GOLEMOVO OKO - Džonatan Straud

Još jedan prikaz napisan za Popboks. Ovde ga ponavaljam kao najavu srpskog izdanja prikvela trilogije o Bartimeju, "Solomonovog prstena".

*****

Povratak duha iz lampe

Druga knjiga trilogije o Bartimeju obiluje visprenim humorom i cinizmom koji su krasili prvi naslov Amajliju iz Samarkanda, i istovremeno uspeva da umakne senci sage o Hariju Poteru koja se nadvila nad Amajliju, i da ponovo ponudi alternativu prostodušnim pripovestima kojima književnost za decu u poslednje vreme obiluje.

Godinu dana nakon prvog naslova u trilogiji o Bartimeju beogradska izdavačka kuća Odiseja predstavila je srpskom čitalaštvu drugu knjigu u nizu – Golemovo oko.

Kao i u prethodnom delu trilogije, Golemovim okom dominira dualitet između đinija Bartimeja i njegovog mladog gospodara Natanijela. Naravno, Bartimej je beskrajno ciničniji, vispreniji i duhovitiji od Straudovog dečaka čarobnjaka, mada je i dalje više narator nego neposredni protagonista.

U Golemovom oku London i magokratija koja njime vlada našli su se pod napadom neuhvatljivog golema, kojim može da upravlja samo neverovatno moćan čarobnjak, a i to pomoću davno izgubljenih čini i magičnih predmeta. Mladi Natanijel smisleno postaje deo Vladine istrage, s jasnim ciljem da iz čitavog tog zamešateljstva ostvari korist za sebe. Natanijel više nije neiskusni dečačić koji ne ume da odgovori na iskušenja čarobnjačkog sveta kojim vladaju odrasli, već svesni učesnik u tlačenju običnih ljudi koji ne vladaju magijom i deo korumpiranog sistema vladavine.

Džonatan Straud je i dalje beskopromisni antiapologeta novog svetskog poretka i savremenog ustrojstva sveta, nastalog na plećima potlačenih civilizacija, i Bartimej je ponovo prikriveni glasnogovornik piščevog stava. Mada potčinjen volji svog gospodara, Bartimej sve vreme iznalazi načine da se pokaže moralnijim i iskrenijim od Natanijela, koji je sastavni deo društva što počiva na neiskrenosti, iskvarenosti i tlačenju slabijih. Straud umešno postavlja pitanje da li bi osoba nadarena koliko Natanijel pod nekim drugačijim okolnostima izbegla zamku sistema, ali odgovor na to pitanje ne daje u ovom romanu.

Upravo je zbog toga Golemovo oko pomalo frustrirajuće za čitanje. Gotovo da je nemoguće poistovetiti se na pravi način s protagonistom. Ma koliko čitalac želeo da voli Natanijela i da navija za njega, opet je delimicno zgađen i razočaran njegovim postupcima.

Čini se da je Straud upravo stoga više pažnje posvetio liku koji se u Amajliji iz Samarkanda javlja tek u prolazu. Naime, Kiti je u Golemovom oku skoro važniji činilac od Natanijela. Njeno suprotstavljanje tiranskom režimu i gotovo raskalašni idealizam predstavljaju jasnu suprotnost Natanijelovom učestvovanju u vlasti.

Za razliku od Amajlije iz Samarkanda, ovaj roman namenjen je nešto starijim čitaocima, što se vidi i po nešto prljavijem jeziku kojim se pisac služi. Opet, i na ovo se može gledati kao na Straudov otklon od klasične prestave književnosti za decu, sasvim u skladu s njegovim očiglednim stavom da su deca daleko zrelija nego što to odrasli umišljaju.

AMAJLIJA IZ SAMARKANDA - Džonatan Straud

Pre četiri godine za Popboks sam napisao prikaz romana "Amajlija iz Samarkanda", iz pera pisca po imenu Džonatan Straud. U međuvremenu, Straudov srpski izdavač - Odiseja - objavio je sve tri knjige izvorne trilogije o Bartimeju, Straudovom protagonisti, te nakon toga objavio drugo izdanje sa novim naslovnicama, čiji je autor D. Bob Živković (pun intended). Odiseja trenutno privodi kraju radove na objavljivanju prikvela trilogije o Bartimeju, a pod naslovom "Solomonov prsten", tako da je pravi trenutak da se podsetimo šta sam to pre četiri godine pisao o romanu koji je sve to započeo, "Amajliji iz Samarkanda". 

Prenosim tekst pisan za Popboks, uz ogradu da je neuobičajeno kratak baš zbog toga što je izvorno pisan za taj portal, koji insistira na tekstovim krajnje ograničenog obima.

*****

DŽONATAN STRAUD – Amajlija iz Samarkanda

Mračnije od Potera

Amajlija iz Samarkanda je namenjena deci, ali ne samo njima. Očigledno usmerena ka čitaocima sedmoknjižja o Hariju Poteru, dobar razlog postojanja nalazi u činjenici da Džonatan Straud po zanatskom umeću uveliko prevazilazi Roulingovu. A ukoliko se zanemari poterovski prizvuk, ovaj roman može da se čita kao sumorna alternativna istorija i antiutopija, te kao pripovest o zloupotrebi moći 

Beogradska izdavačka kuća Odiseja tokom jesenjašnjeg Sajma knjiga u Beogradu predstavila je srpskom čitalaštvu prvi roman trilogije Bartimej Džonatana Strauda (Jonathan Stroud) Amajlija iz Samarkanda. Reč je o romanu namenjenom deci i očigledno nadahnutom uspehom serijala o Hariju Poteru, pa je samim tim izvesno poređenje ova dva serijala neizbežno.

Ipak, Straud već na samom početku trilogije uspešno stavlja do znanja kako ne preza od hvatanja u koštac s tmurnim i teskobnim temama, što Roulingova čini tek u docnijim naslovima svog serijala. Svakako bi se moglo reći i da pisac Amajlije iz Samarkanda po zanatskom umeću daleko prevazilazi Džoan Rouling, ali i da u pisanju i obraćanju čitaocu ima sasvim drugačiji pristup od ove spisateljice.

Amajlija iz Samarkanda je osvežavajuće cinična, a njeni protagonisti egoistični, samoživi i životni. Mladi čarobnjak-šegrt Natanijel sušta je suprotnost dobrice Potera, i Straud se njime umešno služi kako bi istakao sve mane društva u kojem živimo, naravno uvijenog u oblandu alternativne Britanije u kojoj je magija zamenila industrijsku revoluciju, a magokratija plutokratiju.

Straud se u svom delu poziva na srednjovekovnu okultnu tradiciju, nadahnutu pitagorejstvom i Dalekim istokom, pa je njegova magija mračnija, demonska i onostrana. U Amajliji iz Samarkanda nema vedrih čarobnjačkih igara, ali zato roman obiluje zamršenim obredima i činima čija je jedina uloga sticanje moći.

Dvojica protagonista Straudove trilogije su mladi čarobnjački šegrt Natanijel, koji u Amajliji tek počinje svoje školovanje, i pet milenijuma star duh – đini iz arapskih legendi – po imenu Bartimej, koji je ujedno glavni pripovedač. U neku ruku, ova dva lika jedan drugom predstavljaju antipod: turoban i tmuran, Natanijel je opsednut žudnjom za svetovnom i magijskom moći; iako drevan po merilima smrtnika, Bartimej je pun života i duhovitosti.

Dapače, upravo delovi Amajlije iz Samarkanda kojima Bartimej suvereno vlada daju pečat čitavom delu. Doduše, to bi se već dalo zaključiti i po tome što je trilogija nazvana po njemu. Tu se, između ostalog, i ogleda svo Straudovo spisateljsko umeće. Naime, on se potpuno svesno okreće od protagoniste s kojim bi se čitaoci najpre poistovetili, dečaka čarobnjaka, i u prvi plan stavlja stvorenje po biti i naravi neljudsko, štaviše oštrog kritičara svih naših vrednosti.

Veoma je prijatno susresti se s romanom koji se pre svega obraća deci, a ne potcenjuje svoje čitaoce. Iako već od prvih stranica duhovita i zabavna, Amajlija iz Samarkanda ima smelosti da bude mračnija i brutalnija od ma koje druge knjige napisane i objavljene na talasu popularnosti čarobnjačića iz Hogsvorta. Straud s tim, na svu sreću, ne preteruje. Iako amoralni, njegovi likovi uspevaju da prenesu čitaocima osećaj potrebe za dobrotom i plemenitošću, što predstavlja izvrsnu ravnotežu počesto teskobnoj priči koja na trenutke ume i da optereti.