavi masovnom nervozom i histerijom koje prate život u gusto naseljenim sredinama kada vrelina postane nepodnošljiva. Cela epizoda je, zapravo, komentar na savremeno društvo – od neljudskih uslova života u velikim gradovima, pa preko ugrađene iskvarenosti političkog sistema do manjkavosti ne samo liberalnog već konkretno korporativnog kapitalizma. Nažalost, danas mnogo bolje razumem šta je pisac hteo da kaže nego što sam to razumeo u vreme kada sam prvi put čitao „Ubice“, pošto sam u međuvremenu osetio sve blagodeti tranzicije i neokapitalizma. Pored ovog aspekta društvene angažovanosti, „Ubice“ se dotiču sprege između tehnologije i okultnog, što je povremeno tema i „Dilanovog“ starijeg bratskog serijala, „Martija Misterije“. Naravno, ovo će biti stalna tema kod „Dilana“, koju smo – uostalom – imali prilike da vidimo već u prvoj epizodi. Sve ovo na stranu, „Ubice“ su osrednja epizoda mereno prosekom „Dilanovih“ početaka, ali zaslužuju da se istaknu po većoj razradi očinskog lika inspektora Bloka i njegovog pokroviteljskog odnosa sa Dilanom, kao i po uvođenju jednog od meni najdražih likova u serijalu, ekscentričnog lorda Velsa.

Na nesreću, „Ubice“ pate od propusta u scenarističkoj pripremi. Odnosno, polazne pretpostavke o načinu na koji britansko visoko političko i korporativno društvo funkcioniše jednostavno ne stoje, a na tim pretpostavkama previše toga počiva, tako da epizoda završava na staklenim nogama. No, pored ovih zamerki, „Ubice“ su sasvim zadovoljavajuće štivo. 

Ocena: 3/5

„Demonska lepota“ je epizoda koju sam svojevremeno najviše priželjkivao da čitam, nadasve zbog naslovnice koja je verovatno najbolja naslovnica Dnevnikove edicije „Dilana Doga“. Nažalost, naslovnica čitaoca vodi na pogrešne pretpostavke o epizodi, pa je možda i to delimično razlog mog razočaranja ovom storijom. Priča je prikladno sablasna i u njoj se nastavlja sa razvojem Dilanovog lika, kao i njegovog odnosa sa ljudima u njegovom životu – pre svega sa Blokom – ali čitava epizoda vrlo brzo devalvira u može biti zasluženu kritiku žene u ulogama ljubavnice i majke. Fantazijski, odnosno horor element u „Demonskoj lepoti“ prisutniji je nego u prethodne dve epizode i možda bih se usudio da iznesem stav kako se bliži lavkraftijanskom hororu – pri čemu mislim na suptilnu jezu, a ne na mnogo pipaka – ali otužna kritika ženskog roda u globalu i naivnih i slabih muškaraca konkretno prilično otežava inače solidno osmišljenu i napisanu priču.

Preporučeni soundtrack uz čitanje „Demonske lepote“: Mother by Pink Floyd. Ocena: 3/5

Intimna ispovest mladog pionira, ili Okolišni prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #1

Uvod koji slobodno možete da preskočite, pošto nema veze ni sa čim

Iz današnje tranziciono-kapitalističke tačke gledišta, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija osamdesetih godina u priličnoj meri podseća na raj na zemlji. Naravno, nije tako bilo. Ta zemlja i ljudi u njoj bili su svojevrsno čudo kako demografije tako i hronologije, pa su tako osamdesete potrajale sve do sredine devedesetih – makar u manjim mestima diljem srpskih restlova od države i u glavama onih čuvenih generacija iz pedeset i neke. Sećam se da je devedeset prve-druge  izbio skandal kada sam u školu otišao sa košuljom koja nije bila upasana u farmerke. Negde tih godina je lokalna bibliotekarka zabrinuto zvala moju majku da je pita zna li šta joj dete čita, a čitalo je „Gospodara prstenova“. Tih istih godina vukao sam četvorku iz matematike, zato što sam tri puta nedeljno odlazio u tu biblioteku. Nastavnik je neprestano pretio da će me propitati „o čemu se radi“ u tim knjigama koje ja navodno čitam, a zapravo ih vucaram da bih se pravio pametan. Nikada nije. Razne nastavnice su se sablažnjavale zato što čitam stripove. Odlični đaci valjda čitaju samo školske udžbenike; stripove su osamdesetih godina čitali samo loši. Tako je to bilo u žabokrečini učmalih umova i sitnih duša. Naravno, odvojeni je problem to što danas odlični učenici možda čitaju poneki strip, a knjige sačuvaj me bože, dok loši đaci diluju drogu i duboko žale što nisu rođeni na vreme da glume sami sebe u „Ranama“. Demokratski kapitalizam na južnoslovenski način doneo je sa sobom neke nove izazove, koje su razna pokoljenja srbijanskih građana prihvatila na raznorazne načine. One rečene generacije iz pedeset i neke, mahom raskantane usled ratova, gladi i napora da makar svoju decu iščupaju iz bede naučile su da ih kroz život prati saundtrek „...otac mu je bio sitni paor...“, oni stariji su u nekom trenutku shvatili da leže na nekretninama, ako su u gradovima, ili da će crći od gladi u selima – a oni koji ne pamte pionirsku zakletvu su nesvrstani na najgori mogući način: Svoji su, ali nisu ničiji.

Bilo kako bilo, osamdesete su takođe bile godine trzaja iz učmalosti. Kao i u prethodnim decenijama, trafike su obilovale stripovima, koji su na naše tržište dolazili sa tada meni skandaloznim kašnjenjem od desetak godina, ali tada se pojavilo i nekoliko izdanja koja su u velikoj meri promenila moj pogled na svet, pa su može biti i delom odgovorna za moj sadašnji mentalni sklop (ili rasklop). Mislim na „Horror“ i „Konan sagu“ Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca – i na „Dilana Doga“.

Zanimljivo, ali „Dilan“ je zapravo prvi strip koji sam u životu sam kupio. Bilo je to na inače loše snabdevenoj trafici ispred moje zgrade i bila je to treća epizoda serijala, „Noći punog meseca“. Naravno, kao sedmogodišnjeg klinca – ili već tako nešto po godinama – privukla me je i za današnje pojmove sjajna naslovnica sa vukodlakom koji napada Dilana, a nisam ni slutio na kakav ću sadržaj nabasati između korica. Naviknut na relativno jednostavne storije u redovnoj ponudi „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“, uz povremene izlete ka relativno naivnom i neposrednom američkom stripu objavljivanom u „Eksu“, moj pretpubertetski um nije bio spreman na donekle nasilno, da ne kažem – pajsersko – subverzivno razvaljivanje i poigravanje sa meni tada nepoznatim žanrovskim i postžanrovskim klišeima. Moje očijukanje sa „Dogom“ potrajalo je sve do devedeset druge, kada mi je jedan stariji prijatelj pozajmio kompletne kolekcije „Doga“ i „Misterije“ i tada, sa već dvanaest godina, konačno sam se našao u prilici da sklopim čitavu priču o „detektivu strave i užasa“. U narednih nekoliko godina, do polaska u srednju školu, oba serijala iščitao sam na desetine puta, vraćajući se nekim epizodama, neke preskaćući. Kasnije, kako se „Dog“ povremeno vraćao na kioske i ja sam se vraćao epizodama koje bi mi se učinile zanimljivim, ali praskozorje novog milenijuma za mene je bio period otkrivanja svih širokih obzorja književne fantastike, koja mi je napokon postala dostupna u željenoj meri, a ono malo vremena što mi je ostalo za strip posvećivao sam američkoj produkciji. U međuvremenu, moj astrološki podznak – hrčak – nije mi davao mira sve dok nisam sakupio svih 59 brojeva Dnevnikovog „Doga“, ali sve je to stajalo na policama i u kutijama dok nisam prodao. Od šesnaeste godine života nisam pročitao nijednu od tih prvih,  crno-crvenih epizoda.

I tako je bilo do Veselog četvrtka.

Naime, Veseli četvrtak je pre nekog broja godina započeo sa objavljivanjem nekoliko edicija posvećenih Dilanu, a za mene  najznačajnija bila je upravo kolekcionarska, sa po tri redovna broja u tvrdom povezu. Bila mi je to prilika da svoju kolekciju vaskrsnem i ponovo oformim, ali nekako i dalje nisam imao želju da čitam te stripove, već sam ih samo skupljao i ređao po policama.

Kolekcionarska edicija Dilana Doga nedavno je prešla onih mističnih 59 originalnih svezaka i u Srbiji je prvi put legalno objavljena kultna epizoda „Frankenštajn“ – i to je za mene bio znak da se opet bacim na čitanje.

 Prikaz, ili Ono zbog čega smo vaskrsli blog

Kolekcionarsko izdanje Dilana Doga #1 objedinjuje prve tri storije o naslovnom istraživaču natprirodnih pojava, odnosno „Zoru živih mrtvaca“, „Džeka Trboseka“ i „Noći punog meseca“.

„Zora živih mrtvaca“ je u velikoj meri odredila ton čitavog serijala, ne mazeći čitaoca nimalo, već ga odmah suočavajući kako sa Dilanovim problematičnim seksualnim životom, koji već na prvi pogled zrelom čitaocu telegrafiše da protagonista ima some serious issues, kako se to kaže u mom selu, tako i sa može biti ključnim Dilanovim antagonistom, čija pojavljivanja u raznim epizodama donekle stvaraju pripovedačku nit Dilanovog života i sprečavaju da se serijal rasturi u niz nepovezanih slučajeva, koji su zanimljivi svaki za sebe, ali opet bez nekog većeg značaja. Kroz interakciju protagoniste i antagoniste, što će se na posve drugi način ponoviti u „Džeku Trboseku“, scenarista nam sasipa u lice svoju obuzetost smrću i besmrtnošću. Ovo je tema kojom će se docnije često baviti i to uvek na setno-melanholičan način, ponekad se trudeći da izbriše granicu između života, smrti i sna, čak možda pokušavajući da kaže da je smrt svojevrsno utočište od života. Opet, njegov junak ni u jednom trenutku ne bira smrt, već se – iako koketira sa njom – grčevito drži života. To se ponajviše očitava u seksu, koji predstavlja krajnju pobedu nad smrću. Međutim, kako ćemo ubrzo saznati, Dilanova ljubavna veza je prolazne vrste, baš kao što je i život prolazan. Štaviše, čak i tada apsurdno mladoliki Dilan kao da je komentar na prolaznost života. Tu dolazimo do scenarističkog začaranog kruga, koji je zatvoren već u prvoj epizodi i po suptilnosti daleko prevazilazi većinu književnih dela koje sam imao u rukama. 

Logično, glavni motiv – makar na površini – „Zore živih mrtvaca“ upravo su zombiji. U današnje vreme nameće se poređenje sa serijalom „Okružen mrtvima“ (The Walking Dead). U tom dvoboju, ako se ta dva dela uopšte mogu porediti, pobedu odnosi Dilan, makar po mom sudu. Razlog za ovaj stav ponajviše je to što se scenarista opredelio da zombije koristi kao preciznu alatku, dok su u „Okružen mrtvima“ oni tek scenografija kojom se ističe karakterni razvoj likova. Srećom, „Dilan Dog“ i „Okružen mrtvima“ su dva pola fantastike i ništa ne oduzimaju jedan drugome, ali valja naglasiti da „Dilan“ čak i nakon toliko godina od objavljivanja uspeva da izađe na  kraj sa mlađim i aktuelnijim pretendentom, makar na poene.

Ocena: 4/5

„Džek Trbosek“ je druga sveska serijala i veliki pomak u drugom smeru u odnosu na prvu – premda, sa današnje tačke gledišta, očekivan pomak. „Dilan Dog“ je – slobodno se može reći – postavio temelje urbane fantastike pre nego što je ona u SAD bila čak i u zametku, a urbana fantastika se u velikoj meri oslanja na tradiciju detektivskih romana. Tako i „Džek Trbosek“ počinje naizgled u okultnom ključu, da bi vrlo brzo prerastao u prilično dobro osmišljenu detektivsku priču. Sećam se da je u ono vreme kraj ove epizode bio ubitačan (in more ways than one), dok mi je danas daleko manje upečatljiv i bio bih u iskušenju da kažem „Već viđeno“, samo da ga nisam upravu tu prvi put video. Naravno, ne govorim o konkretnoj završnici epizode, već o tom tipu završnica. Uostalom, shvatićete kada budete pročitali,  ako „Džeka Trboseka“ niste već čitali u nekoj inkarnaciji.

Zreli scenaristički tonovi i u ovoj epizodi okrenuti su Dilanovom odnosu prema ženama i pažljiv čitalac već sada može da nasluti kakav će to odnos biti. Površnom čitaocu – kakvi smo svi bili – može se učiniti da Dilan Dog vodi savršen život i da, baš kao pravi noar detektivi, menja ljubavne veze bezmalo jednakom brzinom kao klijente, ali u „Džeku Trboseku“ pristup seksu pomalo je izmenjen u odnosu na prvu epizodu, pa je Dilan gurnut u nezrelu vezu sa nezrelom osobom, što dovodi do toga da njegovi postupci zapravo deluju zrelo i odgovorno. Međutim, ovo je samo scenaristički trik kojim se obmanjuje kako nevešti čitalac, tako i sam Dilan Dog.

Na stranu prilično solidna detektivska storija, mislim da je ova epizoda trenutak  kada je Dilan zacementiran na pola puta između Petra Pana i Dorijana Greja. Ovo je takođe epizoda u kojoj se odnos Dilana Doga i njegovog sajdkika, Gruča, produbljuje i razrađuje, a Dilanova ljubav prema muzici prerasta iz namenski korišćenog motiva jeze, pokazanog u „Zori živih mrtvaca“ u stalno prisutan motiv u serijalu, koji će postati jedna od ključnih karakternih odrednica Dilana Doga, u istoj ravni sa violinom Šerloka Holmsa – recimo. Takođe se u serijal uvodi i očinska figura u Dilanovom životu, inspektor Blok, koji se konstantno kreće na liniji mentor-saveznik.

Ocena: 4/5

Poslednja epizoda u trobroju meni je jedna od omiljenih – i to ne samo stoga što je to prva epizoda „Dilana Doga“ koju sam kupio. Za mene je „Noći punog meseca“ upravo ono što me privlači urbanoj fantastici. Protagonisti su izmešteni iz gradskog okruženja na koje su navikli i njihovo nesnalaženje u divljinama nemačkih šuma ne može a da ne bude simpatično. Za promenu, u ovoj epizodi se sa seksom samo koketira – bar kada je o protagonisti reč – dok se opšti ton čitave epizode vrlo brzo iz detektivske priče o nestaloj osobi pomera ka primalnoj i divljoj fantaziji, koja bi sasvim lagodno mogla da se nađe na stranicama Tomasovog „Konana“. Nakon jedne pop-kulturne i jedne urbane epizode, „Noći punog meseca“ su podsetnik na divlje izvorište fantazije i horora, pa i na to da je priroda ovako ili onako u suštini nesavladiva, a čovek ne može a da ne bude potčinjen njoj čim se nađe van sigurnosti svojih betonskih zidina.

U suštini omaž bajkama braće Grim, ili makar epizoda nadahnuta tim bajkama, specifična je po svojevrsnoj dvostrukoj završnici i odlično urađenim epilogom, naizgled naivnim ali tako osmišljenim da nakon fantazi-festa kod čitaoca tek post festum budi osećaj jeze i podseća ga da je „Dilan Dog“ u suštini ne fantazijski već horor strip.

Ocena: 5/5