THE ALCHEMIST OF SOULS - Anne Lyle

Angry Robot mi postaje sve zanimljiviji kao izdavač. Prethodne nedelje me je jebavala migrena, tako da se nisam ubio od posla, ali sam zato stigao da pročitam poprilično hajpovanu knjigu

The Alchemist of Souls (Night's Masque) by Anne Lyle

When Tudor explorers returned from the New World, they brought back a name out of half-forgotten Viking legend: skraylings. Red-sailed ships followed in the explorers’ wake, bringing Native American goods – and a skrayling ambassador – to London. But what do these seemingly magical beings really want in Elizabeth I’s capital?Mal Catlyn, a down-at-heel swordsman, is seconded to the ambassador’s bodyguard, but assassination attempts are the least of his problems. What he learns about the skraylings and their unholy powers could cost England her new ally – and Mal Catlyn his soul.

Romanu sam pristupio veoma kolebljivo. Autorka mi je nepoznanica - što nije čudno, s obzirom na to da je reč o prvom romanu - a izdavaču nisam posvetio previše pažnje tokom poslednje tri godine koliko postoji. Jeste da je Engri Robot izdavač odličnog Zoo City by Lauren Beukes, ali je takođe izdavač ne tako sjajnog Kell’s Legend by Andy Remic. U svakom slučaju, romanu sam pristupio sa predrasudom da je reč o limunadici koju ću relativno lako svariti, a bio sam raspoložen za nešto što ću kasnije da popljujem.

Bio sam razočaran. Naime, odmah mi je upalo u oči to da je The Alchemist of Souls napisan veoma verno periodu koji opisuje. Elizabetanski London je veoma lepo opisan kao prljava prčvarnica što je i bio, a autorka sa čak po maniru pisanja veoma verno približila recimo Aleksandru Dimi (kojem u jednom trenutku daje mali omaž), te sam tako smesta uronio u radnju.

Potka romana se odvija u alternativnom elizabetanskom Londonu, ali pred kraj Elizabetine vladavine, koja pak nije usedelica - već kraljica koja je nadživela svog princa supružnika i rodila mu dva sina, te je tako naslednik prestola osiguran. Autorka je veoma vešto u priču uplela tadašnje verske napetosti, ali se osvrnula i na polažaj homoseksualaca, koji igraju veoma važnu ulogu u priči - ali opet ne na ljigavo-sladunjavi način, što je poslednjih godina postao manir većini spisateljica raznoraznih podžanrova fantazije. Autorka veoma rano u priču uvodi "druge", odnosno neljudsku rasu iz Novog sveta, odnosno sa severnoameričkog kontinenta, koja poprilično podseća na mešavinu između Tolkinovih elfova i Na'vija iz "Avatara". Spisateljica postepeno zavodi čitaoca naznakama njihove kulture i običaja, ali ne opterećuje priču preteranim građenjem mizanscena, tako da protagonista - Maliveri Ketlin - ni u jednom trenutku ne biva zasenjen egzotičnim tuđinima, što nije bilo lako postići. Maliverijeve blagi anahronizam u manirima, iskazan kroz toleranciju prema drugim verama i seksualnim opredeljenjima, autorka veoma lako i gotovo neprimetno objašnjava, tako da čitalac nema poteškoća da ga prihvati kao uverljivog lika.

Mešavina žanrova i podžanrova, od istorijskog romana, preko whodunit detektivske priče pa do alternativne istorije i urbane fantastike, zapravo funkcioniše sasvim pitko - što je poprilična retkost. Moglo bi se reći da je to prevashodno stoga što je spisateljica čije je ovo delo veoma dobro istražila vremenski period u kojem je smestila radnju i potrudila se da odmah na počektu objasni čitaocu po čemu se sve njena alternativna verzija elizabetanske Engleske razlikuje od istorijske. To predupređuje pojavu nedoumica kod čitaoca i omogućava bezbolnije uranjanje u potku, te pospešuje buđenje radoznalosti i želje za traganjem za razlikama, što je možda najvažnija osobina jednog alt.istorijskog romana.

Najveća zamerka koju imam je pomalo sladunjavi stil koji mestimično izranja, kao da En Lajl nije mogla da se odluči kojem će se carstvu prikloniti - da li želi da piše surovi grim&gritty fantazijski krimić, začinjen mestimičnim dozama humora (po uzoru na Džima Bučera), ili pak melodramicu izmeštenu u šekspirovsku scenografiju. Srećom, Lajlova uspeva da sve do poslednjih stranica žonglira svim elementima koje je utkala u svoj prvenac, tako da je na kraju iskustvo čitanja The Alchemist of Souls poprilično prijatno.

Da se razumemo, En Lajl je daleko od veličanstvenog i osvežavajućeg glasa kakav je bila Lejn Robins. Međutim, čini mi se da se Robinsova pokazala prezahtevnim piscem za većinu čitalaca koji su ciljna grupa ovakvih melanža, koji se između ostalog bave i jednorodnom ljubavlju  i rodnim ulogama. Nasuprot tome, En Lajl piše ni najmanje hermetično, krajnje je pitka i prijatna, a opet sasvim pristojno barata stilom, potkom i mizanscenom.

Konačna ocena bi mogla biti nešto bolja, ali ovoga puta ću biti strožiji zato što mi se čini da od ovog pisca možemo očekivati bolje romane u budućnosti, kao što je svojevremeno bio slučaj sa Bučerom.

The Alchemist of Souls, premda smešten u uslovno rečeno naš svet, po atmosferi spada među romane kakvi su Among Thieves: A Tale of the Kin by Douglas Hulick  i Low Town by Daniel Polansky i raduje me što je takvih dela sve više.

Ocena: 7/10

VALKIRA - Marija Semjonova

by High Duke

Ovo izdanje, iako na prvi pogled deluje kao jedan roman, zapravo sadrži sam roman Valkira i još tri pripovetke: Hromi kovač, Bajač i Labudovi odleću. Ova dela su pisana oko 1990 godine, pre serijala o Vukodavu koji je proslavio Mariju Semjonovu, što se u nekim stvarima može i videti, a čitalac koji je upoznat sa Vukodavom ne može da se odupre utisku da je u pitanju oprobavanje pera. Za razliku od njenih kasnijih dela okrenutih fantastici, ovde imamo pretežno istorijski roman smešten u deveti vek na sever Evrope, Baltičko more gde zajedno žive, trguju i ratuju različiti narodi.

Roman je pisan u prvom licu, prateći Zimu Željanovu, za svoje vreme neobičnu devojku. Ona je kao mala ostala bez oca, a po običaju naroda njena majka se preudala za brata svog muža. Zimka je tako najstarija kćer od koje se očekuje da se prva uda, što njoj nije ni na kraj pameti, zato što zna da nije bilo ko za nju već „Onaj kojeg uvek čeka“ (što stoji i kao podnaslov romana). Ona provodi vreme pomažući u kući i lutajući šumom u pratnji svog jedinog pravog prijatelja, psa Ćutka, vešto izbegavajući sve prosce, često tako što pokazuje da je bolji strelac od njih. Rutinu života njenog roda narušava dolazak vožda Mstivoja i njegove družine koji im saopstavaju da se sada nalaze pod njihovom zaštitom, hteli to ili ne. Drugačiji svet, svet ratnika, utiče na Zimku, koja kada stric pokuša prisilno da je uda, napušta dom i odlazi kod Mstivoja da postane ratnica.

Roman odiše divnom atmosferom, Semjonova majstorski dočarava svakodnevni život ljudi u to surovo i teško vreme i bogato slika taj svet mnoštvom detalja kao što su brojni običaji i razna sujeverja. Sama radnja je pomalo spora, budući da nema neki centralni tok, mada retko dosadna pošto čitalac uživa u toku autorkinog jezika, ispunjenog brojnim arhaizmima i istorizmima koji daju na autentičnosti dela. Rat nikako nije predstavljen samo kao slavni boj, već kao realistična, prljava klanica u kojoj svi mogu da umru, a i najboljeg ratnika mogu da savladaju dva protivnika.

Što se tiče same protagonistkinje, njen karakter je lepo prikazan i izgrađen, ali ponekada ume da deluje nedosledno. Jedan trenutak je ratnica, koja ni po čemu ne zaostaje za muškarcima iz svog okruženja, čvrsta kao stena i rešena, a sledeći je gotovo slabašna žena koja stalno plače, puna samosažaljenja i patetike. Nakon svih muka koja prodje, ne bi li dokazala da je dostojna da bude ratnica i kada konačno stekne novi dom, ona je spremna da od svega odustane i krene u svetu u potragu za Onim kojeg uvek čeka.

Čekanje prave ljubavi i pobuna protiv prisilnog braka je tema koja se ponavlja i u još dve pripovetke: Hromom kovaču i u Labudovi odleću, kao što će se kasnije pojaviti i u Vukodavu. Jedna od stvari koja je takođe izgleda svojstvena Semjonovoj, jesu nagli krajevi koji ne često ne daju čitaocu nekakav zadovoljavajuć završetak priče, epilog tog uglavom hepi enda, već mnoge stvari podrazumevaju. To su iskusili i čitaoci četvrte knjige Vukodava što je mnoge ostavilo nezadovoljnim, što se može reći da je i ovde slučaj.

Po mom mišljenju, pripovetke su možda i bolje uobličene od romana, zato što je radnja mnogo koherentnija i prati jasnu fabulu, dok Valkira ume na momente da bude razvodnjena. Hromi kovač je priča o majstoru kovaču, Volundu, kojeg je prilikom pohoda zarobio konung Nidud , obogaljio i ostavio na malom ostrvu u nečovečnim uslovima, obilazeći ga samo kada mu je potreban da pravi divotne komade nakita. Konungova ćerka Bjodvilda i njen mali brat su jedini koji se prema Volundu ophode kao prema čoveku, a ne robu, a u Bojdvildinom slučaju se javljaju i određene emocije. Ovo je priča o ljudskoj surovosti, pohlepi i ropstvu, koja bolje od Valkire oslikava tamu srednjeg veka na severu Evrope i pokazuje dvostruke aršine vrednovanja ljudskog života. Takođe, ovo je jedino delo u ovoj knjizi koje nema pripovedanje u prvom licu.

Druga priča, Bajač, sadrži najviše fantastičnih elemenata i najbliža je istorijskom fantaziju. Dok u Valkiri imamo razne magijske obrede, fantastične legende i Zimkino sporazumevanje za drvećem, sve se to može podvesti pod veru glavne junakinje da je sve to stvarno. U Bajaču srećemo više magije u koju lakše možemo poverovati. Glavni lik je ratnik, Neždan, jedini preživeli bitke u kojoj je poginuo njegov vožd i cela njegova vojska. On putujući u potrazi za novim voždom kojeg će služiti, nailazi na onemoćalog bajača Bratila kome pomaže, ni sam ne znajući zašto. Njih dvojica ostaju gosti prvog sela na koje nailaze, a koje želi da zadrži bajača što je duže moguće. Ogrubelo srce starog ratnika smekšava zbog dvoje siročića, odbačenih od strane sela, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Na sopstveno iznenađenje, otkriva da uz njih pronalazi svoj dom.

Poslednja pripovetka, Labudovi odleću, ponovo se vraća motivu ropstva, budući da glavnog lika, četrnaestogodišnjaka Tvrda, zatičemo kao zarobljenika Urmanskog (Norveškog) pljačkaša, koji je pobio celu njegovu porodicu i njega prodaje kao roba na pijaci. I pored toga što je slabašan, njega kupuje Dobrinja, usmar (kožar), zaljubljen u devojku višeg roda. Tvrd postaje upetljan u sopstvenu osvetu ubici roditelja i nesrećnu ljubav svog gospodara. Ponovo, Semjonova ovde pokazuje koliko su surovi zakoni tog sveta, ali i da i pored toga čovečnost i samilost ipak postoje.