Pola vino, pola voda

Mada je ovaj blog namenjen divanjenju o raznoraznim književnim temama, ne mogu a da se ne osvrnem na političko-finansijska zbivanja u ovom našem izgovoru za državu, budući da neposredno utiču na ono što mi je srcu drago, a valjda je drago i svima koji čitaju ove tekstvoe. Pogađate, reč je o knjizi. Naime, Republika Srbija je i ove godine sprovela konkurs za otkup i nabavku knjiga potrebnih za popunjavanje fondova biblioteka diljem lepe naše (materine). Mada vlada predubeđenje da Srbi i ostali Srbijanci malo čitaju, broj članova raznoraznih biblioteka svakako dovodi u sumnju taj stav. Otkup knjiga je stoga jako dobra prilika da se širim slojevima stanovništa omogući kakav-takav uvid u trenutnu izdavačku ponudu - dobro, sa kašnjenjem od nekih godinu dana, pošto se otkupljuju prošlogodišnji naslovi - a sa druge strane da se izdavači omrse većom svotom novca, neophodnom za ulaganje u nove projekte koji će se predstaviti na največem sajmu knjiga u Srblja i nešto šire - oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu. Ministarstvo kulture je i ove godine sprovelo konkurs, uredno dostavilo bibliotekama spiskove knjiga po izdavačima, biblioteke su odabrale šta ih zanima, izdavači to poslali - i platili poštarinu - i svi su srećni... Ne. Nisu. Naime, država je preko noći shvatila da nema para onoliko koliko je mislila, pa će pola ceha platiti ove godine, a pola naredne. Sad, pitam se šta će biti sa otkupom knjiga te naredne godine? Hoće li to plaćanje iz dva dela postati stalna praksa? Za to vreme, država ne vraća preplaćeni porez nikome, pa ni izdavačima, niti pokušava da uvede red u sistem u kojem izdavači stipendiraju knjižare tako što im ovi mesecima ne plaćaju knjige koje su prodali. I tako u krug. Krajnji učinak svega toga je da se kasni sa izdavanjem novih naslova, prevodioci i ostali elementi u procesu proizvodnje knjige nisu plaćeni, a čitaoci ostaju uskraćeni za nove naslove. Da stvar bude još gora, i ono što se objavi traljavo je urađeno, jer dobri prevodioci i lektori nisu baš toliko dobre volje da rade za džabe, pa na njihova mesta uskaču nenadareni i nedotupavni, spremni da sa svetom podele svoju neukost u zamenu za više nego skromnu cenu rada. Tako se dobija krajnji proizvod - knjiga koja je čista uvreda za amazonske šume posečene da bi se proizvela hartija na kojoj je to štampano.

Ministarstvo kulture kao da ne shvata da takvom politikom potkopava osnovni temelj našeg društva - jezik. Dopuštajući televizijama, a naročito "B92", da nepismenošću truju naciju i doprinoseći srozavanju kulture jezika doslovce seku granu na kojoj svi mi sedimo, pošto je upravo taj nesrećni jezik jedino što spaja ama baš sve koji u ovoj zemlji žive. Ministartvo se i dalje brine najviše za glumce i pozorišta, valjda stoga što se oko tih stvari najlakše može dizati halabuka, ili stoga što su svi ministri zaduženi za kulturu iz nekog razloga glumci, ali tako ne samo da podstiče elitizam u srbijanskom društvu, već doprinosi stvaranju raskola među građanima i razgradnji društvene kohezije. Zaboravlja se da te nesrećne knjige iz otkupa dolaze i do najzabačenijih krajeva Srbije i da na oktobarski sajam dolaze desetine autobusa iz unutrašnjosti zemlje, prevozeći putnike koji će u svoje sredine odneti živ jezik u vidu novih prevoda - i još važnije, novih dela domaćih književnika.

Zanima me, ako ostanemo bez pisaca i prevodilaca, po čijim će delima svi ti glumci da igraju? Hoće li se naša pozorišta zamrznuti u vremenu, kao komarac u jantaru?

Na ova pitanja ne umem da odgovorim. Zapravo, možda je smeštno što ih uopšte postavljam. Koliko vidim, ovaj blog redovno čita šesnaestoro ljudi, što i nije neki broj, ali možda će tih šesnaestoro negde drugde zapitati nekog drugog da li je normalan, ili da li smo normalni mi, koji volimo knjigu.