Malazan - deo prvi, ili kratko poređenje sa SoIaF

Mada je Stiven Erikson slabo poznat u Srbiji, ljubiteljima epske fantastike širom sveta njegovi romani odavno su reper prema kojem mere sve ostalo. Dapače, otkad je GRRM zastao sa svojojm "Pesmom leda i vatre", kanadski pisac Erikson je lagano i nenametljivo preuzeo primat kod fanova i zaseo na prestolje najčitanijeg pisca epske fantastike, što je dovelo do pravog rata između pošovalaca lika i dela Džordža Martina i poklonika Eriksonovih pisanija. Pošto ja volim i jednog i drugog, i pošto sam makar u maloj meri doprineo da se Martin objavi u Srbiji, a Eriksona sam i prevodio, pokušaću da objasnim šta je to tako zanimljivo kada je reč o "Malazanu".



Najpre, i "Pesma leda i vatre" i "Malazan" plod su frpovanja, to jest igranja stonih rol plej igara. Možda će to nekima zvučati neozbiljno, sumnjivo ili suludo, ali i Martin i Erikson svoje veličanstvene sage duguju DnD-u. Živopisnost likova, njihove bogate predistorije, suludi nadimci, za fantazijske pojmove revolucionaran sistem magije i bogat tzv. world building neposredan su proizvod dugogodišnjeg igranja frpa. S druge strane, uverljivost i zamršenost političkih odnosa, neverovatna detaljnost nebrojenih kultura stapanje epskog s savremenim u naraciji proističu iz antropološkog i filološkog obrazovanja tvoraca "Malazana". Ovde valja napomenuti da Erikson nije jedini zaslužan za ovaj neverovatni svet. Deo zasluge svakako pripada i Ijanu Eslemontu, koji je Eriksonu bio kolega u igranju.


Zajedničko Martinu i Eriksonu, sem frpovanja, svakako je i nemilosrdnost prema svojim protagonistima. Martin već na samom početku svog serijala ubija Edarda Starka, dok Erikson uklanja svoje Mostopalitelje jednog po jednog, ne samo ubijajući protagoniste, već i razarajući njihov svet pred očima čitalaca.



Upravo je pisanje ove dvojice autora doprinelo nastanku takozvane "prljave" fantastike, te je nadahnulo čitav niz pisaca, koji sada pokušavaju da se nametnu kao najbolji spisatelji mlađe generacije (ako uzmemo da je GRRM već stariji pisac, a Erikson i Kiz pisci srednje generacije), međutim nikome od njih nije pošlo za rukom da dostignu svoje uzore. Doduše, iz gomile se izdvojio Aberkrombi, ali više zahvaljujući neumoljivoj propagandi svog izadavača, nego pravom umeću.



Na kraju ovog kratkog poređenja, valja napomenuti da su oba pisca u jednom trenutku pokleknula u svom pregalaštvu. Martin se umorio od svog ciklusa i vratio starijoj ljubavi, serijalu Wild Cards i uredničkom poslu, dok se Erikson izgubio u zapetljanosti svog lirskog pripovedanja. Kada se podvuče crta ispod njihovih poslednjih romana, ostaje zaključak da su obojica od sebe otuđila deo čitalaca koji su im do tada bili verni. Naravno, ostaje da se vidi kakva će biti njihova naredna pisanija. U septembru ove godine, daće valjda Dabog, čitaćemo A Dance with Dragons - to jest, novog Martina - a negde pošetkom 2010. čitaćemo devetu knjigu "Malazana"... pa ćemo videti.

U narednom unosu, pozabaviću se detaljnije početkom serijala.