Novi naslovi u "Čarobnoj knjizi" i "Laguni"

Dakle, evo malo insajderskih informacija za sve ljubitelje fantastike:

"Čarobna knjiga" nam u narednih nekoliko nedelja priprema "Pad", nastavak romana "Soj", a potom "Jedinicu", antiutopijski roman Nini Holmkvist, koji će biti objavljen u oktobru. Najveća vest je objavljivanje serijala "Vampirski dnevnici" iz pera L. Dž. Smit, po kojima je snimljena istoimena serija, ali i Guardians of Ga'hoole iz pera Kathryn Lasky, po kojima je snimljen istoimeni animirani film. I jedan i drugi serijal biće objavljeni u septembru i oktobru.

Što se "Lagune" tiče, očekujte Passage, vampirski roman Džastina Kronina, "Srce zime" Roberta Džordana, Deadhouse Gates Stivena Eriksona, naredni roman u serijalu Memory, Sorrow and Thorn Tada Vilijamsa i... dosta najava za sad, zar ne?

Skupljajte pare za sajam, šta da vam kažem. Bitno je da ima šta da se kupi.

Malazan - deo treći, ili konačno na srpskom

Malazan je konačno kod nas dostupan širokim masama, budući da je pre par dana Laguna izdala prvu knjigu „Mesečevi vrtovi“. Ovo je dobra prilika da se kaže još po koja stvar o ovoj knjizi i zainteresuju potencijalni čitaoci za ovaj zaista izuzetan serijal.
Ako očekujete od Malazana još jednu high fantasy sagu sa mladim herojem kojeg jure crni jahači/letači itd, zato što je odabran da uništi zlo, debelo grešite. Mesečevi vrtovi počinju gotovo konfuzno, prologom u kome čitaocu nije najjasnije šta se i zašto dogodilo. Prvo poglavlje je in medias res, u sred izuzetno krvave bitke gde se čitaocu opet malo šta objašnjava. Uopšte tokom celog serijala, čitalac je primoran da bude strpljiv da bi dobio odgovore koje mu Erikson daje kroz same likove, dijaloge i introspekcije i sastavlja slagalicu zaleđa i istorije, koji ljudskoj rasi, čija carstva trenutno dominiraju svetom, često nisu poznati. Neko bi pomislio da je to možda jeftin trik da bi se pokrile rupe u priči i olakšalo nabacivanje istorije po potrebi, ali to nikako nije slučaj, zato što je Erikson, kao arheolog i dugogodisnji gamemaster, izuzetno dobro razradio i izgradio svoj svet čija istorija seže stotinama hiljada godina u prošlost u doba kada su druge rase, naspram kojih su ljudi poput nemoćne, emeferične dece, vladale svetom. Kod Eriksona nećete sresti stereotipna stvorenja, kao što su patuljci koji mrze divove i orke i divni vilovnjaci koji se kriju po šumama. Ne, svaka od mnogobrojih rasa je originalna, sa specifičnim mentalitetom i viđenjem sveta, i iako isprva deluje da su neki narodi zli, Erikson i tu razbija kliše i pokazuje da nijedan narod, ma koliko bizaran ili groteskan bio, sam po sebi nije urođeno dobar ili zao. Nemrtva bića ne moraju da mrze sve što je živo, narod tame, Tiste Andi, ni po kom osnovu ne pripadaju stereotipu sluga mraka, itd.
Eriksona je teško zaista uporediti sa bilo koji drugim piscem, ali moglo bi se reci da je on po nekim motivima i idejama originalan i inovativan spoj Zelaznijevog Ambera, Kukove Crne čete i Martinove Pesme leda i vatre. Božanstva se po karakteru možda mogu usporediti sa grčkim panteonom, sebičnih, mušičavih entiteta koji ni po čemu osim po moći ne pokazuju da su zaista različiti od smrtnika i njihovih motivacija, zato što to i zapravo nisu. Božanstva u Malazanu su često nekada bili smrtnici koji su na neki način dostigli besmrtnost i neverovatne moći, tako da i dalje nastavljaju da se pačaju u svet smrtnijih bića, pamte stare uvrede i neprijateljstva i neke rase mrze ili vole više od ostalih.
Stiven Erikson tera čitaoca da se postepeno saživljava sa svetom dok otkriva njegove tajne prateći likove, ali zahteva od nas i da na svojevrstan način učestvujemo u tome. Jedna od najjačih Eriksona su likovi. Gotovo da ne postoji lik koji nije na svoj način dopadljiv, bilo da ga mrzimo ili simpatišemo. Svi su izuzetno životni prirodni, naročito kada su u pitanju potpuno suludi Mostopalitelji (Bridgeburners) koje pratimo dobar deo Mesečevih vrtova, koji su u početku glavni medijum Eriksonovog fantastičkog smisla za humor koji je uvek odmeren tako da ne pravi od svega farsu, već da se savršeno uklopi u situaciju.
Takođe, po Martinovom receptu, ne postoji lik u knjizi čiji je život nedodirljiv. Svi mogu da umru, o svima piše na ravnopravan način i nikada se ne zna da li je novi lik kojeg je Erikson ubacio neko bitan za dalji razvoj događaja, usputni gost ili ličnost koja je ubačena uz detaljan opis vizure sveta i života, samo da bi nekoliko strana kasnije poslužila za nešto slično, tj. za opis njenog pogleda na često strahovitu smrt.
Jedna od stvari koje se Eriksonu mogu zameriti, naročito u kasnijim knjigama, jeste preterana grandioznost događaja i megalomanija koja nekima može da zasmeta, iako Erikson ni u jednom trenutku ne izgleda veštački ili jeftino, to je jednostavno tok priče koja je i njega samog možda malo previše povukla kao što se događa piscima ogromnih saga (Malazan to svakako jeste budući da većina tomova broji više od hiljadu stranica, koji, iznenađujuće i pored tolikog obima gotovo nikada nisu dosadni ili zamorni).
Zaista bi se moglo napisati stranica i stranica o ovom serijalu, ali za sada ću ovde da se zaustavim, pitajući se već nisam li otkrio previše stvari, jer jedna od glavnih čari Malazana jeste da čitalac postepeno sam otkriva ustrojstvo sveta i tajne, a ne da ih dobije servirane na tanjiru i spremne za gutanje. Mnogima taj neuobičajeniji pristup ne odgovara, tako da su odustajali tokom Mesečevih vrtova, ali ovde se malo strpljenja itekako isplati.
Nadam se da smo Nightflier i ja zainteresovali nekoga za ovaj serijal zaista vredan pažnje. U nekom trenutku u budućnosti, kada veći broj ljudi bude pročitao Mesečeve vrtove, bavićemo se detaljnijom analizom zato što još uvek nismo zagrebali ni površinu, ovo do sada napisano više je imalo funkciju da namami čitaoce nego da ozbiljnije proučava Eriksonovo delo.

Malazan - deo drugi, ili putešestvije "Mesečevih vrtova"

Romanom "Mesečevi vrtovi" počinje Eriksonova veličanstvena i tragična saga o propadanju, poznata kao Malazan, the Book of Fallen. Putešestvije ovog romana jako je zanimljivo, kako na izvornom engleskom jeziku, tako i u prevodu na srpski. Naime, Erikson je kanadski pisac, a i Kanađanin rođenjem i državljanstvom. "Mesečeve vrtove" pisao je ravno šest godina, a svoje prvo izdanje doživeli su 1999. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu. Uzevši u obzir to da su najveći svetski izdavači fantastike svi od reda na severnoameričkom kontinentu, ovo je pomalo ironično. Bilo je potrebno poduže vreme da se rečeni izdavači smiluju da ga objave u Americi. Potrefilo se da su "Mesečevi vrtovi" upali negde između tomova "Točka vremena" i "Pesme leda i vatre", tako da ga je publika veoma brzo uočila. Doduše, čitaoci su već postali skeptični zbog Džordanove skribomanije, Martinovog otezanja između nastavaka i Gudkajndovog... uništavanja samog sebe kao pisca... te su se dohvatili prvog nastavka u serijalu od deset sa poprilično skepse - ali ta je skepsa netragom nestala već nakon nekoliko stranica. Ostalo je, kako se obično kaže, legenda.


Priča sa srpskim izdanjem nije preterano drugačija. Kada sam bio urednik u "Alnariju" predložio sam da objavimo Eriksona. Tada taman što se pojavio šesti roman u nizu - Bonehunters. "Vrtovi" su prevedeni za predstojeći oktobarski sajam knjiga (ja sam ih preveo, naravno), da bi se tada saznalo da je agencija prava prodala dvema srpskim izdavačkim kućama - "Alnariju" i "Laguni". Na kraju je "Laguna" dobila prava, a moj se prevod nikada nije pojavio. U međuvremenu, čekamo već nekoliko godina na "Mesečeve vrtove". U jednom trenutku našli su se pred objavljivanjem, ali je izdavač povukao naslov iz pripreme. Sada se ponovo radi prevod. Pretpostavljam da je Erikson za prvog prevodioca bio preveliki zalogaj. Videćemo kako će se pokazati kolega koji sada radi na prevodu.


Neposredna inspiracija Eriksonu i Eslemontu za svet Malazana zapravo je serijal "Crna četa", čiji je autor Glen Kuk (Magnet, Beograd). Kao i kod Kuka, Erikson ne zna za pozitivne i negativne likove. Kod njega su svi ravnopravni protagonisti koji na ravne časti dele učešće u zamršenom spletu događaja, a ti događaji počestu ruglu izvrgavaju uobičajene postavke na kojima počivaju zapleti romana epske fantastike. Zanimljivo je da priča koju pratimo ne počinje sa "Mesečevim vrtovima", već oni čitaoca uvlače negde u sredinu pripovesti - potom mu istovremeno otkrivajući ono što je prethodilo aktuelnim događajima i ono što nakon njih sledi. Erikson se vešto poigrava nagoveštajima i naznakama, ne trudeći se da odmah sve objasni. Dapače, narator ništa ni ne objašnjava, već to mesto njega čine protagonisti, koji su mahom ekscentrični begunci od samih sebe i tek blede senke svojih nekadašnjih života.



"Mesečevi vrtovi" nikako nisu roman o kojem se u jednom unosu na blogu može reći sve što ima da se kaže. Neka ovo posluži kao najava detaljnijeg divanjenja.

Malazan - deo prvi, ili kratko poređenje sa SoIaF

Mada je Stiven Erikson slabo poznat u Srbiji, ljubiteljima epske fantastike širom sveta njegovi romani odavno su reper prema kojem mere sve ostalo. Dapače, otkad je GRRM zastao sa svojojm "Pesmom leda i vatre", kanadski pisac Erikson je lagano i nenametljivo preuzeo primat kod fanova i zaseo na prestolje najčitanijeg pisca epske fantastike, što je dovelo do pravog rata između pošovalaca lika i dela Džordža Martina i poklonika Eriksonovih pisanija. Pošto ja volim i jednog i drugog, i pošto sam makar u maloj meri doprineo da se Martin objavi u Srbiji, a Eriksona sam i prevodio, pokušaću da objasnim šta je to tako zanimljivo kada je reč o "Malazanu".



Najpre, i "Pesma leda i vatre" i "Malazan" plod su frpovanja, to jest igranja stonih rol plej igara. Možda će to nekima zvučati neozbiljno, sumnjivo ili suludo, ali i Martin i Erikson svoje veličanstvene sage duguju DnD-u. Živopisnost likova, njihove bogate predistorije, suludi nadimci, za fantazijske pojmove revolucionaran sistem magije i bogat tzv. world building neposredan su proizvod dugogodišnjeg igranja frpa. S druge strane, uverljivost i zamršenost političkih odnosa, neverovatna detaljnost nebrojenih kultura stapanje epskog s savremenim u naraciji proističu iz antropološkog i filološkog obrazovanja tvoraca "Malazana". Ovde valja napomenuti da Erikson nije jedini zaslužan za ovaj neverovatni svet. Deo zasluge svakako pripada i Ijanu Eslemontu, koji je Eriksonu bio kolega u igranju.


Zajedničko Martinu i Eriksonu, sem frpovanja, svakako je i nemilosrdnost prema svojim protagonistima. Martin već na samom početku svog serijala ubija Edarda Starka, dok Erikson uklanja svoje Mostopalitelje jednog po jednog, ne samo ubijajući protagoniste, već i razarajući njihov svet pred očima čitalaca.



Upravo je pisanje ove dvojice autora doprinelo nastanku takozvane "prljave" fantastike, te je nadahnulo čitav niz pisaca, koji sada pokušavaju da se nametnu kao najbolji spisatelji mlađe generacije (ako uzmemo da je GRRM već stariji pisac, a Erikson i Kiz pisci srednje generacije), međutim nikome od njih nije pošlo za rukom da dostignu svoje uzore. Doduše, iz gomile se izdvojio Aberkrombi, ali više zahvaljujući neumoljivoj propagandi svog izadavača, nego pravom umeću.



Na kraju ovog kratkog poređenja, valja napomenuti da su oba pisca u jednom trenutku pokleknula u svom pregalaštvu. Martin se umorio od svog ciklusa i vratio starijoj ljubavi, serijalu Wild Cards i uredničkom poslu, dok se Erikson izgubio u zapetljanosti svog lirskog pripovedanja. Kada se podvuče crta ispod njihovih poslednjih romana, ostaje zaključak da su obojica od sebe otuđila deo čitalaca koji su im do tada bili verni. Naravno, ostaje da se vidi kakva će biti njihova naredna pisanija. U septembru ove godine, daće valjda Dabog, čitaćemo A Dance with Dragons - to jest, novog Martina - a negde pošetkom 2010. čitaćemo devetu knjigu "Malazana"... pa ćemo videti.

U narednom unosu, pozabaviću se detaljnije početkom serijala.

Lost for Words, ili potraga za savršenstvom

U poslednje vreme ne bavim se ovde novim knjigama, novim naslovima kojima veliki izdavači iz dana u dan zasipaju tržište. Bavim se pitanjima koja se kriju iza kulisa izdavaštva, onim što podupire knjige na policama knjižara. Ne znam koliko je to čitaocima ovog bloga zanimljivo, ali pored sve dobre namere, jednostavno ne mogu da pišem o nečem drugom. Pokušaću da objasnim zašto.

U Srbiji postoji nekoliko sorti prevodilaca. Ima onih kojji smandrljaju prevod za malo para, pa gledaju da što pre naplate honorar i počnu novi posao. Ti prevodioci čitaocu pružaju sebe do krajnjih svojih mogućnosti. Samo što te mogućnosti najčešće nisu dovoljno velike. Sa druge strane, postoje oni prevodioci koji pozajmljuju od života da bi to uložili u prevod. Govorim o prevodiocima, mada to važi za ma koje umetnike.

To pozajmljivanje od života znači ostajanje do kasno u potrazi samo za jednom rečju; potraga za skrivenim značenjima i razlozima zbog kojih se pisac X odlučio da u svoje delo ugradi činilac Y, što ni čitalac ni urednik neće primetiti; to znači piljenje u tekst čekajući da se redovi na ekranu od umora izmešaju, pa da tako izmešani došapnu kakvo bolje rešenje.

Ne kažem da je hleb prevodilački sa sedam kora, ali kažem da je reč o poslu koji se loše radi ako se ne radi iz ljubavi.

Sad, povod za ovaj unos, neposredni povod, zapravo je roman kanadskog pisca Stivena Eriksona, Gardens of the Moon, ili "Mesečevi vrtovi". Svojevremeno sam taj roman preveo za jednu izdavačku kuću, ali ispostavilo se da su prava na izdavanje pripala jednoj drugoj. Ta druga kuća je godinama najavljivala ovaj roman - u prevodu nekoga drugog, ne mene - pripremila i korice... i ništa. Sada tog romana nema ni u najavi, niti ga iko igde pominje.

Da budem sasvim jasan, što bi rekao naš drug predsednik, žao mi je zbog toga što "Mesečevi vrtovi" nisu objavljeni, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je neki prevodilac zagrizao više nego što je mogao da sažvaće. Erikson je verovatno najbolji savremeni pisac epske fantastike, ali njegovi romani su neverovatno složeni, sa premnogo slojeva i metazapleta. Hoću da kažem da je to kako valja mogao prevesti samo neko ko je u sebi spojio surovog profesionalca i zaljubljenika.

Svaka nova knjiga, strip, svaki novi prevod trebalo bi da bude kao novo zaljubljivanje. Potrebno je da izvesno vreme prođe u udvaranju pre tog prvog poljupca, prve prevedene rečenice. Vremenom vam rad dojadi, postane dosadno, kao u dugoj vezi. Ali, ako je to zaista brak iz ljubavi a ne iz računa, ako vam nije bitan jedino honorar već i to da književno delo na kojem radite zablista na drugom jeziku - onda ne prestajete da tražite izgubljene reči dok ih ne pohvatate sve do jedne i ne složite u rečenice gde im je mesto.

Savršeni prevod ne postoji. Uvek je bolje čitati u originalu. Te dve maksime uvek imajte na umu. Ali ako čitate prevođenu književnost, pokušajte da između redova pronađete tragove vođenja ljubavi između prevodica i teksta koji je prevodio. Ako vam to ne pođe za rukom, prevarili su vas. Ostali ste uskraćeni za dobar prevod.