Četvrto kolekcionarsko izdanje „Doga“,
a u izdanju Veselog četvrtka, počinje naslovom „Iza ogledala“. Kao i u slučaju
svih ostalih epizoda sabranih u kolekcionarskim izdanjima i ovu sam najpre
čitao kao mlađahni white trash boy from the part of SFRJ gde „svi mi plutamo“. Rečenu
epizodu iščitavao sam i iščitavao bezbroj puta tokom osnovne škole i više joj
se nisam vratio do prošlog leta, kada sam seo i u cugu pročitao tridesetak
epizoda DD-a, sakupljenih u prvih desetak knjiga kolekcionarske serije.
Moram priznati da kao klinac
nisam preterano razmišljao o porukama raznih sadržaja koje sam konzumirao.
Nešto mi se dopadalo ili mi se nije dopadalo. Tokom srednje škole i fakulteta
mozak kao da mi je otišao na produženi godišnji odmor, dok sam se rvao sa onim
što sam ja očekivao od sebe i što je društvena mašina očekivala od mene.
Konzumacija sadržaja se nastavila, ali je skrenula u drugom pravcu – ka proizvodima
anglo-američke kulture i engleskom jeziku najviše. Tek kada sam počeo da
zarađujem, završio sa fakultetom, našao ljubav ovog i svih ostalih života – tek
tada sam se našao u prilici da razmišljam o onome što me je u prvoj polovini
života učinilo ličnošću kakva sam sada.
„Iza ogledala“ je jedan od tih
ključnih elemenata i to, pre svega, zato što me je ta epizoda – I shit you not –
ozbiljno frikautisala.
Ne znam koliko sam godina mogao
da imam kada je objavljena kod nas, ali svakako ne više od devet. Jedna od
simpatičnih nuspojava mog čitanja rečene epizode bilo je i to što sam neko
vreme pokrivao ogledala po kući raznim ćebadima i krpama.
Danas, kao matori
tridesetčetvorogodišnjak, duboko sam svestan da je vrlo verovatno „Iza ogledala“
oblikovala moju predstavu o prolaznosti života, ali i o prolaznosti ljubavi.
Dok sam je čitao prošlog leta, nisam mogao a da u glavi ne puštam soundtrack koji
se uglavnom sastojao od Best of Pink Floyd.
Prve stranice epizode bile su
propraćene sa In the Flesh, a negde pri kraju odzvanjala je Wish You Were Here.
Tek tada sam shvatio koliko me je Sklavi majndfakovao i usadio mi u podsvest
svoje poruke: Ljubav je prolazna i neumitno smrtna, smrt je neminovna, gresi se
ne praštaju i ne puštaju nas sve dok nas konačno ne odvuku pod vodu. I tek na
kraju, kada je prekasno, sve postaje jasno. Jer, kako Sklavi kaže kroz usta
Smrti: „Ja sam ona koja sve objašnjava“.
Naravno, pitanje je kako će i u
kojoj meri čitalac prihvatiti Sklavijeve poruke.
Ocena: 5/5
Sa druge strane, „Veliki
Dijabolo“ je osrednja, ako ne i lošnjikava epizoda, kojoj sam se retko vraćao. Sklavi
se malo-malo pa vraća svojim mommy issues, što ume da ispadne dobro – ali „Veliki
Dijabolo“ zapravo nije takav slučaj. U neku ruku, čitava epizoda svodi se na ne
preterano originalni komentar na frojdovsku psihologiju, što je dosadno već u
najavi.
Protagonista je mađioničar,
koji pri tom ima drvenog lutka. Sama premisa jeste creepy enough, kao uostalom
i klovnovi, karnevali i tome slično, ali kada se taj mizanscen rasprostre po
pozornici kojom obično tumaraju veštice, zombiji, vukodlaci i po koji vampir –
mađioničarsko-lutkarska jezivost jednostavno se pretvara u „Mnjeh, kad će već
naredna epizoda?“
Već u standardnom maniru,
epizoda se završava daškom natprirodnog, sa između redova provučenim komentarom
da smo svi mi sinovi svojih majki, a zapravo njihove marionete koje umesto da
žive svoje živote igraju u njihovim predstavama.
Kao da to nismo znali i bez
Sklavija.
Sve u svemu, filer epizoda
između dva reda natprirodnog.
Ocena: 2/5
Dvanaesta epizoda „Dilana Doga“,
po originalnoj numeraciji, kod očito ima tradiciju kreativnog prevođenja njenog
naslova. (Ovo mi je, inače, izuzetno draga epizoda – iako je u suštini rip off „Terminatora“,
čak do te mere da „negativac“ fizički liči na Švarcenegera iz T1.)
Naime, epizoda u originalu nosi
naslov „Killer!“ (sa sve uzvičnikom). Kod nas je prvobitno prevedena kao „Emet“,
dok je u izdanju Veselog četvrtka prevedena kao „Ubica“. S obzirom na fabulu
radnje, stari prevod je imao daleko više smisla. Držim da je VČ u ovom slučaju
dropped the ball, simply zato što je originalni naslov epizode dat na
engleskom. Nemam predstave kako bi se „ubica“ reklo na italijanskom, ali
svakako ne „Killer!“ (pa još i sa uzvičnikom). Dakle, trebalo je ili ostaviti
izvorni naslov – pošto je scenarista očito želeo da engleskom rečju (i
uzvičnikom) ukaže na nešto (sad možemo da razglabamo na temu – na šta tačno?) –
ili da ostavi „tradicionalni“ prevod naslova, koji je em ukorenjen u narodu, em
ukorenjen u priči.
Priča je sama po sebi kopija „Terminatora“,
samo što je u ulozi Sare Konor mali Jevrejin, koji izgleda kao brat od strica
Vudija Alena, koji nije stigao da oćelavi (verovatno zbog toga što nije kresao
sve što mu je palo pod ruku i druge organe). Taj... akhm... postmodernistički
pristup zapletu, tako čest u Bonelijevoj produkciji, mogao bi da bude razlog da
se epizoda oceni daleko surovije nego što ću je ja oceniti – međutim, ja je
gledam očima klinca koji je najpre čitao „Emet“, pa onda gledao „Terminatora“,
a gledam je i sa tačke njene završnice, koja nagoveštava neke stvari koje se
valjaju iza brda. Nažalost, ta natuknica nije iskorišćena tokom serijala – makar
tokom šestdesetak epizoda koje su objavljene u SFRJ i koje sam ja čitao.
„Killers!“ mi je i danas jedna
od najdražih epizoda „Dilana Doga“, između ostalog i zato što funkcioniše
potpuno samostalno od ostatka serijala – (uh, što volim ove povlake) ali i zato
što je ovo jedna od retkih epizoda DD-a koja funkcioniše kao akcioni strip i to
akcioni strip po mnogo čemu bolje osmišljen i realizovan od dobrog dela
tadašnje ponude američkog stripa.
Ocena: 5/5
Нема коментара:
Постави коментар